JELO ZA SVA VREMENA…

tamoiovde-logo

CICVARA

Cicvara se kuva odvajkada u krajevima koje naseljavaju Srbi. Najstarije recepture su zapisane još u manastirskim knjigama i u njima se cicvara priprema od brašna žitarica, pre svega pšenice, ali i raži, ječma, ovsa…

15812787389d5e520282cfe444c2e037_L

Foto: srbijuvolimo.rs

A od kada je kukuruz „preplivao“ okean i počeo da osvaja evropske njive kukuruzno brašno je preuzelo ulogu glavnog sastojka cicvare.

Tu su još mast, ulje, maslac i kajmak kao neophodne masnoće za dobru cicvaru i, jaja, povrće, pavlaka, razne vrste sireva, koji ukus dovode do – savršenstva.

Kako se pravi cicvara?

Rastopi se prvo masnoća pa joj se zatim doda brašno i onda meša sa bezgraničnim strpljenjem, jer tek kada se brašno sasvim sjedini sa rastopljenim kajmakom i postane jednolična masa bez grudvica, i kada počne da se odvaja od zidova posude u kojoj se spravlja, cicvara je gotova (za otprilike 250 grama kajmaka treba potrošiti 4-5 kašika brašna).

Veliki majstori kuhinje tvrde da postoji i jedna „mala tajna“: nikako ne sme da se menja smer u kome se meša cicvara, to mešanje mora da bude neprestano i u jednom te istom ritmu. Jedna od tajni ukusa cicvare je da mora da se služi – topla.

Najprostija cicvara se dobija, kada se u pola litra vode koja vri dodaje uz stalno mešanje pšenično belo brašno sve dok se ne dobije masa bez grudvica. A onda se dodaje so po ukusu, kajmak po mogućnosti, kao i mleko, mast ili grudvice sira. Na laganoj vatri se meša dok se sve ne skuva. Za ovakvu cicvaru se može koristiti i belo projino (kukuruzno) brašno.

Naravno, vešti kulinari ne prave pitanje, umešaju zajedno i kajmak, i beli sir, i kačkavalj, i mocarelu…. šta „napipaju“ u frižideru. Svaki put, u zavisnosti od pojedinačnog učešća ovih dodataka, ukus je različit, a po pravilu, onaj ko jede – prste na kraju mora da poliže. A uz kiselo mleko sve ide još bolje.

Do kada se cicvara meša na vatri?

Sve dok mast ne počne da izlazi na njenu površinu, a to se lako prepoznaje, čim se stvori fini tanki sjajni sloj odozgo, a cicvara počne da se lagano kašikom odvaja od dna. Tada se i prvi put proba i dosoli ako treba.

Kada se skine sa vatre mogu da se ubace 2-3 umućena jajeta i pažljivo promeša. Pa se vrati na vatru uz mešanje još otprilike 3-4 minuta.

Autor: R. Popović
Izvor: family.rs/Srbijuvolimo.rs

_________________________________________________________________________________________

NAJMANJE LJUDI OD SVIH LJUDI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Ulizice – to su za mene najgori ljudi na svijetu, najštetniji, najpokvareniji.

images

Foto:mislionik.wordpress.com

Oni podržavaju svaku vlast, oni i jesu vlast, oni siju strah bez milosti, bez ikakvog obzira, hladni kao led, oštri kao nož, kao psi vjerni svakoj državi, kao kurve nevjerni svakom pojedincu, najmanje ljudi od svih ljudi.

Dok njih bude nema sreće na svijetu, jer će uništiti sve što je istinska ljudska vrijednost.

Meša Selimović

_____________________________________________________________________________________________________

Zašto ne treba biti ulizica?

Poltroni-2Ulizivanje šefovima i ostalim nadređenima se može videti maltene u svakoj firmi. U nekim slučajevima je to veoma delotvorno, jer ulizivanjem i laskanjem radnici mogu doći do većih povlastica nego da se trude da bolje rade. Naravno, ostali radnici to ne vole da vide, i zato ulizice u kompaniji bivaju nazivane raznoraznim pogrdnim imenima.

