Naučnik Josif Pančić – botaničar svetskog glasa, rekao je o šumi
«… Da vam što prozborim o našim šumama, da vam pokažem njihovu važnost za život naš, za naše zdravlje, za svukoliku našu radnju i promišljenost, a to činim u toj poglavitoj nadi, da će se od sada o našim šumama mnogo više i ozbiljnije promišljati.
Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.
Treća je velika korist od šuma, što one zadržavaju silu vetrova. Vazduh gonjen tim vetrom rashladi se -biva gušći -u putu svome preko visokih brda i valja se Udvojeno težom niz ogolićene strane, a popušta tek onde od svoje sile, gde mu kakova šuma na put stane.
Ne manje važna je ona korist, što nas šume čuvaju od poplave. Voda koja kišom na šumoviti predeo pada, zadržava se većim delom na lišću, granama i stablu od drveća i na onoj mahovini ili drugim biljkama, kojima je u šumi zemlja obrasla, a bezbrojne cevčice na površini svekolikog tog Raića upijaju uz tu vodu i druge svakojake stvari i obraćaju sve to ili na svoje organička potrebe- da rastu, dok se ona po zakonu teže polako kroz zemne slojeve ne provere, i tu kao veći ili manji izvor na vidik ne izađe.
… A šta biva sa vodom, koja iz oblaka pada na kamen ili na golu zemlju? Ona teče, ničim ne zadržana, obično vrlo velikom brzinom niz brdske strane ruši sve što joj se na putu nađe i snosi lom i kamenje u niža, pitomija mesta. Teško stadu ili selu, koje se takovoj bujici na putu zadesi, neizbežne su joj posledice smrt i pustoš. … Još su nam šume od prevelike koristi tim, što usmeravaju žegu i ciču i što od njih zavisi raspoređenje vlage na zemlji. Krajevi, gde ima mnogo šuma, obično su hladniji od onih što su goli. Naša Srbija biva sve toplija, čim se više šume krče.
… Gde su šume i gola mesta srazmerno podeljena, tu vlada ona temperatura koja je kom pojasu prirodna. Gola se zemlja brže i jače zagreje od sunčane toplote. Nema toga koji ne uviđa, da se u gustom hladu šuma skuplja voda u izvore, potoke i rečice, i da šume zadržavaju silu vetrova i bujica. … A da bi mogli šume da sačuvamo i da obezbedimo sebi sve koristi koje od njih imamo, potrebno je da šume poznajemo.
… A ovo je, braćo, baš ono na šta sam želeo našu pažnju da obratim, jer tu ima najviše grešaka, u našem narodnom gazdovanju, grešaka zbog kojih će nas potomstvo, ako im leka ne potražimo, ljuto osuđivati. … U nas se seklo i danas seče šumsko drveće, gde je kome najudesnije i najbliže. … A šta valja da radimo, da se sačuvamo od daljih grešaka i da šume dovedemo u ono stanje, kao što to nauka propisuje i kao što to naša i našeg potomstva korist iziskuje? Ovim prelazim na drugi najvažniji, ali ujedno i najteži deo mog govora, jer tu treba mnogo šta, čime 1 čovek ne vlada, tu treba da porade zakonodavci, vešti šumari i dobra volja naroda, koji se šumom na razne svoje potrebe služi.
… Ali i ako do sada ništa izgubili nismo, jako bi pogrešili, da ostanemo iu buduće skrštenih ruku i da ne potražimo, da se naši šumski zakoni prema našim potrebama doteraju, a što je još preteznija, da im se dobavi potrebna važnost i poslušnost, bez kojih i najbolji zakon na svetu ostaje mrtvo slovo.
Treće na što želim da vašu osobitu pažnju obratim ovo je: da pored najboljih zakona šumarskih, pored najbrižljivijih i najveštijijih čuvara šumskih, neće biti moguće da se postigne ono čemu imaju da posluže zakoni i čuvari, dok sam narod, svestrano poznavajući svoje istinske koristi, sa punim uviđanjem onoga što je sebi i svome potomstvu dužan, ne prihvati izdate zakone i određene šumare, ili jasnije da se izrazim, dok svaki Srbin živo ne prione, da bude svojim šumama najrevnosniji čuvar i najžešći osvetnik svakoga šumi nanesenog kvara.
… Mi smo šume nemilice sekli ni najmanje se ne osvrćući, šta će najzad od njih biti, i u tome smo radili kao onaj raspikuća, koji iz pune kese neprestance vadi, a nikad ništa u nju ne meće. … Vreme je, da svaki onaj, koji kakovu svoju potrebu iz šume namiruje, pomišlja, da je to samo pozajmica, kojoj valja da se oduži, ako neće da ga potomstvo, kao besavesnu dužnika, proklinje.
… Veći visovi valja da se ostave pod šumom, ili ako su goli, valja da se šumom zasade. Izvori, korita potoka i reka valja da ostanu pod šumom ili da se drvećem zasade, jer ono čuva, da voda brzo ne isparava, da se izvori ne zasiplju i rečne obale ne oburvavaju. Na kamenitim mestima valja tim strožije da se goroseča zabrani, tim brižljivije da se šuma sadi, čim su ta mesta strmenitija.
… Da nam valja svima mogućim sredstvima, da poradimo, kako bi se po narodu našem rasprostrle i utvrdilo ovo uverenje: da je svaki Srbin najprirodniji čuvar i branilac svojih rođenih šuma. Samo ako se ovo četvoro složilo bude, moći će se postići ono, što nauka propisuje i što nam nalaže naša i našeg potomstva korist – da nam se naše lepe šume sačuvaju. «
Ponekad to što mi nazivamo spasavanjem, pomoći, dobrotom – jeste način upravljanja drugim ljudima.
Neretko se interesujemo kod svog partnera „kako ide?“, „Kako je prošao dan?“, pritom nas na to često pokreće ne iskrena želja biti sa njim u tom momentu, nego želja da znamo šta se, gde i kako događa sa meni bilskim čovekom, da li sam u toku svih dešavanja u vezi sa njim. Neizvesnost često izaziva nemir.
Sazavisan čovek zna dobar način kako da ga se otarasi, a to je – prekontrolisati drugog. To pomaže ne na dugo, jer glavni problem, problem sa sopstvenom uznemirenošću čovek ne rešava.
Od preterane kontrole izumire poverenje
Sazavisan čovek ne ume da pita direktno. Mi igramo igru «ja tebi, ti meni». Ljutimo se i vređamo kada zauzvrat ne dobijamo to što su, kako se nama činilo, bili prosto obavezni da nam daju. Svoj bonus, nagrada za «dobrotu», «milost», sastradavanje, ustupanje.
Mi počinjemo da pomažemo tada kada od nas ne traže pomoć, i opet zauzvrvat tražimo blagodarnost. Jer, predlagati svoju pomoć – to je način da se nešto dobije (uzvratna briga, blagodarnost, osećanje da sam «dobar čovek»). Ili se smućujemo da drugi ne vide, komentarišemo kako je svet nepravedan prema nama.
«Ja za vas sve, a vi meni ništa!» možda ste slušali takvu frazu, ili ste je sami ne jednom koristili u odnosu prema svojim bliskim. Za željom da spasemo ceo svet, i da ga učinimo boljim mi zaobravljamo da je kontrola (makar se ona projavljivala u vidu brige), u svakom slučaju pritisak (na druge).
Iza kontrole stoji naša, često nesvesna grandiozna želja da upravljamo drugima. Iz nekog razloga, sazavisnom čeveku se čini da je on iskusniji i da bolje zna kako drugi ljudi treba da žive. Sazavisne često nazivaju „načelnicima lutkarskog teatra“ gde su ceo svet – marionete, koje je jednostavno potrebno samo postaviti na pravilna mesta, pravilna po našem mišljenju.
Imajući takve „štitnike za oči“ mi zaboravljamo, da kontrola – kao i bilo koji drugi pritisak, izaziva protest i izbegavanje kontakata sa nama. A to između ostalog izaziva uvređenost pomoću koje isto tako možemo veoma dobro kontrolisati druge ljude. Jer čovek na koga smo se uvredili je prosto obavezan da se oseća uvređenim.
Da li je kontrola svagda zlo?
Verovatno bi, dok čitate te redove, hteli da izrazite nesaglasnost, jer postoje situacije kada su briga, upravljanje i kontrola neophodni. I to je zaista tako, postoje malena deca, ljudi koje se nalaze u neadekvatnom stanju, npr. halucinaciji, koji ugrožavaju svoj život i bezopasnost okoline, ili početnici u nekom poslu koji se bez nas ne bi snašli. Ne mogu da prežive bez naše pomoći. Taj primer i jeste taj signal koji razdeljuje prirodnu/zdravu kontrolu od nametljive želje za upravljanjem drugim pomoću brige o njemu.
