ODRICALJKA
Biljno carstvo odriče se bilja,
putevi se odriču svog cilja.
Svog smisla se smisao odriče
odriču se reči svoje priče.
Kapi se odriču reke koju čine,
visine su pale u dubine.
Mrtvaci se odriču grobova,
a sanjari odriču se snova.
Na toj ludoj zemlji idem, vičem
ne pristajem, ja se ne odričem.
Brana Crnčević
Foto ilustracija: Bora*S
“Nemoj razmišljati da li je tvoj cilj imao smisao ili svrhu; ni život tvoj, ili bilo čiji, nema ga – jedino što je za tebe od važnosti, to je dejstvovanje koje će te sprečiti da tragaš za razlozima za život, ili da razmišljaš o neizbežnostima iščeznuća.
Foto ilustracija: Bora*S
Živi u zanosu, u huku; ostvaruj svoje namere. A kad ih realizuješ – zaboravi ih. Stremi nepoznatom, ne osvrći se za već viđenim; ne vagaj postupke, ni svoje ni tuđe. Ne laskaj sebi i ne zavidi drugima. Trudi se da ti svaki trenutak mine što dalje od otrovnog trnja dosade.
Samo te zanos može učiniti srećnim.”
(iz Dnevnika Živojina Pavlovića )
5. O SREĆI
“Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim, ne može nikad biti potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj.
Foto ilustracija: Bora*S
Svaki uspeh i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi postoje. Simpatični pisac Abe Prevo je govorio da mu je dovoljno za srećan život da ima jedan vrt, jednu kravu i dve kokoši.
Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra, jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti. Umerenost, koja je išla do samoodricanja, bila je zlatna vrlina za grčke mudrace. Atinski besednik Fokion odbio je da primi darove svog obožavaoca Aleksandra, i osećao se ipak srećniji nego njegov drug sa tribune, Demad, koji ih je redovno primao. Sokrat je predavao besplatno svoju nauku, čak i bogatašima kao što su bili njegovi učenici Alkibijad i Kritija, a odbio je makedonskom kralju Arhelaju da živi na njegovom dvoru, izgovarajući se da ne može primiti dobročinstvo osim ono koje i sam može drugom učiniti.
Rimljani su čak smatrali da čovek vrši prevaru, ako od nekog primi uslugu koju mu nije u stanju vratiti.
– Bezuslovno, najveći je deo sreće u samoodricanju. Kada bi ljudi razumeli koliko malo je potrebno da se bude srećan, izbegli bi time najgorče dane u životu. Nesreća je što niko ne meri sreću prema sebi i svojim potrebama, nego prema drugom, i to prema najsrećnijem.
Manija svih ljudi je da usvajaju tuđa merila i za svoj sopstveni život. Prava sreća čovekova biće ako postigne svoje oslobođenje od drugih ljudi; a osloboditi se, to je najpre odvojiti svoju sudbinu od presije tuđih primera, dajući svom životu pečat svoje sopstvene prirode i svojih ukusa. Tada bismo razumeli da sreća za Petra ne mora biti što i sreća za Pavla.
Svaki čovek ima u svom životu mnogo planova, ali nema nego jedan cilj. Ko razmisli taj će lako taj cilj naći, jer je on u našoj strasti i našoj volji vrlo izražen, iako često zamagljen i nerazgovetan. Taj cilj, to je sva sudbina čovekova na svetu.
Kao čovek koji se iz doma krenuo u grad, tako se čovek iz ništavila krenuo u život za svojim ciljem sasvim jasnim. Tim ciljem stvarno počinje čovekov život i njime svršava, skoro u precizan sat. Dok god cilj nije ostvaren, čovek postoji, jer je sav u sili i akciji; a kad je najzad cilj postignut, čovek prestaje da bude sila i akcija, i postaje sam nepotreban, čak često i štetan svome delu. Veliki čovek čak i umire u takve dane. Cilj i sudbina su nerazlučni, i oboje su božanskog porekla. Retko je kad čovekov cilj zao; mogu biti zla samo sredstva.
Čoveku koji jasno razazna kud hoće, sve njegove unutarnje sile isti čas krenu istim pravcem, i mnogim takvim ljudima moćne volje ne može se ništa odupreti. Samo po sugestiji tuđoj ili po poremećenosti instinkta, čovek izgubi taj smisao cilja ili pobrka prava sredstva za njegovo ostvarenje.
Inače, postoji jedan apsolutni odnos između onoga što hoćemo i što možemo. Niko ne poželi oboriti lava, kao Herakle; niti trčati kao trkač sa Maratona; ni postati imperator, kao Napoleon; ni svirati kao Paganini. Svako zna unapred koliki teret može dići, i koliko stopa daleko može skočiti, jer postoji jedan dinamičan odnos između nas i cilja. Niko, osim poremećeni duhovi, ne želi apsurdume. Čovek koji vidi cilj, najjasnije, taj je čovek najsilniji. Nomo unis ideae , jeste najjači čovek, jer je sav koncentrisan, neodoljiv, nepobedan. To su često veliki zavojevači, ali takvi su i veliki artisti, oboje deca sunca i slave. Jedno lice u Ibzenovoj drami kaže da ima ljudi koji nešto hoće tolikom silom da im se ništa ne može odupreti; a za mene to nešto jeste cilj ciljeva, koji je centralna sila u čoveku.
Velikim ljudima njihovi veliki ciljevi nikad ne izgledaju nemogućni, i oni ih odista postižu sa istom lakoćom sa kojom i mali ljudi postižu svoje male ciljeve. Jedna od velikih sreća čovekovih bila bi u tom da brzo uoči cilj, i odmah brzo nađe i sigurne puteve u tvrđavu gde ga očekuje sve blago cara Radovana. A nesrećni su oni koji ne uoče svoj pravi cilj, ili promaše prava sredstva.
Daroviti Benžamen Konstan, pisac i političar, govorio je za sebe da je sva njegova katastrofa bila u tom što nikad nije znao šta hoće. Velika je nesreća drugog opet u tom što nikad nije znao šta može. Najveći broj ljudi ne zna šta hoće, a veliki broj ljudi ne zna koliko može. Najređi je slučaj čoveka koji zna i šta hoće i koliko može.”
Jovan Dučić ( Iz poglavlja knjige „Blago cara Radovana“)
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uošite mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
VLAJKO
Uvek kad se igramo,
meni kažu: bićeš konj,
i ja — šta ću: moram.
Ilustracija: Bora*S – Ulje na kartonu
I još neki budu konji,
a ostali sednu nam na leđa,
pa se tako trkamo.
Mi, koji smo konji,
dok trčimo do cilja,
u konje se pretvorimo, majke mi.
I srce nam konjsko.
I mozak nam konjski.
I oči nam konjske.
I mogu vam reći: kad sam konj,
uopšte mi nije važno da stignem baš — prvi.
To je važno samo onom što me jaše, majke mi.
Miroslav Antić
Juče sam bio pas. Danas sam pas. Sutra ću verovatno i dalje biti pas. Uh! Tako malo nade za napredovanje. (Snupi)
Cilj u životu mi je da budem tako dobar kao što moji pas misli da jesam. (Toby Green, psihijatar)
Ako nekada pomisliš da si jako uticajna osoba, probaj da naređuješ tuđem psu. (Kaubojska izreka)
Gledao sam tako svog psa Smokija i pomislio ‘Kad bi bio malo pametniji mogao bi mi reći šta misliš,’ a on me pogledao kao da kaže, ‘Kad bi ti bio malo pametniji, ja ne bih morao ništa da kažem.’ (Fred Jungclaus)
Pas voli kost- to su izmislili ljudi koji radije sami pojedu meso. (Marian Eile)
Kako bismo ozdravili od beskrajnog prenemaganja, lažljivosti i podlosti ljudi a da nema pasa kojima možemo gledati u iskreno lice bez nepoverenja. (Schopenhauer)
Ako nahraniš gladnog psa, neće te ugristi. To je osnovna razlika izmedju psa i čoveka. ( Mark Twain)
Ako pas ne želi da vam priđe nakon što vam je pogledao u lice, možda bi trebalo da proverite svoju savest. (Woodrow Wilson)
Kako bi potpuno uživao u društvu psa, čovek ne bi uopšte trebao pokušavati da ga nauči da liči na čoveka. Nasuprot, čovek treba da se otvori prema mogućnosti da delimično postane pas.
(Edward Hoagland)
Pesma o keruši
Jutros u košari, gde sja, šuška
Niz rogoza žućkastih i krutih,
Sedmoro je oštenila kučka,
Sedmoro je oštenila žutih.
Do u sumrak grlila ih nežno
I lizala niz dlaku što rudi,
I slivo se mlak sok neizbežno,
Iz tih toplih materinskih grudi.
A uveče, kad živina juri,
Da zauzme motke, il prut jak,
Izišo je tad domaćin tmuri,
I svu štenad potrpo u džak.
A ona je za tragom trčala,
Stizala ga, kao kad uhode…
I dugo je, dugo je drhtala
Nezamrzla površina vode.
Pri povratku, vukuć se po tmini,
I ližući znoj s bedara lenih,
Mesec joj se nad izbom učini,
Kao jedno od kučića njenih.
Zurila je u svod plavi, glatki,
Zavijala bolno za svojima,
A mesec se kotrljao tanki,
I skrio se za hum u poljima.
Nemo, ko od milosti il sreće,
Kad joj bace kamičak niz breg,
Pale su i njene oči pseće,
Kao zlatni sjaj zvezda, u sneg.
Sergej Jesenjin
______________________________________________________________________________________________________________
NESAMODOVOLJNI LJUDI!
Pogledajte na tu sliku. Ona reprodukuje popularnu ideju, poniklu iz ideologije individualizma: čovek u borbi „sam protiv svih“ može da pobedi. Glavno je – veruj u sebe, u svoj uspeh i svoje ciljeve – i uspećeš. No ja gledam u tu sliku i razmišljam, šta ako stvari kod glavnog heroja zaista stoje tako, kako je nacrtano – on ne samo da neće dostići cilj, on neće ništa ni pokušati da uradi. Možda će mnogo da razmišlja o cilju – no s mesta se neće pomeriti. A ako se ipak i pomeri – neće daleko stići.
Zašto? Zato što ideja, da je naša ličnost nešto izolovano od celog sveta i da može funkcionisati čak i protiv celog sveta, nije istinita, mada je ta misao veoma sablažnjiva.
Veoma volim pesmu Kiplinga „Ako“. Zaista je čudesna – deklaracija hrabrosti čoveka pred licem izazova, koje mu život baca u lice.
Ako možeš da sabereš sve što imaš
I jednim zamahom staviš sve na kocku,
Izgubiš, i ponovo počneš da stičeš
I nikad, ni jednom reči ne pomeneš svoj gubitak;
Moćne reči. No tamo postoji jedan momenat, koji svu tu hrabrost čini nerealnom. To su zapravo prvi stihovi pesme.
