KAO DA BIOSKOPE NIKAD IMALI NISMO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Veličanstvena i tužna istorija bioskopa u Srbiji

Samo pet i po meseci pošto je Pariz video prve pokretne slike braće Limijer, Beograd je imao priliku da upozna kinematograf i da se kao i ostatak sveta upusti u osvajanje nove atrakcije i umetnosti.

351919_Zlatan-Krst2

Prva projekcija u kafani kod Zlatnog krsta, 1896.

Po starom kalendaru 25. maja, a po novom 6. juna 1896. godine, u omiljenoj kafani kod “Zlatnog krsta”, na Terazijama, na mestu gde je do skoro u višespratnici postojao restoran “Dušanov grad”, održana je prva filmska projekcija u Beogradu.

Ipak, jedna pretpremijera održana je dan uoči ovog svečanog prikazivanja kinematografskog čuda Beogradu, koja je služila da se novinari upoznaju sa novom evropskom atrakcijom kako bi već pomenutog 25. maja (odnosno 6. juna) sve naslovne strane novina u Beogradu najavile ovaj nesvakidašnji događaj.

braca-limijer

Braća Limije

Kafana kod “Zlatnog krsta” bila je omiljeno sastajalište intelektualne elite, pesnika, slikara, u njoj su se već održavale izložbe i večernji skupovi. Filmove su na Balkan doneli Andre Kar, fotograf i Žil Žiren, mehaničar, koji su bili zastupnici braće Limijer.

Program u Beogradu, najavljen u novinama kao čudo neviđeno, bio je sličan prvoj bioskopskoj predstavi održanoj u Parizu 28. decembra 1895. godine, a između ostalih prikazani su “Ulazak voza u stanicu”, “Kupanje u moru”, “Riblja pijaca u Marselju” i “Rušenje zida”. I sam kralj Aleksandar Obrenović prisustvovao je jednoj od predstava 16. juna a program je trajao sve do 30. juna te godine.
Naredne godine, Andre Kar ponovo dolazi u Beograd, kako bi tu snimio i prve kadrove na tlu Srbije. Ovi filmovi, među kojima su bili i “Kalemegdanska šetnja”, “Tramvajska stanica na Terazijama”, “Izlazak radnika iz Fabrike duvana” i još desetak, nažalost, nisu sačuvani.
Zanimanje za filmsku umetnost u Beogradu nije jenjavalo i narednih godina Srbiju su posećivali mnogi putujući kinematografi, prikazujući filmove po iznajmljenim dvoranama i pod šatrama. Pored prikazivanja, neki su i snimali kadrove po Srbiji, ali ni oni nisu sačuvani.

Prvi Srbin koji se bavio prikazivanjem filmova bio je Stojan Nanić iz Zaječara, vlasnik “Prvog srpskog kinematografa”, koji je prikazivao filmove već od 1900. godine.

botoric

Svetozar Botorić, prvi producent filmova

Podaci iz štampe tog doba pominju i filmove “Venčanje Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin”, “Srbija” i druge, ali najstariji sačuvan film snimljen na ovom podneblju je “Krunisanje kralja Petra I u Beogradu 1904. godine”, koji je snimio Arnold Mjur Vilson, počasni konzul iz Šefilda i snimatelj Frenk Storm Moretšo. Ovaj film, osim što ima veliku istorijsku vrednost, svrstan je u najznačajnija ostvarenja s početka 20. veka u svom žanru.

Još jedan od pionira filmske umetnosti u Srbiji bio je Ernest Bošnjak, koji je počeo da prikazuje filmove od 1906. godine, a 1909. je počeo i da ih snima. On je prvi stvorio i film sa kamerom koja ima stativ sa pokretnim postoljem i time ušao u srpsku filmsku istoriju.

