SIMULACIJA STVARNOSTI…

tamoiovde-logo

U kom Matrixu ti živiš?

U nemogućnosti da prihvatimo postojeći svet onakvim kakav zaista jeste, kreiramo sopstveni svet, sopstvene simbole i perspektivu stvarnosti. Jezik tog sveta sadrži samo obrise realnog. Sastoji se od istih slova i znakova interpunkcije. Razlika se ogleda u tome što taj jezik nema samo drugačije značenje nego nema značenje uopšte.

Simbolički interakcionizam označava komunikaciju koja se odvija putem slova i znakova. Sadržina govora se diskredituje na osnovu društvenog položaja govornika, jer on simboliše njegovu isključivu vrednost. Distinkcija između simbolisanja i značenja se gubi usled nemogućnosti individua da se samo značenje shvati.

U jeziku istovetnog mumlanja, naše reči i naše ime ne znače previše, umesto toga se predstavljamo imenom naših automobila ili mobilnih telefona koji jedini validiraju i daju značenje prethodno izgovorenim i neizgovorenim rečima. Prema tome, razmena mišljenja predstavlja puku razmenu informacija koja dobija značaj apriorno i čija se simbolika već unapred zna.

Eskapizam putem jutarnje doze morfijuma koja se ogleda u validaciji zavisnika od istog, predstavlja najbolji način na koji društvene mreže simuliraju stvarnost. Simbol „umreženosti“, kreira simulaciju socijalnog habitusa koji je jedna od osnovnih ljudskih potreba. Konformizam kao stil življenja nalaže da je mnogo jednostavnije boraviti i živeti u takvoj stvarnosti.

Iz interakcije se može pobeći sutrašnjim odgovorom na poruku, pod izgovorom da smo bili zauzeti, emocije se iskazuju putem smajlija koje je mnogo jednostavnije staviti nego veštački osmeh na lice čije je dublje značenje jedino grč koji oslikava stalno nastojanje da svoje želje stavimo u okvir postojećeg sveta.

Uostalom, uvek se možemo sakriti iza „offline“ statusa.

Sliku o sebi koja se gradi konstantnim intelektualnim i emocionalnim razvojem zamenjuje slika sebe koja se može jedino videti i čiji jedini okvir predstavlja okvir ogledala ili ekran mobilnih telefona. Promena se, dakle, ne ogleda u samom menjanju već jedino u drugačijem predstavljanju sebe.

Zarobljeni između gubitka identiteta i neostvarene želje za kreiranjem novog, stvaramo jedino kompleks koji se zasniva na težnji za prikazivanjem sebe kroz savremene parametre idealne fotografije.

Simulacija stvarnosti, koja je vremenom konvencijski postala sama stvarnost, kreira slike individua. Pored toga, manjak potencijala pojedinaca da fotografiju odvoje od ličnosti, kao i višak reklama objašnjavaju celu fikciju koju živimo. Globalizacija stvarnosti se ogleda u činjenici da se zadovoljstvo sopstvenim likom ne može prodati kao što je to slučaj sa maskarama i maskama.

Kada naš ego baziramo isključivo na maskama i simbolima, postavlja se pitanje: Šta se dešava kada se vratimo sa maskenbala? Kada se maska pocepa ili izađe iz mode? Odnosno, ko smo kada skinemo masku koju nosimo?

Niko, fiktivna ličnost koja ne predstavlja ništa drugo do kaskadera današnjice koji je upravo odigrao svoju ulogu.

Konstantnom životnom rutom, koju ne činimo rutom već rutinom koju čini naša istovetna ideja stvarnosti, kreiramo sebi pećinu u okviru koje stvaramo naš pogled na svet koji se uglavnom svodi na svet senki, ukoliko imamo sreće da ih vatra reflektuje kao crne mrlje oslikane na njenim zidovima. Ukoliko pećina predstavlja naše okruženje, vatra našu percepciju a senke naše simbole i ideje stvarnosti, dobijamo realnu sliku sveta u kojem živimo.

piše: Luka Pribišić

Izvor: kultivisise.rs

__________________________________________________________________________________________

ČARI INTIME…

tamoiovde-logo

U mraku vidim kako ti oči sijaju,
a kad nam se lica dotaknu
i tvoj dah ukrsti sa mojim,
ja osetim sve godine naše ljubavi
sažete u jedan jedini tren,
i znam samo da postojimo ti i ja,
ali pretopljeni na silnoj vatri
naše duge, tajne i tajanstvene ljubavi,
i pomešani nerazdvojno, zauvek.

Ivo Andrić, Sveske /Pepita sveska, str. 83/, Prosveta, Beograd, 1981

Da je ljubav velika i stalna motivacija i tema umetničkog stvaranja – opšte je poznato. Ali da ljubav i u naše vreme može potpuno da ispuni smisao velikog stvaraoca i nametne mu se kao aktivna zamena za sve druge vrednosti– to posvedočuje i o tome dokumentovano govori ova knjiga.

U prirodi je stvari da mnogi stvaraoci drže dalje od očiju javnosti svoje privatne probleme, svoj lični život, pa čak i svoju pravu prirodu. I u tom pogledu Ivo Andrić je bio zanimljiva, ali i protivrečna ličnost. Iako je svojom spoljašnjošću i strogošću izraza odbijao (nasrtljivce), on je bio čovek željan komunikacije i lako se predavao strastima poverenja i ćaskanja. Samo, to je imalo svoju granicu, postojala je jedna nedodirljiva ispovedna tabu-tema: ljubav prema Milici Babić-Jovanović.

