MALA CRNA HALJINA…

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

Ona je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

–Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
– Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

Slobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

– Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
– Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
– Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/

---

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE_____________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

---

---

CRNA ŠUMA I ZELENA OAZA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

ŠVARCVALD

Planinski masiv fascinirao je braću Grim, Marka Tvena, britansku kraljicu Viktoriju, cara Vilhema Prvog, kompozitor Štraus je održavao koncerte u Baden-Badenu, a Dostojevski provodio noći u luksuznom kazinu

VELIČANSTVENOM i divljom lepotom, planinski masiv Švarcvald (Crna šuma) u nemačkoj pokrajini Bade-Virtenberg oduvek je fascinirao i inspirisao poznate nemačke književnike, autore najlepših dečijih bajki braću Grim i pesnika Fridriha Helderlina, kao i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Hermana Hesea. I zaista, ima li pogodnijeg mesta od Crne šume za susret Crvenkape sa strašnim vukom, da se Ivica i Marica izgube ili Snežana nabasa na kućicu u kojoj živi sedam patuljaka.

Nepregledan niz stoletnih stabala jela, borova i bukava presecaju potoci, reke i gorska jezera, pašnjaci i livade, a u plodnoj dolini su udobno ušuškani ljupki planinski gradići i sela.

Švarcvald je vekovima centar nemačke drvne industrije, ali Nemci su još u 19. veku najveći deo ove planinske oblasti proglasili zaštićenom prirodnom zonom, tako da se stanovništvo uglavnom bavi turizmom. Slobodno se može reći da su prirodne lepote Švarcvalda prvi otkrili i u njima istinski uživali stari Rimljani tokom svojih osvajačkih pohoda. Kada su kročili u ovu, tada prilično nepristupačnu oblast, Rimljani su je zbog gustih krošnji visokih četinara, kroz koji se sunčeva svetlost slabo probijala, nazvali prikladno „Silva negra“, odnosno Crna šuma, Švarc-vald na nemačkom jeziku. Njena lepota ih je na svakom koraku ostavljala bez daha, a naročito su ih oduševili brojni termalni izvori lekovite vode na koje su naišli. U blagodetima tih izvora prvi je, pre gotovo 2.000 godina, uživao rimski car Karakala, koji je i naredio da termalni izvori budu kaptirani. Mnogo vekova kasnije na tom mestu je nikla jedna od najpoznatijih banja na svetu – Baden-Baden.

STECIŠTE KRALJEVA, UMETNIKA, BANKARA

Posle rimskog cara Karakule, na oporavak i osveženje u vodama 12 termalnih izvora u Baden-Badenu, dolazili su pripadnici evropskih kraljevskih porodica, bogati industrijalci, bankari, slavni umetnici. Ovde se rado odmarala i britanska kraljica Viktorija, tu je svraćao i car Vilhem Prvi, česti gosti su bili članovi čuvene porodice Vandetbilt, kao i nemački kancelar Oto fon Bizmark, a Pisac Mark Tven je tvrdio da je baš ovde izlečio reumatizam. U ovom gradiću su redovno boravio i održavao koncerte kompozitor Štraus, a Dostojevski je noći provodio u luksuznom gradskom kazinu, smeštenom u krugu lečilišta, koje je i danas zaštitni znak mesta.

Najveću slavu Baden-Baden je doživeo u 19. veku, kada je bio letnja prestonica Evrope i glavno stecište pripadnika visokog društva toga vremena. I mada je grad vremenom izgubio mnogo od prvobitnog sjaja i glamura, o njegovoj slavnoj prošlosti svedoče raskošne palate i vile, izgrađene u bel-epok stilu, sa savršeno uređenim vrtovima, kao i prelepi parkovi sa tri kilometra dugim šetalištem u aleji Lihtentaler. Kupanje u čuvenom kružnom bazenu Kupelbad, okruženom mermernim stubovima sa karijatidama i kupolastim krovom i danas predstavlja jedinstven doživljaj. Naime, ovaj bogato ukrašeni prostor po svemu više liči na omanju renesansnu katedralu nego na bazen za kupanje u toploj, lekovitoj vodi koja stiže iz dubine od 2000 metara. Baden-Baden je i danas svetski poznato lečilište, ali i centar kulture čije postavke muzeja i brojne manifestacije privlače goste iz čitavog sveta. Stoga i ne čudi da se na dugačkom spisku slavnih posetilaca nalaze američki predsednici, kao i čuvena porodica Bekam.

