GOVOR RUKOPISA…

RUKOPIS govori mnogo o vašem KARAKTERU ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene PROBLEME

Neverovatno je koliko toga možete saznati o ljudima samo posmatrajući njihov rukopis.

Kao i govor tela, rukopis govori mnogo o vašem karakteru ali takođe može i da nagovesti ozbiljne zdravstvene probleme.

Bright Side donosi najdominantnije karakteristike kaligrafije koje definišu vašu ličnost/karakter.

Veličina je bitna

Kada analizirate rukopis, veličina je krucijalna. Ako pišete krupnim slovima, vi ste ekstrovertni. Volite da izlazite, imate samopouzdanja, i vrlo lako uspostavljate kontakt sa drugim ljudima. Nije vam strano da budete u centru pažnje. Ako pišete sićušnim slovima, vrlo verovatno ste introvertnog karaktera. Fokusirani ste, brižni i stidljivi. Uvek vodite računa o detaljima i analizirate ljude pre nego što steknete samopouzdanje i osecaj sigirnosti u njihovom okruženju.

Razmaci između reči i slova

Široki razmaci između reči nagoveštavaju da imate problem poverenja.Skloni ste samotnom životu i izbegavate kontak sa ljudima. Srednje široki razmaci pokazuju da se osecate komotno sa drugim ljudima. Ako radije birate uže razmake u pisanju, moguće da ste nestabilni ili emotivno ili u razmišljanju. Osećate da morate biti u blizini drugih ljudi i ne možete podneti da budete sami.

Prosečni razmaci među slovima naglašavaju vašu samouverenost i individualnost. Slova pisana bliže jedna uz druga pokazuju da se osećate neprijatno sa samim sobom i verovatno imate manjak samopouzdanja.

Zakošenje slova

Ako ne kosite slova, vi ste praktična, logična i balansirana osoba. Imate kontrolu nad vašim emocijama i situacijama u vašem okruženju. Ako, međutim, naginjete slova na desnu stranu, verovatno vas je malo teže kontrolisati i otvoreniji ste prema novim iskustvima. Ali tu je i treća opcija: ako naginjete na levu stranu, verovatno ste više oprezni i plašljivi. Ne volite da budete u centru pažnje ali ste dobri u timskom radu.

Tačkice na slovu i

Tačka na i se čini kao nebitan detalj, ali ćete se impresionirati kada čujete koliko to govori o vama. Ako tačku postavljate visoko, vrlo verovatno imate bujnu maštu. Vi ste uobičajeni sanjar sa glavom u oblacima. Ako koristite kratku crticu, previše ste kritični i obraćate pažnju na sve. Gurate sebe u krajnosti i uvek osećate da možete bolje. Kružić ili neki drugi simbol umesto tačke pokazuje da ste kreativni i često detinjasti. Volite da se igrate i koristite svaku priliku koja vam se otvori da ostavite svoj lični pečat na bilo šta što radite.

Pritisak

Pritisak koji ostavljate na papiru govori o vašoj vitalnosti i unutrašnjoj sigurnosti. Jako utisnuta slova govore o vašoj snazi, visokom samopouzdanju i selosti. Veoma ste posvećeni/odani i uvek gledate napred. Ali ako je pritisak na papir nežan, veće su šanse da ste osetljivi i empatični. Uvek sumnjate u sebe i teško donosite odluke.

 Izvor: vestinet.rs (B92, foto: pixabay)

---

---

POREMEĆAJI LIČNOSTI…

Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.

Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.

Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.

Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.

Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.

To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.

Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.

Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.

To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se  situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.

Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.

Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.

Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.

Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.

Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.

Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.

Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.

Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.

Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.

Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj). Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.

Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (6)

Prethodni članak: OPSESIVNO-KOMPULSIVNI POREMEĆAJ

___________________________________________________________________________________________

MALA JABUKA SMRTI…

Manchineel drvo je najotrovnije na svetu

Svi smo čuli za otrovne biljke i životinje a da li ste ikada čuli za otrovno drvo?
Upravo takvo jedno drvo raste na Floridi, Karibima i Bahamima, njegovo ime je Manchineel! Drvo vodi poreklo iz zapadne hemisfere i ono je najotrovnije stablo na svetu …

Manchineel često će te prepoznati( ako se ikada nađete u ovim gore krajevima) po tome da isped njih stoji cvrvena tabla sa upozorenjem da ne prilazite previše blizu njega .

Manchineel drvo ima sjajno zelene ovalne listove imože narasti i više od 15 metara visine. Drvo je u stanju „namamiti“ ljude u zamku – pružajući hlad i „voćke“ koje ima isprva imaju okus slatkog) da bi, pokazale mračnu stranu i razorne posledice po organizam

Reč je o drvetu čiji listovi i plodovi podsećaju na zelenu jabuku..Naravno ni u snu ne bi smeli da pojede ovu zelenu jabuku jer bi ste zaršili definitivno u hitnoj pomoći .

Bilo kakav kontakt sa otrovnim delovima i sokom drveta Manchineel-a sa kožom deluje kao kiselina koja izaziva plikove. Ukoliko dodje u dodir sa očima dovodi do slepila, a ništa manje ne boli ni dodirivanje ploda ove biljke.

Inače, turistima, koje zanima ova biljka, se savetuje da ne sede ispod njega kako bi izbegli bilo kakav kontakt.

