MOJE PUTOVANJE PO SRBIJI S DVEMA ENGLESKINJAMA…

ENGLESKINJE A. P. IRBI I G. M. MAKENZI U TIMOČKOJ KRAJINI 1862. GODINE

Među sve brojnijim evropskim putnicima, misionarima, diplomatama i publicistima, koji su se početkom šezdesetih godina 19. veka počeli interesovati za težak položaj Slovena pod Turcima i za oslobodilačku borbu srpskog naroda, nalazile su se i dve radoznale, obrazovane i hrabre devojke iz Britanskog kraljevstva.

Jedan od retkih nezvaničnih listova u Srbiji početkom šezdesetih godina XIX veka: “Svetovid“ Aleksandra Andrića

One su već tada počele neobično da pomažu kulturni i politički razvoj Srba i nisu prestale to da čine sve do smrti: G. Mjur Makenzijeva je umrla 1874, a Adelina Pavlija Irbi 1911. godine. Plemenita aktivnost i mnogobrojna dobra dela Irbijeve-koja je imala sreću da poživi dugo i vidi mnoge plodove svoga rada-ostavile su dubokog traga, naročito kod naroda u Bosni.(1)

U vreme kada su počele da se interesuju za Balkan, Irbijeva i Mekenzijeva su, između ostalog, 1862. prošle i Timočkom krajinom. Na putovanju kroz Srbiju pratio ih je profesor Kragujevačke gimnazije Josif Veselić. Zajedničke doživljaje iz tog vremena, ovaj uzorni i kulturni radnik i ljubitelj starina izložio je u putopisu „Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama (od 13. avg. do 5. sept. 1862.)“, objavljenom septembra 1863. u beogradskom listu „Svetovid“.

Iz Carigrada preko Jedrena, Bugarske i Niša, Engleskinje su u Kneževinu stigle pre polovine avgusta 1862. i zadržale se u Kragujevcu.(2) Predvođene profesorom, obilazak zemlje počele su posetom Ćupriji i manastirima Ravanici i Manasiji, da bi 17. avgusta napustile ćuprijski i prešle u crnorečki okrug. Nakon obilaska Timočke krajine posetile su Požarevac i Smederevo i zatim Dunavom otišle za Beograd, gde su se zadržale duže. U svim mestima kroz koje su prošle pozdravljali su ih i pratili predstavnici vlasti, a u Smederevu i okružni fizikus dr Valenta, poznati lekar iz tog vremena.(3)

Deo teksta Josifa Veselića o njihovom zajedničkom putovanju kroz Timočku krajinu donosimo bez izmena; jedino su slova iz nereformisane, zamenjena odgovarajučim znacima Vukove auzbuke.

Prvi deo

Kiša je padala, i mi odemo između brda i planina neprestanom šumom.Ovako putujući ostavismo na strani neku „ledenicu“ za koju se govori, da u sred leta u njoj ima leda; zatim prođemo veliki prostor prazan, gdi nigde nikoganismo mogli živa ugledati. U tome putu stanu Engleskinje, te i mene sa nekim napitkom onako mokra ponude, i ja sam ga tim radije primio, što smo već po kiši jedno tri sata putovali, i gotovo sam nazebao bio.

Ja sam sve rado snosio, ali mi je bilo žao za naše putnice što su onako žestoko iskisle bile. Kad al najedanput se nešto malo razvedri, kiša stade i mi na nekim njivama ugledamo nekoliko stada ovaca, a psi započeše nas goniti, dok nas gazda nije odbranio. Za tim pređemo vodu „Vrelo“ zvanu, i odemo veseli, što je kiša stala, preko planine na Kunjak pored „Crvene boje“ na Sušicu veliku, dođemo na malu Sušicu, gdi smo naše umorene konje nešto malo odmarati morali i već smo se započeli dogovarati o našem konaku. Dogovor je naš tim pre nuždan bio, jer smo već i sami uvideli da onu grdnu prostoriju i pustinjuizmeđu sela Jelovca i Podgorca nemožemo na našim umornim konjima preći, a sve da nisu umoreni bili, neverujem da bi se i u najdužem letnjem danu za jedno posle podne od dva sahata pa do noći moglo preći, jer od Jelovca do Podgorca bit će barem osam sati.

Počem smo dakle naše konje odmorili, i već se dogovorili, da u šumi prenoćimo, udarimo preko Javorovog vrha, koji Vlasi zovu: „Tilva kupać“ i išli smo sve samom šumom i to krivudajućim amo tamo putem preko obaljeni grmova i drveća, koje je nestašna pastirčad na mesti ispresecala, a i vetar je dosta grmova i drveća obalio na samu stazu i put, koim se u onako čestoj šumi prolaziti mora. Ovakvim načinom i ovako putujući došli smo do tako zvanog kladenčića, premda vode u kladencu ni od leka ne beše. Ovde pri kladenčiću u sred bukove šume manastira Manasije, mi smo vatru na tri strane naložili, a svakij si predstaviti može, da drva žalili nismo, tim manje što takova na sve strane obaljena leže, niti ih kogod sabira i kupi, no tako obaljena trunu i u zemlju se pretvaraju.

Pri jednoj su vatri naše putnice svoje krevete na federe razapele, a ja sam kod druge vatre svoj dušek koji su mi Engleskinje dale, namestio, a pri trećoj su se smestili naši pratioci. Ovako smo se pod vedrim nebom u sred šume na čistini u zdravom vazduhu odmarali, al  kad oko pola noći ja prvi osetim kišu, i na to razbudim putnice, koje su dobro zaspale bile, i mi bi se zaista na ovom zdravom i punom mirisa mestu odmorili bili, da nas kiša nije zbunila, koja je koja je do četiri sata posle pola noći po malo tek padala, a posle je sve jača i jača bivala.

Najposle nam ništa drugo neostade, no da naše putovanje produžimo zbog čega smo se na put  na novo spremili i oko 6 sati iz šume krenuli. Od našeg kladenčića udarimo na Štrbinu, atar Podgoričkij i Jelavičkij, posle dođemo u nebrojene livade na mesto „Pojenje“ zbog pojenja konja, stoke, marve i goveda tako nazvano, jer od onoga vremena o kojem sam spomenuo pa do onoga mesta slabo ili barem redko gdi vode ima.U vodi gdi je ovo pojenje, ima bakarna žica, a to posvedoćava onaj žućkasti skorup, koji se na vrh iste vode nalazi.

Odavde pa do sela Podgorca već nije više tako daleko, ali nam se opet zbog pljuska velike kiše daleko učinilo..

Na ovom mučnom putu one su više puta po nekij napitak iz svoje staklene tikvice, koja je lepo opletena bila,uzimale, a mene su nudile, osobito kad bi po nekij put zbog velikog pljuska pod nekij grm ili hrast stali bili, da se koliko toliko od kiše  zaklonimo i malo sačuvamo.Tako putujući ostavili smo sela Valakonje, koje je već u okr. Crnorečkom srezu Zaičarskom sa jedno 247 k. i 1317 duša, zatim pak Boljevac pa desno s one strane Timoka i najposle vrlo kamenitim i iskrivudanim putem i po najvećoj kiši stigli smo u 10 sati pre podne u selo Podgorac, gde nas je mesntij paroh g. Petar Milenković  vrlo lepo dočekao i ugostio.

Za vreme ručka Engleskinje su sa g. Petrom  Parohom mnogog i raznog razgovora imale, osobito o Crnogorcima, i o nekim predelima. One su ispitivale i za Vlase o svačemu, pa i o samom broju njinom, i kako žive. Na sva pitanja lepo, i dobro znao ij je višehvaljenij Sveštenik izvestiti, i toga radi toliko su ga zavolele, da su mu obećale poslati portreta Mirka i sadanjeg Knjaza Crnogorskog i jošt neki drugi slavni muževa fotografirana.Mi smo od našeg puta kroz i kroz mokri bili, i zato je nužno bilo, da se, da se u ugrejanoj sobi odmorimo, a naroćito da naše mokre stvari dobro osušimo. I zato ja idem u svoj kvartir u primiritelnom sudu, budući da kod rečenoga sveštenika malo je mesta za konak bilo.

Počem sam se preobukao i sve svoje stvari, pa i ono nekoliko knjiga, koje sam sa sobom imao, povadio iz torbe i po sobi razturio, da se što skorije prosuši, i sam sam malo legao na krevet da se odmorim. (4)

Pred veče otidem našim putnicama, te sam ij posle malo prethodnog razgovora u srbskom jeziku, a naroćito u ćitanju kako srbskom tako i hrvatskom poučavao. Posle toga mi je ona plava izjavila: da ona sumnja, da ćemo sutra moći u Zaječar koje zbog toga, što joj nije najbolje, a kojeg opet i zbog vremena. Posle ovog razgovora ja preporučivši se odem i ovo veče provedem sa starim moim poznanikom g. Petrom Parohom, koji je 1856.god. samnom gotovo po celom okr. Crnorečkom proputovao i razmotrio drevnosti u razvalinama nalazeće se. Mi smo se s osobitim čuvstvom sećali našeg prvog poznanstva, a osobito i onoga, kad smo u pešteru pri Podgorcu nalazeću se ulazili. Najposle okončavši naše razgovore ja se oprostim sa g. Popom i odem na moj kvartir, gdi sam se dobro odmorio.

Pre nego što sam ja 19. Avgusta ustao, ranim jutrom javile su mi Engleskinje preko svoga dragomana Mihla, da ćemo se toga dana u Podgorcu zadržati, a ovo je meni dobro došlo, jer i tako sam naumio bio isto selo malo obširnije pregledati, a počem je iz jutra bila velika magluština i rđavo kišno vreme, to sam si ja o istome selu Podgorcu ovo pribeležio: Podgorac je selo vlaško u Okr. Crnorečkom, srezu Zaječarskom sa 586 preko 300 duša i 740 por. glava. Osim parohijalne crkve ima ovde škola, u koju Vlasi vrlo slabo i rđavo svoju decu šilju. Ovo je najveće selo u celoj Srbiji; a posle dolazi Izvor sa 513 kuća gdi Srbi i Bugari među sobom složno žive, zatim dolazi Zlot selo vlaško sa 445 kuća. U Podgorcu su dve parohije, a ima i primir. sud, u kojem sam ja ovo beležio. Preko puta od primir. suda ima jedna četvorougaonim kamenom lepo ozidana česma, na kojoj je gore čardaklija.

Izvori i česme ovde su ćeste, i uobšte vode su vrlo dobre. Crkva koja ima u dužini 8 f. a u širini preko 4 fata pokrivena je ćiramidom, a inače je vrlo prosta i gotovo prazna. Zvonara je sasvim kvarna i na njoj su dva zvona. Kuće su obšte prilične i ponajviše su kamenitim belim ploćama pokrivene, koje se u mestu „Bogovinja“ koje za jedan sahat od Podgorca odstoi, gdi su ornice i više nji nekij zabran, vade. U istom selu ima 4 mehane. I ove Engleskinje prilježno su beležile, i sa svojom osobitom veštinom i oštroumijem i samim sviom pogledom na jednu ili na drugu stranu već su imali vredan i dostojan predmet za svoj tobolac i za beleženje.

