LIVADA, U JESEN

tamoiovde-logo

Otišli su cirkusanti, „atlete” i mečkari, jesen je na izmaku. Tu na Malom polju ili na Grofovim zapećku, kako ga još zovu, ostali su još samo tragovi njihovog boravka, utabano polje i zgažene trave. Nasred livade nalazi se jama, duboka skoro metar i jasno vidljiva među razgaženim krtičnjacima.

tamoiovde-030Tu je još nedavno bio zaboden šatorski jarbol, pri dnu širok i netesan, a pri vrhu tanak i vitak; na njemu barjak. Oko jame izrovano zemljište, sasvim golo, nazire se ilovača izvučena iz dubine. Nije to ona jama od prošle ili pretprošle godine, kako bi se moglo pomisliti. Jer cirkusi dolaze i odlaze, mali provincijski cirkusi sastavljeni od Cigana i mađioničara, od pelivana i „atleta”, svake godine, s jeseni, kao poslednje slavlje leta, kao neki smešni paganski praznik. Ali to nikad nije ista družina niti isti šator, pa ni isti jarbol. Ona jama od prošle godine, ona u kojoj je tada bio zaboden stub šatora, sad se uopšte ne vidi i ne bi se moglo reći gde je bila, jer ta je jama već zarasla kao rana, samo još temeljitije – nije od nje ostao ni ožiljak ; prekrile su je zemlja, trave, korovi. A i ova će uskoro nestati, podlokana kišom i zatrpana zemljom, zatim će je neko vreme skrivati sneg, a kad dođu prolećne mlake kiše i pljuskovi, zatrpaće je zemljom i pokriti travom, kao da je nikad nije ni bilo. I neće biti ni traga od jesenje svečanosti koja je ovde cvetala pod ružičastim šatrama.

I nigde više šarenog vašara, nigde pelivana, nigde kikota majmuna i barikanja tromih slonova. Cirkus je otišao, iznenadno kao što je i došao. Jednog jutra, rano, pre izlaska sunca, mišićavi mladići u mornarskim majicama, koji su tu danima izvodili svoje veštine od kojih je svima zastajao dah, povadili su kočeve, poskidali žice i konopce, oborili ružičasti šator i gordi jarbol sa zastavom. Zatim su sve to spakovali hitro i umešno u svoje drvene kućice, slične velikim lađama. Onda su krenuli, tiho, kao da se kriju, točkovi kućica su škripali tužno, a kroz prozore, pored zamaknutih zavesa, moglo se videti kako posluju oko ručka čarobne žene-ribe, dok se iz dimnjaka dizao plavi dim, jedva vidljiv u jutarnjem plavetnilu neba. Životinje su rikale u kavezima, samo se slon vukao iza povorke, dostojanstveno i lenjo, hladeći se svojim golemim ušima.

Sada, tek dan-dva po odlasku cirkusa, polje još nosi sveže tragove svega onoga što se tu zbivalo. Po tom širokom prostoru, širem od kruga koji je pokrivao šator (po izgaženosti zemlje jasno se vide njegove granice), leže po zemlji još svetli poklopci pivskih flaša, razbacani bez reda, opervaženi po ivicama tankom čipkom, kao cvetovi, raskvašeni opušci cigareta, ogrizine jabuka, već zarđale koštice od voća, zgaženi fišeci od sladoleda, tragovi konja i ljudi, sasušeni brabonjci cirkuskih zveri, kore hleba, listovi starih novina na kojima su sedeli gledaoci, istrgnute stranice iz đačkih svezaka sa crtežima, kutije od cigareta, od šibica, razvaljene kese od hartije po kojima šetaju mravi. Na mestu gde je stajao stari kosmati cirkuski konj, „poni”, zemlja je izrovana kopitama, trava iskorenjena, samo se još nađe pokoja vlat zgažene i izmuljane slame, sasvim potamnele. Malo dalje, vide se tragovi negdašnjeg šatora za majmune; četvrtasti plato, iz kojeg još vire, po uglovima, grubo tesani klinovi od hrastovine, s gornje strane oljušteni ušicama sekire. Mada je prošlo tek nekoliko dana od odlaska cirkusa, trave se već mestimice ispravljaju, kao zelene čelične opruge, naknadno, čudesno, kao da je tek sada sišlo sa njih ljudsko stopalo ili konjsko kopito.