Kako pokazuje autor ove knjige, Gordana Brajović, Ivi Andriću je trebalo čitavih trideset godina ćutanja i čekanja da bi prijateljima otvoreno rekao ono što je u sebi nosio kao najveću svoju tajnu i najdublju emociju:
Ja sam Milicu mnogo voleo… Ona mi je bila sve.“ Ta ljubav se začela na prvi pogled, pri prvom susretu u Berlinu 1939. godine. I strast je odmah planula, ali sve se odigravalo na diskretan i prefinjen način, sa svim elementima jedne skrivene i nikad u detaljima obznanjene emocionalne i psihološke dramatike „ljubavnog trougla“,jer je Milica već bila supruga Nenada Jovanovića, s kojim se volela još iz đačkih i studentskih dana sve do njegove prerane smrti. O kakvim se istančanim odnosima i prirodama tu radilo, kako su se tu strasne i burne emocije postepeno preobražavale u „saznanje srca“ i koliko je tu trebalo ulagati napora za samosavlađivanjem, najbolje svedoči činjenica da je ta ljubav utroje postala osnova trajnog prijateljstva između Andrića i bračnog para Jovanović, kao i da je sve vreme to bio „ljubavni odnos bez senke i skandala.“
…..
Opisujući sebe kao mladića u trećem licu, u Znakovima pored puta, kako tačno i lepo zapaža naša autorka, Andrić se očigledno, iz raznoraznih, ne uvek sasvim odgonetnutih ili odgonetljivih razloga, dugo vremena osećao frustriranim za ljubav: „Smatarajući se od rane mladosti nesposobnim da ikog istinski voli i bežeći od ljubavi kao od suveše teške obaveze, on je i nehotice sve činio kako i njega niko ne bi trajno i potpuno zavoleo, i to mu je polazilo za rukom sve bolje i bolje.“

Da se u stvari radilo samo o zabludama i uzaludnim pokušajima da se promeni sopstvena priroda, ali i o psihološki i emocionalno nerazrešenim situacijama koje sežu u daleko i veoma ranjivo detinjstvo koga opterećuje mutno poreklo (po očevoj liniji) i čemerna sirotinja (po majčinoj), posvedočuje upravo ova knjiga, i to od korica do korica! 

Ma koliko se trudio da ostane po strani emocija i ma koliko uobražavao da mu je to sve više polazilo za rukom, čitalac će se na stranicama ove knjige uveriti da je Andrić postigao u životu upravo nešto suprotno od onoga što je sebi možda i kao svestan cilj, postavio u mladosti: okružio se prijateljima koji su mu do kraja života bili odani i kojima je uzvraćao emocije, ali i ostvario nežna prijateljstva sa ženama, od koje ono sa Milicom Babić može biti i zakasneli, ali pravi trubadurski model vernosti, istrajnosti, nežnosti i lepote.

Mislim da nije nimalo preterano reći, što nedvosmisleno proizilazi iz ove knjige, da su Miličine zasluge bile presudne baš u toj intimnoj sferi emocionalne komunikacije: ona je „otvorila“ Andrićevo biće, skroz-naskroz frustrirano, za ljubav i emocije, oslobodila ga mogućih pogubnih posledica introvertnosti, i ako čoveka, zapravo prvenstveno kao čoveka, a može biti, bar delimično, i kao pisca, ohrabrila ga i podsticala da neguje svoje osećanja i da otkriva ono što je u njemu bilo duboko skriveno.

Prateći detaljno i temeljno Andrićev životni put, autor nam otkriva koliko je Andrićeva sudbina zavisila od njegovog detinjstva i umeća da savlada njegove traume i pretvori ih u produktivan efekat. Finom opservacijom i analizom Brajovićka otkriva da je Andrićeva sklonost za putovanjem, koju je zadovoljavala i ispunjavala njegova diplomatska karijera, bila kompenzacija za njegovo poreklo (sin tkalje i neznanog oca) i da je time istovremeno pribavljao sebi maksimalno povoljne uslove za svoj spisateljski rad. Službovanje po svetu činilo ga je duhovno i intelektualno svojim i autonomnim, ali i ispunjavalo svešću da pripada celom svetu, tj. pomoglo mu da uspostavi i održi onu preko potrebnu ravnotežu između lokalnog i opšteg, konkretnog i univerzalnog.

Cela ova priča o Andriću, ali i njegovom odnosu prema ženama, u čijem je emotivnom, psihološkom i egzistencijalnom središtu odnos sa Milicom Babić-Jovanović, nesumnjivo potrvrđuje da je Andrić imao ljudskog, intelektualnog i muškog šarma da trajno pridobije odanost i sentimentalnost, i nikako, niti uvek, samo platonski obojenu privrženost ženskog pola. Iako privlačan kao muškarac i intelektualac, iz njega je zračila jedna autentična egzistencijalna rezonanca, i nju je svojom prefinjenom ženstvenošću, višestruko obojenom majčinskim, sestrinskim , prijateljskim i erotskim instinktom, otkrila i trajno za sebe vezala Milica Babić. Tu i jeste tajna ove nerazorive ljubavne veze.

Citatima iz pisama, dnevnika, izjava i razgovora sa ljudima koji su bili najbliži Andriću, autor ove knjige otkriva jednog sasvim drugog Andrića, Andrića koji je krajnja suprotnost onom zakopčanom, uštogljenom, mada elegantnom, u sebe zatvorenom gospodinu, čiji namrgođeni izraz lica unapred obeshrabruje svaki pokušaj komunikacije. Kakva zabluda i samoobmana! To je bila samo prividna maska za ulicu i svet, neka vrsta brane da se sačuva sopstveni svet i mir, ali brane koja začas prska i popušta čim se ostvari dodir, pa je Andrić umeo da se preda i povede za opštim raspoloženjem: zamislite Andrića koji u društvu veselih i robustnih prijatelja i drugara slikara Voje Stanića i sam peva kao ravnopravni član vesele kafanske družine, ili pak Andrića šereta, kako ga je opisao Sveta Lukić u svojoj poslednjoj knjizi Zvezde na nebu socijalizma (1966), koji sa takvim humorom i virtuoznošću improvizuje pred svojim gostima, improvizuje i improvizujući glumi razgovor dveju pevačica nove narodne muzike ili, u odsustvu Milice, priča svom posetiocu kako su za njega Poljakinje bile fatalne žene…

Završna rečenica ove knjige najbolje govori kakav je ona dar za čitaoca: „U Andrićevim delima učićemo da živimo, kao što bismo voleli da živimo u bićima koja volimo.“

Zoran Gluščević, ČARI INTIME (odlomak iz predgovora knjige Gordane Brajović, Andrić i Milica), Narodna knjiga, Beograd, 2004

Izvor: srodstvopoizboru

__________________________________________________________________________

OSVESTITE ZAKRŽLJALU INTUICIJU…

tamoiovde-logo

Povratite svoju moć!

Anri Bergson, čuveni filozof i nobelovac, koji je postao poznat po zasnivanju filozofskog pravca pod imenom intuicionizam, pokušao je da objasni šta je to intuicija. Na to je bio podstaknut shvatanjem da se svet oko nas i u nama ne može objasniti pukim intelektom, pozitivistički, već samo uz pomoć intuicije koja povezuje intelekt i instinkt.

tumblr_lh9mwtKkqo1qe6uhf

Foto: zivotna-skola.hr

Jednom divnom i kratkom rečenicom on je objasnio novu misao koja je u stanju približiti stvarnost, a da je pri tom ne iskrivi:

Intuicija je bljesak evidencije.