Koliko je otrovno ovo drvo Manchineel govori i činjenica da čak i kada padaju kapi kiše sa njega mogu kod ljudi izazvati ozbiljne opekotine

Inače ovo drvo poznato je i pod nazivom „Manzanita de la muerte„(mala jabuka smrti ).

S obzirom da vas na sve načine može povrediti , manchineel drvo trenutno drži Ginisov rekord za najopasnije i najotrovnije drvo na svetu .
Izvori:leskovackevesti.rs/zanimljivostidana.com

---

ZAŠTO LJUDI LAŽU…

Zašto ljudi lažu i šta ih motiviše da ne govore istinu!

Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima, kaže psiholog Robert Feldman

Foto: Shutterstock

Šta je to što motiviše ljude da lažu?

Psiholog i autor knjige The Liar in Your Life: The Way to Truthful Relationships, Robert Feldman, navodi samopoštovanje kao jedan od glavnih krivaca u potrebi za laganjem i raznim načinima na koje ljudi lažu, i dodaje: „Smatramo da ljudi, čim osete da je njihovo samopoštovanje ugroženo, odmah počinju da lažu na višim nivoima.“

Većina laži nastane u nameri da se održe društveni kontakti, mimo uvreda ili razdora u komunikaciji i odnosu. Najčešća vrsta laži je „mala laž“ koja služi da se izbegne konflikt, s obzirom na to da se izbegavanje konflikta svrstava u najveće motivatore za pokretanje laži, prevare, obmane.

Na primer, kada slažete da kasnite zbog gužve u prevozu, a ne zato što ste se uspavali, vi koristite „malu laž“ koja nema tendenciju nikoga da povredi ili ošteti, pri čemu „krivicu“ prebacujete na nešto drugo, odnosno na nekog drugog, umesto da prihvatite odgovornost za svoj postupak.

Glavni cilj je, u ovom slučaju, izbegavanje konflikta. Ista situacija je i sa rečenicom tipa: „Odlično ti stoje te pantalone“, jer kako ističe Feldman, to je ona vrsta laži koja „život čini lakšim i jednostavnijim“.

Što je nečije pravo Ja dalje od idealnog Ja, veće su šanse da će ljudi lagati kako bi sebe idealizovali u nečijim očima, ali i u sopstvenim. Sa druge strane, ukoliko vas neko doživi na jedan način – koji, zapravo, ne opisuje vas u realnosti, ali vam se ta slika dopada, veće su šanse da ćete je promovisati i u budućnosti, bez namere da prikažete sebe u stvarnom svetlu, te da na taj način padnete u nečijim očima, isprovocirate konflikt ili prouzrokujete razočaranje kod osobe kojoj se dopadate.

Koliko često ljudi lažu
Jednom studijom objavljenom u knjizi Basic and Applied Social Psychology, utvrđeno je da je 60 odsto ljudi lagalo najmanje jednom između deset razgovora koja vode dva stranca. U proseku, ispitanici su lagali oko tri puta u desetominutnoj konverzaciji.

Još jedno istraživanje, sprovedeno u Velikoj Britaniji, gde je ispitano dve hiljade ljudi, dokazalo je da, u proseku, muškarci izgovore šest laži dnevno, a žene tri.

Najučestalija laž, izgovorena od strane oba pola, bila je: „Sve je u redu. Dobro sam.“

U SAD, u studiji koja je uključivala 77 studenata i 70 članova zajednice, od ispitanika je zatraženo da vode dnevnik u kojem će detaljno pisati o svojim obmanama.

Studenti su priznali da, u proseku, lažu dva puta dnevno, a članovi zajednice – jedanput.
Autor: bizlife.rs

Izvor:stil.kurir.rs

_____________________________________________________________________________

ČIME SVE LAŽEMO SEBE

Neispunjena obećanja
Kada je dijeta u pitanju, obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak?

Foto: Shutterstock

Svaki dan ima 24 sata, a neki su ponekad lošiji od drugih. U tim danima postoje stvari koje radite i kojima sami sebe tešite da zapravo i nije toliko „loše“ ili stalno iznova radite nešto za šta unapred znate da nije dobro i da ne funkcioniše.

Jeste li ikada uhvatili sami sebe da konstantno govorite neke stvari koje baš i nisu istinite?

Svaka čast onome ko to ne radi, međutim, činjenica je da takvih ima jako malo.

Male slatke laži koje sebi svakodnevno govorimo su možda sasvim bezazlene, ali zašto se uvek ponovo ponavljaju?

Novac
Na primer – čekate platu i niste sigurni koliko tačno novca imate na svom bankovnom računu?

Priznajte da se uvek barem malo nadate tome da imate više nego što mislite. Druga stvar je što se vrlo često razočarate, ali možda ponekad i razveselite.

Ipak, kada se radi o novcu, svi bismo bili najsrećniji da ga imamo što više.

 Alarm
Da li ste osoba koja ustaje na prvi zvuk alarma ili ipak odlažete ustajanje? I da li obećate svaki put sami sebi da to više nećete da radite, a opet uradite? Da, lažete sami sebe.

Time što odlažete alarm i po pola sata ne znači da će vaš radni dan da traje kraće. Samo će vas naterati da požurite s tuširanjem, oblačenjem, kafom, doručkom ili bilo čime što radite pre posla.