Izvan ovog utabanog polja trave su guste, mirišljave, izmešane s kasnim poljskim cvećem, modrim i žutim, s napuklim zvončićima i svakojakim korovom koji buja pobednički, daveći svojim pipcima, pri vrhu već zarđalim no ne manje snažnim, nežne stabljike cvetova i modrozelenih trava. Ovo je poslednji zamah trava, poslednji srk korenja. Bokvice su isturili svoje potamnele stabljike okićene grozdovima, lišće korova počelo je po ivicama da tamni i da se nabira, pretvarajući se pri vrhu u kandže koje prodiru jedna u drugu. Vodi se tu neka za oko nevidljiva borba, neko bujanje iz kojeg strče pobedničke sablje korova i njihovi dugi pipci, a cveće, pogođeno tom nezasitom navalom proždrljivih trava, buja poslednjom snagom, nekako preterano mirisno. Opijeni i poneseni tim mirisima, teškim i izmešanim, i tim bojama, zbunjujuće isprepletenim, pčele i insekti zuje bezglavo po tom mirišljavom razbojištu, sudaraju se sa zunzarama i osama, sa lažipčelama i leptirima. Poneki skakavac, podnaduo i težak, i sam boje lista koji vene, proleti šumno preko livade, zatim padne, onako težak i trom, u gustu zapletenost bilja, kao divlji, zreli plod.

Tako izgleda livada, pusta jesenja livada posle vašara…

Odjednom, sa zapada, izranja iz trava moj otac, zamahujući visoko svojim štapom, i zastaje na samoj ivici utabanog polja, tamo gde je bio šator s majmunima. Sagnuvši se, on počinje svojim strogim i znalačkim pogledom da ispituje na cveću pogubni učinak jeseni. Onda mu se pogled zaustavlja na parčetu zgužvane hartije koja sasvim strči iz ove botanike i odudara svojim bledim mrtvilom od bujne živosti jesenjeg zelenila. Prvo je dodirnu šiljkom svog štapa, kao što ptica dodiruje kljunom nepoznat plod, zatim se sagnu i raširi je, pa onako kratkovid, ne dižući je sa zemlje, poče da sriče sa nje gotska slova. Bila je to stranica istrgnuta iz nekog nemačkog kuvara kojim su se, bez sumnje, služili cirkusanti i „atlete”, kako bi sačuvali gumenu elastičnost svog tela i čeličnu snagu svojih mišića: Umak od kiselice. Vrti glavom moj otac, sa izrazom ljutnje i prezira, jer se, očigledno, ne slaže sa ovim nemačkim kuvarom, čija se besmislenost sada, u ovim ratnim danima, najtragičnije oseća. A moj otac ima oproban recept za kiselicu koja se spravlja bez masti, samo sa vodom i solju, naravno sa dodatkom nekog aromatičnog bilja i začina, dostupnih svakom, no čija imena još čuva u tajnosti. Eto, zato se on sad mršti, zato nastavlja da čita sa ironičnim osmehom na usnama. Zatim, ponesen tekstom, koji ga samo još više uverava u prednost njegovog načina, on okreće drugu stranu, ne obraćajući pažnju na već stvrdlu skramu ljudskog izmeta koji se nahvatao preko gotskih slova – dijagonalno. „He!”, kliče moj otac, „eto vam, gospodo, vašeg milerama! Eto vam vašeg gotskog umaka!”