Prozba o pomoći je prvi kriterijum da je naša pomoć umesna. Češće je sazavisan čovek sam nameće, ne ostavlja mogućnost drugom da ga zamoli, ubrzava proces, žuri se da «prostre slamu», i samim tim ne daje mogućnost drugom (svom partneru, mužu, detetu) da snosi odgovornost za svoj život i svoje greške.
Mi sebe obmanjujemo kada smatramo da drugi ima potrebu za našom podrškom. Mi gubimo vezu s realnošću, nama se čini da su unaokolo svi mali i bespomoćni. Bez naših instrukcija i saveta oni će «haos napraviti», i mnogo će se napatiti.
Kontrolišući život drugih mi gubimo kontrolu nad svojim životom.
Važno je shvatiti to da je oštra potreba držati sve i svja oko nas pod kontrolom, mehanizam koji se zarodio veoma davno. Sazavisni ljudi proishode iz disfunkcionalnih porodica. Iz porodica gde je nešto narušilo običan hod razvića deteta. Moguće je da je neko od bliskih bolovao (zavisnost, psihičke bolesti), ili su fizičke kazne bila norma, ili je neko od roditelja bio emocionalno hladan. Možda su u porodici bile veoma žestoke mere vaspitavanja.
U svakom slučaju mehanizam je bio adaptirajući i obezbeđivao je čoveku u tamo nekom momentu mogućnost da preživi, a kasnije je to postao scenarij, jedinstveni način življenja i uzajamnog odnosa sa sobom i drugima.
Prirodno je da su mogućnosti čoveka ograničene, nemoguće je istovremeno živeti dva života, zato, zanimajući se drugim ljudima, mi prestajemo upravljati sopstvenim životom. Sazavisan čovek, podržavan sopstvenim perfekcionizmom, ignoriše sopstveni umor i od toga se razboljeva. U prvom redu se narušava san, to je signal da se čovek nalazi u teškom stresnom položaju. Njegov sopstveni, lični život strada, on gubi mogućnost svog pomeranja po karijernoj lestvici, zato što se zanima problemima drugih ljudi, a ne svojim. Iza svega toga stoji neophodnost u tome, da ništa ne osećamo.
Pošto smo navikli da se naša obična preživljavanja tiču negativnog spektra preživljavanja (bol, usamljenost, tuga, očajanje). Umesto toga da radimo nešto sa svojim bolom u duši, sazavisan čovek se «baca» da spasava drugog. Tada kod njega postoji iluzija da će spoljašnja dešavanja koja ga okružuju ispraviti njegovo, i bez toga, teško diševno stanje.
Potrebno je samo se malo više nego obično napregnuti i ovaj put ću dobiti to potrebno zadovoljenje od toga kako ja dobro pomažem drugom. Pri svemu tome – ja sam sam zaboravljen, usamljen, samom sebi nepotreban čovek. Bio, jesam i ostaću takav. Sve dok mi ne želimo ili ne možemo da organizujemo svoj život, mi ćemo se zanimati životima drugih.
Način kontorle u porodici pomoću osećanja.
«Ako ne uradiš tako kako ja govorim, naljutiću se!», «Ne govori babi, uznemriće se», «Kako se to ponašaš, ti si loše dete», «Treba da se stidiš svog ponašanja, bezobrazniče». Poznate su vam te fraze? Ako da, onda Vam je moguće poznato i takvo stanje kada se ne želi ništa osećati. Zato što se ta osećanja sa oštrim bolom zabadaju u srce, njih je nemoguće preživeti, nepodnošljivo je teško sa njima živeti.
Veoma često roditelji koriste osećanje krivice i stida, kao instrument u procesu vaspitanja. Žalosno je to kada roditelj ima samo taj način da bi uticao na dete. Tada ta osećanja izlaze iz reda običnih preživljavanja, neophodnih svim ljudima. Postaju bič, način upravljanja malenim čovekom, jedinstveni način uticanja na njega. «Mama će se naljutiti na tebe, ako ne sakupiš igračke», – takva fraza postaje svakodnevni instrument manipulacije malenim čovekom.
Ukratko rečeno, tu glavna poruka mame zvuči tako: «Ja ću prestati da te volim, ako ne budeš radio tako kako ja kažem». I naravno detetu je strašno da prihvati odbacivanje od strane mame, ono nije spremno da bude odbačeno od čoveka od koga u datom momentu zavisi njegov život. Svi ljudi se uče odnosima sa svetom kroz prvi kontakt, kontakt sa svojim bliskim (značajnim ljudima, po pravilu to su njegovi roditelji). Čemu se uči dete u toj situaciji? Tome, da su njegova osećanja i želje nevažni, postoji strah, koji ga tera da dejstvuje. Da dejstvuje tako kako od njega očekuje okruženje.
Veoma često se u svojoj praksi susrećem sa situacijom da je već poodrastao čovek «pogružen u samokontroli». Pod kontrolom su njegove misli, osećanja i telesna projavljivanja. Razmišljati je «loše», osećati je «neprijatno», plakati «stidno». Pritom sve to živo i istinsko, sve prirodne projave se probijaju napolje, i sudaraju se sa socijalnim stereotipima «muškarci ne treba da plaču», očekivanjima bliskih «on/ona je snažan čovek, on/ona će da se izbori».
Verovatnoća da će dete koji je odraslo u situaciji, kada se njime upravljalo pomoću uvreda, pokušavati da svojim partnerom upravlja na isti takav način (kroz uvredu), je veoma velika. Sebe će da kontroliše, gušiće svoju prirodnost, da ne bi kojim slučajem izazvao prema sebi gnev ili ljutnju drugih, za njega važnih ljudi.
Mnogolika kontrola
Mnogo se može govoriti o tom kako se projavljuje kontrola, i primera te projave u različitim situacijama može biti mnoštvo. Radi lakšeg shvatanja forme kontrolirajućeg ponašanja se mogu razdeliti u dve kategorije. Kontrola odozgo i kontrola odozdo.
3. – trebovanja, pitanje «A zašto ti ne bi?» – to će staviti čoveka u odbranbenu poziciju.
4. – odlazak (iz sobe ili kuće).
5. – korišćenje novca-potkupljivanje.
6. – laskanje, darivanje poklona s podtekstom, ciljajući na nešto.
Kontrola «odozdo».
1. – govoriti «ne znam», ne odgovarati na pitanja, iza toga stoji neželjenje da se nosi odgovornost za svoj život.
2. – čekati suviše podrobnih instrukcija od drugih ljudi.
3. – kontrola pomoću uvrede.
4. – nalaziti se u poziciji «žrtve».
5. – teško uzdisati i ne govoriti ništa/ ne tržiti direktno.
6. – biti slab(a)/ malen(a)/ zavisan(na).
Savršeno je očigledno da i jedan i drugi način daju mogućnost da se sačuva vlast nad situacijom. Plata za vlast može da bude različita. Možemo veoma mnogo da se umaramo, da budemo nezadovoljni zato što drugi ljudi ne žele da postupaju tako kako smo mi «za sebe» odlučili da oni treba da postupaju.
Ogorčenje, bes, nemoć – su večni pratioci onog ko pokušava da kontroliše ne svoj, nego tuđi život.
Načini da se kontrola pobedi
Ovakve načine predlaže DŽ. B. Uanhold u svojoj knjizi «Oslobođenje iz zamke sazavisnosti». Načini da se izbavimo od težnji za kontrolisanjem
1. Pre nego što pristupite da pružate pomoć, uverite se da li je ona zaista potrebna. Tu će biti umesno pitanje upućeno vašem partneru, «Šta ti želiš od mene da uradim?»
2. Ostavite tu naviku da mislite, kako su drugi bespomoćni i kako neće moći bez Vas. Snosite sopstvenu odgovornost i nemojte smetati drugom da snosi svoju. «Ja znam da ti možeš rešiti taj problem. Da li želiš da podrobno razmotrimo?»
3. Predlažite podršku ljudima koji se osećaju bespomoćni, raskrivajte njihov sopstveni potencijal. «Razmisli najpre sam o mogućim načinima da rešiš problem, a potom ćemo zajedno da razmotrimo».
4. Ne ispunjavaj više od polovine posla nad nekim problemom ili zadatkom. Zaključite s Vašim partnerom dogovor o tom, da će on da ispunjava najmanje polovinu posla. «Ja mogu da uradim to i to, a šta si ti spreman da uradiš?»
5. Budite pažljivi prema svojim osećanjima, ne činite to što zaista ne želite. Budite časni prema sebi samima: «Ne želim to da radim».
6. Izbagavajte ponašanje koje će Vas staviti u položaj prevashodstva (ne dajte savete bez prozbi za njih, nemojte da prekidate čoveka dok govori).
