OTVORENOST, APSOLUTNI USLOV LJUBAVI …

Apsolutni uslov ljubavi jeste otvorenost; u idealnom slučaju – uzajamna, ali ponekad je otvorenost jedne osobe koja voli takva da je dovoljna za dvoje.

Otvorenost nam se može činiti zastrašujuća. Biti otvoren znači postati ranjiv; kada si otvoren tada tvoja radost i bol umnogom zavise od druge osobe. I to se može učiniti samo ako imamo dovoljno vere u drugu osobu…

Kao prvo, one osnovne vere u čoveka, dubokog uverenje da u svakoj osobi postoje svetlost, istina i beskrajne kreativne mogućnosti; da ako mu pomognete, podržite ga, nadahnete li ga, haos koji nas često plaši u čoveku može da rodi zvezdu.

Takvo uverenost jeste ubeđenost da u čoveku postoji svetlost, da postoji istina i da ona može da pobedi. I nema naivnosti u ovoj ubeđenosti, u ovoj veri; ona raste sa iskustvom, koje se zasniva na znanju o sebi i na znanju o životu i ljudima.

Ali na putu do toga, mi postojano imamo posla sa ljudima (kao i oni sa nama) koji su u fazi formiranja, to jest sa ljudima u kojima se bore svetlost i tama – a ponekad je to žestoka borba. I kada se otvorimo u činu vere, mi moramo unapred priznati svoju ranjivost i svejedno poći na to.

Ranjivost nije obavezno nešto loše. Ranjivost može biti gorka, teška: ranjeno samoljublje, ogorčenost i poniženje takođe spadaju u ovu oblast ranjivosti. Ali mi ovde ne govorimo o njima, već o ljubavi, o sposobnosti da budemo ranjeni u srce – a da ne odgovorimo ni gorčinom ni mržnjom; opraštamo, prihvatamo, jer verujemo da su surovost, izdaja, nerazumevanje, neistina prolazne stvari, a čovek ostaje zauvek.

Veoma je važno opredeliti se za ovu ranjivost. A sposobnost nositi tu spremnost da verujete do kraja i volite po cenu svog života tako da bi ne samo vi, već i drugi mogli da rastu u punu meru svojih svojih mogućnosti, – to je podvig. To je nešto stvarno veliko, to je istinsko stvaralaštvo: osobu koja se još nije ostvarila – mi ostvarujemo, postajemo ono što možemo biti, na šta smo sposobni da postanemo i pomažemo drugom da postane sve ono za šta je sposoban.

Ovo je jedna vrlo ozbiljne odgovornosti. Obično, govoreći o odgovornosti, ovu reč shvatamo kao da moramo da damo odgovor – za svoje reči, za svoja dela i za svoj život. Ali odgovornost nije samo u tome. Odgovornost je i sposobnost da čoveku odgovorimo – ljubavlju, razumevanjem, verom, nadom. U tom smislu, svaka ljubav sadrži odgovornost. Odgovornost pred tajnom čoveka, odgovornost pred njegovom budućnošću. I opet, ova odgovornost, kao i svaka druga – na primer, građanska – ima svoju cenu.

Ta odgovornost u ljubavi sjedinjena je se sa zahtevnošću. Voleti razmaženom ljubavlju, voleti ljubavlju koja sve dozvoljava i omogućava čoveku da postaje sve mizerniji, sve okrutniji, sve sebičniji – ovo nije ljubav. Ovo je izdaja. Ljubav treba da bude zahtevna. Ne u grubom smislu, ni na način na koji često zaista zahtevamo od drugih ono što sami ne pristajemo da činimo, što nam se čini preteško, namećući im bremena koja sami nismo u stanju ili ne želimo da nosimo.

Ne, zahtevnost u ljubavi se sastoji pre svega u tome da nadahnjujemo voljenu osobu, kako bi je uverili da je ona beskrajno značajna i vredna, da ima sve potrebno da izraste u veću meru čovečnosti. Za ovo je potrebna nepokolebljiva vera s naše strane, jer to nije uvek očigledno; postoje trenuci kada se pred nama zablista svetozarni obraz onog šta čovek može da bude – i onda se on polko ugasi: život uguši onaj najviši poriv.

I tada naša vera treba da bude dalekovida, naša nada – vatrena, naša ljubav – nepokolebljiva; tada smo dužni sa svom pažnjom, sa svim svojim iskustvom, pomoći čoveku da raste; i samo ako na ovaj način verujemo, sa spremnošću da budemo otvoreni do poslednje ranjivosti i zahtevajući od drugog da bude sve ono na što je sposoban, imamo pravo da kažemo da ga zaista, ozbiljno, stvaralački volimo: ne radi sebe – već radi njega.

Mitropolit Antonije Suroški „Čovek pred Bogom“

Izvor:poznajsebe

---

 

O SREĆI…

1

Svaka je filosofija tužna. Ako govorite duže o sreći, vi ćete se naposletku osećati pomalo nesrećnim. Nema nijedne velike istine čovekove o kojoj se sme do kraja misliti bez opasnosti za svoju misao: ni o religiji, ni o ljubavi, ni o smrti.