RAJ U ĐAVOLJEM KLANCU

Švarcvald ima neverovatne prirodne kontraste, 18 kilometara istočno od Frajburga počinje posebna oblast. Zmijoliki put koji krivuda kroz Crnu šumu, vodi ka devet kilometara dugom klancu reke Vutah, poznatom kao Đavolji klanac. Samo na ovom mestu i nigde drugde na svetu, ljubitelji prirode mogu da uživaju u jedinstvenoj lepoti oko 1200 retkih i endemskih vrsta biljaka. Među njima je 30 vrsta orhideja, kao i u 100 vrsta ptica i 500 leptirova. Iz ovog uskog klanca, bučna i penušava planinska reka Vutah sliva se u istoimenu dolinu, sirove prirodne lepote, koju zovu i Veliki kanjon Crne šume. Dolina je dugačka 30 km, okružena je strmim stenama sa čijih vrhova se u reku vrtoglavo ili u kaskadama slivaju bučni vodopadi. I dok koračate kroz veličanstveni predeo, u ušima odzvanja melodičan zvuk vode.

Kada se krene ka najvišem vrhu planine Feldberg, na 930 m nadmorske visine nalazi se veštačko jezero Šluhze, okruženo bajkovitom prirodom. Na njegovim obalama smešteno je malo planinsko selo, ali i muzej vredan pažnje – „Hisli“. U tipičnoj planinskoj brvnari, koja je pripadala slavnoj pevačici Heleni Zigfrid, svojevremeno je snimana čuvena TV serija „Klinika Švarcvald“. U muzeju je izloženi brojni zanimljivi eksponati, od simbola Švarcvalda, drvenih satova sa kukavicama, preko rustičnog, bogato izrezbarenog nameštaja i drvenih predmeta, do grnčarije i ukrasa od stakla i porcelana, koji svedoče o bogatoj tradiciji negovanja starih zanata u ovom kraju.

Najveća turistička atrakcija Švarcvalda je glečersko jezero Titize. Prema lokalnom predanju, ime je dobilo po rimskom caru Titusu, koji je bio očaran njegovom lepotom. Široko je dva kilometra, dugačko 720 metara, a duboko 40 metara i prema legendi u koju veruje lokalno stanovništvo, svako ko je ikada pokušao da istraži mračne dubine ovog jezera, udavio se u njegovim vodama. Titize i njegovu okolinu svake godine poseti oko dva miliona turista koji preko dana uživaju u bogatoj turističkoj ponudi ovoga kraja: u obilasku brojnih restorana, kafića i prodavnica suvenira, tik uz obalu, pešačenju, vožnji bicikla, jedrenju na dasci, vožnji čamaca i paraglajdingu. Ali, u smiraj dana, najromantičniji obavezno dolaze do obale da vide trenutak kada sunce nakratko pomiluje vrhove borova u izmaglici i spusti se do površine jezera, koja tada sija neobičnom plavičastom svetlošću, a pred očima oduševljenih posmatrača odigrava se čaroban prizor zalaska sunca.

U blizini jezera Titize nalazi se i gradić Donauešingen poznat kao mesto gde nastaje Dunav, najduža evropska reka posle Volge. Reka nastaje u neposrednoj blizini grada, kraj dvorca Firstenberg, na ušću dve planinske rečice Breg i Brigah, i dalje nastavlja svoj 2850 kilometara dug put kroz Evropu, do Crnog mora. U parku ovog dvorca nalazi se fontana iz 19. veka, koja simbolizuje zvaničan izvor Dunava i predstavlja veliku turističku atrakciju.