Svakako jedan od najpoznatijih filmskih radnika tog doba bio je i Aleksandar Lifka, vlasnik jednog od najvećih putujućih bioskopa u Evropi koji je, nastanivši se u Subotici, otvorio bioskop 1911. godine. Snimao je mnogo, ali je iz vremena pre Prvog svetskog rata sačuvan samo jedan film – “Srpsko Bogojavljenje u Subotici”.

hotelparizbotoric324523

Hotel Pariz, Svetozara Botorića

Tih godina u Srbiji su bar po jednom godišnje gostovali i najpoznatiji evropski putujući bioskopi “Narten”, “Bahmajer” i drugi a od domaćih vlasnika bioskopa najpoznatiji su bili, pored Stojana Ninića, i Milosav Nešović, Bora Jelkić i Todor Najdanović-Negotinac.
Svakako jedan od najznačajnijih preokreta dogodio se kada je prvi filmski producent na Balkanu, Svetozar Botorić, Beogradu poklonio prvi stalni bioskop, koji je otvoren u hotelu “Pariz”. Botorić je angažovao francuskog snimatelja Luja de Berija koji je snimio oko 20 repotraža, a i veći broj filmova iz Balkanskih ratova. Uz francuskog snimatelja, Botorić je angažovao i poznatog glumca i reditelja Čiča Iliju Stanojevića. Nedavno je u Filmskom arhivu u Austriji pronađen veliki deo Botorićeve zaostavštine za koji se smatralo da je zauvek izgubljen.

plakat-Karadjordje

Plakat filma Karađorđe

Među tim filmovima je pronađena su i dva filma koji se smatraju prvim srpskim igranim ostvarenjima, “Život i delo besmrtnog vožda Karađorđa”, kasnije nazvan samo “Karađorđe”, kao i “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” oba iz 1911. godine, koji je ujedno i prvi snimljeni srpski film, mada drugi prikazani, jer je prvo prikazan pomenuti “Karađorđe„.

351919_BogdanovicDjoka

Đoka Bogdanović, Kasina

Pored Botorića, filmove su od 1911. godine prikazivali i braća Savić, vlasnici Modernog bioskopa, zatim vlasnik bioskopa kasina Đoka Bogdanović od 1913. koji je angažovao ruskog snimatelja Samsona Černova. Fond Đoke Bogdanovića u najvećoj je meri sačuvan i predstavlja jedini celoviti fond srpskih filmova pre Prvog svetskog rata. Od 1913. bioskop “Kolarac” vode braća Cvetković.
Do Prvog svetskog rata u Beogradu je otvoreno 18 stalnih bioskopa, a i drugi gradovi – Novi Sad, Sombor, Smederevo, Požarevac, Šabac, Negotin, Gornji Milanovac, Leskovac, Paraćin, Prokuplje, Valjevo, Kragujevac, Subotica, Vrnjačka Banja i Jagodina dobili su svoje stalne bioskope. Prvi svetski rat prekinuo je razvoj kinematografije. Značajna snimanja tokom rata obavio je Dragiša Stojadinović, za vreme odbrane Beograda a zatim i na Solunskom frontu, zajedno sa oficirom Mihailom Mihailovićem Afrikom.

Hotel-Kasina-Hotel-Paris-i-bioskop-Beograd-1949

Hotel Kasina, Hotel Pariz i Bioskop Beograd, 1949. godine

I tokom Drugog svetskog rata bilo je značajnih snimanja i mnogo filmskih aktivnosti. Pred kraj rata, 1944. godine, pri Glavnom štabu Narodnooslobodilačke vojske je osnovana Filmska sekcija koja je predstavljala začetak organizovane kinematografske delatnosti u posleratnoj Jugoslaviji. Titovo vreme ostalo nam je u sećanju po brojnim filmskim spektaklima i susretima sa svetskim glumcima i rediteljima.

Osnovani su brojni festivali, a Beograd je sve do raspada Jugoslavije držao prvo mesto po broju filmskih umetnika, radnika, preduzeća i ostvarenja. Već 1946. godine samo u Beogradu bilo je i oko 40 bioskopa.
Danas kao da nismo nikad bioskope ni imali. Oni se gase, nestaju, čak i neki koji su proglašeni za kulturna dobra. Nova tehnologija, novi običaji gledanja filmova, piraterija, nemaština ali i nebriga i loša privatizacija, doveli su do toga da bioskopi zamiru, da se pretvaraju u kafiće, prodavnice ili da propadaju pod zubom vremena. Neki novi bioskopi niču u tržnim centrima, za nove generacije i nove filmove.