Ako i ne možete da se kontrolišete da ustajete tačno kada alarm zazvoni, pokušajte postepeno da smanjujete odlaganje ustajanja.

Od ponedeljka idem na dijetu
Koliko puta ste to rekli sami sebi? I koliko puta prekršili isto? Ova laž je jedna od najčešćih koje govorimo sebi. I priznajte, koliko puta ste održali to obećanje?

Obično sve ostane na planovima, a samo pravi karakteri uspeju da održe ovo obećanje. Tako da, tešite se time da niste jedini koji se zavarate da „od ponedeljka idete na dijetu“.

I uostalom, zašto baš ponedeljak? Ako želite na dijetu, to može da bude bilo koji dan u nedelji.

 Morate da popijete više od dve/tri kafe dnevno da biste funkcionisali normalno

Jeste li sigurni da zaista morate da popijete toliko kafe? Ili je sve to samo stvar navike? Kofein je dobar, ali u granicama. Ako ga pijete previše u toku dana, zapravo ni ne deluje na način na koji bi trebalo. Sve je stvar percepcije u glavi. Biljni čajevi ili voda su ponekad najbolji izbor ako već morate nešto da popijete, a za kafu striktno odredite koliko ćete da ih popijete dnevno i toga se držite.

Opraću sutra kosu, nije toliko masna

Verujte, jeste. Ako imate kosu na kojoj se baš vidi da nije oprana, nemojte da čekate još dan duže da je operete. Iako vi mislite da se to ne vidi, zapravo tešite sami sebe. Vidi se, a drugi to pogotovo vide. Shvatamo da vam se možda ne da ili niste raspoloženi za pranje i sušenje kose, ali, još više ćete biti u takvom raspoloženju sledećeg dana kada nećete moći da uradite apsolutno ništa u vezi sa tim. Zato, nemojte više da dopustite da se uopšte dovedete u takvu situaciju.

Više ne pijem
Bili ste napolju i malo se odužilo i zalomilo, a vi ste se zakleli da za vas više nema alkohola od sad nadalje? Da, niste jedini. Obično takva obećanja potraju do sledećeg izlaska, kada se možda opet ponovi isti scenario s istim obećanjem. Koje je rešenje za ovo? Ne znamo ni mi. Ali znamo da vas sigurno ima puno koji ste barem jednom obećali nešto takvo.
Autor: Žena.hr

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________

Nisu spretni kada je neistina u pitanju
Roditelji, obratite pažnju: Ovo je 10 znakova da dete ne govori istinu

Foto: Thinkstock

Kontakt očima, dodirivanje lica, ponavljanje, vrpoljenje i preopširnost odaju svako dete kada pokuša nešto da vas slaže

Nekada ni mamama koje provode mnogo vremena sa svojim mališanima i viđaju ih kako očigledno govore laži drugima nije lako da primete kada njihovo dete pokušava da im objasni da nije krišom pojeo čokoladu pre ručka.

Sajtovi Today i MetroKids imaju dobre vesti: mališani, jednostavno, ne umeju da lažu i postoji nekoliko znakova koji će ih uvek odati, prenosi Yumama.com.

1. Kontakt očima
Deca ranog uzrasta izbegavaju da pogledaju roditelje u oči kada lažu. Međutim, što su deca starija, ona su sve češće u stanju da laganje manifestuju odvažnim pogledom pravo u oči.

Oba ova slučaja su prilično očigledna i lako je primetiti zašto dete gleda u pod dok govori nešto za šta sumnjate da je istina ili vas gleda u oči i ne trepće neprirodno dugo.

2. Ponavljanje
Čest pokazatelj da ono što mališan govori nije istina jeste ponavljanje dela pitanja u svom odgovoru. To je uobičajen način da se dobije na vremenu dok se ne smisli odgovarajući odgovor. Recimo, ukoliko pitate svog sina šta su on i njegovi drugari radili posle nastave, on bi mogao da odgovori: ’’Šta smo radili posle nastave? Mi smo…’’

3. Dodirivanje lica
Najčešći znak su češanje nosa ili ušiju, držanje za glavu i slično, ali laž mogu da otkriju oblizivanje ili grickanje usana.

4. Nedoslednost
Ukoliko se određeni deo priče promenio u odnosu na prvi put kada ste je čuli, vrlo je moguće da je istina nešto sasvim treće.

5. Odbrambene reakcije
Dete koje govori neistinu često se preterano uvredi i učini situaciju naglašeno dramatičnom kada mu se ukaže da roditelj sumnja u ono što mališan govori.

6. Gestikulacija
Ako vaše dete koristi ruke više nego što je uobičajeno dok prepričava neki događaj ili ukoliko krije ruke iza leđa, velika je verovatnoća da ono što slušate nije istina. Isto važi i za neprirodan položaj tela.

7. Treptanje
Kao što smo pomenuli kada smo govorili o kontaktu očima, postoje deca koja ne trepću dok govore laži. S druge strane, tu su i mališani koji neprestano trepću!

8. Vrpoljenje
Lupkanje ili pucketanje prstima, okretanje glave, namešanje u fotelji i slično ponašanje pokazuje da je detetu veoma neprijatno, zbog čega je velika verovatnoća da je u tom trenutku primorano da izmisli uverljivu priču.