Ako možeš
da sačuvaš prisebnu glavu,
kada svi oko tebe gube svoju,
i okrivljuju te za to,
Ako možeš da veruješ sebi,
kada svi u tebe sumnjaju
i sam pridodaješ njihovim sumnjama
Kada niko ne veruje u tebe, čak i najbolji drug od tebe okrene glavu, i nemaš se na što osloniti – čak i najsnažniji, najsamouvereniji čovek će zadrhtati, posumnjaće i počeće da se osvrće unaokolo u potrazi za dodatnom podrškom. „Jedan na jedan“ – sablažnjivo, no „jedan na jedan protiv celog sveta“ – za to nisu imali snage čak ni starogrčki bogovi i heroji. Čak je i Herakle imao saputnika.
„Kakva spoljašnja podrška mi je potrebna, da bi dostigao željeno?“ mnogi ljudi sebi ni ne postavljaju takvo pitanje, sledujući naviknutom načinu življenja izolirovanog čoveka, sposobnog da istraje i preživi u potpunom psihološkom i fizičkom vakumu. „Potrebna mi je samo moja volja i odlučnost“, – nešto takvo mi je rekao jedan moj poznanik. Pitao sam ga: „A šta ojačava tvoju odlučnost?“ Odgovarajući, naveo je pomenute stihove „Ako…“. „To jest, tebe podržava Kipling, a to znači, da nisi sam…“.
Mi nikad ne možemo biti u potpunoj, apsolutnoj usamljenosti – zato što ćemo čak i na pustom ostrvu imati sabesednika. Saznanje čoveka je dijalogično, mi uvek imamo bar jednog unutarnjeg sabesednika, koji, npr. podvrgava sumnji naše ideje ili nasuprot, bodri onog ko se koleba. Kako je govorio M. Žvaneckij, „istinska usamljenost jeste – kada svu noć razgovarate sami sa sobom, i vas ne razumeju“. No ipak – razgovarate… Smrt unutarnjeg sabesednika jeste – put u bezumlje.
Nama je životno važno da nas čuju. Da budemo saslušani i primećeni u svim našim projavama, a ne samo u onim, koje su po duši onom, kome se obraćamo. Upravo zato podrška – nije uteha, mada i uteha može da bude važna. Kako ja sada mislim, podrška je – kada ostavljam čoveku mogućnost da bude sa mnom upravo onakav kakav je sada. Ako preživljava gubitak, tugu, – dati mu mogućnost da tuguje sa mnom, bez onog „sve će da bude dobro“ i dr.
Ako je zbunjen – dati mu mogućnost da bude tu pored tebe, i ne zatrpavati ga savetima ili preporukama. No to je moguće samo kada je i za mene samog dopustiva tuga i zbunjenost, kada se ja sam ne bojim razrešiti samom sebi da budem takav, i ne bojim se pada, da se skotrljam niz provaliju i da se ne isčupam iz nje. Kada postoji poverenje u proces – i u svoj organizam. Nama je potreban blizak svedok, koji je spsooban da nam se prisajedini, da uvidi naša preživljavanja – i da ne pokušava, da sa tim nešto uradi.
Ako u svojim preživljavanjima, obraćajući se drugom, ostanemo nesaslušani i nepodržani, kada se ljudi odvraćaju od onog šta je za njih samih neizdrživo, tada ostajemo usamljeni. Često se usamljenosti pridružuje njen česti saputnik – stid. Stid – nije samo osećanje sopstvene ništavnosti, nikčemnosti i žalja da se prosto isčezne. Kada dete plače, a njegov bol ne slušaju (ne čuju) i tvrde mu „muškarci ne plaču“ – on se sav snuždi. Bol i suze ne isčezavaju, no sada ih se već počinje stideti, a to ne samo da pojačava preživaljavanje – to ga konzervira.
Kada pred drugim ljudima ne smemo da budemo slabi, bojažljivi, stidljivi, osetljivi, uplašeni, mi ne prestajemo da budemo takvi, nego se, kao dodatak tome, učimo toga stideti.
Stid zaustavlja preživljavanje, ono se čauri u našoj duši, i nikuda ne isčezava. Stid je – odsustvo podrške iz našeg životnog okruženja i uopšte nije obavezno da to bude direktno osuđivanje. Neprošeni saveti i preporuke pojačavaju stid, zato što porađaju osećanje, da svi ljudi unaokolo znaju kako da se izbave iz teške situacije, a ti si jedini koji to ne zna, niti ume. Pošto je bespomoćnost posebno „stidna“ za muškarca, zato su muškarci i skloni tome da pokušaju „ućutkati“ očajanje, slabost i bespomoćnost drugih ljudi, pomoću saveta ili nekih drugih direktnih pokušaja da se nešto uradi. Čak i kada to od njih niko nije tražio. Upravo ti pokušaji i pojačavaju stid.
Tako se rađaju zabranjene zone u našoj psihi. Po rečima psihoterapeuta i filozofa G. Uilera „Ako ja, budući dete, osećam da na neki način vladam nekim određenim sposobnostima, a vi, pripadajući svetu odraslih, tražite od mene nešto sasvim drugo, nešto što vam ja ne mogu dati – jedina moguća integracija (mog Ja) za mene će biti istorija u kojoj sam ja u nečemu loš, i zato se sakrivam, pokušavajući da po meri svojih snaga, ako već ne mogu da ispravim, onda bar da se pretvaram da vladam neophodnim kvalitetima“. I tako, pretvarajući se da imamo sve neophodno za jednu „zrelu i zdravu“ ličnost, ostajemo jedan na jedan sa sopstvenim osećanjima i preživljavanjima.
No nikuda ne možemo pobeći od toga, da su naša preživljavanja uvek nekom adresirana (upućena). Kada plačemo – mi plačemo nekom. Nema suza, a da nisu nikom adresirane, bilo koja naša preživljavanja trebuju da ih neko čuje, vidi – i da se na njih odazovu, a ne da ih zapuše.
Kada umiru bliske i voljene osebe – naše suze su adresirane ne samo živima, nego i mrtvima. Ljudi se obraćaju mrtvima, razgovaraju sa njima, govore o ljubavi prema njima, o ljutnji zbog ranog odlaska, ili čak o radosti što su mučenja zbog teške bolesti sada pozadi – i nevažno je da li si ateist ili veruješ u zagrobni život. Čak je nevažno što taj, ko je umro, možda to neće ni čuti – važno je prosto proizneti te reči, adresirane onom, ko je otišao. Prosto ozvučiti – no po adresi… U tom je suština socijalne čovekove prirode – naša osećana su uvek nekom adresirana.
Suština podrške jeste – prihvatanje svakog čovekovog stanja, sposobnost izdržati ga. „Ja vidim da ti je teško, vidim da si ranjiva, i neću se okrenutu od tebe takve“. To je teško. U nekom momentu života svaki čovek se susretao sa neizdrživim za njega preživljavanjima drugog čoveka i okretao se od njih…
A suština samopodrške jeste – prihvatenje sebe samog, u bilo kojem stanju, bez pokušaja da umanjimo, obescenimo ili sakrijemo od sebe samog ta svoja preživljavanja. „Nisam se uvredio, samo sam se malo razljutio“ (naravno – uvređenost je infantilno osećanje i nije baš pohvalno u društvu, postoji podrugljiva izreka – „na urvređenima vodu nose“).
Uopšte, ako stojimo sami protiv celog sveta i nikako ne možemo da počnemo to, o čemu smo davno maštali – nama nedostaje spoljašnja podrška, i neće biti sramota da to priznamo. Ostajući bez te spoljašnje podrške, ostajemo osuđeni na stid i konzervaciju našeg stanja, na smišljanje istorije o tom, kako imamo sve šta nam je potrebno. A pritom se ne pomeramo s mesta, ni na korak… Prekrasno bi bilo da su u našoj prošlosti postojali takvi ljudi, ili da ih imamomu sada, koji se od nas nisu odvraćali, od kojih smo uvek, ma šta se u životu dešavalo, dobijali podršku tipa: „Ti si naš. Ma šta da se desi, ti si naš“.
Tada, sretnuvši se sa životnim teškoćama, mi možemo da se oslonimo na te reči – i da se ne odreknemo samih sebe. Jer se otac (mama , brat, drug, drugarica, sestra…) nisu odvratili od nas. Ako pak takvog opita nemamo – trebaće nam dosta vremena da se tome naučimo.
psiholog Latipov Ilija
Moraćeš posmatrati druge ljude, nalaziti u sebi duševni odziv na njihova preživljavanja i obraćati pažnju na to, kako drugi ljudi reaguju na tvoje reči i osećanja. Moraćeš rizikovati da se otkriješ i da priznaš neka svoja „zabranjena“ osećanja, misli i stanja – da bi otkrio kako ljudi, pored svega toga, ipak ostaju sa tobom, nisu se okrenuli od tebe, nisu iskrivili facu od odvratnosti i u isto vreme nisu pokušali da te što pre „spasu“. Oni su prosto tu pored – i imaju sličan opit straha i stvaranja istorija o svojoj samodovoljnosti. Varijacije takvih istorija su razne, no suština je – ista.
https://www.b17.ru/article/41494/
Izvor: poznajsebe
_________________________________________________________________
U ovom se tekstu bavimo još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.
Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.
Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.
Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.
Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.
Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.
Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.
Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.
Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.
Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.
Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.
Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.
Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.
Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.
Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.
Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.
Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.
Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.
Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.
Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.
Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.
Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.
„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.
To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.
Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.
Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.
Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.
Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.
Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (9)
Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI
__________________________________________________________________________________
Dašrat Mandži je 22 godine proveo prkoseći prirodi i osvajajući je uz pomoć jednostavnog alata.
Falguni Devi, supruga Dašrata Mandžija, povredila se 1950. godine i uputila se ka Gaji, u kojoj se nalazila najbliža medicinska ustanova.
Međutim, od sela Galur, u kom su Falguni i Dašrat živeli, Gaja je bila udaljena čak 50 kilometara kopnenom linijom.
Falguni je na putu ka bolnici umrla.
Ipak, Gaja je od Galura udaljena samo osam kilometara vazdušnom linijom, a između njih se nalazila planina.
Ovo selo, međutim, nije bilo na listi prioriteta za izgradnju puta i nije bilo izgleda da će se to promeniti.
Devet godina nakon Falgunine smrti, Dašrat je odlučio da nešto preduzme kako njegove komšije ne bi dočekala sudbina njegove pokojne supruge.
Zato je prodao koze i od novca koji je tada dobio kupio uže, čekić i dleto. Uputio se ka planini i polako počeo da „kopa“ put kroz planinu.