7. Ne budite u ulozi žrtve (u 100% slučajeva tražite to što želite, namojte da prećutkujete).
Poremećaje ličnosti je na neki način teško definisati, jer čak ni sama ličnost kao pojam nije u potpunosti određena u psihološkim udžbenicima. Međutim, u isto vreme ovi fenomeni su veoma spominjani u literaturi, često se sreću u praksi i veoma su važni za razumevanje svakodnevnog čovekovog funkcionisanja.
Poremećaji ličnosti predstavljaju vrstu mentalnih poremećaja koje karakterišu rigidni i neadekvatni obrasci mišljenja i ponašanja i osećanja, koji se protežu kroz različite kontekste i situacije.
Ovi obrasci funkcionisanja se uveliko razlikuju od načina funkcionisanja ostalih ljudi, a u isto vreme sprečavaju osobu da se, u većoj ili manjoj meri, adekvatno uklopi u društvo.
Kaže se još da u ovom slučaju, postoje izraženo disharmonični stavovi i ponašanja, uglavnom u nekoliko oblasti funkcionisanja – afekti, kontrola impulsa, načini mišljenja i stilovi povezivanja sa drugim osobama.
Osoba uglavnom ima dosta problema u interakciji sa okolinom, ograničena je u izražavanju svojih sposobnosti, u odnosima sa ljudima, što je sve proizvod njene nemogućnosti da realno opaža situacije i stvari. Znači, postoji nešto u osobi što je čini takvu kakva jeste a to nešto je u određenoj meri disfunkcionalno.
To nije puki proizvod neke situacije, nekog stanja, nekog događaja. Nije izazvano nekim drugim psihičkim problemima, niti je vezano za neku drugu vrstu tegobe i povrede. To je, nekako, deo te osobe i sistematski je čini uveliko nesrećnom, neprilagođenom, uplašenom, opterećenom, “devijantnom”, ukočenom, čudnom, agresivnom, otuđenom…ili bilo šta drugo što predstavlja jedno generalno loše psihičko stanje.
Ako ste čuli za mentalna stanja i tegobe koji prolaze i dolaze, neki bi rekli “kao kijavica” (što nije najbolja analogija) i za njih postoji relativno jasno objašnjenje i način izlaženja na kraj sa njima – sada zamislite nešto što je oduvek u vama, da nešto nije u redu sa vama od kada znate za sebe, nešto što vas uvek vodi u neke probleme sa drugima ili sa samim sobom. Drugi vam to govore a vi toga možete biti svesni u većoj ili manjoj meri. Tako nešto, mada vrlo uprošćeno i u gomili slučajeva mnogo ekstremnije, predstavljaju poremećaji ličnosti.
Kao što rekosmo, ovu grupu poremećaja je vrlo teško jasno odrediti. Na primer, postoji šizofrenija ali postoji i šizotipalni poremećaj ličnosti. Šizofreniju karakterišu određena akutna psihofizička stanja (o kojima se govorilo u jednom od prethodnih tekstova), koja imaju svoj period trajanja i vezana su za određene okidajuće faktore. E sada, šizotipalni poremećaj ličnosti se odlikuje konstantnim prisustvom nekog od simptoma koji liči na simptom šizofrenije (npr. apatijom i deluzijama) – ali to nije šizofrenija.
To nije neko “akutno” stanje teško poremećenog funkcionisanja, već neko ublaženo, hronično, sistematsko neadekvatno funkcionisanje. U isto vreme, ovo stanje ne zavisi od spoljašnjosti, ne menja se situacijam i ne možete ga “lečiti” jer ne znate šta je uzrok. To je kao da imate hronične bolove u vratu i leđima, ali nemate iščašen vrat ili slomljenu kičmu – možete funkcionisati i dalje, iako malo drugačije, tj. ne onako kao kada vas ništa ne boli.
Ono što je još interesantno (i što otežava definiciju i prepoznavanje ove grupe fenomena), je to što osobe koje su “dijagnostikovane” sa nekim poremećajem ličnosti uglavnom misle da je sa njima sve u redu, tj. da nisu one neadekvatne, već ljudi oko njih. Dakle, problemi koje osoba ima zbog svog načina funkcionisanja se ne gledaju kao proizvod tog načina funkcionisanja, nego kao slučajno nastali ili kao namerno izazivani od strane okoline.
Naravno, ovde opet moramo biti oprezni, jer se često stvarno i dešava da ljudi imaju probleme sa sobom jer im je okolina u totalnom haosu. Međutim, ovde se ne govori o tome, već je bitno i da se kod same osobe identifikuju neki obrasci za koje ispostavi da je dovode do konstantnog zapadanja u različite problematične situacije.
Možda će čitaocima biti jasnije na šta se konkretno misli kada se kaže “poremećaj ličnosti” ako se upustimo u dalju analizu i pogledamo kakvu klasifikaciju ovih poremećaja. Naime, postoji ih više vrsta i odnose se na međusobno relativno različite fenomena. To su, da ih sada samo nabrojimo: paranoidni, šizoidni, šizotipalni, antisocijalni (negde nazivan i psihopatija), granični, histrionički, narcistički, izbegavajući, zavisni, opsesivno-kompulsivni, depresivni, pasivno-agresivni, sadistički i mazohistički poremećaj ličnosti.
Ovo su za sad kategorisani poremećaji, kao i oni koji se najčešće sreću; lista se širila godinama, broj ispitanih slučajeva je rastao, zajedno s njima kategorije a i psihijatrijski udžbenici; taj trend će se verovatno i dalje nastaviti.
Nastavićemo tako što ćemo ukratko opisati svaku od ovih podkategorija poremećaja, a ako bude bilo prilike, proširićemo priču o nekima od ovih i u nekom od sledećih tekstova.
Antisocijalni poremećaj je možda i najpoznatija kategorija poremećaja ličnosti. Opšte poznat i kao psihopatija, njegova glavna odlika je impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu. Dalje, postoji nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama, kao i lakoća sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički); i s tim u vezi, nedostatak ili uveliko smanjena sposobnosti osećanja krivice za učinjeno – o kajanju da ne govorimo. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih, što ove osobe može dovesti u veoma problematične i opasne (kako po njih tako i po druge) situacije.
Paranoidni poremećaj se, kao što mu i sam naziv kaže, oslikava opštom i konstantnim paranoidnim deluzijama (umišljanjima) koje mogu biti u formi uverenja i stavova (na primer, nekakvih teorija i ubeđenja da se nešto dešava, a ne dešava se) ili osećanja (da je, recimo, neko stalno prati, da joj se ljudi stalno smeju iza leđa, da je bračni partner vara, i slično). Ove osobe su uvek sa podignutim zidom, odbrambeno reaguju i sumnjičave su stalno i na većinu ljudi oko sebe. Veliko i konstantno nepoverenje u druge, bez obzira šta oni rade, čine ove osobe veoma “teškim” za komunikaciju i neki bliži kontakt.
Ljudi sa šizoidnim ličnostima odlikuju opšta apatičnost (nezainteresovanost) za svet oko sebe, ravnodušnost za ljude i dešavanja, uglavnom izbegavaju komunikaciju i žive same ili sa minimalnim kontaktom sa drugima. Veoma smanjena svest o sopstvenim, a i tuđim osećanjima i minimalne želje i ambicije u životu.
Još jedan veoma poznat termin je i “narcis”, tj. narcizam – u ovom slučaju, radi se o težem obliku narcizma, koji se definiše kao poremećaj ličnosti. Kada narcizam preraste u poremećaj, on se karakteriše ekstremnim i stalnim egoizmom i sebičlukom, kojeg prate arogantnost i grandioznost. Ove osobe sebe smatraju dominantnim, superiornim i “bogovima” koji treba da uživaju stalnu pažnju drugih. Kada se to ne desi, onda se reaguje agresivnošću, manipulacijama i raznim mahinacijama, koje prati osećaj povređenosti, poniženosti i besa na sebe i druge. Sve to čini da ove osobe nemaju nikakvog obzira prema drugima i da ih tretiraju sa izrazitim nepoštovanjem i nipodaštavanjem, te da ih tako konstantno povređuju.
Granični poremećaj ličnosti je za sada jedan od najtajanstvenijih i najteže “uhvatljivijih” poremećaja ličnosti. Ove ljude karakterišu crno-beli pogled na svet (ili si sa mnom ili protiv mene, ili me voliš ili me mrziš), emocionalna ambivalentnost u odnosima, a takođe odlaženje iz ekstrema u ekstrem (ili će vas voleti najviše na svetu ili će vas mrzeti kao da ste joj najgori neprijatelj). Veoma poljuljana i razjedinjena slika o sebi, nesigurnost u sebe, a stoga i nesigurnost kada su u pitanju drugi i odnosi sa njima; odnosi su uglavnom potpuno nestabilni i nepredvidivi. Česte su i nagle promene raspoloženja, bez nekog vidljivog i dovoljno jakog razloga. Nisu retki ni mazohistički ispadi, kao što su sečenje oštricom ili neke autodestruktivne radnje kao što su ekstremno opijanje, upadanje u tuče, te raskalašnost, nepažljivost i promiskuitetnost u seksualnim odnosima, i slično.