9. Preopširnost
Osim ako je vaše dete veoma komunikativno ili, u datom trenuku, uzbuđeno, ’’brbljanje’’ je pokazatelj da mališan detaljima pokušava da učini priču uverljivom.

10. Ton i brzina
Duge pauze, oklevanja, govor dubljim glasom… Sve to može biti pouzdan znak da je mališan zatečen pitanjem i da pokušava da izvrda.
Autor: Yumama.com

Izvor:stil.kurir.rs

__________________________________________________________________________________________
Priredio: Bora*S

PREPOZNAJTE SOCIOPATE…

i izbegnite zamke harizmatičnih ludaka

Istorija sveta opisuje mnoga negativna dešavanja iz prošlosti: ratove, tragične događaje, krvoprolića i nesreće u kojima se često kao idejni vođa ističe pojedinac, ili grupa nečijih sledbenika.

Stručnjaci profile tih ljudi karakterišu kao sociopatske ili psihopatske. Iako se u teoriji razdvajaju ova dva pojma, oba se odnose na ljude sa fiziološkim defektom u mozgu koji za posledicu ima nerazvijenost centara za kontrolu emocija i impulsa.

Zapanjujuće veliki broj ljudi koji su kroz istoriju bili izmanipulisani od strane ovakvih ličnosti, i podržali njihove nakaradne ideologije, priključili se verskim kultovima koji su osnivani i mašinerijama prevare koje su konstruisane, navodi nas da se pozabavimo ovim fenomenom.

Procenat ljudi sa sociopatskim ponašanjem u globalnoj populaciji je oko 4%. Konkretno, u avionu sa kojim letite je statistički oko pet sociopata. U autobusu javnog prevoza društvo vam prave dvoje sa ovim poremećajem. Ukoliko radite u kolektivu sa 500 ljudi, dnevno srećete njih dvadeset sa ozbiljnim poremećajem ličnosti.

U delu „Sociopata u komšiluku“, Martha Stout objašnjava da sociopatiju pogrešno tumačimo kao retkost, prepoznatu kod malog broja istorijskih ličnosti čija su postupanja dovela do teških nesreća. Među ljudima sa kojima ste u kontaktu svakodnevno postoje vešti majstori manupulacije, čije labave moralne stege mogu da izazovu brojne probleme u vašem životu.

Kako da ih prepoznamo?

Šarm

To obično nisu neshvaćeni i neprilagođeni ljudi, već prilično harizmatične osobe, koje deluju vrlo privlačno onima koji tragaju za vođstvom i podrškom. Često imaju veoma izraženu seksualnu privlačnost, a kada ih bolje upoznate i ekstremne seksualne apetite i čudne fetiše.

Spontanost i komunikativnost

Imaju tendenciju da brzo sklapaju prijateljstva i za dobro novih prijatelja svesno ulaze u nerazumne, rizične i bizarne situacije. Brzo dostižu nivo prisnosti za koji normalnoj populaciji treba mnogo više vremena. Tim postupcima kod onih koji ovo ponašanje ne prepoznaju kao neprirodno stvaraju osećaj dužnosti. Uzvraćanje takvog prijateljstva je prvi korak ka zamci.

Nepostojanje osećaja stida, krivice ili kajanja

Njihovi mozgovi jednostavno ne prave sinapse za obradu tih emocija. Ovaj defekt im daje sposobnost da lako izdaju ili povrede ljude, što je često praćeno ucenama, pretnjama i zastrašivanjem. Slede isključivo lični interes. To je razlog što ćete među veoma uspešnim ljudima, čak i u visokim nivoima vlasti bilo koje nacije, naći nešto veći procenat sociopata nego u prosečnoj populaciji.

Lažna iskustva

U opisivanju svojih iskustava preteruju do tačke apsurda. Zanimljivo je da ljudi imaju sklonost da poveruju u takve priče. Nekada zbog toga što sociopata zasnuje svoju laž na poluistini (primer „srpskog satelita“, čoveka koji jeste bio jedan od najboljih studenata, ali nikada nije završio fakultet koji je tvrdio da jeste, niti imao naučna dostignuća koja je tvrdio da je postigao), a nekada su priče koje smisle do te mere neverovatne da se prosečan čovek povede za tezom „ovo je toliko neverovatno da mora da je istinito“. Najčešće, ne obratimo pažnju na detalje, pa priča „prođe“.

Dominacija

Prepoznaćete ih po tome što ne umeju da prihvate tuđe argumente u raspravi, i u stanju su da zlobno i beskrupulozno brane svoj stav, čak i kada je očigledno da nisu u pravu.

Inteligencija

Sociopate su retko intelektualno inferiorni ljudi. Nadprosečan stepen inteligencije je neophodan da bi se u potpunosti razvila sociopatska ličnost, spremna da plete mreže laži i obmana. Upravo iz tog razloga, hapšenje serijskih ubica i prevaranata je jedan od najtežih zadataka policije, jer im ova sposobnost omogućava da dugo ostanu neotkriveni.