Možda će neko srećnije vreme vratiti u životi i antologijsku rečenicu iz “Maratonaca” – “ponovo radi bioskop”, do tada, ostaje nam da odemo do nekog “multipleksa”, “sinepleksa” ili da prosto, na internetu potražimo neka od novih ostvarenja filmske umetnosti.
Suzana Spasić | avantartmagazin.com/

DŽEJMS BOND JE BIO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ko je bio srpski Džejms Bond po kome je nastao tajni agent 007 – Dušan Popov „Tricikl“

 DUŠAN POPOV „TRICIKL“ (19121981) Srpski Džejms Bond

„My name is Popov, Dushan Popov”

Džejms Bond, tajni agent 007, spada među nekoliko najpopularnijih likova svetske kinematografije i popularne književnosti. Njegov tvorac je pisac Jan Fleming, bivši obaveštajac, kome je za ovaj lik, prema nekim podacima, poslužilo 14 različitih ličnosti iz stvarnog života obaveštajaca koje je Fleming i lično poznavao. Za ličnost jednog od njih mnogi tvrde da je imala presudan značaj u Flemingovom formiranju Bondovog lika.

 Reč je o srbinu Dušanu Popovu, trostrukom špijunu za vreme II svetskog rata.

.Dečak iz Titela

Dušan-Popov-Tricikl-dvostruki-tajni-agent-i-šijun-inspiracija-srpski-Džems-Bond-007Dušan Duško Popov se rodio 10. jula 1912. godine u Titelu, tada na teritoriji Austrougarske, u porodici bogatog trgovca Milorada i njegove supruge Zore. Imao je dva brata, starijeg Ivana i mlađeg Vladimira.

Posle I svetskog rata, porodica se preselila u Beograd. Milorad Popov je u Beogradu posedovao dve kuće. Jedna od njih je uništena u nemačkom bombardovanju Beograda 6. aprila 1941., a druga, sazidana 1933. godine, koju su im komunisti oduzeli posle rata, i dan danas postoji i nalazi se između Francuske i Dositejeve ulice. Tridesetih godina prošlog veka deo porodice se naselio u Dubrovniku, u kome je i Dušan od tada provodio dosta vremena.

Otac Milorad ulagao je dosta novca u obrazovanje svojih sinova. Stariji, Ivan diplomirao je medicinu u Bolonji, dok je Dušan upisao studije prava u Frajburgu u Nemačkoj.

U toku studija u Frajburgu Popov je upoznao kolegu Johana Jebzena. Jebzen je poticao iz bogate brodovlasničke porodice, ali je rano ostao bez roditelja. Skroman i povučen, Johan se zato brzo sprijateljio i vezao za harizmatičnog Dušana Popova. Dušan i Johan su imali veliki broj zajedničkih interesovanja: skupa kola, brzu vožnju, lepe žene i noćne provode. Plejbojski način života obojici je za vreme studija često donosio nevolje. Međutim, nevolje im je donosio zajednički politički stav: često su u javnosti otvoreno kritikovali novi nacistički režim u Nemačkoj i branili demokratske principe.

Dušan i Johan često su izazivali naciste odlazeći u kafanu koju je držao jedan jevrejin, a koju su njihove kolege bojkotovale. Gestapo je 1936. godine uhapsio Dušana Popova pod optužbom da je komunista. Neki izvori tvrde da je Dušan prethodno više puta bio ptivoćen od strane Gestapoa zbog svojih političkih stavova. Prema nekim izvorima Popov je uhapšen posle diplomiranja, dok se sa prijateljima spremao da ode u Pariz da tamo proslavi diplomu. Drugi pak tvrde da se to dogodilo na samom kraju studija, te da je Dušan školovanje kasnije dovršio na ovdašnjem Pravnom fakultetu.

Posle hapšenja, Johan Jebzen je pomogao Dušanu tako što je telefonirao njegovom ocu u Beograd i obavestio ga o svemu. Milorad je kontaktirao tadašnjeg predsednika vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, a Stojadinović je preko svojih veza u Nemačkoj i samog rajhsmaršala Hermana Geringa izdejstvovao Dušanovo puštanje iz zatvora.