Biti ulizica se možda isplati, ali ipak nije dobro da se tako ponašamo. Zašto?

  1. Šefovi će vas držati pored sebe, ali vas neće ceniti

Razmislite pametno. Da li je moguće da šefovi ne primećuju da im se ulizujete? Oni nisu glupi, i vrlo su svesni svega što se dešava.
Činjenica je da svakom prija da pored sebe ima osobu koje će stalno da ga podržava, hvali i klima glavom. Ljudi vole da slušaju hvalospeve o sebi, to je psihološka činjenica. Imati takvu osobu pored sebe je korisno i ugodno.

Ali, šefovi su svega itekako svesni. Niko ne može da bude toliko dobar glumac. Zato se može desiti da, čak iako vas šef stalno drži pored vas, kada se ukaže dobra prilika, šansu ipak dobije kolega koji bolje radi.

Koliko god šefovima prijalo vaše ponašanje, ne mora da znači da vas oni cene kao osobu i radnika.

Na kraju je najbitnije da se posao uradi kako treba. Svaki šef to zna.

  1. Bivate ocrnjeni kod drugih kolega

Znate i sami da ulizice niko ne voli. U čovekovoj je prirodi i vaspitanju da traži pravdu. Stoga, druge kolege nikako neće ceniti vaše ponašanje. Možda to neće pokazivati, ali će vam sigurno pričati iza leđa. Bićete obeleženi za ceo život kao neko ko je napredovao, ne zahvaljujući radu i zalaganju, nego ulizivanju. Kolege su vam bitne ne samo kao podrška na poslu, već i kao kontakti za neki budući posao.

  1. Zašto gubiti lični ponos?

Psiholozi tvrde da smo mi ne ono što mislimo, nego kako se ponašamo. Naše ponašanje oblikuje našu ličnost. Ulizivanje, prisilno smeškanje i odobravanje, gluma da nekoga volimo i slično snižavaju sopstveno samopoštovanje.

S vremenom ćete se, nesvesno, pretvoriti u osobu koja nema sopstveni stav i prilagođava ga onome ko ponudi više.

Izvor:radniodnos.com

____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

NA IVANJDAN, ŠETNJA KROZ ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Danas je Ivanjdan.

Narodno praznovanje Ivanjdana potiče iz prethrišćanskog perioda, od ratarskog kulta u kojem se slavi sunce kada u vreme letnje dugodnevice isijava najveću snagu, kao i početak žetve.

U nizu živopisnih običaja na Ivanjdan posebno mesto ima branje lekovitih trava i pletenje venaca od ivanjskog cveća, praćeno pesmom devojaka.

U predvečerje toga dana, u mnogim slovenskim krajevima palile su se po brdima ivanjske vatre (kresovi), oko kojih se igralo i pevalo. (rts.rs)

_______________________________________________________________________________________________

 Sa velikim zadovoljstvom ću iskoristiti prigodu, da na ovaj dan, Ivanjdan,  predstavim nedavno objavljenu, izuzetnu i knjigu neprolazne vrednote, ENCIKLOPEDIJU LEKOVITOG BILJA ISTOČNE SRBIJEautorke  Stojane Cane Perčić.

DSC00157Koncipirajući način predstavljanja, imao sam dilemu, koliko ličnog ostaviti Ovde i da li to uopšte činiti?

Razlog je jednostavan. Pretpostavljena subjektivnost, moja.

A ona otud, što gospođu Canu poznajem dugi niz godina, pratim njenu ljubav i požrtvovanje, imam sreću i zadovoljstvo da u nekim segmentima i službeno i privatno sarađujem sa njom. No, ne mogu a da ipak ne reknem koju.

Znam  dužinu i težinu trnovitog puta koji je prevalila, da bi ova knjiga bila pred nama. Nezainteresovanost i nerazumevanje zajednice i pojedinaca, „od danas do sutra zavlačenja“, lažna obećanja, nedostatak sredstava…

A onda je Cana stavila tačku na tuđa obećanja i svoja po tom osnovu očekivanja.