Foto: YouTube/Printscreen
„Kada sam počeo da ‘krčim’ planinu, ljudi su me nazivali ludakom“, priznao je jednom prilikom Dašrat, „ali je to samo očeličilo moju odlučnost.“
Iako je Mandžijev podvig zabranjen Zakonom o zaštiti indijske prirode, niko nije ni pomišljao da ga kazni zbog toga što je olakšao život svojim komšijama i porodici.
Nakon 22 godine rada, između Galura i Gaje prostirao se prav put dug jedan kilometar i širok pet metara.
„Iako mi se većina na početku rugala, nekolicina njih mi je kasnije pomogla dajući mi hranu i kupujući mi alat“, rekao je Dašrat.
Ovaj neobično odlučan čovek preminuo je 2007. godine od kancera, a iako je za života uglavnom ismevan, savezna država Bihar mu je organizovala državnu sahranu.
Nakon što je 2011. godine snimljen dokumentarni film o njemu nazvan „Čovek koji je pomerio planinu“, ceo svet je čuo za ovog skromnog čoveka i njegov neobičan život.
Izvor:nationalgeographic.rs
_________________________________________________________________________________________
Retko koji domen ljudskog ponašanja ima tako važnu funkciju kao flert.
Jedan je od oblika ponašanja krucijalnih za preživljavanje, bez kog su nam povezivanje sa drugima i produžetak vrste značajno otežani. Premda se svi sisari, pa i većina drugih životinja, upuštaju u kompleksne strategije s ciljem da privuku potencijalnog partnera za seksualni čin, čini se da ljudska psihologija flerta nadilazi evolutivna objašnjenja.
Mi zasigurno manifestujemo repertoar urođenih ponašanja koja nalazimo kod drugih životinjskih vrsta. No, krajnje je izvesno da ljudi danas ne biraju objekte svoje želje prema kriterijumima koje propisuju evolucionisti. Takođe, za razliku od drugih vrsta, mi flertujemo sa svesnom namerom, pod uticajem kulturnih i istorijskih okvira kojima pripadamo.
Flert je, za nas koliko instinkt, toliko i umetnost i veština. Flertujemo s namerom da privučemo potencijalne životne partnere, flertujemo da ostvarimo neobavezujući seksualni odnos, flertujemo i kad ne tražimo ništa od ta dva.
Flertujemo jer flert predstavlja oblik igre koja nam pruža osećaje slobode i neizvesnosti. Kao što socijalni psiholog Tim Perper kaže: „Čini se da neki ljudi teže da prolongiraju flert zbog zadovoljstva i erotičnosti koji su mu svojstveni, bez obzira na to gde ih on vodi.“
Drugim rečima, flert nam omogućava ostvarivanje romantičnih i seksualnih potreba u odnosima, a svakodnevnicu čini bogatijom za čitav spektar osećanja.
Heningsen je identifikovao šest mogućih ciljeva koje možemo ostvarivati u flertu: 1) postizanje veće bliskosti u odnosu, 2) upozavanje osobe i postizanje njene zainteresovanosti, 3) uživanje u zaigranosti i zabavi flerta, 4) manipulisanje ljudima u svoju korist, 5) osnaživanje sopstvenog samopoštovanja, 6) želja za stupanjem u seksualne aktivnosti.
Najveći broj ljudi, ističe ovaj autor, motivisan je prvim navedenim ciljem, iako se većina odlučuje na flert iz kombinacije ciljeva. Flertu, tako, možemo pristupati i bez osećanja fizičke ili seksualne privlačnosti prema osobi.
No, retko koji domen ljudske socijalizacije je tokom istorije bivao tabuiziran, stigmatizovan i banalizovan, a od strane nauke zanemarivan, u onoj meri u kojoj je to bio flert. Prošao je gotovo čitav vek od kako su glasnogovornice vašingtonskog Anti Flert kluba upozoravale ženski rod na hazardnost koketiranja sa muškarcima, a promovisanje dobrobiti flerta ostavljen je medijima. O flertu nas niko eksplicitno ne podučava, a pitanja koja, tokom socijalizacije, možemo imati na ovu temu, retko kada postavljamo. Jedno od njih jeste – šta flert podrazumeva, a šta ne.
Flert ili koketiranje na najopštijem nivou podrazumeva skup društvenih, a ponekad i seksualnih ponašanja usmerenih od strane jedne osobe prema drugoj koji uključuje verbalnu komunikaciju, kao i govor tela. Uz to, vrlo je važno da flertujuće ponašanje sugeriše zainteresovanost osobe za ostvarivanje nešto većeg stepena intimnosti sa osobom kojoj je flert upućen.
U većini kultura, nije socijalno prihvatljivo izraziti eksplicitnu seksualnu zainteresovanost za drugog, već se to čini na indirektne i sugestivne načine.
No, činjenica da se velikim delom radi o zapletu koji nije eksplicitan, ne znači da se tim tihim signalima ne saopštavaju važne informacije.
Evolucioni psiholog Stiven Gangestad flert definiše kao proces pregovaranja koji se događa nakon što su dve osobe razmenile informacije o međusobnoj inicijalnoj privlačnosti. U okviru tog procesa retko kome polazi za rukom nastup poput: „Ti mene privlačiš, a ja tebe?“ Ove poruke težimo da otkrivamo u manjim dozama, te flert postaje podloga za osnaživanje privlačnosti. Kako to flertujemo?
Katalog ponašanja koje žene i muškarci praktikuju tokom flerta je prilično veliki. Metodom posmatranja bez učešća, jednom od najučestalijih u ovoj oblasti, psiholozi su proučavali parove koji flertuju u njihovom prirodnom okruženju (barovima hotela, kafićima).
Istraživači su u tim prilikama zabeležili određeni broj signala između strana koje flertuju. Čuveni kliše iz romantičnih filmova – kratki pogled nakon kog je sledilo preusmeravanje pogleda praćeno još jednim, dužim pogledom, opravdao je status inicijalnog „zelenog svetla“ u saobraćaju flerta.
Moć pogleda registrovana je u eksperimentu u kom su ispitanici, nakon obavljenog dvominutnog, neprekidnog i uzajamnog gledanja sa drugim ispitanikom, izveštavali o pojačanim osećanjima privrženosti. Antropološkinja Helen Fišer ističe da produženi kontakt očima utiče na otpuštanje molekula feniletilamina (PEA) koji je odgovoran za pospešivanje privlačnosti.
U ritualu flerta, kod žena je registrovano da su kikotanje i umereni smeh često bili praćeni uvrtanjem i zabacivanjem kose, oblizivanjem usana, osmehivanjem u položaju spuštene brade (engl. coy smile). Muškarci su praktikovali da se isprse ili zavale u svoje stolice i postave ruke iza glave, a naročitu pažnju su posvećivali brzini vađenja upaljača, ritualu paljenja cigarete sa podiguntom bradom i uklanjanja upaljača tako da se ne poremeti telesni stav.
Ponašanje obe strane odlikovalo je dodirivanje sebe koje je postepeno bilo smenjivano dodirima upućenim drugoj strani. Ispitanici u istraživanju psihološkinje Monike Mur za nedvosmislene znake flerta odabrali su nežan dodir po licu, praćen dodirom po ramenu, struku ili nadlaktici. Najmanje glasova dobili su guranje ili lupkanje po ramenu i rukovanje. S druge strane, zagrljaj je procenjen kao da poručuje bliskost, ali ne i flert.
Socijalni psiholog Timoti Perper, sa univerziteta u Filadelfiji, ističe da mužjaci ljudske vrste, kao i mnogih drugih, signalima u flertu poručuju: „Pogledaj me, veruj mi, moćan sam, ali te neću povrediti.“ i „Ne želim puno od tebe…još uvek.“ Perper dalje ukazuje da se obrazac flerta nije mnogo promenio od čuvenih stihova „Pesme nad pesmama“. Sekvenca je prilično slična: razmeni poglede, razgovaraj, dodiruj, poljubi, pristupi činu ljubavi, odnosno: obrati pažnju, prepoznaj signale, pristupi plesu (flerta), teži sinhronizaciji.
Osim neverbalnih, verbalni manevri kojima pristupamo u flertu su od velikog značaja.
Studije pokazuju da flertujuća konverzacija može da podrazumeva podržavanje sagovornika i izražajnije rekacije prema onome što govori. Ovaj tip flerta je ponekad teško razlikovati od neflertujućeg ponašanja, a ta procena zavisi od pola osobe koja ga ispoljava i konteksta u kome to čini.
Nažalost, studija o verbalnim strategijama flerta još uvek nema. Možemo reći da bi flertu trebalo da pristupamo kao da pristupamo običnom razgovoru. Drugim rečima, studije poručuju: bolje je da se pravite da ne flertujete i ostavite naučene upade (engl. pick-up lines) po strani, nego da najavljujete flert.
Dok žene preferiraju bezazlene uvertire u razgovor („Šta misliš o ovom bendu?“), muški favoriti su direktniji pristupi („Videla sam te s drugog kraja bara i pomislila kako si sladak.“) U potvrđene markere verbalnog flerta spadaju: iskazivanje komplimenata, spominjanje činjenice da osoba nije u vezi ili da je dostupna u romantičnom/seksualnom smislu, upotreba nagoveštaja seksualnih aktivnosti.
Međutim, svesti flert na praćenje određene sekvence postupaka i izgovaranje pravih reči ne bi bilo ispravno. U ovu priču upliće se još par psiholoških faktora. Jedan od njih je aspekat samopromocije. Da bismo kroz flert iskazali poželjnost nekog našeg atributa, moramo da budemo sami uvereni u to što poručujemo, ističe Gangestad. Murova, na osnovu svojih opservacija, dodaje da ljudi kojima najčešće prilaze zainteresovani drugi nisu ljudi koji najbolje izgledaju, već oni koji šalju signale o svojoj pristupačnosti i samouverenosti, kroz bazične tehnike flerta (pogledi, osmesi). Ista autorka nalazi da se ponašanje drugih tumači u skladu sa kontekstom, te ukoliko je seting formalan, flert mora biti očigledniji da bi bio primećen.
Istraživač Džefri Hal ističe da se ljudi često osećaju frustrirano ili nezadovoljno svojom nesposobnošću da utiču na to da ih drugi primete, da ih dožive kao zanimljive i da drugi uoče da su zainteresovani za njih u romantičnom smislu. Saznanjem o pet različitih stilova flerta, ovaj autor smatra da možemo steći bolji uvid u to zašto naši pokušaji imaju određene ishode. Tih pet stilova flerta su: zaigrani, tradicionalni, fizički, iskreni i učtivi.
No, pored odabiranja svog stila, na pitanje „Zašto on/ona ne kače moje signale?“ odgovor možemo potražiti i u proceni mere u kojoj našim ponašanjem upravlja strah od odbacivanja. Vornauer i saradnici su demonstrirali da postoji povezanost između intenziteta ove vrste anskioznosti i precenjivanja jasnoće sopstvenih signala u flertu.