Prema nekim izvorima Dušan je dan kasnije samovoljno napustio Nemačku i vratio se u Beograd, dok je prema drugim bio proteran iz III rajha. Iz zahvalnosti što ga je spasao smrti u koncentracionom logoru, Popov je Jebzenu čvrsto obećao da će mu pomoći kada god mu to u životu bude zatrebalo.

.U raljama tajnih službi

Posle diplomiranja Popov je radio kao advokat u Beogradu, a 1940. godine je otvorio sopstvenu advokatsku kancelariju. Zastupao je strane brodske kompanije i imao mnogobrojne poznanike i prijatlje iz sveta biznisa i politike. Među popovljevim prijateljima nalazio se npr. i princ Džordž, vojvoda od Kenta, najmlađi sin tadašnjeg britanskog kralja Džordža VI.

Nije sasvim jasno da li je nemačka obaveštajna služba Abver samoinicijativno kontaktirala Popova 1940. godine, ili je to bila ideja njegovog prijatelja Johana Jebzena. U čuvenoj kafani „Srpska kruna“ (hotel „Srpska kruna“, u čijoj zgradi se danas nalazi Biblioteka grada Beograda, dok je prema nekim izvorima to bilo u hotelu „Rojal“, koji se i danas nalazi u ulici Kralja Petra) Jebzen se poverio Popovu da je počeo da radi za Abver, ne bi li izbegao vojnu službu u ratu koji je bio na pomolu. S obzirom na negdašnje Dušanovo obećanje dato Jebzenu, on ga je molio da mu pomogne u tom poslu, a Popov je, ne želeći da prekrši datu reč, pristao.

Nemci su, nema sumnje, i pored nekadašnjeg sukoba sa Popovim želeli da iskoriste njegove brojne kontakte u Jugoslaviji i svetu, ali i da iskoriste njegove intelektualne sposobnosti. Želeli su da od njega načine superšpijuna najvišeg ranga. Prvi zadatak koji su mu postavili bio je sastavljanje spiska uglednih francuskih građana koji bi, po Popovljevom mišljenju, po nemačkom osvajanju Francuske bili spremni na saradnju sa nacističkim okupatorom.
Ipak, Dušan Popov nije mogao da pređe preko svog animoziteta prema nacistima. poverio se svome bratu Dr Ivanu Popovu, koji je u to vreme već radio za britansku obaveštajnu službu, i izrazio je želju da stupi u kontakt sa britancima.Ivan ga je uputio u britansku ambasadu u Beogradu gde je Dušan izložio svoj slučaj. Britanci su ga tada prihvatili kao dvostrukog agenta. Njegovo šifrovano ime u Abveru bilo je „Ivan“, dok su mu britanci nadenuli ime „Tricikl“.

Neuhvatljivi Tricikl

Abver je 1940. godine poslao Popova u London, da tamo organizuje nemačku obaveštajnu mrežu (tajna operacija „Mida“). Uz pomoć MI5 (britanske bezbednosne i kontraobaveštajne službe, Security Service, Bezbednosna služba, poznatija kao MI5, Military Intelligence Section 5) Popov je širom Ujedinjenog Kraljevstva organizovao fiktivnu mrežu Abvera zapravo mrežu sastavljenu od agenata MI5, uz koje je nemcima dostavljao kontrolisane i izabrane podatke, one kojima je potvrđivao svoju lojalnost Abveru, a kojima nije mogao da nanese štetu britanskoj bezbednosti. Informacije prosleđivane nemcima bile su, po rečima samog Popova, „suptilna smesa istina, poluistina i laži onih istina koje nemaju težinu i potpunih laži, samo ako ih neprijatelj ne može proveriti“. Nemci su bili prezadovoljni Popovljevim radom. Za te usluge su ga bogato nagrađivali i smatrali ga svojim „najboljim čovekom u Britaniji“. Interesantno je da je Popov odbio bilo kakvu materijalnu nadoknadu od britanaca. Smatrao je da ga nemci sasvim dovoljno plaćaju neznajući da im radi o glavi, a smatrajući i da pravednoj strani u ratu ne može da naplaćuje svoje usluge. Ipak, zabeleženo je da je Popov, zahvaljujući svom plejbojskom načinu života, u toku rata nekoliko puta bio u finansijskoj krizi, ali se ni tada nije obraćao britancima za pomoć.