Ostale kategorije poremećaja ličnosti su manje “popularne”, tj. ređe se sreću i manje su izučavane. Mi ovde imamo malo prostora da bi ih sve opisali, tako da ćemo to ostaviti za neku drugu priliku. Namera ovog teksta bila je da čitaoce malo bolje upozna sa ovim delom psihološke nauke, te da postavi osnov za neke buduće tekstove. Naravno, kao i uvek, ukoliko se ovim kod vas podstakne neko dalje istraživanje i interesovanje za ove teme, onda je to pun pogodak.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master FELJTON: Psihički poremećaji (6)
Opsesivno-kompulsivni poremećaj još jedna veoma interesantna tema u psihopatologiji. Ovaj poremećaj se karakteriše uznemirjućim mislima koje se stalno ponavljaju – tj. opsesivnim mislima.
Ove misli se ovako nazivaju s pravom, jer bukvalno “opsedaju” osobu bez njene volje i često su neprijatne i nelagone, te izazivaju anksioznost i tenziju kod osobe.
S druge strane, upečatljivo je i prisustvo tzv. kompulzija, tj. ritualističkih ponašanja koja su proizvod ovih misli; osoba oseća kao da je primorana da izvšrava neke radnje za koje je uverena da će dovesti do uklanjanja ovih misli, tj. anksioznosti izazvane njima.
Situacija je, svakako, nimalo zavidna, a osobe koje se žale na ove tegobe govore o totalnoj nemoći i očaju, jer ne mogu da kontrolišu kako svoju unutrašnjost, tako i spoljašnost.
Opsesivne misli mogu biti raznoraznog sadržaja. Počevši od neprijatnih slika i intruzivnih vizualizacija, pa do vulgarnih, perverznih i agresivnih sadržaja, koji izazivaju veliku nelagodnost kod osobe. Uobičajene “opsesije” su zabrinutost o zarazi ili nekakvoj bakterijskoj ili virusnoj kontaminaciji.
Na primer, osoba ne želi da pipne šipku u autobusu jer zamišlja kako je prljava i puna bakterija (ko zna ko je sve to pipao, a verovatno je pipao i neki sa nekom zarazom) i javlja se zabrinutost da se osoba ne “zarazi” tom prljavštinom; ili, neće da sedi na klupi u parku jer je tu verovatno sedeo neko ko je prljav, zaražen i slično, te će ona sad sve to pokupiti; ili, izbegava rukovanje sa osobama jer se preko znoja prenose bakterije i razni bacilli, pa je bolje ne rizikovati i sve to izbeći.
Dalje, česte su “opsesije” bezbednošću, tj. opasnošću od neke štete, gde osoba ima strah da ne ošteti neki predmet ili, mnogo češće, da ne izazove neku katastrofu (npr. požar ili poplavu). Što se ovog drugog tiče, uobičajen je strah da pegla ili rerna ne izazovu požar; na primer, nešto se peklo u rerni i isključena je, a osoba sada mora da izađe napolje. Iako je osoba uverena da je rerna isključena, opet se javlja zabrinutost oko svega toga: da li je stvarno isključena, da li je možda prekidač pokvaren, da li će se možda sama uključiti, i slično.
Ovakve opsesivne misli mogu sprečavati osobu da napusti kuću na duže vreme, usled proveravanja i brige o celokupnom stanju rerne. Karakteristične su i agresivne opsesivne misli koje su, naravno, neželjene. Osobi se javlaju misli o nanošenju štete i povređivanju drugog – kada su ove misli usmerene na bližnje osobe, one izazivaju ogromnu tenziju i napetost, jer su, naravno, potpuno neprikladne te stoga i nepoželjne.
Dalje, uobičajeno je javljanje neprihvatljivih seksualnih ili religijskih misli (na primer, devijantnih i perverznih slika u kojima mogu učestvovati i bliske osobe, ili misli u kojima se skrnavi predstava o Bogu).
Takođe, ono što karakteriše opsesivno-kompulzivni poremećaj je i opsednutost simetričnošću i redom – stvari moraju raspoređene biti pod pravim uglom (predmeti na stolu, slova i reči, objekti u kući, i tako dalje) ili se mora postići zadovoljiti zakone matematičke proporcije.
Upravo ovakve misli, tj. “opsesije” su ono što izaziva ta kompulzivna ponašanja, tj. osećaj da se nešto sada mora uraditi povodom toga. Na primer, ako osoba ima strah od kontaminacije bacilima, a prinuđena je da dodirne neki predmet (za koji misli da je prljav i kontaminiran) to će je terati da posle toga intenzivno pere ruke, ili se cela okupa. I to ne jednom, nego par puta (nije retko da je u pitanju neki “magičan” broj – tri puta, sedam puta, devet puta, i slično), dok se ne stekne osećaj da su bacilli skinuti.
Često se može videti i da osoba posle svake interakcija sa bilo čim pere ruke i ovo upravo pada pod definiciju ritualnog ponašanja. Dalje, ako se jave misli o požaru i poplavi, onda će osoba morati da po sto puta proverava da li je pegla stvarno isključena, da li je slavina stvarno zavrnuta; može se desiti da brava ipak nije dobro zaključana, pa će lopovi ući i pokrasti ceo stan, te se mora proveriti po par puta da li je tako.
Kao što smo rekli, javlja se intenzivan osećaj anksioznosti i tenzije, kao i potreba da osoba učini to i to kako bi sprečila da se nešto desi, a sve to da bi smanjila tu ogromnu napetost koja se u tom trenutku javlja. Ritualna ponašanja koja se odnose na konstantno uspostavljanje nekakvog “reda” (što znači da osoba konstantno opaža “nered” svuda oko sebe) su logičan proizvod one težnje za simetrijom i pravilnošću koju smo pominjali.
Poznata kompulzija je i brojanje – predmeta, situacija, stvari, događaja, bilo čega. Osoba ima potrebu da broji bandere kada prolazi kroz ulicu, ili šarke na prozorima, šahte na ulici, broj slova u rečenici.
Takođe, često se može primetiti i da neke osobe opsesivno prikupljaju razne predmete i objekte, ili ne mogu da bace ni jednu stvar koju poseduju. Ovo može dovesti do intenzivne zagušenosti prostora gde osoba živi, što ostali mogu primetiti. Opet, ovakva ponašanja služe nekoj svrsi, koju samo ta osoba poznaje.
Na kraju, pomenimo i to da veliki broj kompulzija mogu biti “izvršene” i u mentalnoj sferi, dakle ponašanje ne mora biti vidljivo već osoba izvršava određene mentalne radnje, ritual (npr. recitovanje neke pesme ili ponavljanje nekih reči u glavi) koji imaju istu ulogu kao i gorenavedena ponašanja – da se ukloni nelagodna i neprijatna slika.
Ono što je zanimljivo i što u stvari još više zbunjuje, to je da su osobe koje imaju ovakve misli i ponašanja, uglavnom potpuno svesne svog stanja, tj. da su je sve to besmisleno i da nepotrebno troše svoje vreme i energiju na sve to. Međutim, u isto vreme, osećaju se nemoćno da išta promene i da učine bilo šta drugo, jer ovakve misli izazivaju ogromnu anksioznost, za koju se ne može naći rešenje.
Težnja je toliko moćna da joj osoba ne može odoleti, te se na kraju upušta u kompulzivne radnje. Iza toga stoji ogroman strah da se ne desi nešto loše – ako se ne izvrši neka radnja, desiće se katastrofa. Pošto su ove težnje toliko jake, većina osoba se i prestane odupirati jer im je lakše da se prepuste nego da se odupire. Jedino “rešenje” je da se situacije koje izazivaju ove misli i ponašanja potpuno izbegavaju. Međutim, ovo je često nemoguće, jer je veliki broj ovih situacija sastavni deo svakodnevnog života.
Kada je reč o uzrocima i razlozima zbog kojih se ovakvo stanje javlje, ima ih u isto vreme mnogo, ali su i teorije poprilično “klimave”. Objašnjenja se razlikuju od vrste opsesivnih i kompulzivnih misli-radnji. Što se psiholoških objašnjena tiče, jedno od najbližih i najrasprostranjenijih je to da je ovo stanje izazvano intenzivnim potiskivanjem nekih emocija, u sklopu sa jakim super-egom. Najčešće su to emocije besa, tj. prikrivene agresije prema nekom, koje su potisnute usled jakog delovanja super-ega.
