RETKE VODE, ĐAVOLJE …

TAMOiOVDE-logo

Pri pominjanju lokaliteta Đavolja varoš,  odmah imamo u vidu ono što  ovaj lokalitet čini jedinstvenim i prepoznatljivim- skoro nestvarne zemljane figure „kule“, koje nastaju i nestaju u dve, uskom vododelnicom podeljene jaruge: Đavoljoj i Paklenoj.

paklena-mahalaZemljane kule spadaju u retke prirodne fenomene, nastaju, menjaju se i nestaju  pod uticajem specifičnog erozivnog procesa koji traje vekovima.

 Ima  ih preko dve stotine, različitih oblika i dimenzija, sa obaveznom “kamenom kapom” na vrhu.

O tome sam Ovde pisao.

No,  u Đavoljoj varoši, još jedna prirodna retkost izaziva pažnju i interesovanje kako turista tako i stručne javnosti.

Reč je o dva izvora ekstremno kisele vode, kako ovde kažu, čudnih i lekovitih svojstava. Ovakve vode su vrlo retke u svetu i koriste se u banjskom lečenju.

Izvor „Đavolja voda“  nalazi se u Đavoljoj jaruzi (u neposrednoj blizini zemljanih piramida). Voda sa ovog izvora  je hladna i ekstremno kisela (ph 1.5)  sa izuzetno visokom mineralizacijom (15 g/l vode). Sadržaj  elemenata poput gvožđa,  aluminijuma, bakra, sumpora i kalijuma   povećan je za 10 do 1.000 puta u odnosu na obične vode za piće.

Crveno vrelo“ je drugi izvor koji se nalazi na aluvijalnoj terasi, oko 400 m nizvodno od prvog .

Voda sa ovog izvora je  manje kiselosti (pH 3,5) i sa nižom opštom minerizacijom (4.372 mg/l vode).

Relativno ravan teren omogućava razlivanje vode iz izvora u veoma tankom sloju prilikom oticanja i oksidacija gvožđa kojeg voda sadrži u velikim količinama stvaraju  crvenu terasu lepezastog oblika, što sam izvor i prostor između izvora i korita Žutog potoka, čine veoma atraktivnim.

Lokalno stanovništvo od davnina smatra ove vode izuzetno lekovitim.

No, ipak treba poslušati upozorenje stručnjaka, iako još nije dovoljno ispitana, da vodu sa ovih izvora  ne treba piti.

Bora Stanković


 

MOJE VREME U ĐAVOLJOJ VAROŠI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________

Od Niša (89 km), preko Prokuplja i Kuršumlije ( 27 km) odličnim putem i uz pomoć veoma dobre saobraćajne i turističke signalizacije, dolazim do Đavolje varoši za stotinak minuta. 
Paklena mahala
Vremenske prilike nisu baš bile idealne. Radan planinu “zabeleo” je prvi sneg .

No, osim na kvalitet fotografija, to nije uticalo na moje doživljavanje ovog jedinstvenog prirodnog fenomena, sada već planetarno poznatog.

Šta je zapravo Đavolja Varoš ?  Čudo prirode, Avetinjski grad, Skamenjeni grešni svatovi…

Podno mistične Radan planine na oko 600 m. nadmorske visine, redak prizor. Đavolja Varoš .

Oko 200 zemljanih figura-stubova, odnosno, kamenih glavutaka ili kula, kako ih narod zove, koji rastu i nestaju. Rađaju se i umiru. Neprekidan proces kreiranja prirode-majke. Visoke od 2 do 15 a široke od pola do 3 metra, sa kamenom „ kapom“ na vrhu, raspoređene u dve grupacije, čine dve „mahale”- Đavolju i Paklena jarugu. Nastale su viševekovnim erozivnim procesima  zemljišta. Slična pojava  zabeležena je  samo još  u Bašti bogova u Americi.

No, nisu samo “građevine” fascinantne u Đavoljoj Varoši. Kakva bi to varoš bila bez izvora vode, crkve, tunela…

Nedaleko od ulaska u Varoš, kada krenete uz Žuti potok , idući uzanom,uređenom šumskom stazom – sa obe strane potoka možete videti nekadašnja rudarska okna gvožđa i zlata saskih rudara iz 12 veka.

U Paklenoj jaruzi, nalazi se „Đavolje”, a nešto niže, na zaravni, još jedan prirodni fenomen – Crveno vrelo. Ovo je izvor „ visoko gvožđem mineralizovane vode koja je poprimila izrazito crvenkastu boju sa indeksom mineralizacije od čak 17mg. po litru. Voda nije za piće, a ukus je izrazito kiseo i gorak. Meštani tvrde da je voda sa ovog vrela lekovita i da se njome treba umivati, ispirati oči, bolesna mesta i slično. Ja vam to ne bih nikako preporučio.

Na samom obodu Varoši, na temeljima iz 13. veka podignuta je crkva Crkva Svete Petke. Verovanja kažu, da parče platna treba umočti u lekovitu vodu, potom,  preći više puta preko rane a na kraju vezati ovu tkaninu na neko od predviđenih mesta u crkvi.Tako će bolest ostati zavezana u crkvi. Otuda na hiljade vezanih parčića i smotuljaka platnenih u neposrednoj okolini crkve. Osim ovih verovanja, brojne legende ispredaju se o Đavoljoj Varoši.  Za ovu priliku samo dve.

Jedna od legendi  govori da na ovom mestu bejaše utvrđeni grad.  Živelo je u gradu srećno stanovništvo svih starosnih dobi- mlađi i stariji, žene i deca. „Življahu i radovahu se životu. Na nesreću, čitavim krajem tada vladaše okrutni aga, čiji zulum nikog nije štedeo.

Da šuruje sa nečastivima, odavno se znalo. Ali, šta sve može da učini – nije se dalo ni naslutiti. Jednoga dana, kaže legenda, aga okupi silnu vojsku, razruši naselje, a sve njegove stanovnike pretvori u kamene kule. Prošli su vekovi, a ove duše zarobljene u kamenu i danas žive, rastu, pomeraju se i nestaju”.

Po drugoj legendi, figure su zapravo okamenjeni svatovi koji su krenuli da venčaju brata i sestru. Ne dopustivši da načine greh- Bog ih je skamenio.

Ovo je samo tek deo priče o retkim prirodnim fenomenima na Radan planini, u jugoistočnom delu Srbije.

Lokalitet „Đavolja Varoš“  stavljen je  pod zaštitu države još 1959. a 1995. godine Uredbom Vlade Republike Srbije proglašen je za prirodno dobro od izuzetnog značaja i stavljen u prvu kategoriju zaštite – Spomenik prirode. Zaštićeno 67 ha površine.

Iako je nauka objasnila uzrok i način nastanka Đavolje varoši, kada sve to pogledate izbliza, čujete verovanja i legende, možete pomisliti da tu, zaista, „nečeg ima…”.

Autor: Bora Stanković