Popov je postao član novoformirane Sekcije XX, koju je vodio oksfordski profesor istorije Džon Sesil Masterman (nije zgoreg spomenuti da je i Masterman studirao u Frajburgu, dve decenije pre Popova). Zadatak Sekcije XX bio je da rukovodi i koordiniše rad dvostrukih špijuna na teritoriji Britanije i da obmanama i odabranim obaveštajnim informacijama „iscrpljuje naciste“. Pored rada u MI5, Popov je radio i za britansku obaveštajnu službu MI6 (Tajna obaveštajna služba, engl. Secret Intelligence Service SIS, poznatija kao MI6,engl. Military Intelligence Section 6, Vojni obaveštajni odeljak 6), na čijem čelu se tada nalazio legendarni general ser Stjuart Grejem Menzis. Popova su nadređeni smatrali za idealnu ličnost za špijuna. Smatrali su ga za šarmatnog i harizmatičnog, čoveka izuzetno visokih intelektualnih sposobnosti, ali i čovekom kod koga, u odlučujućim trenucima preovlađuju spasonosni instinkti. Prema mišljenju nadrećenih, Popov je umeo da bude svirep čovek, ali njegova svirepost je bila instinktivna, životinjska, svirepost borbe za opstanak, a ne ona bolesna, bezrazložna, svirepost iz žeđi za krvlju. Kada je jednom prilikom otkrio da ga u korist Abvera špijunira lični (porodični) vozač, odmah je naredio svojim ljudima da ga likvidiraju, nije to mogao sam da obavi, mada je i pre i posle toga ubijao ljude.

Kada je posle 6. aprila 1941. Kraljevina Jugoslavija ušla u rat, Popov se ponudio izbegličkoj vladi u Londonu i počeo da dobrovoljno i besplatno radi i za Jugoslaviju kao obaveštajac pod šifrovanim imenom „Duško“. Time je postao, kao retko ko u istoriji, trostruki špijun.

Nikada do kraja nije sasvim razjašnjeno pitanje Popovljevog šifrovanog imena „Tricikl“. Na početku rada za britance njegovo šifrovano ime bilo je „Skot“ („Scott“), ali je ubrzo promenjeno u „Tricikl“. Prema nekim autorima to je od ranije bio Duškov nadimak, nastao zbog navodne sklonosti da upražnjava vođenje ljubavi uvek sa dve dame istovremeno. Popov jeste bio poznat kao plejboj, tako da ovaj njegov ménage à trois nadimak može biti istinit. Sa druge strane, posle II svetskog rata , Popov je bio veran suprug, mada se dva puta ženio, i nisu bile poznate njegove „vanbračne aktivnosti“. Moguće je da se u braku odrekao prethodnih sklonosti iz mladosti i vremena kada je bio špijun, a moguće je da je čitava priča o „triciklu u postelji“ bila samo fama ljudi sklonih senzacionalizmu.

Druga verzija o Dušanovom šifrovanom imenu vezuje se za činjenicu da su u njegovoj grupi u okviru Sekcije XX MI5 bila još dva agenta, pod šiframa „Želatin“ (Fredl Gertner, alias Gerda Saliven) i „Balon“ (Diki Metkalf), i da su funkcionisali kao špijunska trojka, kao tricikl koji je predvodio Popov.
Nemci su 1941. godine Popova premestili u Portugaliju. Odatle je rukovodio navodnom obaveštajnom mrežom Abvera i nastavio da obavlja zadatke za MI5 i MI6, a povremeno i za jugoslovensku kraljevsku vladu. U Portugaliji se Popov upoznao sa Janom Flemingom, kasnijim tvorcem Džemsa Bonda. Fleming je bio zadužen za praćenje rada Popova i njegovog „Tricikla“, u toku sopstvene operacije vezane za Španiju koja se zvala „Zlatno oko“ (Operation Golden Eye 1941/42). Upravo tu se Fleming upoznao sa Popovljevim osobinama koje su ga 10 godina kasnije inspirisale da stvori Tajnog agenta 007.