Kao što smo pominjali u nekom od prošlih tekstova, super-ego je deo ličnosti koji obuhvata najpre savest, onda moralnost i zadužen je za kontrolisanje tzv. “nižih” pobuda bića. Dakle, sprega ova dva – javljanje jakih emocija i njihovo potiskivanje, koje čini te emocije neprikladnim i nepoželjnim, čini da funkcionisanje “ode u pogrešnom smeru”, te da se ove emocije na kraju jave u nekom drugom, pomerenom kontekstu. Izraziti strah od uništenja i smrti, koji može biti izazvan raznoraznim događajima i iskustvima, takođe je često umešan u čitav ovaj proces, te doprinositi povećanom strahu i pojačavanju određenih misli (npr. zamišljanje bacila i infekcije).
Dobra vest je da se ova tegoba može staviti pod kontrolu, tj. da je moguće uticati na smer i razvoj ovih misli i ponašanja, kako kroz biologiju, tako i kroz psihologiju čoveka. Ono što je bitno je da se ljudi upoznaju sa ovakvim stvarima i ako ima onih koji se možda prepoznaju o ovom tekstu, da shvate da nisu sami i da se ne trebaju plašiti da istraže, upoznaju sebe i na kraju promene svoje stanje i svoj život na bolje.
Dr Vladislav Stepić: “Živa“ kap krvi, ogledalo našeg zdravstvenog stanja (1)
Darkfield analiza krvi predstavlja modernu analizu „žive“ kapi krvi.
Ovom metodom se može mnogo toga saznati o Vašem opštem zdravstvenom stanju.
Mikroskopska analiza žive kapi krvi nije dijagnostički postupak. Ovaj postupak je individualizovan i koristi se za utvrđivanje optimalne ishrane i suplementacije prema potrebama svakog pojedinca posebno, radi postizanja zdravlja i prevencije od hroničnih bolesti.
Našem zdravstvu nedostaje prevencija.
Svi napori koji se čine u medicini, i koji su izuzetno pozitivni, svode se na rano otkrivanje bolesti, kako bi se one lakše, uspešnije i jeftinije izlečile.
Ali, to nije prevencija. Prevencija treba da bude primarni segment našeg zdravstva.
Ukazaću vam na jednu jednostavnu metodu koja se radi u Kanadi, SAD, Velikoj Britaniji, Nemačkoj…i u poslednje vreme i u Srbiji i susednim zemljama. Dakle, u čemu se ona sastoji. Svi naši sistematski pregledi, sva naša nastojanja da nešto rano otkrijemo metodama zvanične medicine, nažalost, nisu dala neki rezultat, i tome se, izgleda, i ne teži puno.
Na slici 1. vidi se krv koja je jako kvalitetna, možemo uočiti zdrave stanice krvi, crvena krvna zrnca (eritrocite).
U zvaničnoj medicini postoji očigledno jedan vakuum evidentne manifestacije bolesti i perioda kada čoveku nije dobro, a bolest se još uvek nije formirala.
Upravo je to segment u kome metoda o kojoj ćemo govoriti ima svoje mesto i kojom su postignuti izvanredni rezultati. Kod ove metode se radi o jednom jednostavnom pregledu na mikroskopu sa tamnim poljem, koji je pre 200 i više godina korišćen u otkrivanju uzročnika sifilisa u krvi, kada imunologija nije mogla da koristi svoje mogućnosti radi dijagnostike.
Danas kada se koriste imunološke metode ova metoda je odavno zaboravljena za dijagnostiku sifilisa. Međutim, princip te metode, koja se na engleskom zove Darkfield, je ponovo zaživeo, i danas se koristi u ranom dijagnosticiranju poremećaja u zdravlju.
Ova metoda se sastoji u tome da se “živa“ kap krivi stavi na pločicu i posmatra kroz mikroskop sa tamnim poljem. Na taj način mi, moglo bi se reći, ulazimo u sam krvni sud i gledamo stanje. Ta kap krvi sa svojim elementima, tokom 20-ak minuta posmatranja, otkriva puno poremećaja koji se svode na jednu rečenicu: da, faktički, na ovaj način vidimo funkcionalno stanje čitavog našeg organizma.
O čemo se, uistinu, radi, krvna ćelija, ili crveno krvno zrnce, kao i belo krvno zrnce se vide na ovom mikroskopu. A pošto znamo da svaka naša krvna ćelija dolazi preko kapilara do svake naše ćelije noseći joj kiseonik a uzimajući joj ugljen dioksid, ona postaje neka vrsta slike u ogledalu stanja ostalih ćelija.
Mi najpre gledamo membranu ćelije, koja bi trebala da bude normalnog okruglog oblika, a ćelije bi trebale da budu odvojene jedna od druge. Pored ostalih fenomena, navešću samo jedan, a to je da menbrana koja je oštećena slobodnim radikalima, umesto da na površini bude sa negativnim jonima, a iza membrane, prema citoplazmi, da bude sa pozitivnim jonima-to se ne događa. Često uviđamo da je jedna ćelija pozitivna a druga negativna, pa se one međusobno privlače i stavaraju grupice u raznim formama, koji tako u grupicama idu kroz krvotok.
Ovako zgrudvana krvna zrnca ne mogu da dođu do najsitnijeg kapilara, nego se, čak, zaglavljuju na arterijolama, mnogo većim krvnim sudovima pre samih kapilara, i time ona nisu u mogućnosti da donesu kiseonik svakoj ćeliji i da uzmu ugljen dioksid. Samim tim je normalan metabolizam ćelije, a reč je o samo jednom segmentu- razmeni kiseonika, poremećen, i on se uočljivo manifestuje, pored ostalog, zaboravnošću, umorom…
(General prof. dr Vladislav Stepić, penzionisani glavni hirurg na VMA i Vojske Jugoslavije, i načelnik Odelenja za kardijalnu i grudnu hirurgiju.)
KONTAKT I PITANJA – Ukoliko ste zainteresovani da pomoću ovog jednostavnog pregleda u Boru proverite svoje i zdravstveno stanje svoje porodice, kontakt telefon je: 063 739 01 44, a ukoliko želite da postavite neko pitanje dr Stepiću, možete to učiniti posredstvom redakcije: 064 / 163 84 96, ili na mail: boned.open.telekom.rs.
Vrhovna komanda Srpske vojske, na današnji dan 1915. godine, donela je Odluku o povlačenju iz Beograda, u pozadinu fronta preko Crne Gore i Albanije, u Grčku.
Povlačenje srpske vojske 1915.
U naredbi je, između ostalog, stajalo:
„Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država, a naši saveznici bi nas sasvim napustili„.
Prilikom povlačenja srpske vojske i naroda, jedinstvenom u istoriji ratovanja, život je izgubilo više od 240.000 ljudi.
Na ostrvo Krf stiglo je 135.000 vojnika, a u Bizertu oko 12.000.
Posle oporavka, ponovo oformljena srpska vojska, 1918. godine, probila je Solunski front, oslobodila Srbiju i druge teritorije od kojih je, potom, formirana Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. (rts.rs)
Zašto se Srbija odriče grobova svojih poginulih vojnika, slavne prošlosti i istorije (II) – Otkud srpski vojnik u grobovima severne Afrike
Stupivši na obale albanskog primorja, Srbija je bila na istinskom raspeću. Našavši se u izgnanstvu, država je bila raspeta između teritorije i naroda koji je napustila i tuđine i neizvesnosti u koju se uputila. Vrhovna komanda bila je raspeta između rasutih pukova od Skadra do Valone, Bizerte, Soluna i Krfa, gde su se sve u jednom momentu našle njene jedinice. Na najvećem raspeću, ipak, bio je srpski vojnik koji je, zaglavljen u blato, tumarajući između Medove, Drača i Valone, u svojoj duši lutao između ognjišta i najmilijih koje je napustio i neizvesnog puta bez povratka, između posramljenosti i patriotizma. Premda deluje da se jedan deo Srpske vojske iskrcao u Bizertu pod spletom čudnih okolnosti, vojska na taj put nije krenula samovoljnom odlukom pojedinih komandanata niti stihijski, već po planu saveznika i na osnovu naredbe Vrhovne komande.
Srpski vojnik posle albanske golgote, napisano je ,,otac petoro dece, težak 27 kg”
KRVAVA 1915. GODINA
Posle neuspelih austrougarskih pohoda u 1914. godini, komandu nad snagama Centralnih sila na Balkanu i neposredno rukovođenje vojnim operacijama preuzima Nemačka. U nameri da ovlada balkanskom transverzalom do Carigrada, Nemačka je pripremila novi plan napada na Srbiju.
Poučena prethodnim iskustvima austrougarskih poraza, cilj napada ovoga puta bio je daleko radikalniji: totalno uništenje srpskog naroda, države i vojske.