Foto ilustracija: Bora*S

Sve što je duboko, izgleda na dnu tamno i neveselo; i ni u jedan se ponor ne daje dugo gledati bez vrtoglavice i užasa. Koliko više razmišljate o životu, sve se više otvaraju njegove zasede i prokazuju njegova bespuća.

Zato ako mnogo govorite o nesrećama u životu, najzad više ne vidite život nego nesreće. Odista, čovek živi celog veka u nebrojenim opasnostima, ali ipak se događa da veliki broj ljudi proživi ceo život ne dočekavši nikakve naročite nesreće. Čak mnogim ljudima proteče život kao lepa reka Aretuza, koja je najpre imala svoj izvor na Peloponezu, a zatim nesmetano pronela svoje slatke vode kroz celo more do Sicilije, da isto tako slatka izbije onamo iz novog izvora.

Užasi života postanu jednim delom naše sudbine samo ako se u njih naročito udubljujemo. Ima blaženog sveta koji ne veruje u zlo, a ima i drugih ljudi koji nisu nikad verovali ni u nesreću; međutim, ni jedni ni drugi nisu tim izgubili više nego oni koji su sva zla premerili i sve nesreće prebrojali. Naprotiv, mnoge nesreće ne bismo možda ni izbegli da smo na njih dugo mislili, kao što je slučaj da čovek dobije baš onu bolest na koju najviše misli.

Mnogi se ljudi tuže da im prođe ceo vek tražeći životu njegov smisao, koji, ako uopšte postoji, i nije drugde nego u samom traženju. Ko smisao života nije tražio, taj nije živeo; ali ko ga je tražio, taj nikad nije bio dovoljno srećan.

Sreća, dakle, nije ideja nego iluzija, pošto sreća nije stvar razuma, nego stvar uobraženja. Zato čovek veruje da je srećan i kad nije srećan. Ali i nesreća je tako isto utopija kao i sreća, jer na stotinu nesreća ima izvesno polovinu izmišljenih i uobraženih. Zato se može govoriti samo o tom šta može biti predmet sreće ili nesreće, ali se ne daje govoriti o tom ko je srećan a ko nesrećan. Ko misli da je srećan, on je odista srećan. Nemoguće bi nekom bilo dokazivati da nije srećan samo formulama ili doktrinama o sreći.

 Međutim, izmišljena sreća ili uobražena nesreća, to su ipak potpune stvarnosti: jer mogu trajati celog života, i jer je svaki čovek uveren u ono što oseća i kad nije uveren u ono što misli. Najmanje su srećni oni ljudi koji bi imali sve razloge da budu srećni. Ima ljudi koji su gospodari zlatnih rudnika, a ne osećaju se srećnim; a ima ljudi koji se ne osećaju nesrećnim ni posle kakvog slučaja koji bi drugi smatrali katastrofom ljudskom života. Znači da je sreća jedna stvar mišljenja, i da sama za sebe ništa ne predstavlja.

Sreća, to je ipak samo jedna fikcija. A ako sreća postoji, onda je ona samo u željama, jer je želja pokret i akcija, znači jedini život i jedina prava radost. Neosporno, ima i ljudi koji ne umeju biti srećni ni sa ma kakvim vrlinama, ili ma kolikim bogatstvom. Ima i ljudi rođenih za nesreću, kao što su drugi rođeni za muziku. Treba imati nekakav talenat za sreću, kao što treba imati dušu da se bude istinski nesrećan. Mali ljudi mogu biti srećni, ali mali ljudi ne umeju biti nesrećni. Bogatstvo nije glavni uslov za sreću, ma koliko izgledalo da jeste.

Na lepim srebrnim monetama Fokeje i Mitilene, stajali su reljefi boginje Afrodite i pesnikinje Sapfo, kao da je time rečeno da iznad sreće u bogatstvu stoji nenadmašna sreća u ljubavi i lepoti. Ali lepota i ljubav, to su sreće koje nisu dovoljne bednom čoveku, jer je on uplašen i prestravljen životom otkad je počeo da hodi po suncu. Zato je uvek i mislio da je zlato jedini izvor sigurnosti za njegov život. Izvor sigurnosti, ali ne i sreće.

U prirodi je čoveka da kad misli, on misli samo upoređujući, i ne postoji misao drukčije nego prema analogiji. A materijalno bogatstvo je baš nešto što se najlakše upoređuje sa drugim bogatstvima, ali i koje u tim poređenjima samo gubi. Zato materijalno bogatstvo ne može nikad biti punom srećom. Samo sreća usamljena, nedeljiva, neuporediva, i sreća koja stoji po strani svih drugih čovekovih blagodeti, to je sreća svih sreća, sdredišni nerv naše ljubavi za život, prava čovekova iluzija o sudbini. Takva nedeljiva sreća jesu genije, hrabrost, čast. Nedeljiva i neuporediva sreća jeste samo slava. Sve su velike sreće slučajne, i nema čoveka koji je izmislio jednu sreću.