Fleming je u kockarnici Palasio u Lisabonu imao prilike da prisustvuje legendarnoj sceni u kojoj je Dušan za kockarskim stolom rizikovao 50.000 (prema nekim izvorima 38.000 ili 40.000) tadašnjih američkih dolara, polovinu sume koju su mu nemci dali za narednu tajnu operaciju. Protivnik, razmetljivi litvanac, se naravno povukao, a blef je Dušanu doneo pobedu. slična scena se našla kasnije u prvom romanu o Džemsu Bondu „Kazino Rojal”, 1953. godine.
Popov je iz Portugalije često putovao u Englesku, Francusku i Italiju. Preko svojih kontakata u Petenovoj vladi, koji su bili povezani sa japanskim vojnim krugovima, došaom je do informacija vezanih za mesto i datum napada Japana na SAD. Prema nekim drugim izvorima te informacije je Dušku dostavio Johan Jebzen lično.

Novac koji je Dušan onako hladnokrvno rizikovao u kazinu u Lisabonu bio je namenjen za njegovu novu misiju. Abver ga je poslao u SAD sa zadatkom da tamo organizuje nemačku špijunsku mrežu i nabavi podatke o američkim vojnim kapacitetima, između ostalog i onima na Havajskim ostrvima.

.Masakr u Bisernoj luci

Ubrzo po dolasku u SAD Popov se obratio FBIju. predstavio se i dostavio im na mikrofilmu sve podatke vezane za budući napad japanaca na američku luku Perl Harbur (Bisernu luku) na Havajima 7. decembra 1941. godine. Agenti FBI, koji je tada bio zadužen za nacionalnu bezbednost (obaveštajna agencija OSS, Kancelarija za strateške usluge, formirana je tek 1942., a prerasla je u CIA 1947.) preneli su sve informacije šefu FBI Džonu Edgaru Huveru. Huver međutim ni malo nije poverovao tim informacijama i nije ništa učinio po tom pitanju. On nije bio impresioniran Popovim kao obaveštajcem. Imao je izvestan animozitet prema njegovom bonvivanskom načinu života koji se nastavio i u Americi. Luksuzni apartmani, zabave sa puno šampanjca, kavijara i holivudskih lepotica, najmoderniji automobili, život „kao da sutra ne postoji”. Prema nekim tvrdnjama Huver je, kao homoseksualac i transvestit, gajio prezir prema Popovu kao velikom ljuavniku i zavodniku. Deo Huverovog nepoverenja u Popovljeve informacije poticao je svakako i iz njegove prepotentnosti i preterane samouverenosti, po čemu je bio poznat svih 48 godina, koliko se nalazio na čelu FBI (19241972). Onog jutra, kada su 7. decembra 1941. godine japanske bombe počele da padaju na Perl Harbur, bilo je jasno da je Popov bio u pravu. Da ga je Huver poslušao spasao bi 2.500 amerikanaca smrti i 1.500 ranjavanja, koliko ih je tog dana nastradalo u napadu.

Ne samo da FBI nije poverovao Popovu. Priča se da je Huver, zgrožen Popovljevim načinom života, nekoliko puta naređivao da ga privode. Posle napada na Perl, Popov je napustio SAD i vratio se u Evropu, razočaran u postupke američkih vlasti. Postoje naznake o tome da su amerikanci dugo vremena skrivali sve podatke vezane za Popova i napad na Perl Harbur, a da su 1974. godine na sve moguće načine pokušavali da spreče objavljivanje Dušanove autobigrafije, kako se nebi saznalo za američku odgovornost vezanu za ovaj slučaj.

U toku rata Popov je pokušavao da i Jebzena privoli da radi kao dvostruki agent za Intelidžens servis. Najverovatnije je da je u tome i uspeo, ali nije baš najjasnije od kada je Jebzen svesno radio za engleze, odnosno do kada nije bio svestan da Dušan podatke dobijene od njega prosleđuje britancima. Prema nekim izvorima Dušan ga je izvrbovao da radi za MI5 1943. godine. Pod zvaničnom optužbom za proneveru novca, a verovatno zato što su ga otkrili, Jebzena Gestapo hapsi već 1944. godine.