I, zadovoljan zbog te male osvete, on se uspravlja, zatim jednim preciznim pokretom mačevaoca nabada tu stranicu na šiljak svog štapa, kako bi još neko vreme mogao da je ima uza se, kao podsetnik. Onda ponovo zakorači u visoke trave, stiskajući pod pazuhom svoj herbarijum (HERBARIUM PANNONIENSIS), u kojemu su ležali, kao skupocene marke, presovani cvetovi i uzorci livadskog bilja: krasuljka, bogorodične trave, žalfije, šafrana, Gypsophila peniculate

Danilo Kiš

Izvor:Književnost

_________________________________________________________________________________

Advertisements

STVARAN SVET U KOJEM ŽIVIMO…

TAMOiOVDE-logo
Film „Zemljani“: Delo koje morate odgledati i koje će vam promeniti život!

Svi oni koji kažu za sebe da su ljubitelji životinja trebalo bi da pogledaju film „Zemljani“. Oni koji se interesuju kako funkcioniše svet u kome živimo i ko stoji iza napretka ljudske rase, ne smeju da okreću glavu od istine.

1403692818ky_deadcowsPredstavljamo vam film koji velike korporacije i vlade ne bi volele da odgledate!

Da bismo postali samosvesni pojedinci koji žive u 21.veku moramo se suočiti sa realnošću i izaći iz fabrikovanog sistema.

Film Zemljani (eng. Earthlings) je dokumentarni film višestruko nagrađivan na festivalima i koji se smatra za jedno od najvažnijih dela iz oblasti prava životinja i zaštite životne sredine.

Izašao je 2005. godine i prvenstveno je zamišljen je kao projekat podizanja svesti građana o sterilizaciji kućnih ljubimaca.

BeFunky_earthlings1Zahvaljujući producentu, scenaristi i reditelju Shaunu Monson-u koji je počeo da istražuje sve aspekte životinjske eksploatacije i njihove povezanosti sa ljudima, ovaj projekat obuhvatio je: tržište kućnih ljubimaca, azile i skloništa, mesnu industriju, industriju kože i krzna, industriju morske hrane, korišćenje životinja za zabavu i medicinske svrhe.
Originalnu muziku je komponovao Moby, a narator je holivudski glumac Joaquin Phoenix koji je dobio nagradu za humanitarni rad na ovom dokumentarcu.

Ovaj film sadrži zbir snimaka koje su reditelju dostavili ljudi iz udruženja za zaštitu životinja, pojedinci i organizacije. Autentičnost snimaka je potvrđena dugotrajnim istraživačkim radom, a autor i sam apeluje na početku dela na javnost koja odbacuje istinu.

Mi vas samo možemo zamoliti da film odgledate do kraja.

BeFunky_Earthlings_March1Scene su jezive, uznemiravajuće, groteskne ali imajte na umu jedno: scene su realne!

Sve ovo što vidite danas, sve ovo što će u vama izazvati buru emocija i što će vas naterati da zažmurite – se dešava svakog dana širom sveta.
Nevezano za to da li ste vegetarijanac, da li planirate da prestanete da nosite krzno ili ne, ovo delo morate pogledati!

Čak i ako posle ovoga ne budete promenili ništa u svom životu, važno je da bar budete svesni šta se dešava životinjama širom sveta.

BeFunky_earthlings_1.jpgSpoznati istinu je prvi korak ka promenama.

Film „Zemljani“ jedno je od dela koja mogu podstaći sve nas na aktivizam, na nepristajanje na monstruozni sistem koji od nas traži da žmurimo nad patnjom drugih živih bića.

Otvorite oči i ma koliko bilo teško pogledajte svet u kome svi živimo.

Ako vam se ono što vidite ne dopadne, znajte da ga uvek možete promeniti…

Stisnite zube i odgledajte ovaj film!

______________________________________________________________________________________________


Autor: zivotinje.rs

______________________________________________________________________________________________

ŽIVOT U ŠARADI…

TAMOiOVDE-logoKao da su je braća Grim krečila…

Ova šarena šuma koja je „nikla“ na fasadi višespratnice u Moskvi, samo je jedna od najživopisnijih fasada u svetu po izboru posetilaca sajta „Boredpanda“.