Nije tačno rečeno da je svaki čovek kovač svoje sreće; tačno je, naprotiv, da je čovek uvek sam kovač svoje nesreće. Jer od hiljadu nesreća ima samo jedna koja nas snalazi od Boga, a to je smrt, iako smrt nije nesreća, ili bar ne najveća. Sve druge bede su delo čovekovo, čak i sama njegova bolest.

 Zato ako su sreće slučajne, nesreće nisu slučajne. Za svaku našu nesreću kriva je ili naša lakoumnost, ili naša gordeljivost, ili naša glupost, ili naš porok. I za fizičke bolesti su krive samo naše duhovne bolesti, nezdrave i poročne misli. Za nesreće novčane kriva je ili naša lakoumnost ili naša senzualnost. Čak i čovek koji je pregažen na ulici može najpre da krivi sebe a tek onda da krivi drugog.

 Zato čovek kroz ceo život čini sebi samom više zla nego dobra. Što uspemo svojom pameću, pokvarimo svojom ćudi; a što uspemo svojom dobrotom, upropastimo svo- jim porocima; i najzad, što postignemo svojom mudrošću, izgubimo svojim temperamentom. Jer ima nešto jače i presudnije od svih naših sila, a to su naše slabosti. I antički svet je znao za neprijateljstvo čoveka prema sebi samom. Lukrecije, veliki pesnik, govori na jednom mestu o neredima u duši čoveka, kojih nabraja pet: oholost, razvrat, razdražljivost, raskoš, lenost.

Odista, sva mudrost čovekova treba da služi samo tome da sam sebi ne pravi zlo. Treba se čuvati više sebe nego svih svojih zlotvora. Čovek koji za svoje nesreće krivi drugog, već tim pokazuje da je ili malouman ili krivouman; čak i rđav. Nauka o tom kako treba misliti, logika, i nauka kako treba biti dobar, moral, i nisu stvarno ništa drugo nego učenje kako da čovek sam sebi ne iskiva nesreće i ne stvara neprijatelje.

Jovan Dučić

(Iz knjge Blago cara Radovana)

---

 

RAJ NA ZEMLJI…

„Raj na Zemlji“: Naseljeno mesto na kojem nema komaraca

Island je jedno od retkih naseljenih mesta na Zemlji na kojem nema komaraca, a niko ne zna tačno zašto, piše Njujork tajms.

Foto: Thinkstock

Island nije ni približno hladan kao Antarktik na kojem komarci zbog niskih temperatura ne bi mogli nikad da prežive, niti mu manjka izvora i jezera koji komarcima prilično pogoduju za razmnožavanje.

Komaraca ima u svim susednim državama – Norvepkoj, Danskoj, Škotskoj, pa čak i na Grenlandu – što ceo slučaj čini samo još misterioznijim.

Najverovatnija teorija do sada je da ih na distanci drži okeanska klima – komarci ležu jaja na niskim temperaturama, a larve se izležu kada otopli. Na Islandu su međutim, zastupljene tri smene hladnih i toplih perioda godišnje, pa naučnici pretpostavljaju da bi takvi uslovi mogli da budu suviše nestabilni za opsanak ovih insekata.

Foto: Thinkstock

Prema drugim, moguće je da se uzrok ovog fenomena krije u hemijskom sastavu samog tla Islanda, ili u vodi, odnosno da postoje hemijska jedinjenja koja komarci ne tolerišu.

Ipak, globalno zagrevanje moglo bi da promeni sve – rast globalne temperature vazduha u poslednjih 20 godina prouzrokovao je naseljavanje oko 200 novih vrsta insekata na područje Islanda. Ukoliko se ovaj trend nastavi, komarce će možda biti moguće naći i na ovom mestu.

Ipak, to nisu nužno loše vesti – ribe bi u tom slučaju na raspolaganju imale još jedan izvor hrane.

Izvor: b92.net/nytimes.com sreda, 2.11.2016.

_________________________________________________________________________________

 

 

GOSPODARI DALEKOG SEVERA…

IRVASI, KAO DEO LEGENDE O DEDA MRAZU, VELIKA su ZAGONETKA ZA MALIŠANE, ALI I ZA OZBILJNE NAUČNIKE

Zahvaljujući predivnoj legendi o Deda Mrazu, irvasi su još davno postali jedna od najpoznatijih životinja sveta. Bez obzira na to da li svojim debelom, mekanom dlakom prkose snegu u Laponiji ili jurcaju kasom, upregnuti u Deda Mrazove natovarene sanke – decembar je mesec irvasa.

Ovi neprikosnoveni gospodari dalekog severa i danas zadivljuju svojim biološkim sposobnostima. Dok se mališani naivno pitaju kako Rudolf i njegovih osam kompanjona umeju da lete, ozbiljni naučnici i dan-danas pokušavaju da odgonetnu tajne genetske izdržljivosti irvasa.