U strategijskom pogledu plan napada je predviđao angažovanje tri carevine sa oko sto miliona stanovnika i njihov udar svom snagom na malu srpsku kraljevinu sa ciljem da se prokrčči kopnena komunikacija koja izvodi u Dardanele radi pomoći Turskoj i približavanja energetskim sirovinama. U početnim opreracijama neprijatelj angažuje oko pola miliona vojnika svrstanih u šest nemačkih i austrougarskih i četiri bugarske divizije.
(Prema podacima Marka Božovića u delu Trnovit put Srbije 1914 – 1918 (BIGZ, 1974. str. 226) brojno stanje Srpske vojske u oktobru 1915. godine je 420697 boraca od toga 8897 oficira i 411700 podoficira i vojnika.)
U taktičkom pogledu planiran je istovremeni napad na frontu od 1200 kilometara i to: glavninom snaga na Beograd i Smederevo, a na pomoćnom pravcu upad u Podrinje i Mačvu, prodor preko Višegrada ka Kragujevcu, a nakon pet dana ulazak i bugarskih trupa na teritoriju Srbije i zauzimanje Niša i Skoplja.
Medljika – srpska kob-kota
Na obode Kosova 11. novembra stiglo je svega 280 do 300 hiljada ljudi, što znači da su gubici u odstupanju od Beograda do Kosova iznosili oko 120 do 140 hiljada. Namera srpskih snaga bila je da i u tim uslovima, osloncem na severoistočne kosovske objekte (Prepolac i Merdare), pruže neprijatelju snažan otpor u odbrani pravca koji od Podujeva i Mitrovice izvode ka Kačaniku i dalje ka Skoplju. Trebalo je, istovremeno, odoleti snažnom pritisku nemačkih jedinica sa severa i ostvariti kontrolu nad Kačaniččkom klisurom koju su držale bugarske snage.
Padom Medljike i neuspelim pokušajem da preuzmu kontrolu nad kačaničkim i končuljskim tesnacom, plan proboja Kačaničkom klisurom doveden je u pitanje, a celokupna Srpska vojska, iskrvavljena i prepolovljena u teškim bitkama, našla se na Kosovu okružena i stešnjena, ali ne i uništena. Ovakvim razvojem događaja, izgubljena je svaka mogućnost povlaččenja Srpske vojske ka Skoplju i pala je u vodu i poslednja nada Vrhovne komande da će se povlaččenjem kroz Kačaničku klisuru i dolinom Vardara sastati sa saveznicima.
(Padom Kačanika Nemačka je obustavila dalja dejstva smatrajući da je rat na Balkanu za nju završen. Zato je 24. novembra naredila povlaččenje svojih trupa iz Srbije. Obaveštavajući da više neće izdavati kominikee sa balkanskog ratišta, ona je smatrala da su i poslednji bedni ostaci ostataka Srpske vojske uništeni, da je, osvajanjem Niša i uspostavljanjem kopnene veze sa Bugarskom i Turskom, ispunjen planirani cilj i da se u neutralnost Grččke ne treba mešati pa je dalju sudbinu ratnih dejstava prepustila uglavnom Bugarskoj i Austro-ugarskoj vojsci.)
U Vrhovnoj komandi Srpske vojske usledila su traganja za drugim rešenjima. Jedini izlaz, s obzirom na očajno stanje i položaj trupa, koje su bile opkoljene višestruko nadmoćnijim snagama na relativno malom prostoru, nazirao se u tom momentu u daljem povlaččenju kroz Crnu Goru i severnu Albaniju na Jadransko primorje.
Sudbonosna odluka
Nameru o povlačenju preko Albanije i Crne Gore Vrhovna komanda uobliččila je 23. novembra, a već 25. izdala je istorijsko i sudbonosno naređenje Obr. 24942 svim komandantima armija o povlačenju trupa iz Otadžbine. Naređenje je predviđalo povlaččenje vojske sa Kosova na jadransko primorje u tri pravca. O namerama i detaljima ovog manevra istog dana (23. novembra) obavešten je naš vojni izaslanik u Podgorici pukovnik Petar Pešić, a 26. novembra i vojni izaslanici Rusije, Francuske, Engleske, Italije i Rumunije.
Istorijsku odluku o odstupanju vojske Vrhovna komanda obrazlaže naređenjem Obr. 24971 od 25. novembra:
“Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njome gubi država…Jedini je spas iz ove teške situacije, povlaččenje na Jadransko primorje…Ubedite sve, da je ovo povlaččenje državna potreba, spas države, i da je u ovim teškim danima naš spas u istrajnosti, strpljenju i krajnjem požrtvovanju sviju nas…”
Moral srpskih vojnika pao je na najniži nivo. Uz pretrpljene gubitke poččelo je naglo osipanje jedinica. Mnogi vojnici su se predavali neprijatelju. Starešine nisu mogle, a iz moralnih obzira nisu ni insistirale, da sprečavaju prebege. Otkazivanje poslušnosti bio je rezultat straha i panike pojedinaca i kod nekih manjih jedinica. Ako uporedimo zvanične podatke proizilazi da je Srpska vojska od 11. novembra do 1. decembra, izvodeći odbranu osnovice za povlaččenje preko Albanije i Crne Gore u uslovima gotovo potpunog okruženja, zabeležila gubitke od oko 80 hiljada poginulih, ranjenih i nestalih vojnika.
Foto: Albanska golgota; Po zapisima Koste Stojanovića, profesora Velike škole i Beogradskog univerziteta, ,, od svih grešaka srpske vlade i njenog organa, Vrhovne komande, najveća je ona, koja je ravna zločinu, evakuacija srpske vojske i bekstvo izbeglica za vojskom, u Albaniju i Crnu Goru. Ne možemo još tačno znati kad je ova odluka doneta, da li se ovo sve slučajno dešavalo, da li je greška ili nesreća naša, koja je upropastila i odnela više života, no austrijski, nemački i bugarski kuršumi.”
ALBANSKA GOLGOTA – Odstupnica grobovima obeležena
Komandant 2. armije 1. decembra izdao je naređenje broj 10526 svim jedinicama za odstupanje u kome obrazlaže:
“Zbog promene situacije kod Đakovice i na frontu trupa Odbrane Beograda, konaččno je napuštena namera za ofanzivu i konačno rešeno da se produži povlačenje po naređenju Vrhovne komande”.
Vezan ljubavlju i dubokim osećanjima za porodicu i ognjište, srpski vojnik je pomišljao da će se duboko ogrešiti o svoju porodicu, svoje imanje i svoju otadžbinu ako je napusti. I tu, između patriotizma i poverenja – panike i straha lomila se duša Srbinova. Mnogi vojnici su govorili kako će svoje oficire dopratiti samo do granice, a da dalje ne žele da idu, jer se boje da će ih u tuđoj zemlji, po stupanju na albansko primorje, oficiri ostaviti na cedilu. Ipak, i u uslovima velikih prebega i predaja, nadvladalo je poverenje u komandu i starešine tako da ovo nije postalo pretežno razmišljanje i pojava, jer je najveći broj vojnika krenuo u odstupnicu.
Za ovaj marš, dug u proseku oko 150 kilometara, i prikupljanje na liniji Skadar – Lješ – Tirana – Elbasan, 2. armiji trebalo je 19 dana, Timočkoj vojsci 20, Odbrani Beograda 22, Trupama novih oblasti 13 (Kombinovani odred stigao je u Lješ 14. decembra, a odatle je upućen u pravcu Dračča (u raštbulski logor jedinice su pristigle 5. januara), a 1. armiji, koja je ulogu zaštitnice obavila do krajnjih mogućnosti i nečuvenog požrtvovanja, čak oko 70 dana.
U vojnim kolonama, pored 220000 starešina i vojnika maršovalo je i 200000 civila izbeglica od kojih se trećina nije spasila. Starci, žene i deca, uz sveže ranjene i obolele vojnike, koji su zaostajali, ali se nisu predavali neprijatelju već su odstupali od jedne do druge sanitetske stanice na maršruti, predstavljali su posebnu odgovornost i veliko opterećenje u organizaciji marša. Po strahotama i žrtvama, bio je to najteži marš koji je do tada istorija zabeležila.
A istorija nije zabeležila i još nešto. Nikada do tada nije se desilo da jedna vojska i cela državna struktura napuste svoju teritoriju i da se ista ta vojska i država, pod zastavom slave i pobede, ponovo vrate u svoju Otadžbinu i donesu joj slobodu. I u tome je zapravo odgovor na delikatnu dilemu u kojoj su posle boja svi generali pametni: da li je sve tako moralo i da li je cena smrti u odstupajućim kolonama i među civilnim žrtvama stanovništva koje je ostalo na svojoj zemlji, nadmašila cenu takve odluke.