One su i mene samoga često na ovo il na ono podsetile, kao što sam i ja njima pri njinom putovanju pomagao. Ovoga istoga dana posle ručka ja sam ij gotovo celo posle podne u srbskom jeziku nastavljao, a i po neke su beleške od mene iz moi zapiski crpile i ja sam ijm upravo pokazao, kako se ovo il ono selo, brdo, planina i t.d. ima napisati. Ovako odmorni i oporavljeni sutra dan u osam sati oprostimo se sa g. Parohom Petrom, posedamo na konje i ispraćeni Vlasima preko polja „Zabeo“ k severu, ostavimo s desne strane mnoge planine, između koji se dobro vidi „Rtanj“, zatim Lisovska planina i Šaška, pa i Vrška čuka, gdi je Parlator i granica, a s leve strane vidosmo Banjsku planinu, Stol,i onako jašući po prostranom predelu pređemo Zlotsku reku i stignemo u selo Sumrakovac u okr. Crnorečkom sr.Vražogrnačkom, gdi smo u primir. sudu i to na avlii pod jedno drvo, pa su kako Engleskinje tako i mi posluženi bili po  našem srbskom običaju, a kmet je seoskij i grožđa nam nabavio. Putnicima je u avliji nalazeći se „macko“ na kojem krivci kaznjeni bivaju, u oči pao, i odma su belešku učinile.

U ovom selu ima 180 kuća i 224 por. glave; zatim jedna kapela u kojoj se nesluži služba Božija, nego se samo krštava. Posle jedno po sata našega odmora odemo drumom preko ćuprije niz reku Timok a posle kosom uz breg, ostavimo Osnić, gdi ljudi imaju svoje zabrane a i obštinske šume, i pređemo preko Gamzigradske reke. Na jedno dobar po sata pred Gamzigradom vidi se granica srbsko-turska, gde se na kraj planine i dve karaule i parlator ugledati može.

Planina pak vodi vencem preko Tuke i zove se Šaška i polovinom je granica. Od turske karaule pa do kule Ljutice Bogdana ima tri sata. Na Šaški ima nekoliko naši karaula a turska je samo jedna i to na Tuki, a druga je je već čak na Radijevcu.

Kanicov crtež zidina Gamzigrada

Ovako putujući, beležeći i razmišljajući na jedan čerek sata spazili smo mnoge razvaline i ostatke mnogoorazglašenog Gamzigrada, koji je u jednoj lepoj ravnici i oko njega ima brežuljaka, na kojima se takođe nalazi stari razvaljeni zidina, iz koi se zaključiti daje, da su u ono doba kao neke predstraže morale biti. Sada su oko Gamzigrada njive i polja a i iznutra u njemu ima livada i obrađeni zemalja, na koima ponajviše kukuruz se viđa, a pre nekoliko godina, kad sam ja prvi put dolazio u Gamzigrad sa sadanjim Protom Zaječarskim, nije ništa bilo iznutra zasejano i mi smo na konjima kroz korov i trnje preko stena i obaljenog kamenja prolazili, diveći se mnogobrojnom rastenju „beli slez“ zvanom.

Posle toliko vekova i toliki razni katastrofa zidine Gamzigrada postoje u naokolo sa 20 kula ima oko 70 fati, a u širini 60f. i samo po 4 kule, koje su sve okruglaste formr, i sa dužine u pola su sačuvane. Ispod Gamzigrada teče neka reka, koja je negda veća i znatnija mogla a i morala biti.

Međutim u narodu se pripoveda: da su bila dva brata Gamza i Kosta, koji su imali sestru Vidu, a bili su vrlo imućni, pa su se dogovorili,te su sazidali tri grada, i to: Gamzigrad, Kostolac i Vidin.

Kad su ovi gradovi podignuti bili, onda je trebalo između nji granicu postaviti. No da bi ova dva brata tim lakše do svoje namere došli, oni su sa sestrom Vidomdogovore ovako:ko od nji iz ova tri gradapre s guskama dalje dođe, to će onda,gdi se oni sastanu granica biti, ali braća sestru obmanu,  jer su oni iz Gamzigrada i Kostolca s guskama na konjima pošli, dok je međutim njina sestra Vida guske pred sobom terala, pa je zato i manje prostora zemlje mogla preći. Ovako se videći prevarena, jer je njenoj braći veći deo zemlje zapao, ona je svoju braću, kao što se kaže, proklela ovim rečima: „Gamza brate! u gradu ti se zmije legle, a tvoj brate Kosto! grad se razvalio i tako razorio., da mu se i temelj teško poznati može“.

I zaista mi sada vidimo i jedan i drugi grad u ostatcima i razvalinama.

Od prvog ima dosta ostataka, a od drugog vrlo malo, tek se ponešto primećava i vidi, da je nekij grad morao biti. Vidin, grad na Dunavu blizu srbske granice, kao što je poznato i dabas postoi, ali koliko je ipak istine u ovome pričanju, to je naravno teško opredeliti. Engleskinjama su se ove razvaline mnogo dopadale, i govorile su, da takovi ostataka iz prošlosti, kao što je Gamzigrad, u Engleskoj samo jedan ima, jer su ostale ruine i ostatci manje sačuvani, pa zato govore one, trebalo bi da srbsko pravitelstvo osobito vnimanje obrati na ruine i ostatke prošlosti, a to ne samo na najstarije, nego i na one novije, koji zasecaju u povesnicu srbsku, kao što je n.pr.i onaj konak u manastiru Voljevači iz vremena Karađorđevog.(5)

Dr. Života Đorđević

Kraj 1. dela

NAPOMENE

1 Vlastoje Aleksijević, Savremenici i poslednici Dositeja Obradovića i Vuka Stefanovića  Karadžića, sa XV, st.155-158.-Narodna biblioteka, Odeljenje posebnih fondova, R. 425; G. Mjur Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, Putovanje po slovenskim zemljama Turske u Evropi, Beograd, 1868; Steva Milovanov, Mis Adelina Pavlija Irbi-srpska dobrotvorka-Stražilovo, Novi Sad,1886, br. 45, st.1569-1574; M. Sv. Vulović, Mis Adelina Pavlija Irbi.-Srpske crkva. Kalendar za prestupnu 1912. godinu, Beograd, 1911, st.123-125; Arkadije Varađanin, Umrla je mis Adelina P.Irbi.-Letopis Matice srpske, Novi sad, 1911.sv.283,st. 78; Julka Jonić, Mis Adelina Irbi.-Žena, Beograd,1911, br.9, st.558; Mis A.P.Irbi- Brankovo kolo, Sremski Karlovci, 1911, br.36, st.561;Petar Marković, Mis Adelina Pavlija Irbi, Sarajevo, 1921; Jelena Lazarević, Engleskinje u srpskom narodu, Beograd,1929; Vasa Čubrilović, Bosanski ustanak 1875-1878, Beograd, 1930, st. 388, 416; Vasa Čubrilović, Mis Irbi u Bosanskom ustanku.- Pregled Sarajevo, 1933, knj.IX, sv.119,st.627-630; Stanoje Stojanović, Istorija srpskog naroda u srednjem veku. Izvori i istoriografija, Beograd 1937,knj.I, O izvorima,st.114-115. Plemenita Adelina Paula Irbi 1883+1911. O stogodišnjici rođenja, Sarajevo, 1938

2.Telegram Miloša Piroćanca Iliji Garašaninu od 27.VII 1862.-Arhiv Srbije, fond Ministarstva unutršnjih dela, 1862, prezidijal; V. Aleksijević, nav. rukopis,XV, šematizam za 1862. godinu, st.50; Josif Veselić, Moje putovanje po Srbiji s dvema Engleskinjama(od 13. avg. do 5. sept. 1862).- Svetovid, 3.IX 1863, br. 97, st.1; G.M.Mekenzijeva i A. P. Irbijeva, nav. delo, XII,1, 90-99; Milan Đ. Milićević, Spomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijeg doba, Beograd, 1888, st.32; Lazarević, nov. delo 57-58; Ljubomir Durković- Jakšić, Prilog proučavanju propagandnog rada za oslobođenje i ujedinjenje Jugoslovena, 1860-1862. god.- Istorijski zapisi, Titograd, 1964, knj. XXI, sv.1, st.34.

3  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid, 3. IX 1863, br.97, st.1-3; 24. IX, 105,3.

4  J. Veselić, nov. rad.- Svetovid 10, IX 1863, br.100, st. 1-2.

Priredio za: Bora*S

Nastavak sledi…

_________________________________________________________________________________

GUSTAV KLIMT I NJEGOVE ŽENE…

ONE SU BILE ZVEZDE BEČA

Foto: Wikipedia

Izložba „Klimt i žene zlatnog doba Beča 1900-1918“ u njujorškoj „Novoj galeriji“ (Neue Gallerie) ove jeseni je na jednom mestu okupila 12 slika, 40 crteža i 40 dela dekorativne umetnosti u kojima glavnu ulogu imaju senzualne, zapanjujuće lepe žene koje su, prema Gustavu Klimtu, bile „otelovljenje Beča s kraja veka“ – ili je, barem, taj izraz koristio kad ih je nagovarao da mu budu muze.

U središnjem delu postavke su dva čuvena portreta Adele Bloh-Bauer, prvi put zajedno posle više od decenije. Adele je jedina žena koju je Klimt zvanično dvaput slikao (njen lik se najverovatnije nalazi i na Klimtovoj toples verziji Judite i na čuvenom „Poljupcu“).

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer I, 1907.

Adele Bauer je rođena u Beču 1881, kao ćerka direktora banke i železnice i imala je privilegvano detinjstvo. Sa 19 se udala za Ferdinanda Bloha, 17 godina starijeg šećernog magnata iz Češke.

Adele i Ferdinand su bili mecene umetnosti, ne samo da su skupljali slike već su ih i naručivali, a čudesan Gustav Klimt (1862-1918) bio im je jedan od omiljenih umetnika.

Prvi Adelin portret naručio je njen suprug Ferdinand kao poklon Adelinim roditeljima za godišnjicu braka, nekoliko godina pre nego što je Klimt osnovao Bečku secesiju, i nedugo pošto su ga njegovi skandalozni, navodno, pornografski murali na Bečkom univerzitetu stavili na crnu listu umetnika od kojih su državne institucije naručivale dela.

Taj prvi portret, poznat i kao „Žena u zlatnom“, izložen je 1907. Načinjen u ulju i zlatnim listićima i inspirisan vizantijskim mozaicima, predstavlja Adele koja, razgolićenih ramena, sedi na stilizovanom tronu i gleda u posmatrača sa ranjivošću i ponosom.

Pozadina je bujna eksplozija svetlucavog orijentalnog i erotskog simbolizma – trouglovi, oči, jaja…

– Zlatni prizor Adele Bloh-Bauer me je opčinio još kao studenta – kaže Tobijas Nater, istoričar umetnosti iz Beča i kustos izložbe u Njujorku.

– Za mene je to simfonija u zlatnom, jedinstven trijumf simbola. Danas se smatra remek-delom ar nuvoa (art nouveau) – ističe Nater.

Adelin lik bio je posleratni simbol bečke kulture a nazivali su ga i austrijskom Mona Lizom.

Foto: Wikipedia Adele Bloh-Bauer II, 1912.

Njen drugi portet dramatično je drugačiji.

– Kako je Klimt uopšte mogao da nadmaši onu prvu sliku? – pita se Nater.

– Na drugom portretu, pet godina kasnije, on radi nešto sasvim drugačije, stilska evolucija je očigledna i to zahvaljujući moćnom koloritu – ističe kustos.

Bloh-Bauerova preminula je od meningitisa 1925, kada je imala samo 43 godine. Posle njene smrti njena soba je postala neka vrsta svetilišta, sa Klimtovim portretima u prvom planu.