Kako drugačije, nego ovom preciznom rečenicom objasniti uvide i spoznaje koji su ljudima spašavali živote, spajali ih sa srodnim dušama, donosili im nebrojena blaga i činili da izbegnu negativne događaje. Samo neko ko je osetio trenutak u kom je unapred znao šta će se dogoditi i u skladu s tim znanjem delovao, može razumeti intuiciju. Na svu sreću, svi na ovom svetu su bar jednom to doživeli.

Sedamdeset godina posle smrti čuvenog filozofa Bergsona, koji je potvrdio nezvanične teorije da svaka prava i istinska filozofija na svom kraju odlazi u duhovnost, metafiziku i mistiku, intuicija je fenomen koji se sve više integriše u našu svakodnevicu i kom se prilazi gotovo naučno i egzaktno, u nastojanju da se on razvije, razume i praktično primeni.

Šesto čulo ne nosi tek tako ovaj naziv. Dobro nam je poznato pet osnovnih čula i bez njih naš život ne bi imao gotovo nikakvog smisla. Međutim, ono šesto, zakržljalo i neprimetno jer se većina pravi kao da i ne postoji, igra toliko bitnu i važnu ulogu u našem životu, da svako ko bi iskusio njegov puni kapacitet korišćenja više ne bi pomislio da ga se odrekne. A u pitanju je zaista, samo odricanje od moći, a samim tim i od odgovornosti.

Intuicija je naša urođena osobina, naše čulo i deo bića koji je u stanju da nas blistavom svetlošću provede kroz život i nauči sve što treba naučiti, kada bi mu samo to dozvolili.

Intuicija, u svom najnižem, nerazvijenom obliku, ispoljava se kao uvid, tj. Kratak osećaj delića Istine koji nas usmeri gde treba. Čak i to je mnogim ljudima previše, pa ostaju zapanjeni i u čudu prepričavaju svoj neverovatni doživljaj. Međutim, u svom razvijenom obliku, intuicija nudi širok arsenal sposobnosti i moći, koje život običnog čoveka pretvaraju u nešto sasvim drugačije i lepše.

Neke od tih sposobnosti su predviđanja, dakle, vrlo jasni i nesumnjivi uvidi koji nude širu sliku Istine, kao i osećaj da smo vođeni višim razumevanjem, zatim sposobnost da komuniciramo sa živim svetom oko nas, s biljkama, životinjama, kao i da empatički osetimo ljude u potpunosti.

Jezik simbola kojim Univerzum komunicira s nama postaje sve razumljiviji, poruke koje nam stižu putem najčudnijih prenosilaca lako bivaju rastumačene, a osećaj da smo vođeni samim tim postaje čvršći. Intuicija u svom najvišem obliku predstavlja Znanje, stanje opšte povezanosti sa apsolutnom istinom, Bogom i svime stvorenim gde nema mesta za strah i sumnju.

Osoba koja je svoje šesto čulo razvila postaje kreativna i sposobna da prihvati kontrolu nad svojim životom. Ona zna da je kokreator vlastite realnosti i s radošću igra ovozemaljsku igru stvaranja i učenja, oslobođenja svih strahova i barijera.

Dok smo bili deca, bili smo više takve osobe, sledili smo svoje instinkte i s radošću stvarali svaki svoj dan. Kako smo rasli, izgubili smo povezanost sa stanjem Istine i prihvatili Matricu koju nam je svet odraslih stavio preko očiju.

Ipak, mnogi su svoje oči otvorili i povratili „detinji“ pogled. Takvih ljudi je, na svu sreću, sve više na ovoj planeti.

Izvor: Atma

__________________________________________________________________________________

Anri Bergson (franc. Henri Bergson; Pariz, 18. oktobar 1859. – Pariz, 4. januar 1941.), francuski filozof.

Bergson

Anri Bergson

Anri Bergson je veliki filozof koji je ostavio traga u 20. veku. Bio je izvrstan matematičar, a zatim prelazi na humanističke nauke. Predao je dva doktorata: Esej o neposrednim datostima svesti, i jedan na latinskom o Aristotelovom shvatanju mesta. Predaje na koledžu de France, sluša ga Etijen Gilsone, T. E. Eliot, predaje i u Americi, član je francuske akademije i to kao prvi Jevrejin koji je ušao u nju.

Imao je i političku karijeru, umire u 81. godini. Naginjao je rimokatoličanstvu, a da nikada nije prešao na njega, a 1927. dobio je Nobelovu nagradu za književnost. Čitava filozofija mu je spiritualistička alternativa pozitivizmu 20. veka.

Dela
Materija i pamćenje
Stvaralačka evolucija (ovo mu je najbitnije delo, a zbog te evolucije rimokatolička crkva ga nije volela)

Temeljna Bergsonova intuicija koja hrani njegovu filozofsku spekulaciju skupljena je u iskaz da vreme nije atomičko već ono što traje. Time je izjednačio vreme i trajanje (DUREÉ). Pod uticajem pozitivizma i prirodnih nauka na vreme se gledalo kao i na prostor – da je deljivo na delove međusobno različite po tome što je pre, a što posle. Bergson smatra da to nije tako pa se utiče neposrednim datostima svesti: vreme nije nešto poput tačaka već kontinuirano i protežno, sastavljeno od dimenzija: prošlost, sadašnjost i budućnost.

Ispitujući činjenice svesti vidimo da one nisu homogene, već da se svest sastoji od heterogenih međusobno prožimajućih momenata koji konstituišu jedno trajanje. Vreme je zbog toga suslednost trajne svesti pa je u svojoj biti trajanje, proces u neprestanom obogaćivanju te je nedeljivo. Trajanje osim datosti svesti karakteriše čitavu stvarnost – stvarnost nema kao najviši princip bitak već je poslednji princip svekolike stvarnosti životni zamah, ELAN VITAL. Zaista je stvaralačka evolucija sa bitnom karakteristikom trajanja, a koja je onda metoda istraživanja takve stvarnosti?

Metoda ne može biti pozitivistička – ona je pogodna za stvarnost koju redukuje na šeme, a nije pogodna za filozofiju – tu je potrebna metoda koja je u mogućnosti približiti se stvarnosti, a da je ne iskrivi. Ta metoda ne dolazi od ratia – on je kompetentan samo za atomičnu stvarnost. Zato je naša metoda intuicija koja povezuje instinkt i intelekt.