Dinar i hleb
Posle napuštanja slagališta u dolini Morave i u Nišu i promene komunikacijskog pravca ka Solunu gde su bile preduzete mere za formiranje glavne baze za snabdevanje, Vojska je zapala u, do tada, najveću krizu snabdevanja. Da bi se situacija bolje razumela treba imati na umu potpunu iscrpljenost srpskog vojnika u tom momentu te da se znatna oskudica hrane kod vojnika osećala još tokom odstupnih borbi, a naročito nekoliko poslednjih dana na Kosovu. Uz sve to, deo zaliha predviđen za odstupnicu već je bio načet u iščekivanju i tokom organizacije marša. Vojnici su, dakle, na ovaj put neizvesnosti krenuli bez odmora i – gladni. Ukupne zalihe trupa u hrani bile su svedene na najviše 4 do 5 dana. Taj problem konstatovan je na četvrtoj sednici komandanata armija 1. decembra popodne.
Posvećujući ovom problemu izuzetnu pažnju, komandanti armija su na petoj sednici, koja je održana 2. decembra ujutru, doneli jednu jedinu odluku:
“Da se za dalje, kad vojnici prime polovinu obroka hleba, izdaje svakom vojniku po pola dinara u vidu novčane hrane, a kad ne budu mogli da prime ni polovinu obroka hleba, onda da im se izdaje po jedan dinar dnevno.” Ali, šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno? Arnauti za hleb traže samo suvo zlato, dukate i oružje, a prema predstavci Obr. 9947 koju je komandant 1. armije uputio 12. decembra Vrhovnoj komandi na pravcu kroz Crnu goru “…Stanovništvo prosto globi vojnike naplaćujući proju od jednog kilograma težine po 15 do 20 dinara… sva težina, dakle, i sve zavisi od hleba… Stanje je takvo da su ljudi od gladi već počeli da umiru…” Šta da uradi jadni srpski vojnik sa jednim dinarom dnevno kad mu stanovništvo kroz Crnu goru naplaćuje i prenoćište. Jedan od sudionika seća se: “Hanovi kraj puta većina pozatvarani, a gde su otvoreni za prenoćište plaća se pet perpera za ležanje na daskama, a jedan za sedenje uz vatru. Po neki protest i preka rečč sa Crnogorkama i njihovim starcima i decom zbog takve bezdušne skupoće, ne izmenjuju ništa stanje. Jedni nas sažaljevaju, a drugi napadaju…što smo ostavili Srbiju…” Šta da uradi sa bednim dinarom kad mu kroz albanske moččvare za prelaz preko reke Škumbe Arnauti naplaćuju jedan turski groš, a za prenos preko nabujale Maće vojniku uzimaju dva dinara. I, koliko je para bilo potrebno srpskom vojniku da bi platio sve te besne ucene i isplatio svoj bedni položaj u koji je zapao!? Na ovom putu za proju se davalo sve: najpre izlišnije i teže stvari, onda oružje, pa šinjeli i odelo, sve do košulje i na kraju – goli život. Obična računica jasno pokazuje da prosečan srpski vojnik na ovom strašnom maršu ka primorju nije video hleba očima najmanje 15 do 20 dana, a neki i duže – čim su istrošene četvorodnevne zalihe. O tome svedoče brojna sećanja boraca. Treba istaći da su saveznici, razmatrajući pitanje kako da pomognu Srpskoj vojsci, za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili organizaciju prihvata i ishrane na obalama albanskog primorja, a ne prevoženja. A upravo na problemu dopremanja hrane brodovima oččitavala se sva bezdušnost i nerazumevanje saveznika i njihove politike prema Srpskoj vojsci. Saveznici su pali na ispitu.
Da takav zaključčak o angažovanju saveznika ne bi ostao na nivou paušalnog iskaza i spekulacija lako ga je potkrepiti podacima o tome kako je teklo dopremanje hrane u pristaništa:
Italija, koja je preuzela obavezu da u medovsko pristanište svakog drugog dana dopremi po jedan brod sa hranom, umesto transporta hrane, od 6. do 12. decembra, glavninu svojih pomorskih snaga angažuje samo za prevoz svog ekspedicionog korpusa iz Torina u Valonu. Zbog toga je za 26 dana, od predviđenih 13, u albanske luke stiglo samo pet brodova sa hranom od kojih je jedan (lađa “Malfeta”) bio potopljen. Nakon što su tih dana potopljeni i italijanski kontratorpiljer “Enterpido” i francuski sumaren “Fresnel”, prevoz hrane bio je potpuno obustavljen kad je to bilo najpotrebnije – između 6. i 12. decembra.
– Zato, kada su 16. decembra prve jedinice stigle u Skadar, nisu ih sačekale obećane savezničke lađe ni hleb nasušni, priželjkivani.
(Francuska i Engleska uveravale su Srbiju da su njihovim staranjem u Brindizi pristigle dovoljne količčine hrane, a da je sve zapelo oko Italije koja tu hranu nije pravovremeno i uredno dopremila do albanskih pristaništa. Ali ova pravdanja nisu ni u čemu popravile situaciju u Srpskoj vojsci.)
Istine radi, treba reći da su u Drač stigle sledeće količčine i transporti hrane: 12. decembra dva parobroda sa 700 tona hrane, 19, 20, i 24. decembra još 1400 tona, krajem decembra 400 tona i 5. januara 500 tona hrane; u Medovu 10, 16, i 24. decembra 1100 tona i u Valonu 16. decembra 400 tona, krajem decembra 500 tona, 5. januara 400 tona.
Dakle, u albanska pristaništa je od 12. decembra do 5. januara dopremljeno ukupno 5.400 tona hrane za Srpsku vojsku.
Ali, šta je sve to vredelo kad je za mnoge srpske vojnike sve već bilo kasno, jer su prve veće količine dopremljene u dračku luku tek 19. decembra. Situaciju je posebno otežavala okolnost da je i dopremanje hrane iz pristaništa išlo veoma teško i sporo. Izvodeći u jednom momentu raččnicu da bi se pristiglim količčinama mogla hraniti celokupna vojska punih 6 dana, glavnom intendantu Vrhovne komande nije preostalo ništa drugo, već da, u oččaju, i pismeno prokomentariše bednu situaciju u kojoj se nalazile jedinice: “…Samo kad bi brašno bilo bliže vojsci, ili vojska bliže brašnu!”
Nastala situacija otuda nameće logičan zaključčak da: s jedne strane, u pogledu snabdevanja hranom i prihvata trupa, odstupni marš niti je realno isplaniran niti diplomatski pripremljen, a sa druge, da saveznici, koji su imali dovoljno i vremena i sredstava, nisu odgovorili obavezama koje su sami preuzeli, niti su postupali shodno dramatiččnoj situaciji koja je se tu pred njima odigravala. Zato će se ovaj pomor zbog nedostatka hrane nastaviti sve do ukrcavanja u brodove za Bizertu i Krf.
Na Hristovom putu
U neizvesnost do beskraja putuje čitava država, vojska i deo naroda. Odstupni marš isplaniran je precizno – stazama briljantnog nastupanja Srpske vojske u Prvom balkanskom ratu. Samo, junaci sa Zebrnjaka i Bakarnog Gumna sada ne nastupaju, već odstupaju, a ni dovoljno hleba ni smeštaja. Haraju glad, horde Arnauta i bela smrt. Zla kob nadvila se nad kolonama koje se s mukom probijaju preko snežnih vrhova Prokletija, zaleđenog Čakora, Paštrika i Koritnika. Sneg pokriva mrtve i umorne. Čopori kurjaka i Arnauta i jata zloslutnih gavrana postaju njihovi stalni pratioci.
I, dok kidaju meso sa promrzlih kljusina, srpski vojnici u isto vreme liju suze za uništenim topovima i pobijenim konjima i volovima, a u zaleđenim klancima dostojanstveno i ćutke razmičču kolone pred nosiljkom u kojoj su mošti Stefana Prvovenččanog i pred volujskim kolima sa Starim Kraljem. To izabran narod na putu izgnanstva, na Hristovom putu, raspet između otadžbine i neizvesne tuđine, u pobožnom redu samrtne tišine, u kolonama nalik na sprovod, ispašta svoja smrtna i istorijska sagrešenja. Odstupnicu grobovima obeležava, a smrznuti leševi postaju mu jedini putokazi.
Bio je to marš mučenika. I te muke neki porediše sa Hristovim, a Albaniju prozvaše Srpskom Golgotom.
Posle 19 dana nadčoveččanskih napora, podviga i neprebrojanih žrtava u savlađivanju albanskih tesnaca i vrleti i crnogorskih klisura i gudura, praćeni kišom, snegom i ledom, bosotinjom i golotinjom, vaškama, gadom i smradom i pljačkom divljih hordi Arnauta, junaci sa Cera, Drine i Kolubare bejahu strašnog izgleda, da otac nije mogao prepoznati sina, brat brata. Ličili su na pokretne senke, utvare, aveti i kosture – na propale prosjake pre nego na vojsku.