Fasada-iz-bajke,-foto-1

Zgrada u Moskvi

Da li biste živeli u jednoj od ovakvih kuća ili zgrada?

Fasada-iz-bajke,-foto-2

Hundertvaserhaus u Beču

Imajte na umu da to što od dužeg gledanja u neke od njih može da vam pozli, nema nikakve veze sa enterijerom.

Fasada-iz-bajke,-foto-3

Istanbul

Mišljenja na sajtu „Boredpanda“, koji je i sakupio ovu kolekciju šarenih fasada, jesu podeljena – neki komentarišu da grad treba da bude što veseliji i pozitivniji, dok je za druge ovo cirkus!

Fasada-iz-bajke,-foto-4

Zgrada Karabanšel, Madrid, Španija

Fasada-iz-bajke,-foto-9

Kuća u Bruklinu (Foto: boredpanda.org)

Podelite svoj stav sa nama…

Izvor.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-5

Mikonos, Grčka (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-6

Zgrada u Drezdenu koja svira kad pada kiša (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-7

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-8

Galerija u Vilnjusu, Litvanija (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-10

Foto: boredpanda.org

Fasada-iz-bajke,-foto-11

Fasada u Kelnu (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-12

Ljubičasta kućica u San Francisku (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-13

Singapur (Foto: boredpanda.org)

 

 

 

 

______________________________________________________________________________________________

Fasada-iz-bajke,-foto-15

Zamošć, Poljska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-foto-14

Vimeru, Francuska (Foto: boredpanda.org)

Fasada-iz-bajke,-br-16

Granada, Nikaragva (Foto: boredpanda.org)

 

 

______________________________________________________________________________________________

IZA ZAVESE DEČJIH ILUZIJA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Život u cirkusu

Balansiranje na tankoj žici koja povezuje i razdvaja školovanje, neobično detinjstvo, cirkusku tradiciju i akrobatski duh, čini da deca sazrevaju vrlo rano.

images-2012-12-iza_zavese_decijih_iluzija_aps_763968207

Foto: Marko Risović

Pred njima je put neizvesnost i napornog rada, ali ona toga nisu svesna. Za njih je ovo samo igra.

Melani Donert ima šest godina. Dok je posmatram kako se bezbrižno ljuljuška na surli ogromne slonice, pokušavam da se setim svog detinjstva i trenutka kada sam prvi put otišao u cirkus.

(Pogledajte galeriju fotografija)

Ono što za Melani predstavlja svakodnevicu, za mene je u njenom uzrastu bio čarobni svet sakriven iza zavese cirkuskog šatora. Kao i svako drugo dete, sa nestrpljenjem sam čekao da me roditelji uhvate za ruke i odvedu u carstvo naglašenih boja, smešnih klovnova, egzotičnih životinja i veštih artista. Ono što se ispred mene dešavalo, rasplamsavalo je dečju maštu.

Danima posle predstave, pokušavao sam da izvedem neke od vratolomija koje sam zapamtio. Kada bih, kako sam mislio, uspeo u tome, osećao bih kao da pripadam svetu magičnih bića iz cirkusa.

Tokom svake predstave pitao sam se šta se dešava iza kulisa cirkuskog kruga. Kuda odlaze svi kada se svetla pogase, kada se ljuljanje trapeza potpuno umiri i utihne glasna muzika? Do odgovora sam došao mnogo godina kasnije, kada sam, privučen živopisnim sećanjima iz detinjstva, zavirio iza zavese staklenim okom foto-aparata.

Život u cirkusu nije lak. Bleštava svetla prikrivaju pravu sliku, punu neizvesnosti i odricanja. Težak rad i nomadski život oblikuju bore na licima cirkusanata, kao što kiša, vetar i sunce prave pukotine na njihovom šatoru. Mnogi od njih nisu imali izbora. Veština se prenosi sa kolena na koleno, a budućnost ovih ljudi određena je i pre njihovog rođenja.