Bez ičije finansijske pomoći pripremila je i odštampala ovo dobro delo.

Bora*S


U Encikolopediji se nalazi mnogo informacija za više od 250 lekovitih biljaka.

DSC02110

Stojana Cana Perčić

Saznaćete koje su biljke najbolje za lečenje određenih bolesti, kako se beru, suše, čuvaju, i pripremaju za upotrebu, koji se delovi biljaka koriste: koren, kora, list, cvet, seme, plod ili cela biljka, način spremanja čajeva, melema, tinktura, krema, losiona, i spravljanje lekovitih čajeva od otrovnih biljaka. Ova knjiga je dobar savetnik, za svaki dan i svaku kuću, za zdravlje, lepotu i dug život – bez bolesti.

Recepture i saveti sakupljani su više decenija. Proveravano je više od dve hiljade recepturaza lečenje bolesti koje se najčešće sreću kod našeg naroda. Sve recepture i saveti objavljeni su u ovoj Enciklopediji, da služe narodu za dobro zdravlje, a i da se sačuvaju od zaborava.

Mnoge bolesti za koje se traži spas u savremenoj medicini, mogu se lečiti lekovitim biljem, lekovitom hranom i drugim prirodnim lekovima, a ta lečenja mogu biti sigurnija i manje skupa. Priroda produžava da bude najbolja apoteka. Zato je treba čuvati, oplemeniti je sadnjom ugroženih vrsta lekovitog bilja i ponešto ubrati za svoje zdravlje.

Oba dela su objavljena u jednoj knjizi, jer po mnogo čemu predstavljaju celinu, koja će biti od velike pomoći, kako školskoj deci tako i odraslim, zdravim i bolesnim ljudima.

Lekovito bilje je od davnina korišćeno za lečenje različitih bolesti. I ako nisu znali kako se zove biljka, znali su da je upotrebe za lečenje određene bolesti.

Takvo znanje o lekovitom bilju se prenosilo sa kolena na koleno, kroz vekove.

Upotreba lekovitog bilja kao terapijskog sredstva u našem narodu ima bogatu i veoma dugu tradiciju. O tome svedoče mnogobrojni pisani dokumenti.

Najstariji kodeks srpske medicine je iz XIV veka u kome se opisuje upotreba različitog domaćeg i stranog lekovitog bilja.

Naši najpoznatiji prosvetitelji, u oblasti lekovitog bilja, su Zaharije Stefanović Orfelin, Josip Pančić, Sava Petrović, Rista Gostuški i Jovan Tucakov.

Tek u XVIII veku Zaharije Stefanović Orfelin pored narodnog imena dodaje i latinski naziv biljke. Od tada je, uz narodni naziv biljke, obavezan bio i latinski naziv. Biljke bez latinskog naziva, ne bi trebalo da se pojave, ni u jednom atlasu niti knjizi o lekovitom bilju. S obzirom da ima mnogo različitih biljaka sa istim narodnim nazivom, moglo bi doći do nezamislivo velikih grešaka prilikom pripremanja lekovitih preparata.

Pisani dokumenti o upotrebi lekovitog bilja u lečenju definišu, kako medicinski aspekt tako i etno-kulturološki prostor jednog naroda.

Družeći se sa biljkama, biljarima i knjigama o lekovitom bilju, nailazila sam na mnogo grešaka kod opisa biljaka, naziva ili upotrebe lekovitog bilja. Trebalo bi više posvetiti pažnju lekovitom bilju kada se zna da ono služi za lečenje i poboljšanje zdravlja obolelih ljudi.

Za pripremanje ovog ATLASA koristila sam znanje dr Jovana Tucakova i sopstvena  saznanja o lekovitom bilju. Obuhvaćeno je i obrađeno više od 250 lekovitih biljaka koje se najčešće upotrebljavaju kao monokomponentne ili u mešavinama, sa detaljnim opisom kako izgledaju, gde rastu i koji se delovi biljaka koriste.