Od utegnutih snažnih i spretnih vojnika ostale su rite od šinjela, od trećepozivaca poderani opanci, pocepane šajkače, nagoreli zubuni i koporani. Bili su bosi, prljavi, vašljivi, promrzli, izmučeni, poluodeveni, gladni, neobrijani, oborenih brkova, stisnutih usana, upalih obraza, utonulih očiju.
(“Nikakva žalba nije se čula sa usana ovih ljudi koji su toliko pretrpeli; kao da ih je neka zla kob gonila, išli su ćuteći; samo bi po kadšto izgovorili “hleba”; to je bila jedina reč koju su imali snage izgovoriti. Ima nekoliko dana kako većina ne beše ništa okusila…”, opisuje ulazak srpskih vojnika u Skadar Ogist Bop u delu Kroz Albaniju.)
(I u tim najtežim trenucima srpski vojnik nije poklekao. On je u svojim njedrima sačuvao Srbiju, ljubav, veru i poverenje: ljubav prema otadžbini, veru u Boga i poverenje u svoje oficire da ih i u odstupnici iz rodne grude neće odvesti na put bez nade i povratka.
A o časti i čestitosti srpskog oficira tih dana i toga vremena svedoči jedan vrlo interesantan podatak. U pregledu gubitaka Srpske vojske u periodu od 14. aprila 1916. do 13. januara 1917. godine, koji predstavlja i zvanični izveštaj Vrhovne komande, navedeno je da se u naznačenom periodu od starešinskog kadra neprijatelju predao samo – jedan oficir).
U glibu diplomatije
U samom poččetku razmatranja pitanja kako da pomognu Srpskoj vojsci u ključnim trenucima njenog izbavljenja, saveznici nisu imali jasan plan kako sa tom vojskom postupiti. Zato, a i iz brojnih drugih razloga (nesloge i nepoznavanja situacije koja je nastupila i slabih procena šta će tek nastupiti) za prioritete i red hitnosti u pružanju pomoći odredili su organizaciju prihvata i ishrane a ne prevoženja. Odugovlačćeći sa procenama u kojima je kamen spoticanja bilo pitanje da li “bedni ostaci ostataka” zavređuju ma kakvu reorganizaciju, pitanje transporta, oporavka i reorganizacije naše vojske potisnuto je u drugi plan i ostavljeno za kasnije rešavanje.
A najveći razlog što kod saveznika nije postojao jasan plan o tome na koji način postupiti sa Srpskom vojskom ležao je u opreččnim procenama saveznika, koje su bazirane na njihovim sebiččnim političkim interesima.
Upravo su slabe procene celokupne vojne situacije na Balkanu i stanja Srpske vojske, kojima su saveznici raspolagali, dovele do toga da u ključnom trenutku budu izmenjeni i početni planovi evakuacije. Jer, da su procene bile realne, bilo bi jasno da nema te vojske koja bi se mogla reorganizovati tu, u Albaniji, u uslovima potpunog okruženja, a pogotovu ne one koja je pretrpila svojevrsni brodolom.
A da su saveznici uz brodove sa hranom privukli i transportne brodove radi hitne evakuacije Srpske vojske na sigurno, uz puno obezbeđenje prevlasti na moru za organizaciju nesmetanog transporta, to bi već značčilo da su njihove procene bile dobre, a namere nekih od njih iskrene pa bi i srpske žrtve bile neuporedivo manje.
Treba imati na umu da je odluka o povlačenju Srpske vojske kroz Albaniju i Crnu Goru, preko vojnih izaslanika upućena savezniččkim snagama istoga dana kada je i doneta. Odluka je, međutim, odmah izazvala sporenja među njima.
Engleska i Italija zauzele su stav da Srpska vojska ostane u Albaniji i da se tu, ako se to uopšte isplati, reorganizuje, dok su Francuska i Rusija uspostavili početni zahtev da se ona prebaci u severnu Afriku.
(Za englesku diplomatiju ovo je bila i prilika da uceni Srbiju zbog neustupanja koncesija Bugarskoj, pa je cinično još uvek postavljala pitanje opravdanosti odluke Vrhovne komande o povlačenju i same potrebe reorganizacije Srpske vojske.
“ Što se danas nalazite u teškoj situaciji, sami ste krivi. Tvrdoglavo ste odbijali da Bugarskoj učinite koncesije”, izjavljuje ministar vojni Velike Britanije.)
(Italijanska diplomatija nastojala je da iskaže sebične interese i pretenzije prema Balkanu, kao i prezir koji je gajila prema Srbiji kao istoččnom susedu. Nastala situacija išla je donekle na ruku francuskim težnjama za otvaranjem novog – Balkanskog fronta, jer se mogla uklopiti u njena nastojanja da rastereti zapadni front. Ali, njen zamah u tom pravcu kočio je sveže potpisani ugovor sa Italijom. Uz to i postojeće okolnosti nametale su joj potrebu dodatnog vojnog angažovanja, pa odluku nije bilo jednostavno doneti.)
Osim što su Italijani 8. decembra pohitali da sa jednim odredom vojske okupiraju Drač i Valonu (više radi sticanja svojih pozicija na Balkanu nego radi prihvata Srpske vojske i dostavljanja hrane u slagališta) od donetog rešenja o akciji na Balkanu, pa do prvih praktičnih koraka, prošlo je dvadesetak dana mučnog natezanja saveznika, slanja inspekcija, sagledavanja i procene stanja i analiziranja izveštaja, a da gotovo ništa nije učinjeno…
Srbija “izgubila” 1483 vojnička groba
Podaci do kojih je autor studije-knjige “SRBIJO, MAJKO I MAĆEHO” došao poređenjem pet vrsta spiskova, sa podacima iz drugih dokumenata, govore da je na tlu severne Afrike na 24 groblja ostalo da počiva 3226 srpskih vojnika. Od toga je evidentirano: 1 general, 88 oficira, 143 podoficira i 42 pitomca. U navedene podatke uključeni su i sahranjeni u grčko groblje u gradu Tunisu i nastradali brodolomnici u bizertsko-sicilijanskom prolazu i u blizini Malte, kao i grobovi i groblja u Alžiru, a koje retko koji autor pominje i o čemu postoje slabo evidentirani tragovi.
Od toga u Tunisu na 5 grobalja i u dubini bizertskog zaliva ostalo je da večno počiva najmanje 2769 srpskih ratnika, a u francuskoj koloniji Alžir na 18 grobalja u tri kolonijalna departmana (Alžir, Konstantin i Bon), svoje kosti rasulo je 457 srpskih vojnika.
Ko je Luka Nikolić?
Luka Nikolić je rođen je 29. oktobra 1954. godine u Zaovinama kod Bajine Bašte. Posle osnovne škole koju je završio u rodnom mestu, putevi daljeg školovanja vode ga u Sarajevo gde završava Srednju vojnu školu Kopnene vojske. Odličan uspeh omogućio mu je da odmah upiše Vojnu akademiju kopnene vojske u Beogradu, zvršio je sa odličnim uspehom. Zbog nesporaziuma sa mentorom oko izbora teme, odustao je od magistarskog rada na Fakultetu političkih nauka koji je studirao uporedo sa Vojnom akademijom.
Sa činom potporučnima raspoređen je na službu u 20. gardijski pešadijski puk u Valjevu. Od 1982. do 1991. godine radi kao novinar, urednik i odgovorni urednik lista “Vojnik”. Od prvog do poslednjeg dana rata na prostorima Jugoslavije obavljao je dužnost predsednika Komisije za identifikaciju poginulih Prve armije pri VMA. Po završetku ratnih sukoba obavljao je dužnost načelnika Doma garde u Topčideru. Penzionisan je u činu potpukovnika 1996. godine, a po izbijanju agresije NATO na SRJ dobrovoljno se prijavio na dužnost koju je obavljao u prethodnim ratnim dejstvima.
Njegov pradeda Sava učestvovao je u “Javorskom ratu”, deda Đunisije u Prvom i Drugom balkanskom i Prvom svetskom ratu, otac Radomir u Drugom svetskom ratu, a on u poslednjim ratovima na tlu Jugoslavije i odbrani od NATO agresije.
Ozbiljnim naučnim ratom poočeo je da se bavi tek po penzionisanju. Do sada je učestvovao na nekoliko simpozijuma iz oblasti vojne istorije i objavio više naučnih radova. Ova knjiga je njegov prvenac.
Druga je korist od šuma, što nam čiste vazduh koji dišemo i koji nam je za život isto tako potreban kao i hleb. Kome nije poznato ono prijatno čuvstvo, koje nas obuzima kad na žarkom danu u šumu stupimo, grudi nam se šire, glava se bistri, niz umoreno telo struji neka nova snaga i po odmoru od kratkog časa povraćamo se opet u stanje da možemo svoj put ili svoju radnju produžiti.