Osim Adele, na izložbi su predstavljene i druge pripadnice jevrejske buržoazije, koje su demonstrirale društvenu i intelektualnu moć kao domaćice svojih salona: svečanih večera na koje su dolazili čuveni umetnici, kompozitori, naučnici, pisci…

Nakon 1900. Gustav Klimt je slikao isključivo žene. Na njegovim slikama one ne zrače samo očiglednom erotičnošću već i snagom i sampouzdanjem. Likovni kritičari i istoričari umetnosti su Klimtovu umetnost decenijama opisivali kao „frauenversteher“ – onaj koji razume žene – a u Beču se šuškalo da je sa mnogim svojim modelima imao ljubavne afere.

Gertrud Lev

Foto: Wikipedia Gertrud Lev, 1902.

Prelepa 19-godišnjakinja na slici je Gertrud, ćerka čuvenog doktora Antona Leva koji je u Beču vodio privatni sanatorijum (tu su se lečili kompozitori Gustav Maler i filozof Ludvig Vitgenštajn).

Slika je ostala u Beču, kao deo obinme kolekcije Levovih koji su pobegli u SAD dok se obruč nacista stezao oko grada.

U vreme kad je napustila Beč 1939, žena sa slike je bila poznata kao Gerta Felsovanji, jednom razvedena, jednom udovica. Iako joj je sin Antoni već živeo u Americi, njoj je jedva dopušteno da se iskrca sa broda i tek posredstvom Elenor Ruzvelt dobila je dnevnu propusnicu, da sa sinom provede Božić. Američku vizu dobila je 1940, pošto se zaposlila u Kolumbiji kao učiteljica. Preminula je 1964. u Kaliforniji, u 81. godini.

Gertina unuka rekla je jednom prilikom:

– Portret predstavlja hrabru i odlučnu prirodu moje bake. Slika se nalazila u hodniku iza ulaznih vrata porodične kuće mog oca i bila je istaknuta na štafelaju, okrenuta ka vrtu, nije visila na zidu. Otac mi je govorio da Gerta nikad nije spomenula sliku ni duge dragocenosti koje je ostavila u Beču. On je, pak, po dolasku u SAD, u kući držao reprodukciju njenog portreta.

Originalna slika prodata je 2015. na aukciji u Londonu za skoro 35 miliona evra.

Foto: Wikipedia Meda Primavezi, 1912.

Meda Primavezi

Meda je bila devetogodišnja ćerka bankara i industrijaliste Ota Primavezija i glumice Eugenije Buček, koju je Klimt takođe naslikao.

Foto: Wikipedia Serena Lederer, 1899.

Serena Lederer

Rođena je 1867. u Budimpešti kao Serena Pulicer, a kasnije se udala za industrijalca Augusta Lederera.

Ledererovi su bili najveći patroni Klimta od koga su naručili barem 15 portreta raznih članova familije.

Serena je najverovatnije ovaj portret naručila sama za sebe. Bela pozadina ne daje nam nikakve naznake o njenoj ličnosti a bela haljina nesputanog kroja, bez korseta, otkriva da je bila moderna Bečlijka. Zapravo, oni koji su je poznavali nazivali su je najbolje obučenom ženom u Beču.

Foto: Wikipedia Elizabeta Bahofen-Eht, 1914-16.

Elizabeta Bahofen-Eht

Serenina kćer Elizabeta imala je između 20 i 22 godine kad je portret nastajao. Morala je satima da pozira dok ju je Gustav skicirao u raznim pozama i odeći i uvek bi bila nezadovoljna krajnjim rezultatom. Između nje i umetnika često je dolazilo do varnica a Klimt je na kraju urliknuo: „Ja slikam moju devojku onako kako ja hoću i to je to!“

Posle tri godine poziranja Elizabeta je konačno izgubila strpljenje. Otišla je u Klimtov atelje, skinula sliku sa štafelaja i odnela je kući. Kada ju je Klimt ugledao izloženu u porodičnom salonu Ledererovih, ljutito je prokomentarisao: „To uopšte ne liči na nju“.

 

Foto: Wikipedia Ria Munk III, 1917-18. (nedovršeno)

Ria Munk

Kada je Ria Munk izvršila samoubistvo 1911, zbog ljubavne svađe sa piscem Hansom Hajncom Eversom, njena majka Aranka Munk, sestra Serene Lederer, naručila je od Klimta tri posthumna portreta. Prve dve verzije Munkovima se nisu dopale, a na trećoj Klimt je predstavio devojku postrance, sa licem okrenutim ka posmatraču i smirenim osmehom.

Dok su lice i detalji u pozadini dovršeni, haljina i pod su urađeni kredom u stilu „non finito“, što pokazuje da je Klimt u ovoj fazi svoje karijere bio impulsivan i spontan, te da je crtao direktno na platnu, bez uobičajenih brojnih pripremnih skica.

Klimt je preminuo 1918. u Beču od moždanog udara i upale pluća, kao posledice svetske epidemije gripa. Posle njegove smrti slika je završila u posedu Aranke Munk, u njenoj vili na jezeru Bad Ausze gde se nalazila do 1941. kada su nacisti konfiskovali svu imovinu porodice Munk.

Delo je završilo kod dilera Vilijama Gurlita i on ga je poklonio Novoj galeriji u Lincu 1953. Portet je 2009. predat naslednicima Aranke Munk koji su ga prodali 2010. na aukciji za skoro 25 miliona dolara.

Izložba u Njujorku otvorena je do 16. januara 2017.

Miona Kovačević | 03. 10. 2016

Izvor: blic.rs

________________________________________________________________________________

Ovde: Sloboda je žena, uzmi je

ODLAZITE NA VREME, NE ZADRŽAVAJTE NIKOGA…

Sve dolazi kad treba!

Odlazite na vreme. Svojoj kući, čak i ako vas niko ne čeka, posle žurke, iz gostiju, iz propalih veza i od loših navika. Odlazite od depresije i mračnih misli, od bolnih uspomena, od negativnih ljudi, ili od osobe pored vas.

Odlazite na vreme. Ne ostavljajte na telu vašeg života duboke ožiljke, ne inficirajte svoju dušu proždrljivim virusom krivice – osećajem, koji sa neverovatnim entuzijazmom odbacuje vas od vašeg života i vas samih. Odlazite na vreme, ne grebite crtež na krhkom platnu vaše sudbine. I nemojte prelaziti po tuđoj koži.

Cenite svoj žvot više, nego što ga cene drugi. Odlazite na vreme, ako neko svoj život stavi iznad vašeg, shvatite da ste vi, pre svega, odgovorni  za svoj život, i tek onda za nečiji. Niko nije došao na ovaj svet kao žrtva.  Život od čoveka ne traži da žrtvuje velike darove – sam život i sposobnost  da voli.

Nije teško izgubiti sebe, nije teško pretvoriti se u nešto drugo, živeti  nečiji život,  živeti u nekom drugom svetu, drugačijoj  realnosti. Nije čak teško  to zahtevati i želeti.

Pronaći sebe – jeste teško. Jer samo mi možemo dozirati meru korišćenja sebe. Jer, žrtvujući se uzalud, vi automatski ne dodajete sebi snagu, nego je, naprotiv oduzimate.

Naučite se da na vreme odlazite iz raznih životnih okolnosti i situacija. Uvek ćete znati prepoznati taj trenutak: verujte sebi, svojoj intuiciji, ne lažite sebe i ne lažite druge.

Nema loših ljudi bez obzira na potrebu rasprave o tome. Postoje ljudi koje se razlikuju od nas. I ne postoji druga odgovornost, sem lične.

 

Sve što se dešava u našem životu, sve što se dešava oko nas i na udaljenim Galapagoskim ostrvima Ekvadora, dešava se sa našom dozvolom. Mi smo dozvolili našem životu biti onakvim kakav jeste. Mi smo dozvolili sivilu da dominira u našem životu, mi smo dozvolili strahu da se useli u naš život, mi smo sebi dozvolili da postanemo autsajderi u vlastitom životu.

Osvrnite se, jer možda je došlo vreme odlaska od svega. Neverovatno je teško ostaviti sve, sve proživljeno, i otići, bez obzira ko šta kaže i piše. Teško je otići, ali otići u pravom trenutku je, prosto, neophodno.

Odlazite na vreme od opsesivnih iluzija i nametnutih strahova, ali i dalje je nastojte sanjati, nastojte probati. Ne plašite se grešiti – jer to znači da ste pokušali. Ne bojte se reakcije drugih ljudi, jer vi, svejedno, ne možete stopostotno predvideti, dok ne uradite zamišljeno, a ako i možete – onda je i strah besmislen. Ali imaćete šansu na vreme otići. Tako je, otići i krenuti dalje.

Mi znamo kad nam nedostaje nešto što želimo imati, kad nam nešto nisu pružili, a očekivali smo. Ali nikad ne razmišljamo o tome, od čega su nas sačuvali ne pružajući nam željeno odmah.

Istina je jednostavna: sve dolazi u svoje vreme, čak i čuda. Zato odlazite na vreme, ne zadržavajte nikoga. Jer, ako se zadržavate, scenario života se prepisuje, i to, za druge ljude.

 Izvor: kreativnisvetbalkana/UspesnaZena.com

---

---

MATEMATIČKA GENIJALNOST PČELA…

ZAŠTO PČELE VOLE ŠESTOUGLOVE?

Da li ste se nekada zapitali, kako pčele bez šestara ili lenjira, uz maksimalnu uštedu materijala i u potpunom mraku, grade savršeno pravilne i komforne stambene objekte u obliku šestougla?

Pročitajte priču i pogledajte video Zeka Petersona i Endija Pitersona

Pčele su fascinantna stvorenja iz više razloga: njihove neverovatne radne etike, slatkog sirupa koji proizvode i njihove složene društvene strukture. Još jedan razlog je taj što su pčele zapravo izvanredni matematičari.

Naučnici tvrde da ovi majušni insekti mogu da proračunaju uglove, pa čak i da mogu da razumeju da je Zemlja okrugla. Ali postoji posebna matematička genijalnost pčela iza najvažnijeg aspekta života pčela – košnice.

Kao i ljudima, pčelama je potrebna hrana i sklonište da bi preživele. Košnica je ne samo dom pčela, već istovremeno i mesto za skladištenje njihovog meda. Pošto je tako važna za preživljavanje, pčele moraju da usavrše arhitektonski dizajn košnice. Ako istražite bilo koji deo košnice, videćete da je napravljen od tesno zbijenih šestougaonih ili šestostranih ćelija.

Od svih mogućih dizajna, zašto pčele biraju ovaj?

Da biste to razumeli, morate da mislite kao pčela.

Pčelama je potrebno sigurno mesto na kome će živeti čitava kolonija. Takođe, potrebno je i mesto gde se njihov nektar može čuvati i valjano sazreti dok se ne pretvori u med. To znači da postoji potreba za promišljenim korišćenjem prostora. Dobro rešenje je izgraditi male jedinice za skladištenje, ili ćelije, velike tek toliko da može stati pčela, koje se takođe mogu da se koriste kao kontejneri u kojima se čuva nektar: pčelinje sopstvene tegle meda.

Sledeći problem je odlučiti od čega će male ćelije biti napravljene. Pčele nemaju kljunove niti ruke da podignu stvari, ali su sposobne da proizvode vosak. Problem je u tome što treba mnogo napornog rada da bi se proizveo. Pčele moraju da potroše 230 grama meda da bi proizvele svega 30 grama voska. Stoga ne žele da ga rasipaju.