Statička religija temelji se na pripovedanju kojim se čovek brani od štetnih uticaja, a motivirana je obećanjem večne kazne ili nagrade. Dinamička religija temelji se na intuiciji apsolutnoga i na mističnom sjedinjenju sa njim tako da je praktični vid ove religije mistični život. Tu Bergson proučava grčki i istočni misticizam, jevrejske proroke i hrišćansku mistiku pa zaključuje da je mistika hrišćanstva jedina koja je uspela u posvemašnjoj meri – tu se mistika skroz iskristalizovala. Ovde Bergson stiže do Božje opstojnosti koju postavlja na temeljima skroz drugačijim od logičkih, za koje drži da ne dokazuju ništa: potrebno je ovde verovati misticima – to su eksperti koji znaju o čemu govore baš kako verujemo doktoru kad je u pitanju naše zdravlje.

Počekom 20. veka u Francuskoj se formira bergsonovska škola na koju utiče anglosaksonski pragmatizam, a koja ide dalje od Bergsona. On je pak na svojoj samrti zaželeo da mu se spale spisi pa nam od njega nije ništa ostalo osim nekih.

Izvor: sr.wikipedia.org/sr

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

ULICA DEČJEG OSMEHA…

tamoiovde-logo
Juče, 24. decembra, deo centralne borske ulice „Moša Pijade“ u vremenu od 10 d0 14 sati  preimenovan je, makar na kratko u „Ulica dečjeg omeha“.

boras5U organizaciji borskog Centra za kulturu, sada već tradicionalna manifestacija „Ulica dečjeg omeha“, pokrenuta je sa ciljem da ulepša i dočara Novogodišnju atmosferu, ali pre svega da smanji društvenu isključenost dece i podstakne njihovu kreativnost i maštu.

Ovom događaju prethodio je konkurs za najlepšu pesmu priču, likovni rad, kreativni predmet, ukras, čestitku, kapu i slično, sa akcentom da budu izrađeni od darova prirode ili reciklažnih materijala.

Na konkursu i na Ulici dečjeg osmeha učestvovale su sve gradske i seoske osnovne škole, Dečja ustanova „Bambi“, Škola za osnovno i srednje obrazovanje „Vidovdan“ i Udruženje za za decu sa potrebnim potrebana „Mozaik“.

Izuzetno za ovo doba godine lep dan uz odličan odziv izlagača i posetilaca-kupaca, doprineli su da vreme predviđeno za manifestaciju zaista bude obojeno i ozvučeno lepotom dečjeg osmeha.

Deca, kreativni stvaraoci, pokazala su ovom prilikom, da su ljupki i vešti prodavci.

Koliko su zaradili prodajom svojih originalnih rukotvorina, neka ostane njihova slatka tajna.

Osmehe su delili besplatno.

Tekst/foto: Bora*S

Za pisustvo i informacije zahvalan sam sjajnoj Simonidi Gavrić.

_________________________________________________________________________________

PRIRODA RAZARA I STVARA…

tamoiovde-logo

Priroda i njen način da se iskupi za poplave

Ogromno klizište koje se pokrenulo u šumskom rejonu zvanom Krmare, 12 kilometara od mesta Mehurići kod Travnika, formiralo je jezero od kojeg zastaje dah.

travnik-jezero-kliziste-1400884469-503431Naime, u gornjem slivu reke Jasenice usled pokretanja celog brda u korito reke, od nanosa kamena,  i zemlje, formirana je brana širine između 50 i 80 metara, te je tom prilikom nastala veća akumulacija, tačnije jezero dužine oko 500, širine 30 do 50, a dubine oko 20 .

Pomeranjem zemljišta od kiša koje su proteklih dana neprestalno padale, te topljenjem snega kojeg je krajem maja na planini Vlašić napadalo preko metar, u opasnost je dovedeno više stočara iz obližnjih sela, čije su livade i planinske kuće u kojima borave tokom letnje ispaše klizišta “spustila” u reku Jasenicu.

Tom prilikom nije bilo ljudskih žrtava.

Međutim, dalji opstanak novoformiranog jezera mogao bi se opisati kao “biti ili ne biti”.
Dok se deo starijih meštana neizmerno plaši pucanja prirodne brane, koje bi u opasnost dovelo deo Biljanske doline (oko 10.000 stanovnika), mlađi i oni željni avanture već uveliko planiraju poribljavanje istog jezera potočnom pastrmkom, te kupanje u kristalno čistoj vodi ili bavljenje rekreacijom na ovom području.

Priroda je na sebi svojstven način za nekoliko sati napravila čudo koje zaustavlja dah i izaziva divljenje. Jezero sa bistrom vodom okruženo je šumom lisičara i četinara i moglo bi se svrstati u prirodne lepote. Slobodno se može i uporediti sa primerima neteknutih prirodnih oaza.
Izvor: Bportal.ba

_________________________________________________________________________

LEGENDA KOJA TRAJE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Koko Šanel

Kakva bi bila današnja moda bez Koko Šanel? Njene kostime i danas nose poznati širom sveta. O „Mitu Šanel“ može se dosta toga videti i saznati na izložbi u njenu čast, u Hamburgu. 

0,,17459912_303,00Nedostatak samopouzdanja se Koko Šanel sigurno ne može prebaciti. „Ta jednostavna haljina postaće svojevrsna uniforma za sve žene koje imaju ukusa“, najavila je samouvereno francuska modna dizajnerka, davne 1926. godine, čitaocima američkog modnog časopisa „Vogue“. Šanel nije mislila ni na šta drugo, nego na čuvenu „malu crnu haljinu“.

0,,16536079_404,00

Jednu od čuvenih „malih crnih“ nosi
Odri Hepbern u filmu Doručak kod Tifanija

Ta kreacija u raznim varijantama i danas ima svoje mesto u ormarima pripadnica lepšeg pola. Doduše, Šanel nije ta koja je izmislila „malu crnu haljinu“, ali upravo je ona od tog jednostavnog, ali elegantnog komada odeće napravila modni kult. Uskog kroja i potpuno crna, u to vreme je rušila društveni tabu. Do tada su žene bile prilično pokrivene, a crna boja je uz to važila i za boju posluge. Ali sam magazin „Vogue“ je bio ubeđen u uspeh i napisao: „Haljina, koju će nositi ceo svet.“

I tako je i bilo.

U međuvremenu, žene širom planete nose haljine ove dizajnerke. I ne samo haljine, već i kostime, torbe i nakit. Ne treba zaboraviti ni na čuvene parfeme, poput „Chanel N° 5“.