Iskazivanje zainteresovanosti za nekog i pokušaji da tu osobu zainteresujemo za sebe, izlažu nas riziku od neuspeha ili neuzvraćenih osećanja. Što snažnije osećamo anksioznost usled potencijalnog neuspeha, to ćemo se više truditi da nam pokušaji ne budu direktni i da mogu da budu shvaćeni i kao prijateljski.
Najzad, deo odgovornosti za nesporazume ovakve vrste možemo pripistati generalnoj tendenciji ljudi da loše detektuju flert. Nedavno sprovedena studija nalazi da samo 18% ispitanica tačno prepoznaje ponašanje muškaraca kao flert. Muški ispitanici su bili nešto bolji sa uspehom u 36% slučajeva. Zanimljiv podatak je da, kada neko nema nameru da flertuje s nama, daleko smo uspešniji da to tačno prepoznamo – žene to čine u 83%, a muškarci u 84% slučajeva.
Mada nas ove greške mogu koštati romanse, pa i životnog partnera, one imaju svoju funkciju. Preterivanje u proceni tuđeg ponašanja kao flerta, moglo bi da ima negativne efekte po nas i po drugu stranu.
Psiholozi još uvek raskrinkavaju zagonetnost umeća prepoznavanja flerta. Nauka nam za sad može dati sledeće korisne savete:
-obratite pažnju na prisustvo flerta u verbalnoj i neverbalnoj komunikaciji (na osnovu pokazatelja o kojima je bilo reči u tekstu),
-razmotrite kontekst (flert se češće pojavljuje u socijalnim kontekstima, uz prisutvo alkohola, ili na okupljanjima ljudi sličnih interesovanja),
-upoznajte se sa različitim stilovima flerta kod ljudi,
-primetite postoji li konzistentnost u vašoj interakciji (da li flertujete pri svakom susretu), da li druga strana prema vama iskazuje ponašanje koje se razlikuje od ponašanja prema drugim ljudima, postoji li (prećutni) konsenzus grupe ljudi da se interakcija s tom osobom odlikuje flertom.
Srećno!
Autor: Ana Perović
Izvor: psihobrlog.wordpress.com
_______________________________________________________________________________________
Radi, radi, pa o’ladi
Sindrom izgaranja u svemu čime se bavi neka osoba jeste stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje prati jak stres…
Ne valja tako, mnogo radiš, sagorećeš – dobronamerni šefovi opominjali su ranije svoje radnike koji su se preterano angažovali na poslu.
Danas je ta vrsta humanosti iščezla, pa je sve više onih koji izgaraju radeći. Novom organizacijom savremenog društvenog života i uvođenjem evropskog radnog vremena ljudi su prisiljeni da najproduktivniji deo dana daju svom poslodavcu.
Svedoci smo da je nastala trka u kojoj čovek i samog sebe tera da pruži najviše što može.
Ukoliko ne uspe u svojoj nameri i ne ispuni postavljene ciljeve, obuzima ga nezadovoljstvo, potom i iscrpljenost i umor, pa bezvoljnost, bespomoćnost i, povrh svega, ozlojeđenost i besmisao.
Ako se ovi simptomi duže talože u organizmu i psihi kao hronični stres, lako mogu da prerastu u sindrom „burn aut”, što bi se na srpskom reklo sagorevanje na poslu.
Šta to, zapravo, znači, objašnjava Irina Radanović, psiholog psihoterapeut u Domu zdravlja „Dr Ristić”, član „Medigrup”.
Pratimo Evropu
– Sindrom izgaranja je stanje hronične mentalne, emocionalne i fizičke iscrpljenosti, koje je prouzrokovano neprekidnim i intenzivnim stresom, a najčešće je povezan sa dugotrajnim preteranim radom. U tim trenucima osoba oseća da ne može da izađe na kraj sa konstantnim zahtevima, koji joj se nameću, jer joj „brnaut” crpi energiju i umanjuje produktivnost, što dovodi do osećanja bespomoćnosti, bezvoljnosti, ozlojeđenosti i potpune iscrpljenosti. Naravno, svima se dešava da se ponekad ovako osećaju, ali kad se takvo stanje prolongira i ako se odražava tako što ljudi gube motivaciju i kažu da im je muka kada pomisle na to da treba da idu na posao, verovatno je u pitanju „brnaut” – kaže naša sagovornica.
Ona smatra da su upravo socioekonomske promene, sa kojima se poslednjih godina suočavamo, odgovorne za ovo stanje sa kojim se mnogi zaposleni suočavaju.
– Prelazak kompanija iz društvenog u privatni sektor, produženje radnog dana, povećanje obima posla i sve više odgovornosti koje posao nameće, a manje sigurnosti u radnu poziciju, nezadovoljstvo radnim mestom, zaradom i uopšte nesigurnost egzistencije, kao i manjak slobodnog vremena, samo su neki od činilaca, koji predstavljaju izvor nezadovoljstva i stresa i koji, ukoliko se prolongiraju i intenziviraju, mogu da dovedu do sindroma izgaranja na poslu – ističe Irina Radanović.
U najvećoj meri sindrom izgaranja ima veze sa stresom, koji osoba doživljava u odnosu na posao koji obavlja, bez obzira na to koji je posao u pitanju, bilo da provodi deset ili dvanaest časova u kancelariji bilo da se bavi domaćinstvom, jer suština je u doživljaju preplavljenošću poslom i osećajem besmisla u vezi sa njim. Trebalo bi, dodaje Radanovićeva, takođe imati u vidu da nisu samo obaveze u uskoj vezi sa sindromom izgaranja, već i određene crte ličnosti, kao što su, na primer perfekcionizam, pesimistički pogled na svet, izražen zahtev za kontrolom, kompetitivnost…
Preteran rad može imati negativne posledice i po organizam takozvanih radoholičara, ali oni neće „sagoreti”, pošto uživaju u poslu. Izgaranje je neka vrsta raspada ili pada sistema i zato se osoba koja izgori predaje – jednostavno ne može više. Do izgaranja neće doći ni ukoliko neko povremeno radi prekovremeno ili iznad svojih mogućnosti, međutim, ako konstantno ili predugo radi „pod presijom”, a pri tome je nezadovoljan svojim učinkom na poslu, može biti na putu da doživi sindrom izgaranja. Kako, onda, prepoznati „brnaut” sindrom?
– Ukoliko mislite da je svaki dan loš dan, ako ste iscrpljeni najveći deo vremena, ukoliko brigu oko kuće ili posla doživljavate kao besmisleno rasipanje energije, ako smatrate da najveći deo vremena provodite obavljajući aktivnosti koje su dosadne i opterećujuće, vrlo verovatno je da ste na putu ka „brnaut” sindromu. Ali, ne treba mešati umor i izgaranje, jer nakon odmora umor nestaje, dok se kod sindroma izgaranja to ne dešava – objašnjava psiholog i podseća da je, takođe, veoma važno razlikovati stres i sindrom izgaranja.
– Iako pomenuti sindrom može biti posledica stresa, stres nastaje kada se pojedinac suočava sa zahtevima sa kojima ne može ili ne ume da izađe na kraj, međutim, ipak je spreman da reši problematičnu situaciju. Nada se da će se stvari promeniti nabolje i da će se bolje osećati čim uspostavi kontrolu nad onim što mu se aktuelno dešava, a što ga u datom trenutku preplavljuje.
S druge strane, „brnaut” podrazumeva da osoba ne vidi perspektivu da će se bilo šta nabolje promeniti, oseća se bespomoćno i odustaje od bilo kakvog angažovanja. Stres najčešće vodi u anksioznost, a izgaranje – u depresiju. Pojedinac najčešće zna da je pod stresom, ali vrlo često nije svestan da ide putem izgaranja – opisuje psiholog simptome koji mogu ukazati na problem.
– Najčešći fizički simptomi su hronični umor, iscrpljenost, problemi sa imunitetom, česte prehlade, glavobolje, bolovi u mišićima, problemi sa apetitom, problemi sa spavanjem…
Emocionalni simptomi, koji karakterišu sindrom izgaranja jesu samoobezvređivanje, osećaj bespomoćnosti, beznadežnosti, gubitak interesovanja i motivacije, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, apatija, osećaj izolovanosti, anksioznost, osećaj tuge i bespomoćnosti… Samim tim, i ponašanje se menja, osoba se povlači u sebe ili postaje konfliktna, često odlaže i zanemaruje radne obaveze. Nagomilavaju se i porodični problemi, problemi u vezi i slično – upozorava Irina Radanović.
Odmor u službi rada
Nažalost, u našoj sredini sve češće se spominje sindrom izgaranja na poslu, koji „kosi” sve one koji smatraju da vrede samo ako rade. Očigledno da ovakav pristup, radu dugoročno gledano, utiče na psihofizičko zdravlje zaposlenog, na rezultate njegovog rada i motivaciju, kao i na život uopšte. Ne bi trebalo zaboraviti da su pre malo više od pola veka postojali radni logori u kojima su ljudi upravo uništavani stalnim napornim radom. Na to ukazuje i sam termin „brnaut”, koji potiče iz anglosaksonskog govornog područja i u bukvalnom smislu znači izgoreti, utihnuti. U Japanu se, čak, za ovaj sindrom koristi reč „kaloši” koja doslovno znači smrt od umora.
A to nije poenta. Odmor bi trebalo da bude u službi rada. Psihoterapeut savetuje da svako mora da se odmori da bi imao više elana i snage za rad.
– Kada se odmaramo, mi zapravo prikupljamo energiju da bismo ponovo mogli da radimo punom parom. Ali, ako je vreme posvećeno poslu pojelo ono koje treba da pripada dokolici i privatnosti, tada umor prelazi u premor. Tada više ne možemo da se odmorimo ni ako se naspavamo.
Kod premora se budimo umorni bez obzira na to koliko smo spavali i potrebni su dani da bismo se oporavili i vratili u normalno stanje. Najveći problem je što tada ljudi počinju da misle da su „pukli” i počinju sebe da optužuju da nisu dovoljno dobri radnici, da nisu dovoljno izdržljivi – ističe Irina Radanović, podsećajući da izlaz iz tog začaranog kruga, ipak, postoji. Prvi korak je da identifikujemo izvor stresa i da radimo na njegovom rešavanju.