Dakle, potreban im je dizajn koji im omogućava da čuvaju najveću moguću količinu meda koristeći najmanju količinu voska.

Koji oblik to omogućava?

Zamislimo na trenutak da su sve pčele morale da pohađaju akademiju za arhitekturu i idu na časove matematike.

Recimo da su pitali svog učitelja geometrije: „Koji oblik bi nam dao najviše prostora da čuvamo med, a zahteva najmanju količinu voska?“

Tada je učitelj geometrije odgovorio: „Oblik za kojim tragate je krug“.

Ostavivši pčele da se vrate na svoje probno mesto izgradnje i započnu sa građenjem košnice koristeći kružne ćelije. Posle nekog vremena, neki od njih bi primetili problem sa dizajnom: mali razmak između ćelija.

„Ne možemo ni da stanemo unutra! To je traćenje prostora!“, pomislili bi.

Stoga, ignorišući lekciju geometrije i uzevši stvar u svoje ruke, pčele se vratiše na tablu da iznova osmisle dizajn košnice.

Neko je predložio trouglove: „Možemo da koristimo trouglove. Pogledajte! Savršeno se poklapaju.“

Druga pčela je predložila kvadrate. Najzad, treća pčela uzviknu i reče: „Petouglovi izgleda da ne funkcionišu, ali funkcionišu šestouglovi! Hoćemo onaj oblik koji će koristiti najmanju količinu voska a moći da skladišti najveću količinu meda. Da, mislim da je to šestougao.“

„Zašto?“
„Više liči na krug od ostalih.“
„Ali kako da budemo sigurni?“

Da bi saznali, insekti industrijske arhitekte su izračunali površine trouglova, kvadrata i šestougla i otkrili da je šestougao zapravo oblik koji je pružao najviše prostora za skladištenje. Složili su se oko idealne veličine i vratili na posao.

Prostorno efikasna košnica koja je danas zaštitni znak pčela, verovatno je rezultat ovih pokušaja i pogrešaka, ali tokom dugih perioda evolucione istorije.

Kako bilo, isplatilo se. Zavirite u bilo koju košnicu – sa zaštitnim naočarima i mrežom na sebi, naravno – i videćete rezultat: prelepa kompaktna košnica kojom bi se svaki arhitekta ponosio da ju je dizajnirao.

Najstarija svedočanstva o fenomenu zvanom košnica podario nam je Arhita Taranćanin, veliki genije starog veka, i ta svedočanstva pripadaju pitagorejskoj školi.

Arapski matematičar IX veka, Al – Horezmi govori o “idealnim šestouglima pčelinjim“ i o “visokoj matematici koja tamo vlada“ ali nedokučivoj.

Slede Kepler i Ruđer Bošković koji su ukazivali na “matematičku opravdanost“ svega pčelinjeg; fizičari Reomir Maks i još mnogi drugi nalazili su odgovore na pitanje oko izrade pčelinjeg saća.

Šestougaone strukture ne samo da su ekonomične nego su i izuzetno čvrste. Samo 40 grama pčelinjeg šestougaonog saća dovoljno je da prihvati čak 1814 grama meda.

U prirodnom pčelinjem gnezdu saće je postavljeno vertikalno sa horizontalno pozicioniranim šestougaonim ćelijama, nalik gomili pažljivo složenih nezarezanih grafitnih olovki. Saće ima dva lica sa šestougaonim ćelijama na obe strane. Ukoliko se pod pravim uglom pogleda kroz ćeliju može da se primeti obris rasporeda ćelija sa suprotne strane saća.

Centar osnove jedne ćelije nalazi se tačno naspram tačke u kojoj se stiču tri ćelije sa suprotne strane. A ako se pogleda pažljivije, može se videti da se osnova svake ćelije sastoji se od tri spojena identična romba koji ujedno predstavljaju trećinu osnove svake od susedne tri ćelije na suprotnoj strani saća.

Svaki zid šestougaone ćelije pčelinjeg saća pripada zapravo dvema susednim ćelijama, čime se izbegava beskorisno dupliranje, što bi bio slučaj sa cilindrima ili većinom prizmi sa mnogougaonom osnovom.

Samo još trouglaste i četvrtaste ćelije mogu takođe da dele sve zidove između dve susedne ćelije, mada je za izgradnju šestugaonih potrebno najmanje voska – 18 odsto manje nego kod trouglastih ćelija, a 7 odsto u poređenju sa kvadratnim ćelijama.

---

---

Izvor:goranagnjidicmath

---

DEO DUŠE NA DELU KOŽE…

Tetovaža prepuna iznenađenja

Kod Džeja Fristajla, samoukog alternativnog umetnika iz Amsterdama, dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej, čak ni kada je polovina slike gotova, ne znaju kako će izgledati na kraju!

Najveći broj onih koji odluče da se tetoviraju u salon dolaze sa precizno osmišljenim crtežom ili tekstom. Kod Džeja Fristajla, alternativnog umetnika koji se bavi tetoviranjem dolazi se po tetovažu za koju ni klijent ni Džej ne znaju kako će izgledati na kraju!

Novinarka onlajn izdanja britanskog Dejli mejla, Deni, napisala je članak o Džeju koji je izazvao veliko interesovanje.

Ubrzo je Džej pozvao Deni u studio da bi „odnela deo njegove umetnosti“, na šta je ona pristala, piše portal tattoodo.com.

Jedinstven stil tetoviranja po kojem je ovaj mladić poznat podrazumeva da novinarka ima veoma malo uticaja na ishod.

„Pregovori“ o izgledu tetovaže trajali su nekoliko sati, tokom kojih je Džej od Deni tražio da mu objasni šta sve ne bi moglo da dođe u obzir. Potom je usledila šestočasovna sesija tetoviranja.

Jedna od Deninih želja bila je da se na njenom telu nađu pink orhideje i to što prirodnijeg izgleda, ništa tačkasto.

Tokom sesije, u bilo kom trenutku, svaki klijent Džeja Fristajla može da reaguje ukoliko mu se ne dopada motiv.

Tako je i u ovom slučaju za Deni bilo neprihvatljivo da se tetovaža prostire od ramena do kuka.

Iskustvo nanošenja trajne slike na telo, a da je pritom krajnji dizajn nepoznat, mlada novinarka opisuje kao „emocionalni rolekoster“ i priznaje da je bilo traumatično, ali da se ne kaje.

„Ponosna sam što imam njegovu umetnost na svojoj koži, jer je osećaj upravo takav – kao umetnost na koži i to namerno. Ne osećam se kao komad papira, imam utisak da me je Džej proučio pažljivo i savesno i posle toga stvorio nešto neverovatno“, objasnila je Deni.

Džonatan Džej Fristajl je tatu umetnik iz Amsterdama. Rođen je u Južnoj Africi, kineskog je porekla i specijalista je za tetovaže „fjužn stila“, koji karakteriše spoj geometrijskih oblika, tačkaste tehnike (poentilizam), realizma, apstraktnog i nalik na akvarel.

Ovaj umetnik sve je sam naučio, a rezultat je nekonvencionalni stil i tehnika koji karakterišu njegov rad.

Moto koji prema rečima poznavalaca savršeno opisuje njegov stil je „Dajte mi deo kože i daću vam deo svoje duše“.
Izvor: rts.rs

_________________________________________________________________________________________

STARO I NESTALO VOĆE SRBIJE…

Područje Srbije je oduvek bilo bogato velikim brojem starih, autohtonih sorti voća, posebno jabuka, kruški i šljiva, gajenih stotinama godina, a koje danas nepovratno nestaju.

Otvaranje izložbe Prirodnjačkog muzeja iz Beograda pod nazivom „Staro i nestalo voće Srbije„, 4. marta u Galeriji borskog Muzeja rudarstva i metalurgije, izazvala je veliko interesovanje publike.

Izložba je nastala kao plod višegodišnjeg istraživanja stručnjaka beogradskog Prirodnjačkog muzeja na terenima širom Srbije. Procena je da na teritoriji Srbiji egzistira tri stotine, dok je na ovoj izložbi publici prezentovano tek 64 starih i autohtonih sorti jabuke, kruške i šljive.

Jedan deo izložbe posvećen je upotrebi jabuke i šljive u narodnoj tradiciji i običajima kod Srba, a  predstavljeni su i sveži plodovi voća, kao i herbarski materijal Zbirke voća Prirodnjačkog muzeja, umetnički crteži plodova, autorske fotografije voća sa motivima sela, etnološki eksponati upotrebnih predmeta vezanih za voće, rakiju…

Srbija spada u retke zemlje sveta sa izuzetno pogodnim geografskim uslovima, odgovarajućim zemljištem i pogodnom klimom za uzgoj voća.

Ti istinski darovi naših predaka, danas se retko mogu videti ne samo na našim trpezama, pijačnim tezgama i trgovinskim policama, nego sve ređe krase naše okućnice, dvorišta, voćnjake, obronke planina ili doline reka.

Osim za zdrave plodove i voćne prerađevine, siromašniji smo i za lepotu predela i bogatstvo ekosistema.

To “staro” voće nije bilo  značajno samo sa aspekta ishrane, ono je deo našeg prirodnog i kulturnog pejzaža, naše istorije, bitan ekonomski činilac u minulim vekovima. Deo je naše tradicije, nasleđa, nematerijalne baštine i našeg kulturnog identiteta.

Stare, autohtone i nestajuće vrste voća značajne su i kao nosioci mnogih osobina značajnih za gajenje voća, među kojima su prirodna otpornost prema bolestima i nepovoljnim uticajima  životne sredine, kvalitet i trajnost, ukus, boja i aroma plodova…

Jabuka, kruška i šljiva su postale istinsko blago našeg područja, bez obzira što se o njihovom poreklu još uvek govori na bazi pretpostavki da su ovde donošene sa drugih geografskih prostora u raznim epohama, tokom mnogobrojnih migracija.

Neke od “dospelih” sorti su ostale nepromenjene, mnoge su se adaptirale i stekle nove osobine u odnosu na svoje ishodne vrste.

No, ima i onih za koje se smatra da su nastale na našem području, poput šljive Ranke ili šljive Dragačevke.

Svakako da ova oblast zahteva detaljna i naučna istraživanja, no najvažnije u ovom vremenu je prikupljati, obraditi, zabeležiti i sačuvati ovo blago za buduće generacije.

Aleksandra Savić, viši kustos Prirodnjačkog muzeja iz Beograda,autor izložbe i Suzana Mijić, direktorka Muzeja rudarstva i metalurgije

To upravo radi Prirodnjački muzej iz Beograda, koji deo tog nacionalnog blaga, prikuplja, obrađuje i čuva u svojoj Zbirci voća.

Jedan od osnovnih motiva priređivanja ovako koncipirane izložbe je da se starije generacije podsete detinjstva i voća koje su nekada sa užitkom konzumirali, da mlađi upoznaju ”minulo” i nešto novo nauče, a svi zajedno motivisali na očuvanju datog nam neprocenjivog bogatstva, sadnjom i gajenjem makar jedne od ovih voćki.

Izložbu „Staro i nestalo voće Srbije“ u Galeriji borskog Muzeja, posetioci će moći da razgledaju u narednih mesec dana.

Bora*S

---

---

EVO JABUKA!