Emocije

Sociopate nemaju sposobnost da osete ljubav, empatiju i sažaljenje. Oni ponekad emituju takva osećanja u javnosti, jer imaju svest o tome da su takvi izlivi emocija poželjni, ali je to na nivou simulacije i kopiranja tuđih ekspresija. Oni istinska osećanja nemaju, jer u njihovom mehanizmu procesuiranja doživljenog dolazi do kratkog spoja. Ovo je vrlo opasna karakteristika koja onemogućava da u razmišljanjima sebe stave u ulogu žrtve i osete kajanje zbog nanete štete ili bola.

Poetsko izražavanje

Ukoliko pogledamo intervju sa Charlesom Mensonom, osnivačem ubilačke komune u Kaliforniji 1960. godine, neke od Hitlerovih govora, ili govore kontroverznih lidera novijeg doba, vidimo da je njihova sposobnost izražavanja nadprosečna, a njihovi monolozi intrigantni i hipnotički. Slično je i sa sociopatama u generalnoj populaciji. Često se slušanje njihovog izlaganja opisuje kao smirujuće, prijatno i nadahnjujuće iskustvo.

Izvinjenje

Od sociopate je teško izvući čak i lažno izvinjenje. Prihvatanje činjenice da nisu u pravu smatraju neprihvatljivom kapitulacijom. Ukoliko im pokažete neoboriv dokaz da greše, shvatiće to kao napad na njih, a ne kao na ukazivanje istine. Jednostavno, sa takvim ljudima je svaki vid sporazuma osim onog koji su zamislili neostvariv.

Život u zabludi

Sociopata iskreno veruje u ono što kaže i na njegovom licu je nemoguće pročitati laž i obmanu. Dokazano je da je kod njih poligraf (detektor laži) potpuno beskoristan, jer ne doživljavaju emotivne oscilacije kad ne govore istinu. Oni u svojim glavama odmah nakon činjenja bilo čega automatski elaboriraju fikciono objašnjenje koje opravdava njihova dela.

Ne postaju sve sociopate serijske ubice, lopovi i diktatori. Neki ceo svoj vek egzistiraju kao prihvaćeni članovi društva okarakterisani od poznanika kao „teške ličnosti“ ili „komplikovani ljudi“. Prilike koje im život stvara omogućiće im da svoju patologiju razviju u različitoj meri. Što je okruženje manje svesno i podložnije manipulacijama to su ove ličnosti u njemu bolje pozicionirane i poštovanije.

Kako se ponašati u situacijama kada nečije sociopatsko ponašanje počne da vas ugrožava?

Istina

Suočite ga sa istinom. Insistirajte na činjenicama. Psiholozi opisuju tipičan nastup sociopate uhvaćenog sa torbom ukradenog novca. On će tvrditi da je novac uzeo da bi ga zaštitio, jer ima proverene informacije da je neko želeo da ga ukrade. Iznošenje činjenica koje ukazuju na očiglednu laž je prva stepenica borbe.

Okruženje

Sociopate često imaju brojne sledbenike, ljude koje su pridobili na različite načine, koji će u svakom trenutku biti spremni da posvedoče u njihovu korist. Oni kod tih ljudi pažljivo kreiraju lažna sećanja, kojih ovi ne moraju biti svesni. Poznat je slučaj kada su sledbenici jednog gurua nadahnuto pričali kako su ga u određenim prilikama viđali da levitira (lebdi u vazduhu). Postupnim razgovorima sa njima, lekari su ustanovili da niko od njih nije zapravo prisustvovao seansi gde je guru levitirao, ali su toliko puta slušali žive priče o tom iskustvu da im se ono urezalo u svest kao nešto doživljeno. Suočavanje okruženja sa lažnim sećanjima na zajedno proživljene događaje koji se nikad nisu desili je drugi bitan korak.

Javno razotkrivanje

Ukoliko sociopatsko ponašanje ostane unutar interesnog kruga i završi se tamo gde su se neprijatnosti dogodile, postoji realna mogućnost da ćete samo osnažiti patološki karakter koji će to shvatiti kao jedno iskušenje na putu do uspeha. Velika je verovatnoća da će taj incident kasnije preokrenuti u svoju korist, tumačeći ga budućim sledbenicima i žrtvama kao napade zlonamernika (u njegovoj interpretaciji konkurenata, špijuna, tajnih agenata) sa kojima se izborio i izašao još jači. Iz tog razloga, neophodno je istrajati u razotkrivanju, i ukoliko ima elemenata krivičnog dela, sudski procesuirati ovakve ljude.
Izvor:medias.rs

___________________________________________________________________________________________________

RODITELJI, PA TO SU VAŠA DECA…

VAŠA DECA BOLUJU OD NEDOSTATKA PRIRODE-Jovan Memedović

„Gradska deca imaju jednu „dijagnozu“ a to je nedostatak prirode.“ započeo je svoje gostovanje u jutarnjem programu RTS Jovan Memedović, autor i voditelj emisije „Sasvim prirodno“. „A dokazano je da nedostatak prirode prouzrokuje: nedostatak pažnje za učenje, deca nemaju samostalnosti, oskudni su u komunikaciji.

Sve to prouzrokuje fizičke nedostatke, loše držaje tela, ravne tabane, nedostatak imuniteta i sklonost alergijama. Deca koja ne idu u prirodu ostaju neaktivna i samim tim nema stimulacije, nema prirodnog iskustva i nema praktičnog učenja.