„Mit Šanel“ može se osetiti i na izložbi u Umetničkom muzeju u Hamburgu. Od 28. februara do 18. maja 2014. godine, tu se može doživeti duh istorije i delim modne imperije, jer gostujuća izložba obuhvata i 70 kreacija Koko Šanel. Moguće je videti i kreacije drugih modnih dizajnera, kojima je kao inspiracija poslužila Šanel.

Od krojačice do vlasnice modne kuće

0,,17459919_401,00

Koko Šanel, 1935, foto Men Rej

Uspon u svetu mode Gabriele Šanel, rođenoj 1883. godine, nije ni kom slučaju bio predoređen. Nakon smrt majke 1895. godine ona je rasla u domu za nezbrinutu decu. Tamo je naučila krojački zanat koji će je kasnije učiniti slavnom.

Čuveni nadimak „Koko“ dobila je kasnije, kada je nastupila u jednom kafiću – kao pevačica. Ali njenu ljubav je bila moda, a ne muzika. Godine 1910. napravila je prvi veliki korak u ovom poslu: Koko Šanel je u Parizu otvorila prodavnicu šešira. Godine 1913. otvorala modni butik, a dve godine kasnije modnu kuću. Najkasnije 20-tih godina kada su joj mušterije iz ruku istrgle „malu crnu haljinu“, francuska modna dizajnerka bila je i finansijski zbrinuta.

Ali zašto su baš njene kreacije bile dobro prihvaćene?

„Ženskom telu ponovo sam dala njegovu slobodu“, rekla je jednom čuvena dizajnerka. 20-tih godina prošlog veka, žene su počele manje da pokrivaju delove svog tela, pa su samim tim i zračile sa više samopouzdanja. Korzeti su pripadali prošlosti. Šanel je svojim kreacijama pogodila potrebe ciljne grupe i označila ukus vremena. Jednostavno i elegantno, udobno i sa stilom – takve su bile njene kreacije.

0,,17459916_404,00

Kostim iz kolekcije za jesen/zimu 1959/1960

Ali Šanel je pre svega bila autentična. Iz njene modne kuće nije izašla ni jedna kreacija, koju ona sama ne bi nosila.

„Odelo čini čoveka“, kaže poslovica. U skladu sa tim, Šanel je doprinela stvaranju „nove žene“ koja više ništa nije imala sa zastarelom durštvenom slikom, prepunom strogih moralnih normi. Dužina suknje smanjila se od gležnjeva do ispod kolena – ako su žene uopše još nosile suknje. I Koko Šanel je ponekad nosila pantalone.

0,,17075476_404,00

Karl Lagerfeld, 2008.

Smrću velike modne ikone, 1971. godine, mit ove dizajnerske kuće ni u kom slučaju nije bio okončan. Marka se isprva našla u problemima – sve do 1983. kada je umetnički direktor postao nemački dizajner Karl Lagerfeld. On pri tome za svoje kreacije neprestano koristi ideje Koko Šanel. Recept za veliki uspeh ove modne kuće, možda bi mogao da se objasni rečenicom: „Dobro krojena haljina stoji svakoj ženi. Tačka!“. Tako jednostavno se objašnjava i mit o njoj.

Autor: Mark von Lipke / Jakov Leon/Odg. urednica: Dijana Roščić

Izvor:dw.de

____________________________________________________________________________________________

DAME STVARALE ISTORIJU…

TAMOiOVDE______________________________

DOK SU ENGLESKINJE SANJALE, SEDAM VOJVOĐANSKIH DAMA STVARALE ISTORIJU SRBIJE

TamoiOvde-f1Na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu 1918, kada je proglašeno ujedinjenje sa Srbijom, po prvi put u Evropi pravo glasa su imale i žene. Kao poslanice najdublji trag ostavile Srpkinja Milica Tomić i Bunjevka Mara Malagurski

Kada su, tokom novembra 1918. u 200 izbornih jedinica na teritoriji Bačke, Banata i Baranje, birani poslanici za predstojeću Veliku narodnu skupštinu na kojoj će se te oblasti, neopozivo, prisajediniti Kraljevini Srbiji, pravo glasa su, prvi put u istoriji Evrope, imale i žene. Štaviše, njih sedam – Milica Tomić, Mara Malagurski, Anastazija Manojlović, Marija Jovanović, Olga Stanković, Katica Rajčić i Manda Sudarević – izabrane su i za poslanice te skupštine.

– Bio je to zaista revolucionaran demokratski iskorak u doba u kojem su Engleskinje, Francuskinje ili Nemice o pravu glasa samo sanjale – skicira istorijski kontekst tog vremena novosadski istoričar dr Drago Njegovan, jedan od najboljih poznavalaca burnih i uzvišenih događaja severno od Save i Dunava s kraja Prvog svetskog rata.

– Njih sedam je inače vrlo aktivno učestvovalo i u radu skupštine, i donošenju odluka koje su, i danas, trn u oku onima koji sadašnju Vojvodinu žele da odvoje od Srbije.

A ko su, zapravo, bile dame koje su stvarale istoriju i čija imena je tradicionalni srpski nemar za sopstvenu istoriju uveliko prekrio velom zaborava? Od njih ukupno sedam, i tada i docnije, najpoznatije su, svakako, bile Srpkinja Milica Tomić (1859 – 1944) i Bunjevka Mara Malagurski (1894 – 1971), mada su i ostale, na upečatljiv način, obeležile vreme u kojem su živele.

– Milica je bila kćer Svetozara Miletića i supruga Jaše Tomića, dveju ključnih ličnosti u borbi Srba za autonomiju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka – kaže publicist Gordana Stojaković, koja se godinama bavi ženskim pokretom u Vojvodini. – Ime je dobila po pesnikinji Milici Stojadinović Srpkinji, a koliko je bila obrazovana najbolje svedoči to što je govorila francuski, nemački, engleski i mađarski.

Prava kćer velikog oca, Milica je bila odan saborac i Miletiću i, docnije, svom suprugu Jaši, a 1911. je pokrenula i mesečnik „Žena“, prvi časopis u ovom delu Evrope koji se bavio isljučivo položajem žena i koji je izlazio gotovo celu deceniju.

Na drugoj strani, Mara Malagurski je potekla iz ugledne subotičke bunjevačke porodice i, uz ostalo, u Londonu studirala engleski jezik. Bila je jedan od najvećih boraca za samobitnost bačkih Bunjevaca, ali i afirmisan prozni pisac.