Dobro došla, draga deco!
Neka vam je srećna škola!
Donosim vam puno sreće
i jabuka puna kola:
Narandžaste i rumene,
bele, žute i crvene!
Nemam noža, ni tanjira!
Svak po jednu neka bira!
Svaka od njih — razne boje
ima lepo ime svoje:

Gospođinke i budimke,
i podrinjke i dobrinjke.
I malinke i maslinke,
arnautke i prokupke,
carke, šarke i arapke,

bećanlije, ciganlije,
šećerlije, šerbetlije,
senabije, đulabije,
ovajlije, popadije,
pamuklije, zvorniklije,
poskurije i zlatije,

pepeljuše, rebeljuše,
kolatuše i mekuše,

kiseljajke, koturajke,
i perajke i đulajke,

džemurlike, šarenike,
rumenike, belunike,
i srčike i bedrike,

barizovke i banovke,
grgusovke i mitrovke,
šumatovke i tetovke,

okruglice, mađarice,
i sitnice i ružice,

i limunke i sladunke!

Jastrepčanke, kadumanke,
timočanke i trnjaktse,

pegavulje i šarulje,
i zimkulje i dugulje,

kolubarke i kopljarke,
zaječarke i zvečarke
i lešnarke i maslarke

i erdeljke i žuteljke!

Kolačare i kožare
i grožđare i projare,

nikolaje i sretnaje!

Ilinjače, medenjače,
ivanjače i zemnjače,
petrovače, vidovače,

simkovače i tikvače,
kolajnače, prosenjače,
tanjirače, gradinjače,
ovrljače, kotrljače,
i slatkače i rebrače,

mirisavke i resavke!

Sve su divne, sve su sveže
ko ubrane jutros s grana!
Ja sam vam ih, deco, sabro
sa svih naših srpskih strana.

Najvrednijem đaku biće
ona kao krv rumena!
A najveću daću onom
ko zapamti sva imena!

Vojislav Ilić Mlađi

Foto: Bora*S

---

---

JEDINSTVENI OMAŽ MIKELANĐELU…

U Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.

Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu

U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.

Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.

A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.

„San“ Alesandro Alori

To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.

Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.

Mikelanđelo je bio usamljen

Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.

Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.

Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“

Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.

Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.

Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.

Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer

Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.

Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.

„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.

Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.

Zvezda renesanse i svih vremena

Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.

„Ležeća“ skupltura Henrija Mura

Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.

Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.

Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.

Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.

Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.

Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de

_____________________________________________________________________________________

BOJE SU TKIVO, KRV I TELO SLIKARSTVA…

Na današnji dan, 4. februara 1908. godine rođen je Predrag Peđa Milosavljević

_______________________________________________________________________________

Erotski crteži Peđe Milosavljevića nastali 30 godina pre Pikasovih

Svoju ljubav da crta četkom obrazlagao je rečima: „Dobra strana ove tehnike je što obavezuje na sintezu.” Slikarske boje je opisivao kao „tkivo, krv i telo slikarstva” i kao „najviši oblik slikarske misaonosti”. Rečju, Predrag – Peđa Milosavljević je transponovao u svoju umetničku realnost sve što ga je kao umetnika zanimalo, od pariskih krovova i Dubrovnika do aktova i životinja.

Peđa Milosavljević: „Boje su tkivo, krv i telo slikarstva”

Jedan deo njegove bujne ličnosti kakva se kod nas retko viđa, u galeriji „Heksalab” (Njegoševa 5), oslikan je ovog puta iz drugačijeg ugla zahvaljujući Nikoli Kusovcu, autoru izložbe i istoimene knjige „Predrag Peđa Milosavljević ili priča o mladosti, prijateljima, ljubavi i potrazi za pejzažima“.

– Većina radova u beogradskoj galeriji „Heksalab” (u kojoj je do sada priređeno deset veoma posećenih izložbi: Aleksandra Lukovića Lukijana, Ranka Beljinca, Borka Petrovića, Koste Bunuševca, Zdravka Mandića, Ljubodraga Jankovića Jaleta, Marine Markulić i Milovana Vidaka) potiče iz doskora nepoznatog albuma Peđinih erotskih slika, kreiranog 1940, koji je 2010. beogradski kolekcionar Saša Obradović doneo iz Francuske.

Uz njih sam pokazao i nekoliko fragmenata albuma iz iste godine (čiji su akvareli i crteži rasuti po Beogradu) posvećenog slikarevoj verenici Olgi Ivanovnoj. Na izložbi su još dva albuma koje je Milosavljević crtao 1930. i 1932. godine. Raniji (u vlasništvu Đorđa Miomirovića), na šagalovski način crtežima priča o mladosti i druženju sa Đorđem Popovićem (književnikom i akademikom, urednikom časopisa „Danica” po kome je dobio nadimak Daničar) i Boškom Tokinom (pinonirom filmske kritike u nas).

O drugom albumu (koji čuva Dušan Banić) govori njegov naslov „Potera za pejzažima” – od Beograda do Dubrovnika i Splita – kaže Kusovac, koji je ove segmente Milosavljevićevog opusa istraživao punih godinu dana.

Predstavnik initimizma, poetskog realizma i osobenog ekspresionizma XX veka, Peđa Milosavljević nam je ostavio i uputstvo kako gledati njegove vrlo smele erotske slike: „Ružno je sa zlim srcem listati ovu knjigu”.

Imajmo na umu vreme u kome su albumi nastali. S godinom 1930. svetska ekonomska kriza uzima maha, ali progres je nezaustavljiv. Beograd je pun sirotinje, ali i ratnih profitera. Ipak, organizuju se igranke na koje cure idu u diskretnoj pratnji svojih majki i baka. Poljubac na javnom mestu rezervisan je za „slobodne žene“. I aktovi su retkost, a kamoli erotski.

Tridesetih Pikaso radi grafike izrazitog erotskog naboja, ali ih tematski vezuje za brutalne avanture Minotaura, mitološko biće koje se hrani svojim taocima – devojkama i mladićima.
Tek krajem šezdesetih godina prošlog veka Pikaso crta žensko međunožje najavljujući seksualnu revoluciju.

Veoma provokativan ženski akt i ljubavni akt bez mitoloških maski, Peđa crta tri decenije pre Pikasa. Naravno, za sebe. Šta ga je podstaklo da zaviri u eksplicitnu erotiku – otvoreno je pitanje.

Milena Marjanović
Izvor:blic.rs| 18. 03. 2012.

____________________________________________________________________________________

____________________________________________________________________________________

NESKRIVENI OSEĆAJ SETE…

___________________________________________________________________________________

DEČACI POPRAVLJAJU STVARI…

DEVOJČICAMA TREBAJU POPRAVKE

Jedna od najkontraverznijih dečijih knjiga izdatih u XX veku i danas je u centru pažnje stručnih krugova sociologa i književne kritike.

Neki od njih zastupaju stav da nijedno dete ne bi smelo da pogleda ovu knjigu, dok drugi stojeći aplaudiraju autoru, genijalnom satiričaru Vitniju Derou mlađem.

Objavljena 1970. godine, u jeku drugog talasa feminizma, izazvala je svojim sadržajem burne reakcije.

Koncipirana kao slikovnica, pod nazivom „Drago mi je što sam dečak! Drago mi je što sam devojčica!“ ova knjiga predstavlja rasadnik stereotipa po kojima su dečaci predodređeni za velika dela i visoke položaje, a devojčice za njihove pratilje ili korisnice blagodeti njihovih maestralnih dostignuća.

Danas je istovremeno zabavno i iritirajuće čitati komentare o kultnoj knjizi Vitnija Deroua (1909-1999) u kojima zaštitnici prava žena sa fanatičnim žarom kritikuju „ono vreme“ kada je objavljivanje štiva koje „potencira podređeni položaj žena bilo dozvoljeno i društveno prihvatljivo“. Kao i obično, đavo je u detaljima, a u ovom slučaju leži u stvaralačkoj biografiji pisca.

Vitni Derou je više od pedeset godina objavljivao radove pune suptilne satire za The New Yorker koji broje preko 1500 crteža stvorenih između 1933. i 1982. godine. Smatran je za izuzetnog crtača, ali je za razliku od većine ilustratora, sam pisao i tekstove na svojim radovima. Li Lorenc, umetnički direktor The New Yorker-a o njemu je rekao:

„Bio je izuzetan stvaralac komičnih ideja i uspevao je da izbegne sve klišee crteža. Čak i van svoje table za crtanje, bio je poznat po svom smislu za oštroumno posmatranje kontradikcija ljudskog ponašanja. Duh mu je bio jednako oštar kao i njegova olovka.“

Rođen je u Prinstonu, gde je njegov otac bio među osnivačima danas jedne od najuglednijih izdavačkih kuca, Princeton University Press-a. Diplomirao je na Prinstonu 1931. godine, ali je vrlo brzo shvatio da mu je za umetnički izraz potrebno više od slova. Svoj život je posvetio satiri u crtežu i reči.

Široko formalno obrazovanje dobijeno na jednom od najprestižnijih univerziteta na svetu išlo je uz stil života porodice iz koje nije mogla da potekne seksistički nastrojena ličnost uskih vidika i nazadnih shvatanja. Derou se nikada nije oglasio povodom negativnih kritika knjige, niti je pokušao da odbrani svoje delo koje svakako nije objavljeno sa namerom da produbi rodnu neravnopravnost i ponizi žene.

Jedini logičan zaključak je da nije video potrebu za dodatnim objašnjenjima svog rada. Onaj ko je znao u šta gleda, a što je nesumnjivo bio satiričan osvrt na sterotipe koji su se na celoj planeti održali od postanka sveta do danas, shvatio je poruku. Stavljeni na jedno mesto, bez ulepšavanja i nepotrebnih objašnjenja, svi rodni stereotipi su u knjizi prikazani ogoljeni i jasni, sami po sebi smešni i tužni u isto vreme.

Dobro zašećeren ironičan zaključak „Drago mi je što si devojčica! Drago mi je što si dečak! Trebamo jedno drugom!“ je poslednji pečat genijalnosti sjajnog Vitnija Deroua koju nosi ovo delo.

Njegovu kontroverznu knjigu je danas moguće naći samo u odabranim antikvarnicama, po prilično visokoj ceni. Namenjena je onima koji su lik i delo sjajnog satiričara poznavali van njenih korica, i kojima su kontekst i poruka autora o besmislu stereotipa nedvosmisleno jasni.
Autor: Mirjana
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________

SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________

Poljski umetnik Pawel Kuczynski napravio je niz ilustracija kroz koje propituje svet u kojem živimo.

Crteži zbog kojih ćete se zapitati o svemu pogrešnom u svetu.

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Izvor:6yka.com

---

ZMAJEVA RAZGLEDNICA PRVA NA SVETU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Prva razglednica na svetu štampana je u Beču, 1871. godine, odakle je poslata u Sombor. Najzaslužniji za njenu izdradu bili su poručnik austrougarske vojske Petar Manojlović, i naš čuveni književnik Jovan Jovanović Zmaj.

Iz čitave serije ovih ilustrovanih dopisnica sačuvan je samo jedan primerak, koji je 1963. otkupio nepoznati belgijski kolekcionar, postavši tako vlasnik jednog od najvrednijih filatelističkih rariteta!

Idejni tvorac prve razglednice u svetu bio je geodetski oficir austrougarske vojske, poručnik Petar Manojlović iz Sentemaša (današnjeg Srbobrana), poznati crtač, tehničar i kartograf, čije se ime vezuje za nekoliko uspelih edicija toga vremena.