Roditelji osećaju tu problem, i onda brže-bolje šalju decu na neke sportove, ali to nije to – deci treba priroda. Mi smo biološka bića i tek kada smo u prirodi, onda smo ono što jesmo.“

Ekipa emisije „Sasvim prirodno“ napravila je eksperiment i probala da okupi što više gradske dece i da ih bez roditelja izvede, najpre u jednu seosku sredinu, a zatim i u potpunu divljinu.

„Planirali smo da to traje tri dana i odmah smo imali nekoliko problema, zbog toga što roditelje NE ŽELE da puste svoje dete tek tako u divljinu – plaše se, imaju strahove.

 Jednostavno, opšti stav roditelja je prezaštićivanje. „Ne, on će se prehladiti“, „Ne, on može da se ogrebe“, ili da se ne znam šta desi itd.“

U novoj epizodi svoje emisije koju je ovom prilikom najavio, Memedoviću u povezivanju dece sa prirodom pomažu poznati dečiji pisac Uroš Petrović i dr Ranko Rajović, predsednik Mense za Srbiju: „Ovaj program nisam izveo sam, postoje ljudi koji se na isti način ovim bave – dr Ranko Rajović i dečji pisac Uroš Petrović zajedno rade na tome, drže neke radionice po predškolskim ustanovama i na drugim mestima, ubeđujući roditelje i vaspitače da deci treba priroda.“

Dr Rajović objašnjava koliko nedostatak prirode štetno utiće na decu: „Mi imamo u Srbiji svako drugo dete od pest godina sa poremećajem fine motorike, ravni tabani kod 70% dece, usporeniju akomodaciju oka.

Kad se sve to sabere, imamo problem u školi. Jer kada to dete krene u školu, ne može da čita duže od deset minuta jer ima poremećaj koncentracije, ne može da piše kako treba i ti problemi kasnije se mnogo, mnogo teže rešavaju. Zato je važno da dete upravo u tim privm godinama života, od sedme-osme do dvanaeste bude što češće u kontaktu sa prirodom.“

„Fizički razvoj i mentalni razvoj su usko povezani, jedno bez drugog jako teško idu. Poznato je i da se bolje razmišlja dok se šeta.“ objašnjava Uroš Petrović, koji je u pauzama fizičkih napora deci postavljao zagonetke i mozgalice.

„Sve se tako lako rešava kad izvedete decu u prirodu. Oni su vam tu, možetre da ih posmatrate, da ih usmeravate, da reagujete.“ objašanjava Memedović, zabrinut zbog toga što roditeljski strahovi otuđuju decu od prirode: „Pazeći na svoju decu roditelji odlaze u krajnost – promaja, insekti, boje se čak i da će ih napasti vukovi ili medvedi.“

Zbog tog otuđenja, nije uopšte bilo lako pronaći decu čiji roditelji bi pristali na ovu avanturu, kaže Ranko Rajović: „To su gradska deca, ali ovo su znatiželjna deca i hoće da idu i žele da isprobaju, ali smo imali problem kad smo pravili grupu što neka deca neće da čuju da dođu, da spavaju u šatorima „Tu su bube!“, „Možda će da padne kiša!“, „Šta će da jedu?!“. Retko je videti danas decu da hodaju bosa, o ovde u divljini su po ceo dan bosonogi.“

Svoje gostovanje Jovan Memedović završio je porukom upućenom svim roditeljima: „Roditelji, pa to su vaša deca! Nemojte ih zatvarati, ništa im se neće desiti u prirodi. Njima treba potpuna sloboda – ne jedan letnji raspust i nekoliko dana, već pokušajte da to bude cele godine. Nedostatak prirode nije bolest, ali jednog dana to postaje velika nesposobnost i nemogućnost da bilo šta privrede.

Sutra, daleko bilo, država će nam biti prepuna ovakvih ljudi, a na to treba da pazimo!“  upozorio je on.

Izvor:tinkturedrsulca.com

_______________________________________________________________________________________________

 

POVREMENO GOVORIMO, NEPRESTANO SAOPŠTAVAMO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Neverbalna komunikacija i govor tela
Osnovu međuljudskih odnosa čini komunikacija i sve što se u životu radi neodvojivo je od nje. Koristi se svakodnevno na različite načine, čak i kroz ignorisanje koje je, takođe, vid komunikacije.

Komunikacija se, međutim, ne vezuje samo za reči, već i za pokret, govor tela, izraz lica, ton glasa i druge elemente neverbalne komunikacije. Zato, možemo reći da čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.
Čovek povremeno govori, ali neprestano saopštava.

Facijalna ekspresija
Izrazom lica se postiže bolje razumevanje poruke koja se prenosi. Posmatrač traži emocije na različitim delovima lica. Strah i tuga se najčešće traže u očima, sreća na obrazima, iznenađenje na čelu i usnama. Ovi spontani, autentični izrazi emocija, vidno se razlikuju od onih koji se proizvode svesno, bez osećanja emocije koja se prikazuje.

Univerzalne facijalne ekspresije
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Pol Ekman je naveo šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost. Na ovakav zaključak je došao sprovodeći interesantno istraživanje sa izolovanim plemenom, koje nije imalo kontakt sa drugim kulturama i uobičajnim facijalnim ekspresijama. Učesnici su, ipak, prepoznali sve ponuđene facijalne emocije i sami imali takve. Dakle, svaka od ovih ekspresija se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.
Izrazi lica povezani sa nekim emocijama su biološki univerzalni, urođeni. Šest osnovnih univerzalnih emocija: strah, tuga, ljutnja, gađenje, sreća i iznenađenost se isto iskazuje na svačijem licu, bez obzira na kulturu i poreklo.