– Imajte u vidu da je „brnaut” znak da u vašem životu nešto pogrešno funkcioniše. Razmislite šta je u pitanju, preispitajte svoje ciljeve, zapitajte se šta je ono što vam nedostaje. „Burnaut” može biti šansa da otkrijete nove oblike funkcionisanja, koji će vaš život učiniti kvalitetnijim. Ukoliko je potrebno obratite se psihologu za pomoć, koji će vam pomoći da na najefikasniji način izađete na kraj sa problemima koji vas muče. Ali, pre svega, usporite, obezbedite sebi vreme za odmor. Započnite dan relaksirajućim ritualima, polako popijte čaj ili kafu, pročitajte nešto što vam prija, slušajte muziku, vežbajte… – podseća Radanovićeva.
– Razvijte zdrave navike u ishrani, bavite se fizičkim aktivnostima, vodite računa o higijeni spavanja. Obogatite socijalni život, intenzivirajte odnose sa porodicom i prijateljima.
Postavite granice, naučite da kažete ne, nemojte po svaku cenu, na svoju štetu, izlaziti drugima u susret. Napravite selekciju obaveza i listu prioriteta. Odmorite se od tehnike, povremeno isključite mobilni telefon, ugasite laptop… Odvojite vreme za sebe i bavljenje onim što vam prija. Naučite se tehnikama za izlaženje na kraj sa stresom – savetuje psihoterapeut.
Iz svega rečenog jasno je koliko je korisno da ljudi znaju da prepoznaju sindrom izgaranja. To se pre svega odnosi na poslodavce i menadžere koji bi takve radnike trebalo da pošalju na odmor kako bi sprečili produbljivanje posledica. Što je veća podrška koju radnik prima i bolja organizacija vremena i posla, kao i komunikacija među zaposlenima, manje je stresa, a time je manji i rizik od pojave sindroma izgaranja.
Dana Stanković
Izvor:politika.rs
______________________________________________________________________________________________
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
NADANJE
Želje su te koje nas pokreću na ostvarenje ciljeva, dajući nam energiju da idemo ka njima.
Ilustracija Srđan Pečeničić
Želje su veoma važne emocije.
Kao što nas strah pokreće na udaljavanje od nečega, tako želje pokreću ka nečemu. Ali nisu sve naše želje u dometu naših moći. Postoje želje koje možemo sami da ostvarimo, ali i one na čije ispunjenje ne možemo da utičemo.
Kada nismo u mogućnosti da bilo šta uradimo kako bismo ostvarili željeno, tada počinjemo da se nadamo – želimo na pasivan način. U svim situacijama u kojima nemamo moć da doprinesemo ostvarenju željenog, ostaje da se nadamo.
Neke želje su ljudima toliko važne da sa njihovim ostvarenjem povezuju svoje postojanje na ovom svetu ili smisao svog života. Kada je neka od važnih želja osujećena, pojedincu ostaje da se nada da će sile koje su izvan njegove moći povoljno delovati i omogućiti ostvarenje.
Moć nadanja omogućuje pojedincu da istraje u svom pogledu na svet i onda kada ništa u stvarnosti ne podržava njegovo gledište. Kada pojedinac shvati da se njegova želja sa kojom se poistovetio nikada neće ostvariti, nastaje slom njegovih predstava o sebi, drugima i svetu i javlja se ono bolno osećanje koje zovemo očaj ili beznađe.
Nadanje pomaže ljudima da izdrže periode nepovoljnih okolnosti, na koje ne mogu uticati. Tada je nada svetlo na kraju tunela koje pomaže da se podnese i ono što bi bez toga bilo nepodnošljivo. Zato u teškim situacijama bliski ljudi jedni drugima pomažu da održe nadu – da izbegnu ili odlože očaj. To rade roditelji sa decom, zdravi sa bolesnima, političari sa narodom…
Nada može biti i zavodljiva. Ljudi ulaze u emocionalne veze sa nadom da će se izabrani partner tokom vremena ipak promeniti, da bi kasnije, posle nekoliko godina, shvatili da se to neće desiti. Tada raskidaju ili se razvode.
Tačno je da bi partner mogao da se promeni kada bi to hteo, ali iskustvo pokazuje da se to retko dešava. Zato je ova vrsta nade samoobmanjivanje koje zovemo lažna nada.
Ipak, ljudi imaju pravo da se nadaju sve dok postoji i najmanja šansa da se nešto dogodi.
Nekada čudima treba dati šansu. Pitanje je samo koliko dugo čekati.
Kada ljudi odbijaju da prihvate stvarnost, to čine zato što imaju neku svoju logiku koja takvu stvarnost čini potpuno neprihvatljivom. Kada preispitaju uverenja koja tvore ovu logiku, ljudi postaju sposobni da prihvate i onu stvarnost koja se ranije činila neprihvatljivom.
Lažno nadanje im više nije potrebno.
Nekada najbolje pomažemo bliskoj osobi ne tako što je spasavamo od očaja i stvaramo joj lažnu nadu, već tako što sa njom iskreno razgovaramo.
Zoran Milivojević/politika.rs/19.10.2013./
TAMOiOVDE________________________________________________________
Kao „životinje stada“ ponaša se 95% ljudi
„ Životinja stada“ tim rečima je Niče izrazio protest protiv vladajućeg građanskog morala devetnaestog veka.
“ Danas u Evropi čovek stada ima stav, kao da je on jedina dozvoljena vrsta ljudi, slave se njegove sposobnosti, osobine gde on pripitomljeno i pomirljivo koristi stadu, kao da su to istinske vrline…“
Istraživački projekat naučnika sa univerziteta Leeds u Velikoj Britaniji potvdjuje da se zaista kod većine ljudi pojavljuje tendencija da se ponašaju kao predstavnici stada, što znači bez razmišljanja slede masu tako kao da ne umeju da misle za sebe.
U odredjenim situacijama ova tendencija može biti od koristi, recimo kod planiranja pešačkih tokova u saobraćaju, inače ne daje previše optimističku sliku o čoveku.
Studija je pokazala da je već manjina od pet procenata dovoljna da odredi pravac u kojem će se ljudska masa zaputiti, ostalih 95% ih slede a da i primete šta se dešava.
Prof. Krause i njegov pomoćnik Dier izveli su niz eksperimenata u kojima su dobrovoljci u grupama neorganizovano hodali kroz veliku halu. Pojedinci su međutim primili uputstva kuda da se kreću. Učesnici nisu smeli međusobno da komuniciraju ni da svesno utiču na nekog.
U svim slučajevima se pokazalo da je ostatak sledio instruiranu osobu i samostalno formirao iza nje jednu zmijoliku strukturu .
„Svako od nas je bio u situaciji u kojoj je bio povčen od mase ljudi“ kaže prof. Krause „U našem projektu je najinteresantnije da su se učesnici jednako opredelili iako se nisu sporazumevali govorom ni gestovima. Uglavnom nisu ni primećivali da su vođeni od nekog drugog.“
To je već zabrinjavajuće samo po sebi. Zar smo kao neke životinje iz stada da prepuštamo „obaveštenima“ da nas vode, a da ne znamo uopšte šta se zbiva?
Nažalost, s obzirom na to koliko ljudi bude povedeno za prijateljima, „informisanim izvorima“, piramidalnim sistemima, religioznim ili političkim šarlatanima svih vrsta, nacionalnim vođama…. odgovor je potvrdan. Po svemu sudeći verujemo svemu ili tolerišemo slepo dokle god se nešto poklapa sa društvenim normama.
Svako može nešto učiniti da ne živi kao predstavnik krda, već da sebi priušti ispunjen sopstveni život. Slede neke osnovne postavke koje čovek iz stada propušta kako preporučuje Majk Bundrant
Ustanovite čvrsto, šta očekujete od sopstvenog života
U 25-godišnjoj praksi kao učitelj neurolingvističkog programiranja (NLP), hiljadama ljudi je postavljeno pitanje: Šta vi hoćete ? Uvek sam bio iznova iznenađen koliko malo ljudi ima odgovor.
Koji su vaši najvažniji ciljevi? U kom pravcu se upravljate? Kako želite da stojite za pet godina?
Najčešći odgovor bio je: Ne znam, videćemo.
Uglavnom je jedan od desetoro bio mogao dati odgovor kao:
Tri moja najvažnija cilja su trenutno….
Za pet godina će moj život izgledati drugačije, i to…
Najveće prepreke na mom putu su sledeće…
Da bi postigao svoj cilj moram razviti sledeće sposobnosti…
Niko ne može da predvidi budućnost, ali u mnogim aspektima je bolje svesno se uputiti u jednu izabranu budućnost nego čekati „šta će da bude“. Ukoliko sami ne izaberete svoje ciljeve, svesno ili nesvesno će to učiniti za vas porodica, prijatelji, zajednica i kultura.
Naučite da donosite svesne i obuhvatne odluke
Mnogi naši izbori nisu dobro promišljeni. Kod loših ili impulsivnih odluka ili čak problematičnih uvek nedostaje neki aspekt. Donosimo nagle, impulsivne ili emocionalne odluke a da ne razmislimo o drugim mogućnostima.
Ili se zapetljavamo u misaone konce bez izlaza u beskrajni unutrašnji dijalog.
U svim slučajevima smo prepušteni tuđoj volji bez ikakve zaštite, jer nam nedostaje osnova za održive odluke. Ukoliko nismo u stanju da o odlukama raspravljamo ili ih analiziramo, lako ćemo primiti nečiju tuđu procenu zdravo za gotovo.
Ako naginjemo emotivnim izborima u opasnosti smo da budemo žrtva svakoga ko nam uzburka osećanja. Ako svoju misao ne dovedemo kraju sa osećajem samopouzdanja, radimo verovatno ono što i svi ostali da bi se oslobodili unutrašnjih beskrajnih čvorova.
Neobično je da se u našim sistemima obrazovanja ne uči kako da se postave ciljevi i donose odluke.
Jer to je ono što pomaže da se postavi čvrsta osnova ličnosti i karaktera i štiti nas zavisnosti od tuđih predstava i mišljenja.
Link: PsychCentral
Branka Mraz/kpv.rs
Satira Radoja Domanovića, napisana 1901. godine.
VOĐA
– Braćo i drugovi, saslušao sam sve govore pa vas molim da i vi mene čujete. Svi nam dogovori i razgovori ne vrede dokle god smo mi u ovom neplodnom kraju. Na ovoj prljuši i kamenu nije moglo rađati ni kad su bile kišne godine, a kamoli na ovakvu sušu kakvu valjda niko nikad nije zapamtio. Dokle ćemo se ovako sastajati i naprazno razgovarati? Stoka nam polipsa bez hrane, a još malo pa će nam i deca skapavati od gladi zajedno s nama. Mi moramo izabrati drugi način, bolji i pametniji. Ja mislim da je najbolje da mi ostavimo ovaj nerodni kraj pa da se krenemo u beli svet, da tražimo bolju i plodniju zemlju jer se ovako ne može živeti.