Pošto je bio bliski prijatelj Jovana Jovanovića Zmaja, koji je u Beču štampao političko – satirični list „Zmaj“, Manojlović je tokom jedne od svojih čestih poseta redakciji predložio čika Jovi da izradi specijalne ilustrovane dopisnice radi obavljanja kraće prepiske redakcije sa čitaocima.
– Manojlović je idejnu skicu pripremio krajem 1870. Kada je njegov crtež odobrila redakcija „Zmaja“, izrada razglednica u bakrorezu poverena je poznatom bečkom rezbaru Valdhajmu, koji je naručenu količinu predao redakciji početkom aprila 1871. Ova prva ilustrovana dopisnica u svetu imala je sve karakteristike razglednice u današnjem smislu: sliku na prednjoj strani sa određenim prostorom za adresovanje, odnosno poštansku marku, dok je poleđina karte ostavljena prazna za saopštenja – objašnjava Mile Vojinović, somborski hroničar.

Prva razglednica na svetu poslata je iz Beča u Sombor (levo), Jovan Jovanović Zmaj (desno)

_____________________________________________________________________________________________________

 Uopšte, i sama ilustracija na razglednici bila je prilično impresivna, s obzirom na to da je štampana u srcu Austrougarske.

Naime, na prednjoj strani karte predstavljen je zmaj sa raširenim krilima, kome iz čeljusti sevaju munje, a iz nozdrva izlazi oganj, dok u kandžama drži jednu povijenu traku za adresiranje na ime primaoca. Ispod zmaja vidi se pejzaž, i to, levo – detalj sa vedutama Istambula i minaretima džamija, ispred kojih stari Turčin puši lulu, a na desnoj strani – voz koji izlazi iz tunela, dok su u pozadini zidine Moskve sa kupolama pravoslavnih crkava. U sredini, između Moskve i Istambula, prikazan je deo mora sa jedrenjacima i lađama, među kojima je i parobrod – točkaš sa grbom tadašnje Kneževine Srbije!
Čitava slika je zapravo simbolizovala objedinjavanje slovenskog življa u istočnom delu Evrope, što je, u najmanju ruku, bila vrlo nepopularna tema u Austrougarskoj, kao uostalom i list „Zmaj“. Zbog tog „politički nekorektnog“ sadržaja, jedini sačuvani primerak ove razglednice imao je nesvakidašnju istoriju.

Ulica Kralja Aleksandra u Somboru

– Razglednica je 19. maja 1871. godine predata na pošti u Beču, odakle je prosleđena u Sombor, na adresu Dimitrija Manojlovića, somborskog advokata i strica autora razglednice, Petra. Međutim, kada je oprezni advokat na razglednici video motiv prostora koji je naseljavao pravoslavni slovenski živalj, odbio je da je primi. Pošto je precrtao natpis „Sombor“, vratio je razglednicu pošiljaocu, redakciji „Zmaja“, sa propratnim tekstom: Ja sa zmajem nikakva posla neću da imam – ne prima se – priča Vojinović.

Na ovu razglednicu su, inače, bile zalepljene dve marke: jedna od pet krajcara (crvene boje) i jedna od deset (plave boje). Igrom slučaja, pronađena je tek 1964. godine, a pošto je filatelistima bila nepoznata, iste godine je izložena na jednoj filatelističkoj aukciji u Parizu.
– Sve do 1963, smatralo se da je izumitelj prve razglednice izvesni knjižar Švarc, iz Oldenburga. On je 1875. izrezao kartone u veličini tadašnjih poštanskih dopisnica, na koje su mu štampari otisnuli kliše sa crtežom iz jedne stare nemačke pesmarice, koja je sadržavala vinske pesme iz područja Rajne. Konkretno, reč je o ilustraciji za pesmu Petputapestotina đavola. Međutim, kada je otkrivena Manojlovićeva razglednica, trebalo je revidirati dotad važeći stav, što nije bilo lako. Tako se među svetskim filatelistima zapodela višegodišnja rasprava, u kojoj je učestvovao i Novosađanin Mirko Verner, koji je, na kraju, dokazao da je Manojlović osmislio najstariju sačuvanu razglednicu u svetu – kaže somborski hroničar Mile Vojinović.

Remek dela štamparstva
Prve razglednice rađene su u tehnici litografije i bile su prava remek dela tadašnjeg štamparstva. Kod njih se na prednjoj strani nalazila ilustracija, a na poleđini mesto samo za adresu i poštansku marku. Poruke su se ispisivale na prednjoj strani pored ili preko ilustracije. Tek od 1905. godine zadnja strana razglednice je podeljena jednom vertikalnom linijom na dva jednaka dela. Desno od linije se ispisivala adresa primaoca i lepila poštanska marka, a levo od nje sadržaj poruke. Ovakav tip razglednica se upotrebljava i dan danas (pogledaj prvu sliku, gore).

Srbija na razglednicama

Prvu seriju razglednica u Srbiji objavila je knjižara Velimira Valožića u Beogradu, 1895. godine. Tu seriju krasio je Pogled na Kalemegdan sa Save (panorama Beograda), Pozorište (Narodno pozorište sa spomenikom knezu Mihailu) i Novi konak (današnji Stari dvor). Na jednima je pisalo Pozdrav iz Beograda, a na drugima Želi vam Srećnu novu godinu Knjižara Velimira Valožića. Iduće godine Velimir Valožić objavio je još jednu seriju u kojoj je, osim Beograda, bilo i 16 razglednica sa slikama gradova Srbije. Autor ovih prvih serija je Vladislav Titelbah, poznati ilustrator, a dvorski fotograf Milan Jovanović je autor fotografija.
Izvor: / srbinside.rs/ July 19, 2013.

_____________________________________________________________________________________________________

 

DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

---

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.

Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.

U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs
Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

---

---

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše:

Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu,

Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs

---

---

Priredio: Bora*S

MARK ŠAGAL, PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA …

U životu postoji samo jedna boja, samo jedna na umetničkoj paleti koja daje smisao i životu i umetnosti. To je boja ljubavi, govorio je umetnik.

 PORTRET KOSMOPOLITSKOG SLIKARA

Mark Šagal (Vitebsk, 07. 07. 1887 – Sen Pol d Vene, 29. 03. 1985), kosmopolitski umetnik kojim se jednako diče Rusija, Belorusija i Francuska, stvorio je čudesni likovni svet sazdan od sećanja na detinjstvo i snova, motiva iz ruskog i jevrejskog folklora, mitova i legendi, ali i utisaka iz urbane svakodnevice. 

Bio je izuzetno plodan umetnik koji je za sobom ostavio mnoštvo monumentalnih likovnih dela, izvedenih u raznovrsnim tehnikama. Njegove slike, crteži, grafike i ilustracije nezaobilazni su u kolekcijama moderne umetnosti u svim prestižnim svetskim muzejima, a njegovi vitraži, mozaici, tapiserije i murali krase crkve, opere i druga zdanja širom sveta, od Pariza, preko Jerusalima, do Njujorka. Svoju veliku ljubav prema teatru iskazao je kao pozorišni scenograf, a bavio se i pisanjem poezije.

Fantastični univerzum

Tokom više od osam decenija umetničkog rada oprobao se u raznim avangardnim pravcima koji su obeležili 20. vek, istražujući mogućnosti i ograničenja svakog od njih. U Parizu, u godinama pred početak Prvog svetskog rata, otkrio je raskošni i živahni kolorit fovista i zainteresovao se za kubističke eksperimente s oblicima i perspektivom, i za futurizam. Tokom sovjetske revolucije bio je narodni komesar za umetnost u rodnom Vitebsku, u kojem je osnovao umetničku akademiju. Ipak privilegije koje mu je nudila sovjetska vlast nisu ga dugo zadržale u domovini, tako da je već početkom dvadesetih ponovo otišao u umetničku prestonicu – Pariz.

Mark Šagal – Revolucija 1937

Za mladog umetnika sklonog da na slikarskom platnu oživljava svoje snove i sećanja, da se poigrava s likovima iz narodnih priča i događajima opisanim u religioznim predanjima, veoma inspirativan bio je i nadrealizam. Tridesetih i četrdesetih godina rasni progoni naveli su Šagala da se posveti dramatičnim temama i odvukli su ga u ekspresionizam.

Na njegov dugi životni vek, koji je trajao čak 98 godina, verovatno je uticalo i to što je i u poznom dobu bio veoma produktivan stvaralac. Starost ga nije sprečavala da prihvata grandiozne projekte, kao što su, recimo, vitraži na prozorima sinagoge u sklopu Hebrejskog univerzitetskog centra u Jerusalimu ili na zgradi Ujedinjenih nacija u Njujorku. Kao vremešni slikar oslikao je i svod Opere u Parizu, i izradio mural za Metropoliten operu u Njujorku.

Nadživeo je gotovo sve svoje savremenike, avangardne slikare koji su obeležili modernu umetnost u prvim decenijama dvadesetog veka poput Henrija Matisa, Žorža Braka i takođe vrlo dugovečnog Pabla Pikasa, ali i stvaraoce koji su doprineli razvoju umetnosti u drugoj polovini prošlog stoleća, poput vodećih predstavnika apstraktnog ekspresionizma Marka Rotkoa, Berneta Njumena i Adolfa Gotliba.

U Šagalovom živopisnom svetu pomešane su narodne legende i sećanja iz detinjstva provedenog na selu, utisci iz modernog gradskog života i jevrejske religiozne predstave i predanja. Fantastični univerzum tog slikara upotpunjuju scene iz cirkusa, lakrdijaši i akrobate, ubogi violinisti, sveznajući rabini, domaće životinje pitomog pogleda, devojke koje podsećaju na anđele i vile.

Njegove slike obiluku simbolikom i mističnim prizorima. Mnoge od njih nalikuju na snove deteta, često su obasjane mesečinom koja se razliva po tamnoplavoj noći ili su, pak, vatrenocrvene, preplavljene sunčevom vrelinom. Radovi tog slikara prepoznatljivi su i po izuzetno bogatom koloritu i naglašenom kontrastu između svetlih i tamnih površina. Šagalove kompozicije prepune detalja iskrivljene su kao u sfernom ogledalu, krovovi kuća su nahereni, a junaci njegovih oslikanih bajki lete nad gradskim ili seoskim pejzažima ili plešu lebdeći u prostoru.

Pariz – grad snova 

Mark Šagal (1887–1985) kao dečak nije bio u prilici da se susreće s umetnošću, s obzirom na to da je rođen u provinciji, u jednom seocetu nedaleko od Vitebska, na području današnje Belorusije. Odrastao je u siromašnoj jevrejskoj porodici, kao najstarije od devetoro dece Zahara Šagala, trgovca ribom. Vaspitavan je u skladu s religioznim načelima, a prvo obrazovanje stekao je u jevrejskoj školi.

Za umetnost se zainteresovao kao tinejdžer, kada mu je prijatelj pokazao kako da crta na osnovu ilustracija u časopisu. Kao dvadesetogodišnjak, uprkos očevom protivljenju, upisao je slikarsku školu Judela Pena u Vitebsku, a potom je prešao u Sankt Peterburg, gde je nastavio svoje slikarsko usavršavanje. Tokom školovanja izdržavao se retuširajući fotografije u fotoateljeu i slikajući firme za radnje. Firmopisačka tehnika veoma je uticala na njegov kasniji likovni stil.

Mark Šagal – Rusko selo 1929

 Za mladog slikara veoma je podsticajna bila novčana stipendija koju mu je ponudio član Državne dume M. Vinaver, oduševljen njegovim radovima predstavljenim na jednoj studentskoj izložbi. Šagal je 1912. godine prešao u Pariz i iznajmio atelje u umetničkom kvartu. Vrlo brzo ušao je u krug pariske književne i umetničke avangarde. Među njegovim bliskim prijateljima bili su Amedeo Modiljani i Gijom Apoliner, koji mu je pomogao da organizuje svoju prvu samostalnu izložbu u berlinskoj galeriji „Der Šturm“.