Radi prepoznavanja u prirodi, slika se u boji, sa napomenom na kakvom staništu se mogu naći, koje lekovite elemente sadrže i za koje se bolesti primenjuju kao pomoćno lekovito sredstvo.

Upotreba lekovitog bilja, pripremanje čajeva, melema, tinktura i drugih preparata, nalaze se u recepturama drugog dela ove knjige.

Potreba stanovništva za lekovima još nisu u potpunosti zadovoljene, pa je neophodno obučiti stanovništvo za prepoznavanje lekovitog bilja i njegovu upotrebu. Uporedo sa proizvodnjom važnih lekovitih sredstava treba potpunije iskoristiti bogatu prirodu naše prelepe i prebogate SRBIJE.

Ovom ENCIKLOPEDIJOM mogu se služiti bolesni i zdravi, mladi i stari, planinari, izviđači, sakupljači lekovitog bilja i izletnici koji vple da se upoznaju sa izgledom pojedihih biljaka i njihovom upotrebom za lečenje različitih bolesti. Pisana je jasno i razumljivo, bez uveličavanja i ulepšavanja, a na osnovu kazivanja ljudi koji su svoju bolest izlečili biljem. Obuhvaćene su biljke podesne za primenu u lečenju većeg broja bolesti, a istovremeno se mogu lakše naći na našim livadama, brdima, usecima, međama i pored reka. Mnoge biljke se mogu zasaditi u baštama i njivama kako bi se zaštitilo ugroženo lekovito bilje. Ova knjiga treba da bude podstrek lekarima, prijateljima prirode, učiteljima na koje biljke treba obratiti pažnju i beležiti kako pojedine biljke podnose sušu ili preveliku vlažnost. Lekovito bilje se ne može proučavati u zatvorenom prostoru. Treba otići u prirodu, posmatrati ga i ispitivati, beležeći svaku promenu.

Zahzvaljujući geografskom i geomorfološkom položaju istočne Srbije, na ovim prostorima raste više od 300 lekovitih biljaka koje su u široj primeni.

Sakupljanje lekovitog bilja treba raditi razumno, ljudski bez nasilnog uništavanja, jer treba ostaviti najbolji primerak i za naredne generacije. Poznavanje i upotreba lekovitog bilja je deo kulturne istorije čovečanstva. Može se reći da nijedna farmaceutska disciplina nije toliko vezana za istoriju farmacije kao nauka o lekovitim sirovinama biljnog i životinjskog porekla – farmakognozija.

Moj jedini cilj je da pomognem bolesnima, a i zdravim ljudima kako bi im život bio lepši i radosniji. Korišćenje lekovitog bilja u lečenju ima svoju dugu istoriju. Vekovima je bio jedini lek i spasilac obolelih ljudi, koji su znali da uberu i skoriste biljke za svoje zdravlje.

Zato neka svaka vaša šetnja u prirodi bude traganje za mirišljavim lekovitim darovima prirode.

Svakom čitaocu želim svako dobro i mnogo zdravlja.

 HEMIJA NE MOŽE DA ZAMENI SVE PRIRODNE SASTOJKE

 Stojana Cana Perčić


ULJE ZA SUNČANJE

 1. U litar zagrejanog maslinovog ulja staviti četiri kašike svežeg lista hajdučice, kamilice i bosiljka. Izmešati i ostaviti da stoji nedelju dana. Izvaditi bilje i pod pritiskom iscediti ulje. Izmešati sa ostalim uljem, procediti i koristiti.

2. Iscediti po 100 grama soka iz krastavca, soka iz šargarepe i limunovog soka. Staviti u litar maslinovog ulja i zagrevati do ključanja. Uz neprestano mešanje dodati 200 grama bilo koje kreme.

3. U litar maslinovog ulja dodati po šaku nevena, cvet kamilice, cvet hajdučke trave i cvet kantariona. Ostaviti na toplom da stoji mesec dana, uz povremeno mućkanje. Procediti i koristiti protiv opekotina od sunca i za sunčanje.

biljke