Obilazak planinske oblasti Švarcvald nije potpun ukoliko ne posetite i „zelena pluća“ nemačkog juga, planinu Feldberg i ne popnete se na njen vrh, na 1493 metara nadmorske visine. Sa najviše tačke u regionu pruža se veličanstven pogled sve do Alpa, na oblast prekrivenu drevnim bukovim i borovim šumama, ispresecanim gusto naseljenim rečnim dolinama, livadama i pašnjacima. U podnožju planine nalazi se jezero Feldse i one koji su prvi put ovde, kao i mnoge pre njih, zasigurno će da zbuni neobičan prizor koji je kroz istoriju inspirisao brojne umetnike – odraz planine na glatkoj površini planinskog jezera koja deluje kao da je utonula u vodu.

SKIJANJE U REZERVATU PRIRODE

Planina Feldberg dominira najstarijim prirodnim rezervatom u ovom delu Nemačke. Ova oblast se prostire na 42 kvadratna kilometra, a 1937. godine je proglašena zaštićenom prirodnom zonom jer u njoj živi mnoštvo najrazličitijih biljnih i životinjskih vrsta. Međutim, ma koliko da je njena priroda zaštićena, planina Feldberg je danas najpopularnije nemačko skijalište sa čak 80 km uređenih staza. Tokom zimskih meseci u čarima ove planinske lepotice svake godine uživa oko dva miliona ljubitelja sportova na snegu, ali zabava je ovde zagarantovana tokom čitave godine. U podnožju je smeštena Kuća prirode, gde turiste dočekuju ljubazni vodiči, spremni da im preporuče najbolje šetačke i planinarske staze, organizuju obilazak obližnjih naselja vozom, posetu lokalnim vinskim podrumima i vinogradima, jahanje šumskim stazama ili uzbudljivu potragu za blagom sa dži-pi-es navođenjem! Nisu, naravno, zaboravljeni ni najmlađi posetioci. Nema tog deteta koje se neće oduševiti idejom da u pratnji vilenjaka krene stazom dugom nešto manje od dva kilometra u uzbudljivu i poučnu potragu za Velikim tetrebom, čuvarom vresišta i maskotom Crne šume.

Severnije od planine Feldberg, put vodi do šarmantnog planinskog gradića Bajersborna, ušuškanog u istoimenoj dolini i okruženog idiličnom prirodom u čijoj neposrednoj blizini se nalazi čak pet glečerskih jezera. U ovom delu gornjeg Švarcvalda ljubitelji prirode, željni istinskog opuštanja imaju na raspolaganju čak 550 kilometara uređenih šumskih staza, koje prolaze kroz niz planinskih sela i zaseoka u kojima je sve prilagođeno potrebama posetilaca koji stižu u sve većem broju. U svakom, čak i najmanjem zaseoku sačuvane su i restaurirane stare zanatske radionice u kojima mogu da se kupe prirodno sušene domaće kobasice i šunke, sirevi, pčelinji proizvodi i med, buketi suvog poljskog cveća, proizvodi od lekovitog bilja, ali i domaća rakija i likeri od borovnice i mladih borovih izdanaka. Lokalno stanovništvo se izuzetno trudi da boravak u ovom kraju učini nezaboravnim doživljajem.

FRAJBURG – SREDNJOVEKOVNI DRAGULJ

UPRKOS svetskoj slavi Baden-Badena, mnogi svetski putnici slažu se da gradić Frajburg s pravom nosi nadimak „Dragulj Švarcvalda“. Iako je u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata bio gotovo u potpunosti razoren, polako i precizno je restauriran do poslednjeg detalja, pa danas važi za jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Evropi. Poznat je i po najvećem broju sunčanih dana u Nemačkoj, ali i po neobičnim, uskim vodenim kanalima, tik uz ulične pločnike, kao i po prelepim trgovima. Frajburg znači doslovno „slobodni zamak“, ime je dobio jer je još u 13. veku dobio status slobodnog grada. Starim jezgrom i glavnim trgom Munsterplacom, dominira gotska katedrala Munster i njen zvonik visok 116 metara, Istorijska trgovačka kuća iz 1532. godine sa tamnocrvenom fasadom, Muzej istorije grada i Gradska kuća podignuta 1559. godine. Međutim, omiljeno mesto okupljanja stanovnika, ali i mnogobrojnih turista je trg Augustinaca sa istoimenim manastirom. Okružen je ostacima kamenih zidina na jednom kraju se nalazi veliko stepenište koje veoma podseća na čuvene Španske stepenice u Rimu zbog „žive“ atmosfere i mnoštva ljudi.