(Tako je govorio nekad, na nekom zboru, iznemoglim glasom jedan od stanovnika nekog neplodnog kraja. Gde i kad je ovo bilo, to se, mislim, ne tiče ni vas ni mene. Glavno je da vi meni verujete da je to bilo negde i nekad u nekom kraju, a to je dosta. Ono, doduše, nekad sam držao da sam celu ovu stvar ja sam odnekud izmislio, ali malo-pomalo oslobodih se te strašne zablude i sad tvrdo verujem da je sve ovo što ću sad pričati bilo i moralo biti negde i nekad, i da ja to nikad i ni na koji način nisam ni mogao izmisliti.)
Slušaoci bleda, ispijena lica, tupa, mutna, gotovo besvesnog pogleda, sa rukama pod pojasom, kao da oživeše na ove mudre reči. Svaki je već sebe zamišljao u kakvom čarobnom, rajskom predelu, gde se mučan i trudan rad plaća obilnom žetvom.
– Tako je, tako je… – zašuštaše iznemogli glasovi sa sviju strana.
– Je li b-l-i-z-u? – ču se razvučen šapat iz jednog ugla.
– Braćo! – otpoče opet jedan govoriti malo jačim glasom. – Mi moramo odmah poslušati ovaj predlog, jer ovako se više ne može. Radili smo i mučili smo se, pa sve uzalud. Odvajali smo i od usta svojih te sejali, ali naiđu bujice pa snesu i seme i zemlju sa vrleti, i ostane go kamen. Hoćemo li mi večito ovde ostati i raditi od jutra do mraka, pa opet biti i gladni i žedni, i goli i bosi?… Moramo poći i potražiti bolju, plodniju zemlju, gde će nam se mučan trud nagrađivati bogatim plodom.
– Da pođemo, odmah da pođemo, jer se ovde živeti ne može! – zašušta šapat, i masa pođe nekud ne misleći kuda.
– Stanite, braćo, kuda ćete? – i opet će onaj prvi govornik. – Moramo ići, ali se tako ne može. Mi moramo znati kuda idemo, inače možemo propasti gore mesto da se spasemo. Ja predlažem da izaberemo vođu, koga svi moramo slušati i koji će nas voditi pravim, najboljim i najprečim putem.
– Da izaberemo, odmah da izaberemo!… – ču se sa sviju strana.
Sad tek nastade prepirka, pravi haos. Svaki govori i niko nikog niti sluša, niti može čuti. Zatim se počeše odvajati u grupice; svaka šuška nešto za se, pa i grupice prskoše i uzeše se za ruke sve dva i dva, te jedan drugom govori i dokazuje, vuče jedan drugog za rukave i meće ruku na usta. Opet se sastanu svi, i opet svi govore. Nastavite čitanje
TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Komunikacija sa drugima je jedan od najznačajnijih svakodnevnih elemenata našeg života.
Svakog dana, najčešće dok prinosimo šolju sa kafom usnama, već smo u komunikaciji sa drugima. To mogu biti naši ukućani, naši najbliži sa kojima delimo životni prostor, život, emocije i još mnogo toga. Mogu biti prijatelji sa kojima smo opet u komunikaciji, bilo licem u lice, preko telefona ili socijalnih mreža.
Svakog dana, čak i onda kada toga nismo u potpunosti svesni, mi komuniciramo sa drugim ljudima, šaljemo im poruke i primamo poruke od njih.
Komunikacije se uvek dešava, tamo gde živimo, tamo gde radimo, na putu do posla ili na putu do kuće, na mestima gde provodimo slobodno vreme, od kafića, preko klubova, kafana, bioskopa i galerija… Čak i na mestima gde nam se ne čini da se dešava razmena, komunikacija postoji. I dobro je što je tako. Ljudi su socijalna bića, i komunikacija im je potrebna, potrebni su im drugi ljudi i razmena, bilo da je to razmena kurtoaznosti, emocija, važnih informacija ili nečeg drugog.
|
Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Nedostatak komunikacije jedan je od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova. |
Komunikacija je jedan od najvažnijih delova našeg života. Ona je jako važna za izgradnju veza u našem životu. Upravo zato, najčešće je nedostatak komunikacije ono što nas najviše boli. Nije ni malo čudno što je nedostatak komunikacije jedan od najčešćih uzroka raskida veza ili razvoda brakova.
Nedostatak komunikacije ne znači samo tišinu. To što partner ćuti ne znači da ne komunicira nešto, ne znači da ne šalje poruku. Isto kao što nekad ni razgovor ne znači da se komunikacija dešava. Koliko ste se puta našli u situaciji da izgovarate sami ili da od nekog drugog čujete rečenice kao što su: „Ona priča i priča, ali nikada ne kaže ništa!“ ili „On me nikada ne sluša kada ja pričam!“
Da li poruka stiže do primaoca
Važno je i da se setimo da to što mi šaljemo neku poruku i pokušavamo da stupimo u komunikaciju ne znači uvek da poruka stiže na pravo mesto, ili još gore, na pravi način. Veoma često, ono što želimo da kažemo nije ono što zaista i govorimo. Takođe, desi se i da zaboravljamo na onoga kome je poruka namenjena, pa ne samo što je šaljemo na neodgovarajući način, već onda i povratnu poruku tumačimo pogrešno.
U takvim slučajevima možemo da čujemo sledeće tipske rečenice: „To je kao da pričam zidu„, „Ne mogu da doprem do tebe„, „Ne možemo da razgovaramo o nečemu važnom, a da se ne posvađamo.“, „Ona je previše emotivna – ili plače ili viče ili se žali. Lakše je izbegavati je.“, „On se uvek brani kada pokušavam da razgovaram o važnim stvarima.“
Sukobi u vezi, posebno kada nedostaje komunikacija ili kada se poruke pogrešno tumače, upravo su onaj najdestruktivniji deo. Posebno je tako zato što oni koji su nam najbliži imaju i najveću moć da nas povrede. Ljudi do kojih nam nije naročito stalo, čak i onda kada nam govore neprijatne i povređujuće stvari, mnogo će nas manje dotaći i nećemo se toliko uzrujati kao kada nam te iste stvari kažu ljudi koji su nam važni u životu. Uzmimo najbanalniji primer kada neko kritikuje način na koji smo se obukli. Ukoliko to učuni stranac na ulici, najčešće ćemo odmahnuti rukom. Ukoliko to učini naš partner, to će nas mnogo više uznemiriti.
Međutim, nije u pitanju samo ono što kažemo. Važan je način na koji to činimo. Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi.
|
Komunikacija je složeni proces od kojeg govor čini svega 10 do 20%. Presotalih 80 do 90% predstavljaju izrazi lica, govor tela, ton i drugi elementi. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna. |
Komunikacija je umetnost i nauka prenošenja misli, ideja, informacija iz jedne glave jednog složenog ljudskog bića do jednog ili više drugih složenih ljudskih bića. Da bi komunikacija bila efikasna, ona mora biti dvosmerna.
Dinamičnost komunikacije
Dinamičnost ljudske kominikacije čine činjenice koje parteri koriste, interpretacije tih činjenica, osećaja koja ih prate, namere, potrebe, želje i akcije koje preduzimamo. Svaki segment je značajan i utiče na to da li će komunikacija biti konstruktivna ili destruktivna.
Činjenice: Da li obe osobe u razgovoru komuniciraju o istim činjenicama? Odvojiti činjenice od osećaja, naročito na početku razgovora može biti od velike koristi.
Interpretacije, misli, opažanje: svaka osoba interpretira činjenice drugačije, na osnovu svojih verovanja, osobina, sistema vrednosti i iskustva. Svesnost da druga osoba ne razmišlja kao i mi važna je kako bi prilagodili i odabrali najbolji način komunikacije.
Osećaji: kako se osećamo, naše trenutno raspoloženje može i nesvesno uticati na naše odluke i razmišljanja.
Namere, potrebe i želje: skrivene poruke, da li tražimo udobnost, jasnoću, informaciju, ili samo mogućnost da budemo s nekim? Kakve su zapravo naše namere je jedno od najžnačajnijih faktora prilikom rešavanja konflikta.
Akcije: odabir reči je takođe od velike važnosti. Šta zapravo želimo dobiti odabirom reči, da li nekoga želimo povrediti; ton glasa, neverbana komunikacija, stav, pogled, izrazi lica i dr. Dakle, sredstvo kominikacije je i poruka.Način na koji je poruka prenesena je poruka, sama po sebi.
Mi sami: centar komunikacije, koji uključuje sva pitanja, teme ili sukobe o kojima je reč, „filtriran je“ činjenicama, interpretacijama, mislima, osećajima, namerama, i odabirom ponašanja odnosno aktivnosti.
Rešavanje sukoba
Rešavanje sukoba može biti konstruktivno i destruktivno. Destruktivan stil onemogućava ili sprečava rešavanje konfikta, dok konstruktivan predstavlja pokušaj minimaliziranja problema i izbegavanja teškoća u rešavanju problema. Osnovne osobine jednog i drugog načina rešavanja sukoba možemo podeliti na sedeći način.
Destruktivni stil
Konfrontacijski – pitanje pobede i optuživanja
Sabotaža– fokusiranje na slabe tačke, osramotiti, uvrediti drugu stranu
Manipulacija– izazvati povlačenje, uceniti
Predaja- pasivno, podređeno
Izbegavanje- negiranje, povlačenje
Konstruktivni stil
Kompromis- nalaženje na pola puta, razumevanje
Prihvatanje- otvoreni razgovor, komunikacija bez konfrontacije
Partnerstvo- rešenja, oproštaji, iskrenost
Dakle, dok okušavate rešiti sukob pokušajte razjasniti vaše ciljeve, jer biste verovatno delili većinu ovih ciljeva sa partnerom bez obzira na vaše razlike. Izbegavajte cenkanje, jer to može dovesti do toga da svaka strana zauzme čvrst stav, što na kraju može dovesti do još veće svađe.
Kada rešavate sukob, setite se da uzroci sukoba mogu biti jako duboki. Guranje problema pod tepih nije rešenje na duge staze, jer će te stare stvari biti iznete kao argument svaki put kada počne rasprava. Pokušajte rešiti svaki problem koji se pojavi.
Metode koje mogu pomoći u razrešenju konfikta:
Pitajte partnera za njegova osećanja. Vaš sukob verovatno nije u vezi samo one stvari oko koje se trenutno svađate. Nemojte zaboraviti da je vaš cilj rešavanje konflikta, a ne pobeđivanje u svađi.
Zamolite partnera da vam definiše problem. Istrajte u rešavanju jednog po jednog problema, na taj ćete način razumeti svaki problem onako kako ga vidi vaš partner.
Izrazite i vaša osećanja. Pažljivo odaberite reči kojima ćete ih opisati, ali ih izrazite. Ljudi često ćute o tome šta osećaju i šta žele. Partner ne može da čita vaše misli, ma koliko bliski bili, nekad amu jednostavno morate reći kako se osećate.