Cirkuske porodice ljubomorno čuvaju svoju tradiciju, pa znanje ostaje u uskom krugu ljudi. To čini cirkus zatvorenom strukturom, sa jasnom hijerarhijom i pravilima. U taj krug je teško ući, što sam i sam imao prilike da iskusim. Ipak, čini mi se da je daleko teže iz cirkuskog kruga izaći, naročito onima koji su rođeni unutar njegovih granica.

Melani, devojčica sa početka priče, jedna je od njih. Potiče iz porodice artista sa dugom tradicijom. Ona pripada četvrtoj generaciji koja živi i nastupa u cirkusu. Lice joj je razvučeno u širok dečji osmeh dok se igra i komanduje slonici Liliki, koja je oko stotinu puta teža od nje. Jedan pogrešan potez mogao bi da bude fatalan, ali Melani ga verovatno neće napraviti. Za nju je ovo svakodnevna zabava, kao što je za drugu decu igra sa plišanim igračkama ili fudbalskom loptom. Prvi put je stala pred publiku kada je imala samo dve godine. Od tada redovno nastupa u nekoliko tačaka u italijansko-mađarskom cirkusu koji nosi njeno ime. A u dokolici mirno spava zavaljena u sigurnost slonovskog zagrljaja i sanja vesele snove naglašenih boja, verovatno poput onih koje krase moje sećanje na detinjstvo i česte posete cirkusu.

Fineas T. Barnum je još polovinom XIX veka znao da ljudi ostaju velika deca čitavog života. Rodonačelnik savremenog cirkusa, vešt šoumen i biznismen, koristio je ljudsku potrebu za zabavom kao osnovni pokretač svojih aktivnosti. Njegov „Najveći šou na zemlji“ bio je i te kako dobra i unosna predstava.

Svet se od tada promenio. Senzacionalizam i spektakl preneti su u domen virtuelne zabave.

Cirkus je doživeo veliku transformaciju. Savremene trupe više liče na pozorišne – nastupaju u zatvorenom prostoru, bez šatora i bez životinja, zbog protesta raznih udruženja koje se protive njihovom korišćenju u predstavama. U Francuskoj, SAD-u, Rusiji i Kini postoje fakulteti na kojima se izučavaju cirkuske veštine. Mađarska, kao zemlja sa dugom tradicijom u ovoj sferi zabave, ima izgrađen cirkuski kompleks nadomak Budimpešte. Retki su anahroni primeri nomadskih cirkusa koji i dalje žive po nekim starim pravilima, stalno putujući u potrazi za publikom i zaradom.

images-2012-12-zivot_u_cirkusu_aps_443697367Dok posmatram jedan od tih tradicionalnih putujućih cirkusa kako tromo, u dugoj koloni vozila, nestaje iza linije horizonta u smiraj dana, setni prizor me tera da se zapitam da li će u godinama koje dolaze neko dete osetiti iskrenu radost i ushićenje dok posmatra Melani kako graciozno pleše na leđima svoje slonice.

Ova reportaža, objavljena u izdanju časopisa za oktobar 2011. godine, dobila je nagradu „Best Edit“ u konkureciji vše od 30 redakcija National Geographica

Autor: Marko Risović/nationalgeographic.rs/

___________________________________________________________________________________________

 

NADREALNA MESTA I TEMATSKI GRADOVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Najčudnija mesta i gradovi

 Kineski inženjeri planiraju da izgrade španski Cadakus, u Ksiamen zalivu, imitaciju luke na Kosta Bravi koja je nekada bila dom Salvadora Dalija. U Španiji je podignuta zgrada od 47 spratova, ali je lift ugrađen za samo prvih dvadeset. Svet je pun fantastičnih gluposti, tematskih gradova i nadrealnih mesta za život. Predstavljamo vam neke od njih.

108080_selo-patuljaka_afSelo patuljaka – Kunming, Kina

Ovo čudno selo nastalo je kao sigurno utočište za progonjene kineske patuljaka koji su stotinama godina bili iskorištavani u raznim cirkusima.