I jedni i drugi se dive njihovoj lepoti i neverovatnoj sposobnosti da se adaptiraju surovim uslovima u kojima žive.

Biolozi su bez većih poteškoća pobrojali neke od prednosti irvasa. Utvrđeno je da imaju debelo krzno koje ih štiti od hladnoće, ali ne obično, jer je dlaka šuplja i ispunjena vazduhom što donosi dodatnu toplotnu izolaciju.

Ova životinja ima veća kopita od losa ili jelena, a kada je sneg dubok, još ih rašire i na taj način zaustavljaju propadanje.

Irvasi čak mogu da menjaju boju očiju kako bi se efikasnije prilagodili belini koja ih stalno okružuje. Oči irvasa su leti žuto-zelene, a tamnoplave – zimi! Plava boja tokom najmračnijih meseci godine pomaže da bolje vide u tami. Leti, kada je tundra vlažna i meka, jastučići na kopitima postaju sunđerasti kako bi obezbedili dodatno trenje prilikom kretanja.

Duga putovanja

Irvasi su preživari i imaju četvorodelni želudac koji im omogućava maksimalno iskorišćavanje sastojaka. Zimi se pretežno hrane lišajem (Cladonia rangiferina), popularno nazvanim irvasova mahovina. Leti jedu lišće vrbe i breze, kao i travu.

Još jedan trik iz bogatog opusa genetike je predzagrevanje ledenog vazduha pre nego što uđe u pluća. A voda koja se kondenzuje, zadržava se u ustima irvasa i verovatno apsorbuje u krv preko sluzokože jednjaka.

Irvasi su delom pripitomljeni pre oko 3.000 godina. Velika divlja stada mogu da broje i do gotovo neverovatnih 100.000 životinja! Divlji irvasi migriraju između leta i zime, a naučnici su zabeležili da mogu da prevale i više od 5.000 kilometara tokom godine. Osim toga veoma su dobri plivači, što im omogućava da savladaju velike reke i jezera.

Mogu da prežive zimu jedući samo lišajeve, što retko koja životinja može. Leti se hrane lišćem vrbe i breze, kao i travom.

U divljini, irvasi imaju veoma kratku sezonu parenja. Razmnožavaju se u zavisnosti od godišnjeg doba, a sezona parenja počinje u septembru i traje tri do četiri nedelje. Mladunci nakon što dođu na svet mogu da pretrče i po nekoliko kilometara. Inače su genetski predodređeni da stalno budu u pokretu kako bi mogli da izbegnu predatore.

Sporna adresa

Legenda kaže da je njihov dom u Laponiji, najvećoj i najređe nastanjenoj finskoj provinciji, gde prema legendi stanuje i Deda Mraz. Ali je istina da irvasa ima gde god da je zime i snegova. Nastanjuju sever Evrope, Sibir i Severnu Ameriku. Gajenje i čuvanje irvasa kao domaće životinje je vekovna tradicija naroda Saami koji živi na severu Skandinavije.

Odatle potiču i originalne ideje o „tačnoj adresi“ Deda Mraza i njegove fabrike fantazija. Skoro svaka nordijska zemlja tvrdi da mu je postojbina unutar njenih granica. Norvežani su uvereni da Deda Mraz živi u mestu Drobak, Danci kao „tačnu adresu“ navode Grenland u blizini ostrva Umanaka. Konačno, Finci su utvrdili da Deda Mraz živi u blizini Severnog pola, u Laponiji, nedaleko od glavnog grada provincije Lapland. Tamo sunce tokom zime gotovo i da ne izlazi, polarna noć traje skoro mesec dana, a leti sunce ne zalazi od sredine juna do početka jula.

Zahvaljujući toj prirodnoj čaroliji, legenda o Deda Mrazu i njegovim irvasima živi duže nego bilo koja druga poznata bajka današnjice.

Ž. Štrbo

Izvor: zov.rs

__________________________________________________________________________________

USPOMENA NA LJUDE U LANCIMA…

Ostrvo Goree

Malo ostrvo Goree, smešteno na 2 km od obale Dakara u Senegalu, čuva sećanje na najsuroviji period u istoriji ljudske civilizacije. Kroz njega su tokom tri veka prošle stotine hiljada robova na putu za Ameriku.

Od XVI do XIX veka, ostrvo Goree je bilo najveći trgovinski centar robovima na afričkom kontinentu. Mala površina od samo 0,17 km2 i izolovanost nudili su idealne uslove za kontrolu zarobljenika koji, okruženi izuzetno dubokim morem, nisu imali gde da pobegnu.

Prvi doseljenici, Portugalci, stigli su na ostrvo 1444. godine. Holanđani su ga pokorili 1588, i u naredna dva veka vlast su naizmenično preuzimali Holanđani, Britanci i Francuzi. Konačno, vlast je 1817 trajno preuzela Francuska, sve do uspostavljanja nezavisnosti Senegala 1960. godine.