Definišite problem onako kako ga vi vidite. Kako vaši osećaji isplivavaju na površinu, rešenje može postati jasnije. Ne zaboravite da, slušajući drugoga, vi određujete i da li će vas drugi saslušati.
Stvorite više rešenja. Nemojte se vraćati na vašu originalnu agendu i planove. Probajte naći alternativna ili kreativna rešenja kako biste smanjili emocije i napetosti.
Rangirajte moguća rešenja. Ne zaboravite da niko drugome ne može nametnuti neprihvatljivo rešenje.
Kombinujte i stvorite zajedničko prihvatljivo rešenje. Stvorite nešto prihvatljivo za obe strane, a ako to ne upali, napravite korak natrag i budite sigurni da su obe strane sasvim skrene.
Budite sigurni da obe strane žele raditi na rešavanju problema.
Rešavanje problema u komunikaciji
Problemi kontrole ili moći:uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana. U redu je da u nekim segmentima svaki od partnera ima dominantnu ulogu, svi mi imamo svoje talente i nešto u čemu smo dobri i treba da preuzmemo vođstvo. Ali, kada u svađi zauzimate poziciju moći nad svojim partnerom, to ne vodi rešenju problema.
Triangulacija: Nemojte uvoditi treću osobu, kako biste izbegli direktne sukobe. Ako imate problem s nekim, onda taj problem rešite direktno s tom osobom. Nemojte prebacivati vaše optužbe na zajedničkog prijatelja, ili decu, u nadi da ćete time ostvariti prevlast ili simpatije u vašu korist – to samo dovodi do još veće i dugotrajnije štete, posebno ako se dete koristi kao sredstvo u sukobu roditelja.
Dok gledamo napred prema novim vezama, moramo biti sposobni odvojiti se od starih veza i pogrešne komunikacije kako bismo imali zdravije odnose. Upotreba hvaljenja i pozitivne podrške ponovno će izgraditi ranjene i slomljene osobe i izgraditi samopouzdanje. Ako postanemo osoba koja zna produktivno komunicirati, i mi sami ćemo sazreti i postati bolja osoba, a to će svakako pozitivno uticati na naše odnose sa drugima.
|
Uspešna komunikacija ne može se održati ako jedna osoba ima „kontrolu“ nad drugom, ili ako nema zajedničkog poštovanja i jednakosti u samoj vezi. Zadržavanje kontrole vodi do izolacije veze, jer podređena osoba reaguje besom, ako je izmanipulisana ili omalovažavana. |
Kako komunicirati ako ste ljuti
Stop: Ako se zaista jako naljutite zbog nečega, zaustavite se i duboko udahnite. Za početak, pokušajte da se umirite radeći nešto što vaš opušta , pauza u ovom slučaju može pomoći da racionalnije priđete problemu i sprečiti da problem preraste u nešto veće od njega samog.
Razmislite: Kada ljutnja prođe, razmislite o situaciji i o tome zašto vas je toliko povredila i razljutila. Sa čim je bila povezana vaša ljutnja, neke reči, ponašanje ili nešto drugo. Pokušajte uvideti stvaran problem i onda se posvetite načinu na koji ćete ga predstaviti.
Recite: Razgovarajte sa partnerom.Uradite to što je moguće konstruktivnije i nemojte se praviti da problemi ne postoje.
Slušajte: Nakon što iznesete sopstvene osećaje i mišljenje saslušajte partnera. Oboje zaslužujete priliku da izrazite ono što želite.
Komunikacija je suštinski deo našeg života i neophodna nam je da bismo opstali u svetu. Zato je veoma vredno i važno da razmislite o svom načinu komunikacije sa drugima. Ukoliko uvidite da šaljete poruke koje ne želite ili da ono što želite da kažete biva pogrešno protumačeno, razmislite. Komunikacija se i uči. I jedna je od najvrednijih veština koju neko može posedovati. Ne mislite li da je vredno naučiti je?
Autor: Jelena Orlandić i Ivana Paunović/danas.rs/
Autorke su dipl. psiholozi i savetnici O.L.I. integrativnog psihodinamskog metoda terapije i savetovanja
TAMOiOVDE___________________________________________________________
Mitovi o samopomoći ili kako preživeti ludilo popularne psihologije
“Emocionalna inteligencija”, “unutrašnje dete”, “samo-aktuelizacija “, “neurolingvisitčko programiranje”, “moć podsvesti”, “indigo deca”, “porodične konstelacije” – jezik popularne psihologije je infiltrirao svaki nivo naše kulture, i ubedio nas je da ćemo uz malo (kvazi)psihologije i mnogo vešte komunikacije i duhovne akrobatike da postignemo sve naše ciljeve života.
Milioni nezadovoljnih ljudi dobili su “slamku spasa” u vidu raznih “gurua”, alternativnih “terapija” i psiho industrije koja se meri milijardama dolara. Iza njih uvek ostaje duhovna praznina, tuga i nezadovoljstvo koje je često mnogo veće i traje celog života. Mnogi ljudski životi i životi njihovih bližnjiih ostaju zauvek uništeni. Jer sadržaj naših života nam niko ne može dati. Ili imaš ili nemaš.
Mit PRVI. Koren svih naših problema je nisko samopoštovanje.
Autorka jednog od brojnih bestselera iz oblasti popularne psihologije i samopomoći, Luiz Seno, insistira da “ako stvarno volimo sebe, sve u našim životima radi”, i tvrdi da je nisko samopoštovanje izvor svakog društvenog oboljenja, od gojaznosti do agresije?!
Međutim, u ozbiljnoj psihologiji i srodnim duhovnim i filozofskim granama, svi dokazi ukazuju na to da naše samopoštovanje i lični rejting ne predviđa kvalitet naših odnosa, niti koliko dugo će oni trajati. Čak šta više, visoko samopoštovanje ne mora zaustaviti decu da puše, piju, uzimaju narkotike, ili postaju seksualno aktivni u ranoj mladosti.
Postoje brojni naučni radovi koji objašnjavaju da nisko samopoštovanje uopšte ne utiče na porast delikvencije i drugih oblika neprilagođenog ponašanja, što je činjenica koja je potpuno suprotna popularnim uverenjima. Dan Olveus, kako piše u svojoj knjizi Maltretiranje u školi i šta možemo da uradimo, je otkrio da u većini škola nasilnici nisu patili od slabog samopoštovanja, već sasvim suprotno.
U mnogim studijima može se pročitati da ljudi sa visokim samopoštovanjem dosledno ocenjuju sebe kao više atraktivne, popularne, socijalno vešte i inteligentnije od prosečnih ljudi, ali nezavisna i objektivna procena ovakvih testova baš ne podržava ovakve tvrdnje. Nauka sugeriše da se, ako je naše samopoštovanje vrlo visoko, možemo osećati odlično, ali i da je to obično jedna velika iluzija koja vodi u brojne nesporazume i razočarenja..
Svi mi ustvari stalno pravimo kompromise sa sobom i drugima, i radimo glupe stvari nebrojeno puta, tako da često završimo žaleći zbog onoga što smo rekli ili uradili. To je vrlo ljudski i deo je našeg bića. I kada se često osećamo loše zbog takvih stvari, to je u stvari najbolji životni put da razumemo sebre i stvari oko nas, i da se pokrenemo da uradimo nešto povodom toga. Komičar Džej Leno je svojevremeno rekao u jednom intervjuu: “Malo niskog samopoštovanja je zapravo prilično dobro. Možda nisi najbolji na svetu, no to samo znači da bi trebalo da se potrudiš malo više. “Samopoštovanje nije gorivo koje se mora stalno dounjavati, ako želimo da dođemo do našeg odredišta. Mnogo je korisnije za nas da ga posmatramo kao barometar napretka, pružajući stalnu povratnu informaciju o mudrosti naših izbora i ispravnost naših akcija.”
Mit DRUGI. Možete da kontrolišete svoj život
Ljudska želja da drže sve stvari pod kontrolom, da kontrolišu svoje i tuđe živote je užasno jaka, toliko jaka da će naši mozgovi čak stvoriti iluziju kontrole nametanjem rešenja o slučajnim događajima. Kao što su psiholozi Vitson i Galinski pokazali 2008 godine, u stručnom radu za časopis ”Nauka” (Science), ljudi lišeni osećaja kontrole su daleko više skloni da vide slike u obrascima slučajnih tačaka, kao i pribegavanju sujevernim verovanjima i teorijama zavere.
Godine1970, psiholog Džonatan Roter je otkrio da smo mi, kao ljudska vrsta, skloni da se podelimo u dva tabora: na one koji smatraju da su stvari koje nam se dešavaju rukovođene spoljnim silama, (Božja volja, sudbina, vanzemaljci…), te da malo šta možemo uraditi da to promenimo (eksterni lokus kontrole) i onih koji sebe vide kao majstora sopstvene sudbine (unutrašnji lokus kontrole).
Naša kultura nas ohrabruje da verujemo da je jaka unutrašnja kontrola dobra stvar. Međutim, takva orijentacija nas stavlja pred ogromna iskušenja i pritiske da ne pogrešimo i postavlja nam imperativ da uvek moramo da napravimo prave i kvalitetne izbore u mnogim životnim situacijama. Ne čudi onda da su ljudi sa visokim internim lokusom stalno podložni visokom stepenu krivice, pritisku savršenosti i perfekcionizma, anksioznosti i samo-optuživanja.
Život može biti zastrašujuće nepredvidiv i nedokučiv s vremena na vreme. Svi mi bi trebalo da imamo neku meru kontrole i duhovne orijentacije da bismo ga učinili podnošljivijim. Međutim, povremeno je potrebno da verujemo Životu i sebi samima i da pustimo da se stvari prosto dešavaju, a ne da se očajnički trudimo da čvrsto držimo upravljača sve vreme.
Svojevremeno je veliki poznavalac mitologije, Džozef Kembel, lucidno primetio da “moramo imati volju da napustimo svoje čvrsto skrojene životne planove i da prihvatimo činjenicu da život uvek čeka na nas, ma koliko to bilo bolno ili u neskladu sa našim (često) nerealnim očekivanjima”. Problem je u tome što veoma mali broj ljudi ima dovoljno hrabrosti da odustane od kontrole u takvom stepenu i da strpljivo čeka i dela stvarajući uslove za promene koje će doći.
Mit TREĆI. Nikada ne možemo biti previše samopouzdani.
Na mnogim kursevima iz veština komunikacije, ili psihološke samopomoći, priča se o tome kako je asertivno (samopouzdano) ponašanje zlatni standard komunikacije, koji obećava da će nas naučiti kako da uspostavimo platformu uzajamnog poštovanja sa drugim osobama, neku vrstu alata putem koga možemo uspešnije da se borimo za sebe i da obezbedimo da se naš glas čuje, bez potrebe da ikada pribegnemo agresiji. Ali, da li se teorija i praksa asertivnosti zaista podudaraju?