Rasplet

U isto vreme Gestapo je uhapsio i Dušanovog starijeg brata Ivana. Mlađi brat Vladimir, koji je kao i njih dvojica u međuvremenu počeop da radi za Intelidžens servis, takođe je bio u opasnosti. Popov je na sve načine pokušavao da spase i Johana i Ivana. I samog Popova je nova uprava Abvera stavljala na probu. Ispitivan je čak i pod injekcijama sodijumtiopentala (sodijumpentotala „Seruma istine”), ali je Dušan uspeo da prođe test i ostane neotkriven. U jednom momentu kažu da je čak zapretio nemcima ako obojicu ne puste da će im otkazati saradnju i prebeći englezima, ali Gestapo nije popuštao. Na sreću, Ivan je uspeo da pobegne iz zatvora i dokopa se Britanije, ali su nacisti likvidirali Johana Jebzena.

Posle II svetskog rata Dušan Popov je uspeo da pronađe ubicu svog prijatelja. O tome kako ga je pretukao, ali kako nije mogao da ga ubije, pisao je i u svojim memoarima: „Vulkan mi je pokuljao iz utrobe. Kao da sam povraćao sve ono što sam poslednjih pet godina morao da gutam i doživim, sve spletke i političke manipulacije. povratio sam sve svoje grehe, sramote i bol. Osetio sam se praznim i slobodnim.“ Ovo je jedan od dokaza da Popov nije bio svirepi ubica kao neki drugi špijuni. Ubijao je onda kada je to bilo neophodno, onda kada se borio za slobodu sveta. Ubistvo iz osvete, u vreme mira, nije mogao da počini.

U toku II svetskog rata, zahvaljujući Dušanu Popovu Triciklu razotkriveno je, uhvaćeno ili likvidirano nekoliko stotina nacističkih špijuna. U vreme savezničke invazije na Normandiju, u junu 1944. obaveštajna delatnost Popova je, prema podacima MI6, zaustavila između 7 i 15 nemačkih divizija (150.000300.000 vojnika). Poznati engleski pisac, i sam obaveštajac MI6, Grejem Grin rekao je za Popova: „Duško je bio najvažniji i najuspešniji agent koji je radio za Veliku Britaniju tokom II svetskog rata“.

Za svoje zasluge Popov je dobio Britansko državljanstvo i Orden Britanske imperije. Pričalo se i o tome da mu se sprema plemićka titula, ali na kraju od toga nije bilo ništa.

Špijun u penziji

Šon-Koneri-glumac-kao-Džems-Bond-tajni-agent-007-Sean-Connery-James-Bond-MI-5Posle II svetskog rata Dušan više nije bio aktivan u Intelidžens servisu. Ipak, povremeno su ga zvali u MI5 i MI6 radi konsultacija. Kupio je kuću na jugu Francuske, u Opiju, nedaleko od Kana, u kraju koji ga je podsećao na Dubrovnik, i tu živeo sa porodicom. Povremeno je živeo i na Bahamima, gde je njegov brat Ivan otvorio privatnu kliniku. Mlađi brat Vladimir kupio je kuću u blizini Nice, gde i danas živi.

Dušan se dva puta ženio. Prvi put sa francuskinjom Žaklinom, sa kojom ima sina Dina (Dejana). Din danas živi u Aleksandriji u Egiptu i veoma je uspešan slikar. Popov je vodio porodičan život, ali je njegova kuća na Azurnoj obali uvek bila mesto dobrih zabava i provoda. Dok je bio u braku upoznao je 30 godina mlađu šveđanku Džil Jensen. Džil se na prvi pogled zaljubila u Popova i dan kasnije raskinula dugogodišnju veridbu. Dušan se 1961. razveo od Žakline, a već naredne godine se oženio Džil. Sa njom ima tri sina Marka (*1963), Borisa (*1967) i Omara (*1969). Njih trojica od 1999. godine upravljaju međunarodnom trgovačkom kompanijom Polaris Capital Fund Ltd, sa sedištem na Bahamima. Boris Popov je pre izvesnog vremena imao priliku da poseti Beograd.

Dušan je u nekoliko navrata dolazio sa porodicom u Dubrovnik, gde je živeo njegov otac i deo porodice. Nema podatakao tome da li je posle II svetskog rata dolazio i u Beograd. Njegovom bratu Ivanu, kao ličnom lekaru Kralja Petra II Karađorđevića i čoveku bliskom Kraljevskom Domu, posle rata je bio zabranjen ulazak u Titovu Jugoslaviju.