– Među najaktivnijim osnivačima Bunjevačke prosvtne matice 1927. bila je upravo Malagurska koja će, docnije, udajom za senator Dragoslava Đorđevića svom prezimenu dodati i njegovo – kaže, za naš list Ivan Sedlak, sadašnji predsednik Bunjevačke matice. – Objavila je niz knjiga iz života nas Bunjevaca, a za pripovetku „Vita Đanina“ je 1928. dobila nagradu „Cvijeta Zuzorić“ koju je dodeljivala tadašnja Kraljevska akademija nauka.

Uz nju, među poslanicama iz Subotice i okoline bile su i Bunjevke Katica Rajčić i Manda Sudarević o kojima, nažalost, manje znaju i sami Bunjevci. Prva je bila supruga Aleksandra Rajčića, potonjeg podgradonačelnika Subotice, a druga, opet, supruga Vranje Sudarevića, velikog župana grada na krajnjem severu Bačke.

– Zasada smo utvrdili da je Manda bila izuzetno agilna u obnovi subotičke bolnice posle Prvog svetskog rata, ali ćemo, podstaknuti ovom inicijativom „Novosti“, do detalja istražiti i njen, kao i živote drugih značajnih Bunjevki – dodaje Sedlak.

U Novom Sadu su u novembru 1918. bile još dve Subotičanke, Srpkinje Olga Stanković i Anastazija Manojlović. Olga je bila supruga Vojislava Stankovića, direktora tadašnje Hrvatske zemaljske banke u Subotici, koji je i sam bio poslanik istorijskog zasedanja.

S druge strane, Anastazija je pripadala najuglednijoj subotičkoj porodici na razmeđu dva veka čija su tri izdanka – njen suprug Vladislav i njegova braća Jovan i Dušan, sva trojica advokati – takođe bili poslanici Velike narodne skupštine.

Najzad, zahvaljujući inicijativi našeg lista i njome motivisanom naporu Ivane Spasović iz Istorijskog arhiva u Pančevu, tračak svetlosti bacamo i na ime Marije Jovanović (1853 – 1939), poslednje u bisernom nizu žena aktera istorijskog događaja.

– Ona je bila supruga čuvenog pančevačkog izdavača Kamenka Jovanovića koji je ceo svoj život posvetio borbi za ujedinjenje Srpstva – kaže Spasovićeva. – Smrt 1916. ga je pretekla da i sam dosanja svoj životni san, ali je to, glasajući na Velikoj narodnoj skupštini 1918. za bezuslovno prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji, umesto njega učinila Marija.

KAKO SE BRANI ČAST ŽENEMilica Tomic

Kao Tomićeva supruga, Milica je 1890. bila u središtu takozvane tucindanske tragedije. Na Tucindan te godine radikal Tomić je nožem ubio svog političkog takmaca, liberala Mišu Dimitrijevića, ali ne iz ideoloških razloga.

Liberali su, naime, bili došli u posed jednog pisma mlade Milice Zrenjanincu Branku Petroviću, sa kojim je nekad bila verena, pa je njihov list „Branik“ danima javno pretio da će ga objaviti, a njihove žene ga, na čajankama, zlurado prepričavale.

Braneći čast svoje žene, Tomić je Dimitrijevića najpre izazvao na dvoboj, a kad je ovaj to odbio i nastavio sa pretnjama u „Braniku“, u trenutku rastrojstva ubio ga je lovačkim nožem. Na suđenju na kojem je, u njegovu korist, uz ostale svedočio i Jovan Jovanović Zmaj, osuđen je na šest godina zatvora. Izdržao ih je u Vacu, da bi ga, po izlasku, kao heroja, na Železničkoj stanici dočekalo čak 5.000 novosadskih žena! Njegova supruga se, od tada do kraja života, potpisivala isključivo sa Milica Jaše Tomića. 

Marija JovanovicVREME DARIVANJA

Marija Jovanović je, uz ostalo, ostala upamćena i po tome što je 1928. svoju kuću u današnjoj Ulici vojvode Bojovića 15 zaveštala Dobrovoljnoj zadruzi Srpkinja pančevačkih, dok su Kamenko i njegov brat Pavle još dve kuće ostavili crkvenoj opštini. S druge strane, porodica Manojlović je u Subotici, takođe, crkvenoj opštini zaveštala jedno od najraskošnijih zdanja na tamošnjem „Korzou“ koje i danas nosi naziv „Palata Manojlovića“.

Izvor: V.Novosti

____________________________________________________________________________________

MEDUZE – JEDINSTVENE PO JEDINSTVENOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Svaka biološka vrsta je neponovljiva kreacija “majke prirode“, ali je istovremeno bliži ili dalji rođak drugoj vrsti organizama.

Čovek je jedinstven po inteligenciji, ali je i pripadnik grupe sisara; orao može da leti, ali je “brat“ noja, ili petla; kornjače imaju koštani oklop, ali su bliska“rodbina“ zmijama i krokodilima; žabe su jedinstvene po skokovima, a drage su “sestre“ daždevnjacima… Možemo ovako ići “unatrag“, odnosno u pravcu suprotnom od onog u kome se dešavala evolucija [1] i doći do najjednostavnijih među pravim višećelijskim životinjama [2] do – MEDUZA. Tačnije rečeno, doćićemo do tipa životinja nazvanog žarnjaci [Cnidaria] [3]. Zašto smo dolazili do njih? Po čemu su meduze tako jedinstvene? Idemo redom…

meduze

Lepe su, zar ne?

 Sve u superlativu: najprostije, “najvodenije“, najstarije i među najlepšim bićima

 Meduze imaju oblik kišobrana [otvorenog, naravno!] izgrađenog od samo dva sloja ćelija [sve ostale prave višećelijske životinje su troslojne] između kojih se nalazi želatinozna, pihtijasta masa tzv. mezogleja.

Mezogleja je “cement“ koji povezuje te slojeve i istovremeno daje čitavom telu čvrstinu neophodnu da se odupru jakim udarima morskih talasa. U unutrašnjosti je duplja sa samo jednim otvorom koji je istovremeno i usni i analni [bljak!]. Oko tog otvora nalazi se venac pipaka [4] koji su prisutni i na obodu kišobrana. Meduze su životinje kod kojih se prvi put javlja nervni sistem, naravno, u najprostijem obliku – tzv. mrežast nervni sistem. Sastoji se od zvezdastih nervnih ćelija međosobno povezanih u mrežu. Ako meduzi dotaknete samo jedan pipak, ona će se čitava zgrčiti jer se nadražaj ovom mrežom preneo kroz čitavo telo.