Između 1536. i 1848. godine ostrvo je bilo aktivan centar trgovine robovima. Tokom 1776. godine, Holanđani su sagradili neslavnu prvu Kuću robova, jednu od retkih sačuvanih do danas.

Kuće su bile podeljene na ćelije veličine samo 7 m2, u koje je smeštano i do 20 muških robova. Žene i deca su smeštani u poseban deo kuća, a mlade devojke su čuvane odvojeno i često zlostavljane od strane trgovaca.

Robovi su u ćelijama držani u sedećem položaju, leđima uz zid, sa lancima i okovima oko vrata i ruku.

Hranjeni su jednom dnevno, i jednom dnevno su mogli na kratko da napuste ćeliju i obave osnovne potrebe.

Uslovi u kojima su živeli su bili neopisivo surovi i nehigijenski, pa su bolest i smrt bile česti posetioci ovog ostrva.

Robovi su u ćelijama nekada provodili i po tri meseca, iščekujući novi pazarni dan, kada su izvođeni na procenu i prodaju. Prodavci bi ih isterivali u dvorište okruženo zgradama, sa čijih su ih balkona kupci posmatrali i pregovarali cene.

Nakon trgovine, kupljeni robovi su napuštali ostrvo kroz Vrata bez povratka smeštena na delu ostrva koje gleda na Atlantski okean. Tu bi ih ukrcali na brodove i transportovali do konačnog odredišta.

Na ostrvu Goree danas živi 1300 stanovnika, a svakodnevno ga posećuje veliki broj istraživača i turista. Atmosfera je izuzetno mirna, nalik hodočasničkoj. Na ostrvu nema modernih građevina, automobila ni kriminala.

Originalna arhitektura, koju čine kuće ubogih robovskih četvrti i luksuzne kuće trgovaca robljem, do danas je potpuno sačuvana. Od 1962. godine, kada je počelo preuređenje ostrva u muzej, Goree je spomenik ljudske patnje i utočište za pomirenje.

Od 1978. godine, ostrvo je upisano u UNESCO-vu listu svetske kulturne baštine.
Autor Mirjana

Foto: Galerija
Izvor: medias.rs

_________________________________________________________________________________________

JEDAN DAJE, A DRUGI UZIMA…

Pola veka rasprave o smislu „Dobrog drveta”

Šta je Šel Silverstin hteo da poruči i na koga je mislio pišući o drvetu i dečaku, i da li je izdanje namenio deci ili odraslima

„Dobro drvo” (The Giving Tree) priča o drvetu koje nesebično daje i o dečaku sa neiscrpnom listom želja, koja ove godine slavi pola veka od objavljivanja, našla se u gotovo svim izborima za najbolju dečju knjigu, ali je istovremeno i nezaobilazni naslov na listama najmanje omiljene literature.

Izdanje koje je do sada štampano u 8,5 miliona primeraka širom sveta i prevedeno na brojne jezike, ne prestaje da intrigira čitaoce i izaziva sasvim suprotstavljene reakcije.

Šta je pisac Šel Silverstin (1930–1999) hteo da poruči knjigom napisanom u manje od 650 reči, koju je svojom rukom i ilustrovao, na koga je mislio pišući o odnosu dečaka i drveta i kome je zapravo namenio ovo izdanje – deci ili odraslima – pitanja su na koja daju odgovor, svako na drugačiji način, brojna tumačenja njenog sadržaja.

O višesmislenosti „Dobrog drveta” govori i reakcija izdavača kada im je Silverstin odneo rukopis. Nekoliko njih ga je odbilo pod izgovorom da je knjiga previše tužna da bi bila namenjena deci, a suviše jednostavna da bi je čitali odrasli. Zato je prvo izdanje objavljeno u samo 7.000 primeraka. U to vreme Silverstin je radio za magazin „Plejboj”, gde je objavljivao ilustracije i putopisne reportaže.

Kasnije je često bio u situaciji da brani knjigu, što mu je oduzimalo energiju, pa bi tada govorio da je to samo odnos između dvoje ljudi gde jedan daje, a drugi uzima.

Kada su ga jednom, po ko zna koji put pitali da objasni pravi smisao knjige, cinično je odgovorio da je to priča o dečaku i drvetu.

Da li je „Dobro drvo” najdvosmislenija knjiga objavljena u poslednjih 50 godina?

Dečak je najpre svakodnevno dolazio u posetu drvetu, jeo njegove plodove, ali kako je postajao stariji, bio je i sve zahtevniji, a drvo mu se nesebično davalo dok od njega nije ostao samo panj.

Kritičari u tome vide priču o sebičnosti, narcisoidnosti, jer u opisanom odnosu nedostaje ravnoteža: dečak ni na koji način nije pokazao zahvalnost drvetu zbog onoga što je od njega dobio.

Pojedini čitaoci u raspravama navode da nikada ovu knjigu ne bi čitali svojoj deci, jer deluje loše na njihovu nezrelu ličnost: kraj je mogao da bude srećniji samo da je drvo znalo da postavi granice.