 Svi u planinskoj zajednici Kunming, u južnoj Kini, koja broji 120 stanovnika moraju biti niži od 1,3 metara, a takođe imaju i svoju vlastitu policiju i vatrogasce. Grupa se ubrzo pretvorila u turističku atrakciju, nakon što su izgradili kućice u obliku pečurki i prihvatila način oblačenja likova iz bajki.

  Šahovski grad – Kalmikia, Rusija

  U državi u kojoj 300.000 ljudi živi u siromaštvu i gde se pojedina naselja snabdevaju vodom  cisternama, izgrađen je grad posvećen šahu i šahovskim takmičenjima. Ovaj veliki kompleks nalazi se istočno od Elista, Kalmikia u Rusiji .

  Bivši predsednik Kirsan Iliumzhinov, veliki zaljubljenik u šah,koji je ujedno bio i predsednik FIDE, došao je na ideju da napravi prestonicu posvećeni njegovoj velikoj pasiji.

U gradu se nalaze konferencijski centar , javni bazen i muzej Kalmiku, dok centralnim delom dominira šahovska palata. Ova velika šahovska prestonica završena je 1998. godine, u vreme 33. šahovske olimpijade.

Jevrejska autonomna oblast – Birobidžan- Rusija

Ovu veštačku jevrejsku domovinu, u istočnom Sibiru, 1928. godine stvoro je Staljin. Trebalo je da postane nova matična država za ruske Jevreje. Zbog oštre klime i političke situacije tog vremena malo Jevreja se odlučilo da živi ovde. Glavni grad Birobidžan za vreme II svetskog rata bio je utočište za Jevreje. Osnivanjem Izraela opalo je interesovanje za ovu oblast, a u Birobidžanu danas živi oko 70.000 ljudi, samo pet odsto čini jevrejsko stanovništvo.

  108092_1_hlGrad smeća – Manshiat Naser,Kairo, Egipat

U ovom predgrađu Kaira umesto cveća i lepo uređenih terasa, naići ćete na gomile naslaganog raznog đubreta. Svakome od nas bi ovo pretstavljalo noćnu moru, ali za stanovnike ovog dela Kaira to je odličan izvor prihoda. Oni uspevaju da recikliraju neverovatnih 80-90 odsto od onoga što  su pronašli.


108093_japan--kenta-mabuchi_af

Hasima l foto: Kenta Mabuchi/flickr.com

Ostrvo Hasima – Japan

 Nekada je ovo bilo jedno od najgušće naseljenih oblasti u Japanu, danas je grad duhova i jedna od turističkih atrakcija. Englezi su mu nadenuli nadimak Battlesship što u prevodu znači Ratni brod, jer zbog bedema kojim je opasano liči na ratni brod.

 Korišćeno je za eksploataciju uglja, a 1890. godine kupljno je od strane Mitsubisia, kada je nafta zamenila ugalj, masovno su zatvarani rudnici u Japanu, ni Hashima rudnici nisu bili izuzetak. Mitsubishi je zvanično najavio zatvaranje rudnika 1974. godine.

 

108094_cuber-piti--sydney-oats_af

foto: Sydney Oats/flickr.com

108095_crkva--percita_af

Crkva Sv.Ilije Proroka l foto: Percita/flickr.com

Cuber Pidi ili “Rupa belog čoveka” – Australija

 Cuber Pidi je jos jedan grad rudara, ime je poteklo od lokalnog aboridžanskog termina kupa-piti, što u prevodu znači “rupa belog čoveka”. Ovo je jedno od najvećih nalazišta opala u svetu.

U gradu živi oko 2.000 stanovnika, a zbog velikih temperatura većina građevina se nalazi ispod površine zemlje, prodavnice, hotel, muzeji…

Pod zemljom se nalazi i srpska pravoslavna crkva, crkva Svetog Ilije Proroka, jedina takva na svetu.