Ž. Dulić| novosti.test.mainstream.rs/ 02.12. 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

BALADA O ŠAHU

Šah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:„

Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

---

ŠAH

Šah je igra na ploči za dva igrača .

Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran .

LEGENDARNI GITARISTA, RADOMIR MIHAJLOVIĆ TOČAK…

TAMOiOVDE_______________________________________________

Na današnji dan je rođen Radomir Mihajlović Točak, legendarni rokenrol gitarista

Radomir Mihailović Točak je srpski rokenrol gitarista. Rođen je 13. juna 1950. godine u Čačku. Od pete godina svira razne žičane instrumente. Sa devet godina počinje da svira gitaru. Jedno vreme je bi član čačanske grupe Dečaci sa Morave.

Tokom 1970. godine svira po klubovima u Belgiji.

Bio je gitarista i kompozitor grupe SMAK.

Snimio je nekoliko solo singlova i izdao jedan solo album („R.M. Točak“ – RTV Ljubljana 1976). Komponovao je muziku za film „Vizantijsko plavo“.

U Beogradu vodi sopstvenu školu gitare. Komponovao je muziku za film i pozorište.

Godine 1994. dobio je Kristalnu prizmu za muziku u filmu „Vizantijsko plavo“.

---

---

 

---

SMAK [Kragujevac]

Radomir Mihajlović Točak XE “Mihajlović, Radomir Točak”  (rođen 13. juna 1950. u Čačku) od pete godine svira razne žičane instrumente, a od devete se usredsredio na gitaru.

U leto 1959. godine je nastradao na đačkom izletu i iščašio nogu u kuku. Pet godina je proveo po bolnicama, vezan za krevet ali je sve vreme vežbao gitaru. Po izlasku iz bolnice je završio osnovnu školu i sasvim se posvetio muzici. Jedno vreme je bio član grupe Dečaci sa Morave, a 1970. godine je svirao po klubovima u Belgiji. Krajem 1971. godine se vratio u Čačak gde je svirao po parkovima i kafanama.

U Kragujevcu je tada delovala progresivna rock grupa Gentry u kojoj su bili pevač i gitarista Slobodan Kominac Koma XE “Kominac, Slobodan Koma”  (ex Daleki horizonti) i basista Zoran Milanović XE “Milanović, Zoran”  (ex Senke, rođen 1952. u Kragujevcu). Ponudu da im se pridruži, Točak je uslovio dovođenjem perspektivnog bubnjara Slobodana Stojanovića Kepe XE “Stojanović, Slobodan Kepa”  (ex Bluz projekcija, rođen 1950. u Kraljevu).

Decembra 1971. godine na relaciji Čačak-Kraljevo-Kragujevac su formirali grupu Smak.

Sa njima je nastupao i orguljaš Miša Nikolić XE “Nikolić, Miša” . U to vreme u Kragujevcu je bio pripreman dramski kolaž pod nazivom “Smak sveta”, inspirisan rock operom “Kosa”, pa su odabrali zvučno ime Smak. Doduše, predstava nikad nije izvedena a oni su za naziv jedno vreme govorili da je skraćenica za “Samostalni muzički ansambl Kragujevac”. Kroz prvu fazu razvoja grupe u njihovim redovima su se često smenjivali pevači. Najčešće su nastupali po Šumadiji, svirajući svetske rock hitove na igrankama, ali su često rasterivali publiku svojim dugim improvizacijama.

Period od nastanka do 1973. godine proveli su u aktivnom komponovanju. Tada je Točak napravio serijal od dvadeset dva instrumentala, od “Biska 2” do “Biska 23”, a pesme su posvećene njegovom i Kepinom prijatelju Predragu Albiću Biski XE “Albić, Predrag Biska” . U tim pesmama su postavili osnovu svog zvuka, svirali su progresivni rock sa jazz elementima, ali su često zalazili u blues. Leto 1972. godine su proveli na svirkama u Dubrovniku, a po povratku su nastavili da nastupaju po Srbiji. Aprila 1973. godine su na Gitarijadi u Požarevcu podelili prvo mesto sa lokalnom grupom Dijamanti, koja je ujedno i organizovala to takmičenje. U leto iste godine su pobedili na Festivalu pop muzike u banatskom selu Sanad. Posle serije izmenjenih pevača oktobra meseca u grupu je došao Boris Aranđelović XE “Aranđelović, Boris”  (rođen 1948. u Kragujevcu). Pre toga se nije aktivno bavio muzikom, a jedno vreme je živeo u Australiji. Na audiciji je prošao zahvaljujući visokom tenoru i jer je uspešno otpevao pesmu “Child In Time” sastava Deep Purple. 