Za one koji vide ovu knjigu kao dirljiv i sentimentalni prikaz bezuslovne ljubavi roditelja prema deci, poruka kritičara jeste da taj model roditeljstva nije dobar.
A. M.
Izvor:politika.rs

---

„Dobro drvo” možete pročitati  Ovde / tamoiovde.wordpress.com/

---

IDIOKRATIJA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Kako se kroz evoluciju razvijala – glupost? Da li, nasuprot očekivanju da najpametniji lakše i češće preživljavaju, dolazi svet u kome će ljudski IQ biti sve niži i niži?

 On je domišljat, otvoren, snalažljiv, vešt sa predmetima i sposoban da pronađe rešenje tamo gde drugi čak i ne vide da postoji problem – ispostavlja se da je, sažeto rečeno, inteligentan. Ako bi se kakvim vremeplovom čovek iz ranog, „mračnog“ srednjeg veka, premestio u sadašnjost, mogli bi se očekivati svakojaki scenariji (brojne smo videli u kojekakvim filmovima osrednje produkcije), no, nema nikakve sumnje da bi došljak iz prošlosti pre svega bio – iznenađen sposobnostima moderne civilizacije.

Međutim, nije isključeno ni da bismo mi, sa druge strane, bili iznenađeni njegovim ličnim sposobnostima. I da bismo, gledajući ga kako se snalazi, uči i vlada alatkama, brzo uvideli upravo to – da je inteligentan.

Moglo bi se sasvim lako desiti da čovek iz prošlosti, suočen sa izazovom da preživi u novom svetu, pokaže daleko veću inteligenciju nego putnik u suprotnom smeru, odnosno savremeni čovek u za njega teško podnošljivim uslovima srednjeg veka. Da li to znači da su ljudi pre pet stotina godina bili inteligentniji od nas? A ljudi antike još inteligentniji, kao i da će za nekoliko hiljada godina zemlju nastanjivati vrsta bitno gluplja od one koja danas vlada svetom? Vrsta u kojoj bi bilo koji današnji čovek bio najpametniji čovek na svetu? Genetičar Džerald Krabtri sa Univerziteta Stenford u Sjedinjenim Američkim Državama smatra da je upravo tako, i da inteligencija opada sa razvojem civilizacije, za šta nudi seriju sasvim inteligentnih, evolucionih argumenata. Ova takozvana idiokratska hipoteza je samo jedno od objašnjenja pojave gluposti u evoluciji. A ima i sijaset drugih.

Nešto, naime, nije u redu sa glupošću. Među onih nekoliko fenomena u prirodi, odnosno stvarnom životu, koji bi danas, 150 godina nakon objavljivanja Porekla vrstaČarlsa Darvina, mogli da dovedu u pitanje evoluciju nalazi se i glupost. Ona bi, kao pojava koja očigledno ne doprinosi uspešnosti jedne vrste, za evolucioniste morala da se povlači u iste one vilajete razvića gde su se sakrili nekadašnji ljudski rep ili noge kod plavog kita i drugih morskih sisara. No, očigledno da to nije slučaj. Svedočanstva ne treba ni navoditi. Teorija evolucije, ili barem njena sintetička interpretacija, koja je obeležila dobar deo 20, a potom i 21. veka, najjednostavnije rečeno, počiva na tri mehanizma – mutaciji, genetičkom driftu i prirodnoj selekciji. Ova poslednja sila, polako, bez skokova, deluje na sve one osobine koje neka vrsta pokazuje, kroz borbu za opstanak, iz generacije u generaciju „ubija“ one gene koji se manifestuju u osobine nedovoljno prilagođene okruženju i  polako transformiše organizme ka uspešnijim, bolje adaptiranim i, na kraju krajeva, inteligentnijim. No, ako je tako, zašto se kroz prirodnu selekciju glupost ne smanjuje u novim generacijama? Zašto glupost već nije nestala pod selekcionim pritiskom?

PITANJE GENA

Od doba prosvećenosti pa naovamo, cena inteligencije među ljudima je porasla i od tada postaje sve viša. Glupost je, sa druge strane, postala specifičan kulturološki kult koji veseli sitne duše, a velikane poput Flobera ili Balzaka nagoni da pokušaju da je popišu i čak načine enciklopediju ljudskih gluposti. No, to ništa ne govori o tome da je danas ima više ili manje nego u prošlosti. Krajnje gledište je pomenuta Kratbrijeva hipoteza da ljudska vrsta postaje sve gluplja kako se više razvija. Nešto o tome se može videti u naučnofantastičnom filmu Majka Džuda Idiokratija iz 2006. godine, koji opisuje svet glupaka budućnosti i po kome je Kratbrijeva hipoteza dobila naziv.