Dušan Popov je u vreme mira nastavio da se bavi advokatskim poslom i da zastupa velike međunarodne korporacije.Posle II svetskog rata živeo je neko vreme u kelnu i radio na poslovima vezanim za obnovu tadašnje Zapadne Nemačke. On je 18. aprila 1951. godine učestvovao u organizovnju potpisivanja Ugovora o Evropskoj zajednici za ugalj i čelik (Pariski ugovor), između Belgije, Francuske, Zapadne Nemačke Italije, Luksemburga i Holandije, koja je 1957. prerasla u Evropsku ekonomsku zajednicu, a 1993. godine u Evropsku uniju. Tako je jedan Srbin ugradio svoj rad u stvaranje ujedinjene Evrope još pre 60 godina. A možda je rad Dušana Popova za vreme II svetskog rata, i više od toga doprineo stvaranju slobodne

Duže od jedne decenije braka sa Džil Jensen, ona nije znala za Dušanovu prošlost i čime se on sve bavio za vreme rata. O Popovljevom obaveštajnom radu ponovo se pisalo tek u vreme velikih uspeha Flemingovog Džejms Bonda početkom pedesetih. „Taj šarmantni i očaravajući mladi jugoslovenski plejboj, koji je poslužio kao uzor Janu Flemingu da stvori lik Džejmsa Bonda, bio je neverovatno uspešan“, pisala je tadašnja štampa. Međutim, nešto više o Popovljevoj prošlosti, njegova porodica je saznala tek po objavljivanju njegovih memoara „Špijun i kontrašpijun“ 1974, i posle nekoliko njegovih zapaženih pojava na francuskoj televiziji. Njegovi prijatelji tvrdili su da je „ponižavajuće reći da je Popov Džejms Bond, jer je Duško bio divan čovek, duhovit, i svi su ga voleli i poštovali“. Sam Popov, da odgledao je, kažu, nekoliko Bond filmova, ali ih je smatrao „zabavnim i nerealnim“.

„Sve je preterao“, govorio je o Flemingu Duško Popov, „ali je zaista slično opisao moje ponašanje“. Govorio je još i „da je on pio upola alkohola kao Džejms Bond, i vodio upola uzbudljiv život kao on, da bi ga Abver veoma brzo otkrio i likvidirao“. Smatrao je da „obaveštajac poput filmskog 007 ne bi preživeo ni 48 sati u stvarnom životu“.

Zahvaljujući svojim poslovnim uspesima Dušan je i posle rata mogao da nastavi da vodi život na visokoj nozi. U braku se odrekao drugih žena, ali su automobili ostali njegova strast. U svojoj kući u Opiju imao je dvadesetak automobila sa posebnom garažom za svakog od njih. Nažalost, i cigarete su ostale Dušanova strast čitavog života. Pušio je veliku količinu onih sa ukusom mentola. Od posledica pušenja oslabilo mu je srce i preminuo je u svojoj šezdesetdevetoj godini, 10. avgusta 1981. godine u Opiju, gde je i sahranjen.

Njegova supruga Džil danas živi pretežno na Bahamima, tik uz kuću čiji je vlasnik Šon Koneri. Prvi komšija, legendarni tumač Džejmsa Bonda joj je neizmerno zahvalan: da nije bilo njenog supruga Duška, možda ne bi bilo ni Bonda, a da nije bilo Bonda, pitanje je kako bi izgledala Konerijeva karijera. Interesantno je da je još jedan filmski Džejms Bond, Pirs Brosnan, na neki način povezan sa porodicom Popov. Neke od epizoda TV serije Remington Stil (19821987), sa početka svoje karijere, Brosnan je snimao u kući Popova u Opiju.
. . .

Tekst je publikovan u reviji „Istorija“ i nastao je kao deo naučno-istraživačkog rada Fonda „Princeza Olivera“   www.princezaoliverafond.org.rs

Nikola Giljen i Jelena Mandić/bastabalkana.com

___________________________________________________________________________________________

 

 

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S