„Oči kao ogledalo duše“
Vizuelna komunikacija jedna je od najmoćnijih neverbalnih kanala komuniciranja putem koje se izražavaju i prenose emocije i stavovi.
Istraživanje među studentima Oksfordskog univerziteta pokazalo je da kontakt očima čini čak od 25% do 75 % interakcije između dvoje ljudi tokom razgovora; Usmeravanje je duplo veće u toku slušanje nego pričanja, dok je prosečno zadržavanje pogleda 3 sekunde. Još jedna interesantna činjenica ovog istraživanja ukazuje da uzajamno gledanje u oči čini 31% trajanja verbalne komunikacije, dok prosečno traje 1, 20 sekundi.
Trajanje ovog kontakta zavisi i od sagovornika i situacije. Na primer, kod obmanjivanja ljudi najčešće skreću pogled u levo i izbegavaju da sagovornike gledaju u oči, međutim, to ne isključuje obmanjivanje; Ukoliko je osoba uverena da može manipulisati neće imati potrebu da pogled skreće.
Možemo zaključiti da usmeravanje pogleda zavisi od više faktora, na ovaj način izražava se stav prema osobi u koju je pogled usmeren, ali je i manifestacija određenih odlika samog pojedinca.
Kontakt očima, takođe može govoriti o odnosu ekstrovertnosti i afilijativnosti. Osobe koje manje gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao nedovoljno sigurne u sebe i ono što pričaju, ocenjuju se kao nervozne, napete, i kao introvertne osobe.
Sa druge strane, osobe koje više gledaju u svoje sagovornike ocenjuju se kao aktivnije i dominantnije.

Kontakt očima i kulturološke razlike
U razumevanju značaja kontakta očima, pogleda, ne treba zaboraviti i značaj kulturoloških razlika. Razlike zavise od normi koje vladaju u društvu.
Primera radi, kod Arapa, mnogih naroda Južne Amerike, kao i kod naroda sa juga Evrope, znatno je više usmeravanja pogleda, što je praćeno i učestalim telesnim dodirima tokom komunikacije. Kod stanovnika SAD, Japanaca i naroda Severne Evrope, usmeravanje pogleda se u nekim situacijama smatra nedoličnim, a suviše zagledanja je uvek neučtivo i znak nametljivosti. U nekim zemljama postoje i norme o usmeravanju pogleda, pa je kod nekih plemena u Keniji zabranjeno gledati u taštu, a u Nigeriji u osobe na visokom položaju i sa visokim statusom. U našoj kulturi, duže fiksiranje, posebno nepoznate osobe, smatra se nedoličnim, dok se neučtivim smatra ako ne gledamo u osobu kojoj se obraćamo.

Udaljenost i stav tela
Opažajući udaljenost između sagovornika možemo prepoznati osećanja i stavove koje imaju jedni prema drugima. U svakodnevnom životu ljudi koriste četiri zone udaljenosti.
Intimna zona predstavlja udaljenost do pola metra od našeg tela. Na ovoj udaljenosti lako možemo dodirnuti sagovornika i oni nas. Koristimo je sa bliskim ljudima izražavajući ljubav, privrženost, bliskost. Puštanje u naš intimni prostor je znak poverenja. Sa druge strane, kada neko u naš intimni prostor uđe bez dopuštenja, to budi osećaj neprijatnosti i ljutnje- osećamo se ugroženo.
Personalna distanca je udaljenost od pola metra do metar. Kontakt u ovoj zoni udaljenosti je i dalje blizak , ali manje ličan u odnosu na intimnu zonu. U ovoj zoni se rukujemo, a najčešće je koristimo sa bliskim prijateljima.
Socijalna distancaje udaljenost od 1.2 do 3.2 metra. Koristimo je u svakodnevnim socijalnim i poslovnim susretima. Bliže od ove udaljenosti (do 2 metra) koriste poznanici, kolege i prodavac i kupac. Udaljenost iznad dva metra koristi se za formalne i manje lične situacije, službeni razgovor i sl. Ali, ako želimo ostaviti više prijateljski utisak, moramo smanjiti tu razliku.
Javna distanca predstavlja udaljenost iznad 3.5 metra. Nešto veću udaljenost od 3.5 metra koristi, na primer, većina učitelja u razredu. Ako je udaljenost značajno veća, komunikacija postaje gotovo nemoguća. Osoba koja odabere ovu udaljenost, iako je mogla prići bliže, sasvim sigurno nije zainteresirana za komunikaciju.
Može se zaključiti da svi imaju svoj karakterističan stav tela koji najčešće zauzimaju. Zato i možemo nekoga prepoznati iz daljine pre nego što mu vidimo lice. Ono što smo mi na psihičkom planu vidi se i na našem telu.

Neverbalna komunikacija i intervju za posao
Neverbalnom komunikacijom izražavamo poverenje, nervozu, ljutnju, prijateljstvo, simpatiju i antipatiju kao i druga osećanja i stavove. Ona ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije.
Neverbalna komunikacija ima veliki uticaj tokom intervjua za posao dajući poseban ton procesu selekcije. Voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.