Ljudska inteligencija je, naime, pojava za koju će genetičari danas reći da je uslovljena sa oko 1000 do 5000 gena iz ljudskog genoma. Dakle, to je nešto što je zapisano u DNK i što neprekidno mutira dok se prenosi iz generacije u generaciju. No, uz pretpostavku da, kao po nekom pravilu, ljudi više inteligencije imaju manje potomaka ili da se često uopšte ne reprodukuju, pametni u ukupnom rezervoaru gena predstavljaju manjinu. To znači da genetički drift, treća od pomenutih evolucionih sila, brišući manjinske gene „pametnih“, vodi ka tome da glupost sa generacijama postaje dominantna. Uz to, zahvaljujući kooperaciji među ljudima, koja je sve veća sa razvojem civilizacije, uslovi života su bolji i gluplji ljudi imaju manje šanse da zbog gluposti nastradaju, što otupljuje i oštricu prirodne selekcije. Po Kratbrijevom radu koji je objavljen u časopisu Trends in Genetics to nas sve vodi ka društvu, a možda i novoj vrsti, koja je sve gluplja i gluplja.

Da li to znači da su moderni ljudi manje inteligentni od neandertalaca, oni od erektusa, a da tamo dole, na dnu skale stoje geniji australopitekusi? Naravno da ne. Australopitekusi su, realno, pre tri miliona godina jedva hodali na dve noge, teško su se sporazumevali i mahom provodili vreme gledajući kako da bilo šta pojedu, a da ih iz visoke trave u savani ne zaskoči nešto što će njih pojesti pre toga. Teško da se to može porediti sa vrstom čije sonde napuštaju Sunčev sistem, a akceleratori pokušavaju da rekonstruišu početak stvaranja univerzuma.

No, idiokratska hipoteza to i ne tvrdi, već da glupost raste sa generacijama odnedavno, izazvana uređenošću razvijenijih ljudskih društava. Očigledno, u primitivnom okruženju, bistriji pećinski ljudi nisu mogli biti od velike koristi za svoje gluplje saplemenike – ako nekog pojedu predatori jer nije dovoljno brzo mislio, ostali ništa nisu mogli da učine. Selekcija je u tim uslovima činila svoje. A sa razvojem ljudskog društva stvari su postale malo lakše i, uopšte uzev, spoljni selekcioni pritisak je popustio. Tako je civilizacija, zapravo, omogućila gluposti da živi duže.

Ovakvo gledište, kao i svako koje ultimativno računa sa prirodnom selekcijom kao pozitivnom silom u ljudskoj zajednici, nije strano socijalnoj biologiji. Međutim, tu nešto nije u redu, u svakom slučaju. Ako dublje razmislite, ideja da se glupi sve više šlepaju na račun pametnih, a da pritom zagađuju genetski bazen je zastrašujuća – gluplje među nama može da odvede ne samo ka eugenici, nego i ka njenim praktičnim primenama, čije su zastrašujuće posledice u nacizmu dovele do koncentracionih kampova. U ukupnom rezultatu, ideja se pokazuje izrazito glupom.

DVE VRSTE PAMETI

Na sreću, više modernih istraživanja koja dolaze iz psihologije pokazuju da IQ ljudi kroz istoriju zapravo uopšte ne opada, nego da, naprotiv, raste. Mada bi se srednjovekovni čovek verovatno lakše snašao u našem okruženju i verovatno bio planetarna TV zvezda, nego savremeni koji bi u epohi surovog feudalnog uređenja preživeo tek koji sat, današnji ljudi ipak nisu gluplji od svojih prethodnika.

To u dobroj meri otklanja Kratbrijevu bojazan, uprkos takozvanom demografskom paradoksu da su razvijenija društva sve manje plodna, a možda baš zahvaljujući tome. No, inteligencija se nesumnjivo razvijala upravo zato da se izbori sa selekcijom – o tome svedoči gotovo sva nauka koja gleda u prošlost ljudske vrste. Od kromanjonaca, preko Vinčanskih ljudi, do prvih kultura Mesopotamije, a i nakon toga, ljudska stvorenja savlađuju sve napredniju i napredniju tehnologiju kako bi sebi olakšala baš to – preživljavanje.

Međutim, kako onda objasniti zašto je glupost tako neujednačeno prisutna? „Ako je pamet tako ubedljiva prednost u evoluciji, zašto onda bar nismo uniformnije inteligentni?“, pita se Sali Adi u članku u časopisu New Scientist, koji je bavi pitanjem šta pametne ljude nagoni da rade glupe stvari? Zašto glupost tako često u stvari pogađa i one koji su inteligentni? U svakom slučaju, to vodi ka jednom sasvim drugačijem gledištu – da inteligencija ne isključuje glupost. Ako se inteligencija i razvijala sa sve većim rastom mozga, stvarajući pod selekcionim pritiskom sve uspešnije vrste roda Homo, to ne mora da znači se i glupost istovremeno morala smanjivati.