Početak Prvog svetskog rata Šagala je zatekao u Vitebsku, u kojem je ostao mnogo duže nego što je prvobitno nameravao. U tom periodu upoznao je i svoju muzu, a ubrzo i suprugu, Belu Rozenfeld, kćerku poznatog vitebskog juvelira. Ona ga je inspirisala da naslika seriju ljubavnih slika. Ubrzo posle svadbe Šagal je bio mobilisan i upućen u Sankt Peterburg. Uspeo je da izbegne odlazak na front i da se skrasi na poslu u kancelariji. Bavio se slikanjem i družio se s umetnicima i pesnicima koji su živeli u Sankt Peterburgu.

Oktobarsku revoluciju dočekao je u Vitebsku. Kao i mnogi njegovi savremenici, istaknuti umetnici, Šagal je revolucionarne promene prihvatio s oduševljenjem. Uz ogroman entuzijazam uključio se u organizaciju kulturnog života u novoj državi, postavši ubrzo i komesar umetnosti Vitebske gubernije. Kao predvodnik kulturnog života u svojoj provinciji dao je sebi nekoliko zadataka, među kojima je bio i projekat prazničnog ulepšavanja ulica i trgova Vitebska povodom godišnjice revolucije.

Šagal je u Vitebsku 1919. godine osnovao i umetničku školu, u kojoj je kao predavače angažovao mnoge istaknute umetnike. Jedan od njih bio je i Kazimir Maljevič. Ipak, dvojica talentovanih stvaralaca imali su različite stavove o ulozi i zadacima umetnosti, kao i o metodama predavanja. Njihove prvobitne nesuglasice ubrzo su prerasle u otvoreni sukob, zbog čega je Šagal 1920. napustio školu i otišao u Moskvu, gde je radio kao pozorišni dizajner za Jevrejsko državno pozorište.

Mark Šagal – Haos

Šagal je 1922. odlučio da napusti Rusiju. „Mislim da bi revolucija bila prava stvar da je zadržala poštovanje prema onome što je tuđe i drugačije“, naveo je umetnik u svojim autobiografskim zapisima.

Ponovo se doselio u Pariz, grad čija ga je atmosfera činila opuštenim i slobodnim. Družio se s mnogim poznatim avangardnim pesnicima i umetnicima: Polom Elijarom, Andreom Malroom, Maksom Ernstom. Među njegovim prijateljima bio je i Ambroaz Volar, trgovac umetninama, kolekcionar i izdavač, koji mu je naručio ilustracije za Bibliju.

Ta porudžbina Šagalu je bila povod za putovanje u Izrael i Egipat. Tokom putešestvija po Bliskom istoku umetnik je načinio mnoštvo skica za biblijske pejzaže. Tokom dvadesetih godina često je putovao i po Evropi priređujući samostalne izložbe, a njegovi radovi predstavljeni su i publici u Njujorku.

Ipak ni ovaj internacionalni stvaralac nije ostao miran pred nacističkom najezdom. Godine 1933. u Majnhajmu je, po nalogu Gebelsa, priređeno javno spaljivanje Šagalovih radova, a u periodu između 1937. i 1939. njegove slike izlagane su kao deo zloglasne egzibicije „Degenerička umetnost“. Zajedno s delima Otoa Diksa, Oskara Kokoške, Vasilija Kandinskog, Pola Klea, Georga Grosa i drugih, po mišljenju nacista izopačenih umetnika, slike Marka Šagala predstavljene su publici u Minhenu, Berlinu, Hamburgu i drugim gradovima Nemačke.

Iako je 1937. dobio francusko državljanstvo, početkom Drugog svetskog rata sa suprugom Belom i njihovom kćeri Idom otputovao je u SAD. U Njujorku, Čikagu, Los Anđelesu i drugim američkim gradovima održao je niz samostalnih i retrospektivnih izložbi. U tom periodu doživeo je i veliku ličnu tragediju. Naime, 1944. godine njegova voljena žena Bela umrla je od viroze. To je u velikoj meri uticalo i na njegov umetnički izraz, koji je u tom periodu odisao melanholijom i mračnim tonovima. Utehu mu je nekoliko godina kasnije donela Engleskinja Virdžinija Hagard, s kojom je bio do 1952.

 U poznijim godinama oženio se Valentinom Brodski, s kojom je ostao do kraja života.

Iako je u SAD-u postigao zadovoljavajući umetnički uspeh, stekavši poseban ugled kao kostimograf i scenograf u Baletskom teatru Njujorka, nekoliko godina po završetku rata vratio se u Pariz, grad koji je ipak najviše odgovarao njegovom umetničkom senzibilitetu.

Od pedesetih godina radio je pretežno kao grafičar, a zainteresovao se i za keramiku, načinivši u tom periodu svoje prve skulpture. Počele su takođe da ga zanimaju i razne tehnike primenjene umetnosti, poput vitraža, mozaika, tapiserije. Šagal se krajem pedesetih i početkom šezdesetih bavio izradom vitraža za katedrale u Majncu, Remsu i Cirihu, kao i za sinagogu Medicinskog centra Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu.

Godine 1964. Andre Malro ga je, kao tadašnji francuski ministar kulture, pozvao da oslika svod Opere u Parizu. Angažovanje Šagala izazvalo je brojne kontroverze u francuskoj javnosti. Mnogi su smatrali da je neprimereno da ruski Jevrejin oslikava francuski nacionalni spomenik, a bilo je i onih koji su se protivili ideji da avangardni umetnik ukrašava klasičnu građevinu. Ipak Šagal je istrajao u svom radu, a iste godine postavljen je i njegov vitraž u zdanju Ujedinjenih nacija u Njujorku, pod nazivom „Mir“.

Šagalovo slikarstvo tokom sedamdesetih i osamdesetih godina odisalo je povratkom umetnika u prošlost, u topli ambijent ruskog sela, ispunjen ljubavlju bližnjih. Iako su rađeni u ulju, ti pozni radovi zbog svojih razmrljanih kontura podsećaju na pastel.

Mark Šagal je jedan od retkih umetnika koji je doživeo da mu dela budu izložena u pariskom Luvru. To se desilo 1977. godine, povodom umetnikovog 90. rođendana. Starost je proveo na francuskoj rivijeri u Sen Pol de Vansu, uz suprugu Valentinu Brodsku.

Bajkoviti svet

Šagalove slike prepoznatljive su po vatrometu boja koje bukvalno mame pogled, kao i po živopisnim likovima koji podsećaju na junake narodnih skaski. Njegov umetnički izraz formirao se pod uticajem vrlo raznolikih faktora, kao što su narodna umetnost, ikonopisanje i jevrejski folklor, kao i razni avangardni pokreti evropske umetnosti 20. veka.

Mark Šagal – Mojsije

 Likovi poput violinista na krovu, raznobojne teladi i koza, razigranih petlova, nevesta i ljubavnika koji lete po nebu, svakako su bili plod umetnikove mašte, ali mnogi od njih bili su inspirisani bajkama i pričama na jidišu koje je Šagal slušao u detinjstvu. U mladosti su njegovim radovima dominirali prizori rodnog Vitebska, uličice i trgovi oivičeni kućama, nalik na kulise ispred kojih se odigravaju folklorne predstave.

Prvi boravak u Parizu uticao je na to da Šagalove slike poprime odlike tada dominantnih umetničkih pravaca, pre svih kubizma i futurizma, a na mnogima od njih prepoznaju se motivi umetnikovog omiljenog grada. Intenzivne nijanse žute, crvene, plave, zelene i ljubičaste, suprotstavljene crnoj, postale su osnova slikarevog kolorita.

U godinama pred početak Drugog svetskog rata Šagal se kompozicijom i koloritom svojih radova približio ruskoj ikoni, nagoveštavajući predstojeću globalnu katastrofu i stradanje Jevreja, a u posleratnom periodu umetnik se posvetio religioznoj tematici. Tokom pedesetih i šezdesetih godina stvorio je 17 velikih slika u ciklusu „Biblijski likovi“. To je bio period monumentalnih radova i istraživanja izražajnih mogućnosti vitraža, mozaika, tapiserije. Prelamanje svetlosti na vitražima, svetlucanje mozaika i boje koje se utapaju u mekanu strukturu tapiserije predstavljali su dodatni umetnički podsticaj za Šagala.

akter.co.rs Valentina Bulatović

Stihovi – ključ za shvatanje slikarstva Tokom celog života Šagal je pisao stihove, u početku na jidišu i na ruskom, a zatim i na francuskom. Njegova lirika prožeta je jevrejskim motivima, ali i odjecima tragičnih događaja iz jevrejske istorije. Mnogi njegovi stihovi su svojevrsni ključ za shvatanje njegovog slikarstva.

---

---

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

„Čitav naš unutrašnji svet je realnost, možda  čak i više nego sâm pojavni svet. Mark Šagal

---

Priredio: Bora*S

---

ILUZIJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

NEVEROVATNE 3D OPTIČKE ILUZIJE…

 Holandski umetnik Ramon Bruin stvorio je neverovatne 3D optičke iluzije koristeći samo grafitnu olovku.

Kako sam kaže, foto-realizmom je samo pomerio svoje granice i dodao još jednu tehniku u svoj portfolio.

________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________

Izvor:lepotaizdravlje.rs

„MALI PRINC“ PUNI 70 GODINA…

GODIŠNJICA KNJIGE KOJA JE OBELEŽILA MNOGA DETINJSTVA

Francuska će serijom specijalnih izdanja ove godine proslaviti 70-godišnjicu romana „Mali princ„  Antoana de Sent Egziperija.

Foto: BetaPhoto/AP Photo/Francois Mori

   U čast proslave sedam decenija „Malog princa„, u Francuskoj će biti objavljena nova biografija poznatog pisca čiji je autor Viržil Tanaz, a biće reizdata i biografija „Sent Egziperi, Arhanđeo i pisac“ Natali de Valijer.

    Izdavačka kuća „Folio“ će objaviti ograničeno izdanje knjige za 24 crteža Sent Egziperija kao i verziju u vidu slikovnice.

    Među knjigama koje će tim povodom biti objavljene je i nova biografija slavnog francuskog pilota, tvorca u svetu čuvenog plavokosog vladara sićušne planete.

Roman „Mali princ“, o dečaku koji raspreda o svom životu među zvezdama, pilotu kome se avio pokvario nasred pustinje, prvi put je objavljen 1943. godine u Njujorku, istovremeno na engleskom i francuskom jeziku.

Od tada, prodato je više od 145 miliona primeraka širom sveta u prevodu na 270 jezika i dijalekata.

Sent Egziperi je misteriozno nestao 1944. godine tokom izviđačke misije.

Imao je 44 godine i nije doživeo objavljivanje svoje knjige u Francuskoj 1946.

(Tanjug)

---

„MALI PRINC“ U ANIMIRANOJ 3D VERZIJI

Francuski producenti Aton Sumaš i Dimitri Rasam pripremaju animiranu verziju „Malog princa“ u 3D formatu, objavio je Varajeti.

 Sumaš i Rasam su od porodice Antoana de sent Egziperija otkupili prava na ekranizaciju njegove knjige za 45 miliona evra, pa će „Mali princ“ po svemu sudeći biti jedan od najskupljih evropskih projekata ove godine.