 Sadrže najviše vode od svih životinja. Ako meduza dospe na kopno i osuši se, od nje ostaje sićušna grudva koja je oko hiljadu puta lakša od žive meduze [preko 95% njihovog tela čini voda]. Ovako jednostavne životinje uspele su da prežive period od, smatra se, 650 miliona godina. [Poređenja radi, starost savremenog čoveka, Homo sapiens sapiens, procenjuje se na oko 35 – 40 000 godina.] Dakle, s’ pravom im pripada titula najstarijih eumetazoa. Titula bi mogla da im pripadne i po lepoti jer se neke od njih živo obojene svrstavaju među najlepše životinje.

  Roditelji međusobno “isti“, a potomci ne liče na roditelje

 Koja je ovo sad zavrzlama, sigurno se pitate?! Bez panike – vrlo je jednostavno. Meduze su odvojenih polova, odnosno postoje mužjaci i ženke ali se oni, posmatrani “golim okom“, međusobno ne razlikuju [5] . Razlika se ogleda u tome što mužjaci proizvode spermatozoide, a ženke jajne ćelije. Obe vrste polnih ćelija se izbacuju u vodu gde se izvrši oplođenje da bi se iz oplođene jajne ćelije razvila trpeljasta larva [planula]. Posle određenog vremena ova larva pada na dno mora, pričvrsti se za njega i razvija u polip.

polipi

polipi

meduze03

meduze

   Osim po građi, polip se od roditeljske meduze razlikuje po svemu ostalom:

•    po obliku – ima oblik cilindra;

•    po načinu života – jednim svojim krajem pričvršćen je za podlogu, sesilan; i

•    prema načinu razmnožavanja – polip se razmnožava bespolno, pupljenjem [6], dok se meduze razmnožavaju polno.

 Zoolozi su ih upravo zbog polipa sve do druge polovine XIX veka označavali kao biljne životinje ili Zoophyta.

Dobri plivači bez pravih mišića                                                                                                                           

 Oba sloja ćelija [spoljašnji i unutrašnji], od kojih se sastoji njihovo telo, izgrađena su u osnovi od epitelo-mišićnih ćelija. One nisu ni prave epitelne [7] ni prave mišićne, već imaju ulogu i jednih i drugih. Sastoje se od jednog proširenog dela koji ima ulogu epitelijalne ćelije i na njega se nastavlja izdužen deo – mišićno vlakno. Kontrakcijama mišićnih vlakana u spoljašnjem sloju dolazi do izduživanja i skraćivanja tela i pipaka. Kontrakcije mišićnih vlakana unutrašnjeg sloja izazivaju skupljanje i širenje tela. Ovi jednolični pokreti su dovoljni da se čitavog života neumorno kreću lebdeći i plivajući ispupčenom stranom “kišobrana“ okrenutom u pravcu kretanja.

 Love plen “harpunima“, a hranu vare bez želuca

Posebna osobina ovih životinja jesu žarne ćelije ili knide po kojima su i dobile latinsko ime – Cnidaria [gr. knide=žara, kopriva]. Oni koji su imali “bliski susret“ sa meduzom najbolje razumeju značenje ovih pojmova! Žarne ćelije su skoncentrisane najviše oko usnog otvora i na pipcima. Sastoje se se iz sićušne kapsule u kojoj je spakovan končić na čijem se kraju nalazi bodljica sa ulogom harpuna [zabada se u telo žrtve]. Ove ćelije luče parališuću otrovnu supstancu koja može biti fatalna i za čoveka [u pitanju su neke tropske meduze]. Žarne ćelije koje su jednom upotrebljene brzo propadaju i zamenjuju se novim. [Savet pisca teksta: ako želite da ulovite meduzu ne dozvolite da ona “ulovi“ vas, odnosno, podmetnite joj neki predmet na koji će “ispucati“ svoje harpune. Savet dat na osnovu ličnog iskustva, jao! kad se samo setim…]

 Paralisan plen pomoću pipaka pomeraju do usnog otvora i gutaju. Mogu da progutaju plen koji je nekoliko puta krupniji od njih samih. Varenje započinje u duplji, gde se plen razlaze na sitne čestice, a zatim njih zahvataju posebne ćelije [nazivaju se ameboidne [8] u kojima se varenje dovodi do kraja. Svarena hrana se iz ameboidnih ćelija prenosi do svih ostalih ćelija procesima difuzije [9] . Dakle, varenje počinje kao vanćelijsko, a završava se kao unutarćelijsko. Nesvareni deo plena i proizvodi samog varenja se istim onim otvorom [moram opet da kažem bljak!] izbacuju u morsku vodu.

 Meduza koja je podarila ime meduzi

 Meduze su ime dobile po ličnosti iz grčke mitologije Meduzi, jednoj od tri nakazne kćeri morskog boga Forkija. Priča kaže da je Meduza bila prelepa devojka sa dugom, talasastom kosom dok je boginja Atena nije pretvorila u nakazu, a njenu kosu u zmije otrovnice. Svako ko bi je ugledao skamenio bi se od straha [10]. Uviđate sličnosti sa životinjama meduzama?

 Meduze su, dakle, do kraja ostale dosledne u svojoj jedinstvenosti jer se jako malo životinja može “pohvaliti“ da im je ime pozajmio lik iz grčke mitologije.

 [1] preovlađujuće je mišljenje da se evolucija dešavala po principu: od evolutivno prostijih nastajali su složeniji organizmi

 [2] prave višećelijske životinje [stručan naziv je Eumetazoa] su one kod kojih su razvijena tkiva i organi

 [3] ovaj tip životinja je dugo bio označavan kao dupljari [Coelenterata]

 [4] pipci ili tentakule [‘’ručice“]

 [5] za tu osobinu se stručno kaže da ne postoji polni dimorfizam [di= dva; morpha =oblik]

[6] pri pupljenju se obrazuju izbočine, pupoljci koji se odvoje od roditeljskog organizma i nastavljaju samostalan život ili ostanu na roditeljskoj jedinki pa grade koloniju>

 [7] epitel je površinski sloj kože

 [8] ameboidne ćelije obrazuju izbočine nazvane pseudopodije [“lažne nožice“] kojima zahvataju sićušne čestice i unose ih u ćeliju

 [9] difuzija je kretanje neke materije kroz ćelijsku membranu iz mesta gde te materije ima više ka mestu gde je ima manje

 [10] koga interesuje priča do kraja može je naći na http://www.mitovi.beotel.yu

 Snežana Trifunović, dipl. biolog /www.zivotinjsko-carstvo.com

REMEK DELA, NA DIVNOJ NAM PLANETI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Tu su već milionima godina, ali mnogi i dalje ne znaju za njih, jer su uglavnom locirana u „ćoškovima“ naše prelepe planete – remek-dela majke prirode!