Kako god, ljudsku inteligenciju, u ovom svetlu, vidimo kao sposobnost da se čovek prilagodi novim uslovima, što je uglavnom presudno za otpornost na prirodnu selekciju. No, da li je to zaista dovoljno da opiše sve one mentalne sposobnosti, sve one mogućnosti ljudske neuronske mreže koje smatramo inteligentnim ponašanjem? I sa druge strane, ako je prihvatimo u ruhu ove definicije, da li je inteligencija sama po sebi dovoljna da nam pomogne kad govorimo o prirodnoj sili kakva je prirodna selekcija? Ključni problem je, kao i uvek kad se govori o pameti, u vezi sa pomenutom definicijom samog pojma inteligencije. Jer, i bez sve one siline psiholoških škola i varijanti definicije inteligencije, svi smo, u odnosu na spoljnu pretnju, samo manje ili više glupi.

Tradicionalni IQ testovi, kao najrasprostranjeniji način da merimo inteligenciju, svakako nisu dovoljni da opišu sposobnost za suočavanje sa spoljnim izazovima. Između ostalih, kognitivni psiholozi Danijel Kaneman i Amos Tverski sa Prinstona otkrili su i opisali kako se pri obradi podataka mozak oslanja na dva različita sistema. Jedan od njih se može meriti IQ testovima i on je bliži logici. No, čovek donosi odluke i rešava probleme ne samo logičkom analizom nego i korišćenjem mnogo manje poznatim aparatom intuicije.

Mada ponekad sasvim nelogične, ove takozvane heuristike mogu biti izuzetno dragocene ako velikom brzinom birate da li će vas u mračnoj pećini pojesti medved ili ćete čekati da vas udari grom u prepotopskoj oluji. Ili svakodnevnije, ako odlučujete da li da ubrzate ili kočite u zamršenoj saobraćajnoj situaciji… Kako bi se sagledala mera tog drugog mehanizma razmišljanja, psiholozi pokušavaju da uporedo sa IQ skalom razviju i jednu novu – RQ, takozvanog koeficijenta racionalnosti, a to je parametar koji dobrim delom meri sposobnost procene rizika.

FUNKCIONALNI IDIOTIZAM

Poslednjih godina su se na ovom tragu pojavili silni radovi koji ukazuju na evolutivne prednosti raznovrsnih predrasuda. Neki od njih čak favorizuju stereotipne modele razmišljanja kao alatku kojom mozak brzo uspeva da reaguje u većini situacija, ne upuštajući se pritom u podrobnu analizu pojava. Možda vas to neprijatno iznenađuje, ali je sa evolutivne tačke gledišta povoljnije što se prirodno odmičemo od ljudi kad neobično mirišu ili se ponašaju drugačije od društvenih normi komunikacije – verovatnoća da nas zbog toga zadesi nešto neprijatno je očigledno veća. To ukazuje na dublje, evolutivno poreklo onih oblika odlučivanja koji su potekli iz stereotipnih gledišta i svega onog što obično smatramo glupim načinom razmišljanja.

Inteligencija ni sama po sebi ne isključuje glupo ponašanje. Da li se pojedinac koji zarad sopstvenog dobra, preživljavanja, veće zarade, lagodnijeg i dužeg života i veće šanse da svoj genetski materijal prenese potomstvu, ponaša glupo samo zato što sledi glupe postupke organizacija u kojima živi i radi? Zapravo ne – on se samo izuzetno dobro prilagođava samoj gluposti. Engleski i švedski naučnici Andre Spicer i Mats Alveson to nazivaju funkcionalnim idiotizmom.

Istražujući ponašanje i efikasnost izuzetno inteligentnih eksperata koje angažuju kompanije i države, Spicer i Alveson u nedavno objavljenoj studiji pokazuju da se takvi genijalci zapravo prilagođavaju rigidnim pravilima igre u kućama koje ih angažuju. To raduje poslodavce, ovim genijima život čini lakšim, ali zapravo onemogućuje da se njihova kreativnost, pamet i ideje iole iskoriste. Tako ubedljivo najpametniji svetski ekonomisti, ako su dovoljno dobro plaćeni, sa lakoćom učestvuju u potezima koji su za njih same vrlo razumni, ali su spolja posmatrano sasvim glupi za kompaniju i dovode do nečega kao što je ekonomska kriza ili pad berze.

Poslednjih godina, čitava serija radova ukazuje na još jednu okolnost – da se čovek tokom evolucije uopšte nije uvežbao da donosi logički zasnovane odluke, već one koje mu omogućuju da bude ubedljiv u komunikaciji sa drugima. A logično i ubedljivo, naravno, nije isto. Pogledajte samo bilo koju političku diskusiju od Cicerona pa sve do naših političara. Šta god mislili o njima i uopšte o porivu da se vlast uzima i neguje, sa stanovišta evolucije ljudi politike su sve, samo nisu glupi – setimo se samo toga da danas svaki četvrti muškarac u sebi nosi gene Džingis-kana, koji je svoj evolutivni zadatak očigledno obavio na najpametniji mogući način.

 Tekst: Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs/  

________________________________________________________________________________________