BOJE SU U NAMA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________

PSIHOLOŠKI UTICAJ BOJA

 Crvena boja ostavlja dubok utisak na svakog čoveka, ona razdražuje, pobuđuje i uzbuđuje, podseća nas na krv, vatru i revoluciju. To je ujedno i boja strasti i seksualnosti. Crvena boja signalizira opasnost pa je koristimo prilikom upozorenja. Podstiče mišićnu snagu i stimuliše telesnu cirkulaciju, instinktivno je povezujemo s primitivnim, osnovnim nagonima.

Narandžasta boja nalazi se između žute i crvene, no po značenju je bliža crvenoj iako nije toliko nametljiva. Zrači snagom i toplinom. Ona je vesela i ponosna, a često označava blaženstvo. Budisti tako nose narandžastu odeću kako bi označili pozitivnost, strpljivost i posvećenost duhovnom razvoju.

Žuta je najsvetlija boja, vesela i topla simbol je sreće i uspeha, a u čistom je tonu sjajnija i primetnija čak i od bele. Ona ima širok raspon značenja pre svega zato što je najosjetljivija. Najmanja primesa druge boje može joj promeniti značenje te od simbola raskoši, strasti pa čak i oholosti koje pripisujemo snažnoj i jasnoj žutoj lako može postati boja nečasnosti i sramote (u srednjem su veku prostitutke nosile marame prljavo žute boje). Živahna, energična, radosna i vesela ona na našu psihu deluje podsticajno. Kad se žuta približava beloj deluje ljupko i sanjalačko, no kad je tamna i zasićena neće više biti prijatna oku. Tamno žuta i žuta sa nijansom zelene smatra se simbolom zavisti (tako se udomaćio izraz: pozeleneo je od zavisti), ljubomore, izdaje, nevere i kukavičluka.

Zelena boja simbolizuje zdravlje, plodnost, samopoštovanje. Uz malo plave nijanse ostavlja utisak svežine i mira dok uz primese žute deluje malo aktivnije i toplije. Smatra se simbolom skitnica i lutalica. Deluje umirujuće, odmara fizički (naš je vidni sastav najosjetljiviji u ovom području pa se najmanje napreže) i psihički. Asocira na odmor, oporavak i novi početak, poput prirode koja nakon duge zime u proleće zazeleni.

Plava boja simbolizuje mudrost, vernost, snagu, nepokolebljivost, nedostižnost i beskonačnost. Ona je boja visoke plemenitosti, pa se za aristokrate često kaže da imaju plavu krv. Pobuđuje na meditaciju, poniranje u unutrašnji mir i prošlost; često deluje sanjivo i nostalgično, pa u engleskom jeziku reč „blue” označava upravo takvo raspoloženje.

Ljubičasta. Iako se nalazi na suprotnom kraju spektra od crvene, na slikarskoj paleti ljubičasta nastaje kombinovanjem crvene i plave, pa može dobiti crvenu ili plavu nijansu. Kao takva ona se nalazi na prekretnici između toplih i hladnih boja, dveju suprotnosti s obzirom na psihološki učinak. Ljubičasta je boja mistike, magije, odricanja; simbolizuje tajnovitost, strpljivost i unutrašnje bogatstvo. U tamnijim tonovima simbolizuje žalost, tugu i patnju.

Bela boja simbol je nevinosti, čistoće i poštenja. No ove odrednice važe samo za zapadne civilizacije, u drugim su kulturama poveznice često drugačije, tako u mnogim azijskim zemljama bela boja simbolizuje tugu i žaljene.

 Crna boja,sjajna, blještava predstavlja otmenost i formalnost, a zagasita, mutna crna pokoru, žalost i smrt.

---