108096_humberstone--carlos-varela_af

foto: Carlos Varela/flickr.com

Rudarski gradići Humberstone i LaNoria

Ovo su dva rudarska grada u Čileu koja su nastala krajem 19. veka, a gradovi su napušteni ne tako davne 1960. godine nakon što su rudnici presušli rudom,a radnici, tretirani gotovo kao robovi, ostavljeni da se drugde negde snalaze kako znaju i umeju.

  Stanovnici okolnih mesta boje se da se približe napuštenim rudnicima, jer veruju da praznim ulicama još uvek lutaju duhovi siromašnih rudara, koji nikada nisu uspeli otići, dok pogled na lokalno groblje koje je puno otvorenih grobova izgleda stravično kao iz nekih horor flomova o zombijima.

 

108097_krako--wikipedia_hl

Krako

Krako u Italiji

Neverovatni gradić na steni, slobodno možemo nazvati srednjevekovnim, jer građevine potiču iz tog perioda. Prvi pisani tragovi o gradiću potiču iz 11. veka, kada je jedan od crkvenih velikodostojnika bio zaveden kao vlasnik ovog gradića.

Grad se tokom vremena često praznio, što zbog skoro nikakve privrede što zbog čestih zemljotresa i klizišta. Prva velika seoba se odigrala između 1892. i 1922. godine kada je skoro kompletno stanovništvo Kraka emigriralo u Severnu Ameriku, međutim tek je 1963. godine gradić ostao bez stanovnika kada su vlasti preselile preostali živalj u obližnju dolinu Krako Peskijera.  

108098_kolmanskop--damien-du-toit_hl

foto: Damien du Toit/flickr.com

 Kolmanskop u Namibiji

  Velika dijamantska groznica je uticala na nastajanje gradića usred pustinje. Krahom tržišta dijamanata posle Prvog Svetskog rata, započeo je krah gradića. Tokom 50-tih godina prošlog veka, on je potpuno napušten, a pustinja je počela da uzima nazad zemlju na kojoj leži grad, te je većina objekata u gradiću pod peščanim pokrivačem.

Gradić Helltown

Gradić u američkoj državi u kojem je vlada masovno otkupljivala zemlju 70-ih godina,ostalo je napušteno nakon nerealizovanih planova i seobe stanovništva .Domovi stanovnika trebali su biti srušeni, a zemlja pretvorena u nacionalni park, ipak tako nešto se nikada nije desilo.Tako se stvorilo zaraslo zemljište neodržavano više decenija.U tom geradiću postoji takozvani drum „Kraj sveta“. Iz te, inače slepe ulice,ko bi se udaljio od znaka upozorenja da je zatvorena,nikad se više nije vratio…. Mesto po nekim pričama opsedaju gnevni duhovi članova Ku Klux Klana,kao i duhovi pacijenata lokalne psihijatrijske bolnice i preminulih mutanata koji su nastali kao posledica eksperimenata vlade SAD-a.

M.Nikolić/ superodmor.rs

___________________________________________________________________________________________

DA. NE BI ME BILO BRIGA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________

Da su me ukrali Cigani

Da su me ukrali Cigani u tužnom gradskom parku,
u mornarskom odelu, i nestali u mraku,
odveli bi me daleko, gde stiže samo želja,
pred začuđenim licem mojih roditelja.
Da su me ukrali Cigani, ne bi me bilo briga,
jer bih mislio da se samo nastavlja igra.
Svi bi tvrdili da sam sa srećne zvezde pao
i ništa o svom životu ja nikad ne bih znao.
Da su me ukrali Cigani, imao bih slobodu
da pijem svoje vino i pijem svoju vodu.
Bio bih bogat i voljen, a vračara bi mi rekla
da nemam svog imena i da sam bez porekla.
Da su me ukrali Cigani, još dok sam bio dete-
iz ovog mrtvog grada, iz nevolje i sete;
imao bih svoj šator i medveda na lancu,
svoju zvezdanu kuću, konja i hleb u rancu.
Da su me ukrali Cigani, provodio bih dane
Ležeći u travi kraj auto-strade,
Svirao bih gitaru i prelazio milje,
ljubeći jedno biće slobodno i divlje.

Miroslav Antić