Ovi pejzaži koji podsećaju na perfektno odrađene scenografije naučno-fantastičnih filmova nisu kompjuterske grafike, već delo majke prirode, deo naše planete.

Talasi u Juti: Izrezbareno talasasto kamenje nastalo je erozijom Navaho peščanika iz doba jure, starog 190 miliona godina

Od živopisnog izvora tople vode u Vajomingu, do različitih oblika kamenja i stena u Australiji, Novom Zelandu i na Madagaskaru, formirali su se milionima godina.

Ovaj predivni prirodni bazen, nazvan „Beauty Pool“ (Bazen lepote) nalazi se u Nacionalnom parku „Jeloustoun“, u SAD. Izvor tople vode omogućava algama i bakterijama da se razmnožavaju, stvarajući pritom predivne boje.

Za nastanak većine postoji objašnjenje. No, najviše muka naučnicima zadaje „klizeće kamenje“ u Dolini smrti, u Kaliforniji.

„Klizeće kamenje“ u kalifornijskoj Dolini smrti.
Niko ne može da odgonetne kako su komadi od po 320 kilograma menjali svoje mesto po savršeno ravnom tlu!

Isto važi i za jezero Hiler u Australiji.

Dokazano je da jarka roze boja ne potiče od algi u njemu. Niti soli. I tu je kraj objašnjenja.


Hiller Lake, Western Australia

Jednostavno, neke tajne priroda ne želi da nam otkrije.

Stena-slon locirana je u Državnom parku „Dolina vatre“ u Nevadi, SAD.


Elephant Rock, Valley of Fire State Park, Nevada, USA

 To samo priroda može!

The Moeraki Boulders, New Zealand

reference: rts.rs/smedia.rs/google

____________________________________________________________________________________________

DEDA FERDINAND, PRINCEZA KATARINA, PTICE I RUDARI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kada je pre 31 godinu došla u srpski Bor iz mesta Novi Bor, 80 kilometara od Praga, i udala se za profesora fizičke kulture Miloša Matića, Lenka, lepa Čehinja, nije verovala da će je životni put odvesti u svet umetnosti, najpre  u slikarstvo, a potom i oblikovanje keramike. Zaposlila se u Specijalnu školu „Vidovdan“ , bila sekretar. Kasnije, od 1999. godine uzima  novac Nacionalne službe zapošljavanja, zapostavlja slikarstvo, i ulaže u mašine za pečenje gline i karamiku.

 – Predstvaljala sam Udruženje likovnih stvaralca „Vane Živadinović Bor“ na smotrama u Beogradu, Zaječaru, Majdanepku, Knjaževcu, Donjem Dušniku, Sokobanji, Negotinu. Radovno izlažem na međunarodnoj izložbi „Žene slikari“ u Majdanpeku, Učestvujem u slikarskim kolonijama širom Srbije. Jeste, stižu nagrade i priznanja. Osvojila sam prvu nagradu za suvenir u Sokobanji i treću za suvenir Đavolje varoši. Prošle i ove godine  suveniri “Ptice”(ovde) i “Rudar”(ovde), na republičkim smotrama u Leskovcu, dobijaju drugu i prvu nagradu . Tu su i priznanja za negovanje srpske etno baštine. Posebno je bila zapažena moja izložba u borskom Muzeju “Mačkasto”(ovde)– priča Lenka podsećajući da  u svako delo pokušava da utka i deo svoje, kako veli, srpske duše.

Retko ko bi rekao da je Čehinja kada pogleda njene radove sa motivima srpskog podneblja i tradicije. Neizmerno voli i svoj rodni kraj i često, pogotovu zimi, odlazi tamo, na skijanje.

– Miša i ja imamo dvoje dece. I oni će možda jednog dana mojim stopama. Već se vidi da naginju  vajarstvu, slikanju. Možda će biti sportisti, Miša ih upućuuje na sportske terene. Milan je u Vazduhoplovnoj akademiji u Beogradu. Polako, biće za sve vremena. Bože zdravlja – govori Lenka ne zaboravljajući da  podseti kako je njen srećni trenutak bio i susret u beogradskoj Knez Mihajlovoj sa princezom Katarinom.

– Od srca sam joj stegla ruku i poljubila je.  Ta žena, Grkinja, naverovatno mi je draga. Valjda što neizmerno volimo Srbe i Srbiju. Moguće je da se jednog dana nađemo i u  mojoj Brestovačkoj banji. Karađorđevići u banji imaju sjajan, veličanstven dvorac, s oduševeljenjem kazuje naša sabesednica naglašavajući da je i vredna domaćica i da s istim zadovoljstvom sprema srpska i češka jela.

 Lenka nam je, s prirodnom iskrenošću, odala tajnu. Nikada do sada, kaže, sem u krugu porodice, nije govorila o svom poreklu, o pradedi Ferdinadu, velikom prijatelju iz školskih dana sa Gavrilom Principom.

-Moja ljubav prema Srbiji i Srbima nije tako slučajna. Ima tu neke sudbine.

Moj pradeda, početkom peošlog veka, dolazi po službenoj dužnosti, kao vojno lice, u Bosnu. U Mostaru upoznaje divnu devojku s kojom se kasnije ženi. Iz tog braka  rađa se sin Ferdinand  koji se upisuje u kadetsku školu u Sarajevu i tu upoznaje Gavrila Principa. Bili su izavnredni drugovi i prijatelji sve do tog kobnog dana i atentata na  austrougarskog nadvojvodu Ferdinanda. Moj deda Ferdinand, nakon završetka Prvog Svetskog rata, vraća se u Češku i tu upoznaje buduću suprugu, Miladu. Rađa im se sin Milan, moj otac- kazuje Lenka.

Na rastanku procedi, kao za sebe:

-Ja sam vam, ljudi, Čehinja , ne s ono malo, nego s puno srpske duše. Verujem da će me svi razumeti.

B. Filipović

Foto: Bora*S  i  M.A.Pirke(MC Bor)

_____________________________________________________________________________________________________