Film će verno pratiti radnju knjige koja priča o prijateljstvu pilota izgubljenog u pustinji i dečaka sa čarobnim moćima. Knjiga koju je Sent-Egziperi napisao 1943. prevedena je na više od 180 jezika i prodata u svetu u više od 80 miliona primeraka. 

Izvor:smedia.rs (24.02.2010)

---

Priredio: Bora*S

METALNI UKUS PROMAŠENOSTI NA USNAMA…

TAMOiOVDE____________________________________________

UNA- MOMO KAPOR

Je li to sve što ostaje od ljubavi?

I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.

Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.

 Sranje!

PRIČAJ MI O TOME…

Crtež, citat iz knjige: Momo Kapor

---

priredio:Bora*S

PABLO PIKASO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Na današnji dan, 25. oktobra 1881. rođen je PABLO PIKASO, jedan od najvećih slikara, vajara, crtača i grafičara 20. veka.

Biografija

Pablo Pikaso je bio sin Hozea Ruiza Blanka, profesora crtanja, i Marije Pikaso Lopez. Njegovo neuobičajeno interesovanje za crtež je počeo vrlo rano, negde u 10 godini, kada je postao učenik svog oca u Korunji, gde se porodica premestila 1891. godine.

Od tog momenta njegov talenat i interesovanje za eksperimentisanje i razvijanje sopstvenog likovnog izraza, pomaže mu da vrlo brzo prevaziđe umetničke sposobnosti svoga oca. U Korunji, Pikasov otac je odlučio da podredi svoje umetničke ambicije sinu, dovodeći mu modele i podržavajući ga u ostvarenju njegove prve izložbe kada je imao samo 13 godina.

Porodica Ruiz-Pikaso se seli u Barselonu 1895. godine i Pablo se upisuje u Ljoču (kat. La Llotja), lokalnu umetničku akademiju, gde je njegovo otac već dobio posao kao profesor crtanja. Svi u porodici su se složili da Pablo može da postane akademski slikar, a 1897. godine, njegova slava u Španiji je išla u prilog očekivanjima, pošto je te godine njegova slika Nauka i milosrđe za koju je njegov otac bio model doktora, dobila počasnu nagradu u Madridu na izložbi Kraljevske akademije San Fernando.

Španski glavni grad je bio očigledno sledeća stanica za mladog umetnika, gdje bi mogao da stekne priznanje i ispuni očekivanja svojih roditelja. Pablo Ruiz odlazi za Madrid i upisuje se u Kraljevsku akademiju San Fernando, jeseni 1897. godine. Ali ubrzo ocenjuje nastavu na Akademiji ispod očekivanog nivoa i provodi vreme na crtanje i slikanje svakodnevnice koja ga okružuje: kafića, ulica, burdela, itd.

U Pradu otkriva špansko slikarstvo i piše: „Muzej je predivan. Velaskez je prva klasa; moju pažnju privlače odlični portreti od El Greka, ali Muriljo nije uverljiv u svakoj od svojih kompozicija“.

Dela ovih i drugih umetnika su ostavila jak utisak na Pikasa i takođe postala putokaz u različitim momentima njegove duge karijere. Goja je bio umetnik čija dela je Pikaso naročito kopirao u Pradu 1898. godine (portret toreadora Pepea Ila i crteže za jednu od grafika iz Gojine serije Kaprici).

U Barseloni, gde je pohađao školu, kao i u Madridu, gde je bio svakodnevni posetilac muzeja Prado, zanimalo ga je sve u vezi sa slikarstvom, a sanjao je i o Parizu, gde napokon stiže u oktobru 1900. godine.

U istoriji slikarstva malo je “državnih udara” koji se mogu meriti s onim što ga je Pablo Pikaso ostvario 1907. godine, kada je svojim zapanjenim prijateljima pokazao “Gospođice iz Avinjona“, sliku na kojoj je svet predstavio kao u razbijenom ogledalu. Pikaso je bio pokretač i inspirator slikarskih smerova kao što su kubizam i sugestivni ekspresionizam koji predstavljaju pravi revolucionarni prevrat u modernoj likovnoj umetnosti.

Ženio se dva puta i imao je mnogo ljubavnica. Otac je četvoro dece. Posljednje dete, Palomu, dobio je u svojoj 68. godini.

Paralelno sa slikarstvom Pikaso se posvećivao i skulpturi, pre svega u godinama oko 1907. kada je stvarao pod uticajem kubizma, zatim oko 1930. godine i u drugim razdobljima njegovog stvaranja.

Pikaso je napravio preko 6000 slika, skulptura i crteža. Njegove slike danas vrede milione.

Umro je 1973. kada mu je otkazalo srce za vreme napada gripa.

Pacifizam

Pikaso je za vreme Španskog građanskog rata, Prvog svetskog rata, i Drugog svetskog rata ostao neutralan i nije bio ni na jednoj strani i nije ratovao. Nikakva politika nije bitno i trajno uticala na njega i ako je jedno vreme bio i u Komunistočkoj partiji, ali je posle Staljina odstupio iz nje jer je bio kritikovan.
Pikaso o tome nije nikada govorio ali je podržavao misao da je bio pacifista.

Pikasovo delo

Pikasovo delo se svrstava u nekoliko faza i ako su pojedina razdoblja u njegovom delu predmet sporova. Može se uzimati da su to bila; plavo razdoblje (1901–1904), ružičasto razdoblje (1905–1907), doba pod uticajem afričke primitivne umetnosti (1908–1909), analitički kubizam (1909–1912), sintetički kubizam (1912–1919).
Između godina 1939. i 1940. se u Njujorku održavala velika retrospektivna izložba Pikasovog dela i tom prilikom se pokazao celokupan raspon njegovog dela i mnogi teoretičari umetnosti su ispravili svoja mišljenja o njegovom delu.

Pre 1901. godine
Pikaso je učio od svog oca pre 1980. godine slikarstvu i na njegovim prvim delima se može zapaziti akademski realizam a naročito na slikama oko 1896. godine i slici na kojoj je njegova sestra Lola. 1897. godine je slikao pod uticajem simbolizma. Posle toga je nastalo doba koje se po nekada zove „modernističko“.

Plavo razdoblje
U plavom razdoblju (1901–1904) stvara Pikaso tamne slike u hladnim plavim tonovima i nije sigurno kada je tako počeo da slika. Strogi kolorit i tužni motivi (prostitutke i prosijaci) mogu imati uzrok i u samoubistvu njegovog prijatelja. Teme su mu bile još i umetnici, akrobati.

Ružičasto razdoblje
Za ružičasto razdoblje (1905–1907) je karakterističan veseliji prilaz i izraz sa toplim naranžastim i ružičastim bojama a kao motiv se opet javlja arlekin. 1904. godine upoznao je Fernandu Olivije i ona kao i francuski slikari dali su pečat njegovom delu u ovo doba.

Afričko doba
Na početku Pikasovog afričkog doba (1907–1912) stoji njegova poznata slika gospođice iz Avinjona koja je inspirisana predmetima koji su doneseni iz Afrike (naročito na dve figure te slike) i ovo delo vodi ravno ka dobu i stilu kubizma.

Analitički kubizam
Analitički kubizam (1909–1912) je stil koji je razradio Pikaso zajedno sa Žorž Brakom. Oba slikara upotrebljavaju tamne braon tonove i oba slikara slikaju tako kao da posmatraju predmete iz više uglova odjedanput. Radi se o kretanju očne tačke koja je do tada u umetnosti uvek bila nepokretna. U to su doba slike Pikasa i Braka jako slične.
Analitički kubizam se odlikuje dekompozicijom- razlaganjem realnosti u pojedine poglede koji su simultano predstavljeni u jednoj površini. Ka svojim eksperimentima su se odlučivali za jednostavne oblike predmeta koji su omogućavali poglede sa strane, od gore i slično.

Sintetički kubizam
Sintetički kubizam (1912–1919) je dalji stepen u razvoju kubizma. Umetnik na slike lepi komade papira, često i tapete, novinsku hartiju i to je pojava prvog kolaža u umetnosti.
Sintetički kubizam se odlikovao slobodnim komponovanjem realnih oblika u ravni slike i težnjom da se razviju kolaži. To je bila reakcija na početne tokove nefigurativne umetnosti, koja je rušila kompozicioni red slike a takođe i na fovizam i njegovu dekorativnost.

Klasicizam i narealizam
Posle Prvog svetskog rata Pikaso stvara u neoklasicizmu i ovaj povretak „ka redu“ se opaža kod mnogih umetnika dvadesetih godina 20. veka i njegova dela toga doba crpe iz dela Engra, francuskog klasiciste.
U tridesetim godinama 20. veka njegovog arlekina je zamenio minotaur, što se smatra sponom između nadrealizma, kao u slici Gernika, jedne od njegovih najpoznatijih slika, koja je obeležila bombardovanje španske Gernike od strane Nemaca.

Pozno delo
Pikaso je bio jedan od 250 skulptora koji su izlagali u Filadelfiji 1949. godine. U pedesetim godinama 20. veka se Pikasov stil opet promenio, kada je stvorio interpretacije po delima starih majstora slikarstva, Velaskeza, Goje, Pusena, Manea, Kurbea i Delakroa.
Pikasovo kasno delo je smesa različitih stilova slikarstva i on se menjao do kraja svoga života. Njegovi radovi u njegovo doba nisu bili priznavani i on je doživeo priznanje kao umetnika koji je bio daleko iznad svoga vremena tek kasnije.
Pikaso je najplodniji slikar svih vremena. Prema Ginisovoj knjizi rekorda napravio je oko 13.500 slika, 100.000 grafika, 34.000 ilustracija za knjige, i 300 skulptura. Ukupna vrednost njegovog rada je 1973. godine procenjena na 750 miliona dolara.

Neka od poznatih Pikasovih dela:

Dete sa golubicom u rukama (zbirla ledi Aberkomvas, London, 1901)
Akt od pozadi (privatna zbirka, Pariz, 1902)
Porodica akrobata (Umetnički institut u Čikagu, 1905)
Gospođice iz Avinjona (Muzej savremene umetnosti Njujork, 1906 — 1907)
Akt (Galerija Tejt u Londonu, 1910)
Portret Ambroaza Volara (Muzej moderne umetnosti Moskva, 1910)
Žena sa gitarom (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1911 — 1912)
Mrtva priroda sa lulom (Narodna galerija Prag, 1914)
Violina (Muzej nacionalne umetnosti u Parizu, 1914)
Sedeći pjero (Muzej moderne umetnosti Njujork, 1918)
Ogledalo (Pikasova zbirka, 1932)
Žena sedeća na plaži (Pikasova zbirka, 1937)
Gernika (Nacionalni muzej Kraljica Sofija, Madrid, 1937)

Izvori: vikipedija/mikaanticforum.org/google

---

Priredio: Bora*S

---

ONI ĆE NEŠTO DA URADE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________
PRAVO U OČI

Ovo je šuma iza reke, a ovo lišće koje spada

jedno preko drugog. Taj je sigurno hteo jesen

da nacrta.

Ovo je obična njiva, a ovo orač bez žene…

Tako se meni čini. Okolo ima žena, ali to nisu

njegove. Sigurno nisu njegove, jer da su njegove,

on bi orao sa njima.

Ovaj ovde spava na ženi, vidi kako je legao.

Tako mu valjda lepše.

Položaj nije važan, važno je da on spava.

A ovo dvoje su budni. Vidi kako se gledaju pravo u oči.

Oni će nešto da urade.

(Iz jednog odgovora sa ispitivanja testom tematske apercepcije)

V.Ognjenović-B.Nešić