Kako pokazuju istraživanja, voditelji intervjua višim ocenama rangiraju kandidate koji su pokazali doziranu i tačnu upotrebu neverbalnih znakova kao što su kontakt očima, otvoren stav tela, osmeh, usmerenost prema voditelju, lagano klimanje glavom i dr.
Pozitivnim bodovima doprinosi optimizam, otvorenost, iskrenost u komunikaciji, struktuiranost i organizovanost.
Na otvorenost ukazuje fleksibilan otvoren stav, otvorene ruke, primicanje bliže sagovorniku, neprekrštene ruke i noge, osmeh, kontakt očima i klimanje glavom.
Telesna ukočenost, čvrsto prekrštene ruke i noge, pogled u stranu uz minimalan kontakt, stisnute pesnice i usne, ravan ton glasa, najčešći su znaci odbrambenog stava.
Nestrpljivost i dosadu prepoznajemo kroz lupkanje prstima, mahanje nogama, telo usmereno prema izlazu, gledanje na sat i predmete u okolini.
Entuzijazam se neverbalno ogleda u osmehu, široko otvorenim očima, uspravnom stavu tela i izražajnom i dobro moduliranom tonu glasa.
Nerazumevanjesagovornika lako prepoznajemo kroz naborano čelo, bezizražajan pogled, podignutu obrvu, usiljeno klimanje glavom, uz nestabilan kontakt očima.
Uticaj na utisak koji se ostavlja ima i paraverbalna komunikacija. Iako se glasom prvenstveno šalje verbalna poruka, glas služi i kao sredstvo neverbalne komunikacije. Ton glasa, spuštanje ili podizanje glasa, usporen il ubrzan govor, naglašavanje pojedinih reči, pauze u govoru i sl. služe za ostvarivanje funkcija neverbalne komunikacije.
Trema često oblikuje neverbalno ponašanje tokom intervjua. Ignorisanje iste retko dovodi do rešenja, a ostavlja utisak neprirodnosti i grča. Tremu ne treba ignorisati, rešenje za njeno prevazilaženje može biti i dobra priprema, odglumiti intervju kod kuće, vežbanje pred ogledalom.
Pripreme za intervju uglavnom se svode na spremanje razgovora, istraživanje o kompaniji, razmišljanju o mogućim pitanjima i sl. Verbalna komunikacija, zapravo, čini svega 7% pažnje sagovornika, što ne isključuje njenu važnost, ali treba imati u vidu da se ne komunicira samo na ovaj način.
Kako je pomenuto, neverbalnu komunikaciju čini telesni stav, ton glasa, facijalna ekspresija, telesni odnos sa predmetima iz okoline i dr. Obraćanje pažnje na stav, kontakt očima, rukovanje i druge elemente neverbalne komunikacije može značajno doprineti uspehu u procesu selekcije.

Tumačenje neverbalne komunikacije
Zanimanje i upoznavanje sa znakovima neverbalnog komuniciranja može biti od izuzetne koristi. Međutim, način na koji tumačimo te znakove je presudan za krajnje razumevanje.
Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.

Jedan gest može imati puno različitih značenja. Koje je ispravno zaključujemo uzimajući u obzir sve propratne signale. Tumače se skupovi gestova, a ne gestovi pojedinačno.
Dalje, istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“. Primera radi, ukoliko neko kaže da nas pažljivo sluša, dok za to vreme gleda u drugom smeru, vrpolji se i sl. pre ćemo verovati neverbalnim znakovima. Slušanje i posmatranje je od podjednake važnosti.
Istraživanja pokazuju da se neverbalnoj poruci veruje čak pet puta više nego verbalnoj. Ako se verbalno i neverbalno ne podudara, znatno je veća verovatnoća da će se poverovati neverbalnom „govoru“.

Tumačenje u skladu sa kontekstom
Često se može čuti da je nešto „izvučeno iz konteksta“, pogledati neki upadljiv naslov filma ili knjige, a kasnije uvideti da je sadržaj manje senzacionalan u odnosu na naslov, da je nešto ponovo „izvučeno iz konteksta“.
Na ovaj način možemo posmatrati i neverbalnu komunikaciju. Prekrštene ruke kao gest ukazuju na zatvorenost i odbrambeni stav, ali i na to da je nekom možda hladno. Dakle, kako bi se izbegla greška, gestove treba tumačiti na osnovu konteksta.
Neverbalna komunikacija igra značajnu ulogu u sveobuhvatnoj komunikaciji, dok ovladavanje ovim znanjima i veštinom tumačenja značajno doprinosi unapređenju komunikacije.

Autor: Ivana Paunović / Autorka je Psiholog-master, OLI Psihološki savetnik/
Izvor: danas.rs/

____________________________________________________________________________________________

“ŽIVA“ KAP KRVI, OGLEDALO NAŠEG ZDRAVLJA…

PREVENCIJA – PRIMARNI SEGMENT NAŠEG ZDRAVLJA

Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)

Darkfield  analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.

Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.

Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.

Našem zdravstvu nedostaje prevencija.

Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.

Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.

Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.

Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).

U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.

Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike. 

Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.

Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.

O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.

Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.

Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…

(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)

Izvor:bor-sve.net

---

KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.

---