Za početak, ispostavilo se da zaista možete imati previše navodno dobrih stvari u svom komunikacijskom repertoaru. Danijel Ames i Francis Flin otkrili su algoritam koji su nazvali ”Zlatokosa”, i to u radnim okruženjima zaposlenih osoba, u kojima je, navodno, asertivnost glavna tehnika komunikacije u uspostavljanju dobrih i efikasnih međuljudskih odnosa. I šta su otkrili? Zaposleni smatraju previše asertivnosti jednako problematičnim kao i premalo.
Kada malo pažljivije pogledate asertivne tehnike same po sebi, ubrzo postaje jasno da je asertivnost igra u kojoj je vaš suptilni cilj da oduzmete pravo glasa onom drugom učesniku u komunikaciji. To je u praksi isuvše često neka vrsta “zamagljivanja”, ili manipulacije, gde ljudi strateški odobravaju nešto što onaj drugi kaže, kako bi što neprimetnije zapravo sprovodili svoje sopstvene ciljeve i planove. Ili, kada je u pitanju “negativna” asertivnost, gde ljudi kaobajagi prihvataju tuđu kritiku, ili izražavaju slaganje sa tuđim mišljenjem, ali u stvari istovremeno guraju svoje zahteve, ili nameću svoja mišljenja.
Mora se primetiti da je to prilično Makijevalistički koncept. Asertivnost i slične komunikacijske i psihološke tehnike (NLP, poslovna konverzacija, afirmacija, itd) više liče na igranje šaha, a ne na razgovor, i trebalo bi da nam bude jasno da je to samo alat da one druge primoramo na podčinjavanje našim zahtevima i ciljevima.
Kako uopšte možemo da imamo istinsko poštovanje i odnos sa nekim ko pokušava da nas izmanipuliše?
Većina knjiga o asertivnosti su zapravo priručnici o tome kako da steknemo prednost u odnosu na druge ljude. Oni sigurno imaju svoje mesto u našim veštinama komunikacije i psihološkog života, ali se ne treba zavaravati: pasivna agresija je ipak agresija.
Mit ČETVRTI. Trebalo bi da uvek iskažemo svoja osećanja.
Sve do 1960-tih godina prošlog veka, ozloglašena britanska emotivna zatvorenost, ili “kruta gornja usna”, je univerzalno smatra vrlinom, ali danas se potiskivanje emocija smatra korenom brojnih psiholoških i fizičkih problema. Dok zapadna istraživanja kao dokaz nude ubedljive veze između potisnutih osećanja i zdravstvenih problema, kako ćemo objasniti činjenicu da je japanski kultura, u kojoj je potiskivanje određenih emocija aktivno ohrabrivano, takođe proizvodi najzdravije svetske građane?
Čak i na Zapadu poslednjih godina postoji sve više dokaza da slobodno iskazivanje emocija nije uvek nužno najbolja strategija. Na primer, američki autori sa univerziteta u Bafalu navode da su posle tragičnog uništenja Svetskog trgovinskog centra 11. septembra 2001, otkrili da su svedoci, koji su ignorisali zahtev da snime ili zapišu svoja osećanja, zapravo prošli bolje psihički i fizički od onih koji su pristali da zabeleže i slobodno iskažu svoje emocije. I dok smo rutinski učeni da “pustitmo svoj bes” i da je to dobro za nas (mnoge alternativne psihoterapeutske metode propovedaju ove pravilo), razmatrajući 40 godina istraživanja i dokaza, koje je vodio profesor Džefri Lor, vodeći klinički psiholog sa Univerziteta u Arkanzasu, navodi nas da zaključimo kako izraz ljutnje, i puštanje emocija da slobodno “izleću napolje”, zapravo pojačava osećanje agresije.
Naši osećaji imaju vitalnu ulogu u našim životima, ali uvek treba imati na umu da nam je evolucija ljubazno dala veći korteks (razum i mišljenje), tako da naš um ne mora da bude u milosti emocija sve vreme. Postoji tanka linija između emotivne ekspresivnosti i emotivnog obuzdavanja i svaki čin ima svoje prednosti i mane, zavisno od situacije u kojoj se nalazimo. Zato uopšte nije mudro da se ove stvari trpaju u jedan te isti koš, jer njihovo pravilno razumevanje može da poboljša i naše razumevanje i ponašanje u mnogim životnim situacijama.
Mit PETI. Svi treba da budemo srećni.
Industrija samompomoći i razni “treneri” i “gurui” koji cvetaju kao cveće posle kiše (“Kako biti uspešan u poslu i ljubavi, kako zaraditi milion evra, šta misle žene a šta muškarci, kako sačuvati brak i decu i sl”), nude hiljadu recepata za to kako se sreća može postići, ali najnovija istraživanja pokazuju da čak i pozitivne emocije imaju mana, posebno zbog načina na koji utiču na naš proces obrade informacija iz spoljnog sveta.
Ne samo da su srećni (“pozitivni”) ljudi više lakoverni, skloni naivnom rezonovanju i donošenju brzih odluka i neproverenih rešenja, već suviše optimizma i srećnog raspoloženja može da utiče na formiranje više predrasuda u našim stavovima i reakcijama. Biti previše srećan, ispostavilo se, može da poveća rasizam i seksizam u našim stavovima i našem mišljenju! A to sasvim sigurno povlači kao posledicu slabije napredovanje u životu i u poslovnom svetu i karijeri.
Ali, čak i ako se uzme u obzir da je ovo mala cena koja treba da se plati, uvek se treba setiti da može postojati stakleni plafon na nivou sreće koju možemo postići. Hipoteza “Hedonističke pokretne trake” navodi da, iako su naši mozgovi osetljivi na izazove stalno novih zadovoljstava, poznato je da nova zadovoljstva vremenom prestaju da nas podstiču u istom stepenu. Novi automobil može nam dati početno uzbuđenje, ali vremenom se naše zadovoljstvo postepeno gubi i mi počinjemo traganje za nečim dodatnim, ili potpuno novim, kako bi održali ili povećali stepen našeg osećaja zadovoljenja ili sreće.
Osim toga, mnoga istraživanja pokazuju da smo skloni da svoju ličnu sreću definišemo kao tačku skupa prema kojoj gravitiramo u našim nerealnim očekivanjima i iluzijama, bez obzira na naše realne prilike i stvarne sposobnosti koje (ne)posedujemo. Materijalistička kultura u kojoj živimo samo dodatno komplkuje ove odnose jer izjednačava materijalne stvari sa osećanjem sreće, a ne retko i smislom života uopšte.
Kulture mnogo starije i mudrije od naše shvatile su da je greška izjednačiti sreću samo sa pozitivnim emocijama. Aristotel je tvrdio da eudaemonia (često pogrešno prevedeno kao “sreća”) zapravo znači “ljudski procvat”, i da nužno obuhvata događaje i iskustva koja ne moraju proizovesti “osećam se dobro” stanje. Moderna psihologija se slaže da osećanja zadovoljstva i sreće jesu se umesan nusprodukt života i življenja, mnogo više nego nekakva nagrada koju samo treba zgrabiti. Natanijel Hotorn nam je dao poetski, ali prilično tačan opis ove situacije: “Sreća je kao leptir koji, kada joj se uporno teži uvek van našeg domašaja, ali koji, ako ćete sesti tiho, može sići na vas “.
Postoji još mnogo tehnika i principa ovog ludila koje se zove popularna psihologija, alternativne psihoterapije, novih filozofskih i religijskih pokreta “buđenja”, “Tajni” ovih ili onih, itd. koji nisu naravno stali ovde. Život se ne uči u New Age pokretima, popularnoj psihologiji, kvazi religijskim i kvazi duhovnim pokretima.
Život se zasniva na zdravom razumu, iskustvu, kritičkom promišljanju i – razmišljanju. Na iskustvu generacija koje su nam prethodile i koje su nam ostavile duhovne i moralne orijentire u primarnoj porodici, religijskim i filozofskim zapisima, a zatim i u širim društvenim kontekstima. I naravno, život se zasniva pre svega na individualnoj mudrosti, kreativnosti i inteligenciji, koja na žalost često ne stanuje u glavama mnogih ljudi.
Otuda toliki broj prevaranata, alternativnih psihoterapija, i kvazireligijskih i pseudo filozofskih ”duhovnih” pokreta koji opako čačkaju po glavama nesrećnih ljudi, praveći užasnu i često nepopravljivu štetu. Pretvaraju ljude u hrčke na točku u kavezu, koji se stalno vrte u jednom istom krugu, od kolevke do groba. I koji trče za svojom srećom, za spasom sopostvene duše u potpuno pogrešnom pravcu. Jer, ne živi se samo od hleba. Kada bi bilo tako, na ovoj planeti ljudi ne bi više stanovali.
Hrčak u kavezu okreće točak. Ja nisam hrčak. Neću kavez i neću točak. Ja hoću da mislim svojom glavom, da učim od drugih pametnih ljudi čak i kada me to zaboli. Hoću da volim život. Jer to je suština: život sam po sebi.
Izvor: darkotadic.wordpress.com
TAMOiOVDE_______________________________________________
FORMULE ŽIVLJENJA
Ljude možemo razlikovati na osnovu toga da li smo sa njima bliski ili držimo distancu.
Ilustracija Srđan Pečeničić
Prvi čine naš intimni socijalni svet, a oni drugi spadaju u javnost.
Sa bliskim ljudima možemo da se ponašamo spontano, da sa njima delimo naše uspehe i brige.
Između nas i bliskih ljudi postoji neka vrsta ljubavi: erotska, rođačka, prijateljska. Odnosi su stabilni i čvrsti jer se dobro poznajemo i prihvatamo jedni druge. U bliskim odnosima iskrenost se podrazumeva.
Ako se u javnosti ponašamo kao što se ponašamo u bliskim odnosima, mogu nastati dva problema. Ili ćemo svojom iskrenošću uvrediti nekog drugog ili će tu iskrenost neko iskoristiti da bi na našu štetu ostvario svoj cilj. Zato je važno da se u javnosti zaštitimo od drugih i da druge zaštitimo od sebe. Način da to postignemo je da naučimo da u javnosti nosimo psihološku masku. Nositi masku je samo po sebi, osim u retkim izuzecima, negacija bliskosti. Osobe koje u bliskosti nose masku i pretvaraju se da su bliske dobijaju etikete kao „dvolične” i „licemerne” (onaj koji meri, namešta lice).
Međutim, kada iz sveta bliskosti izađemo na ulicu, uđemo u javnost, maska postaje obavezni deo komunikacije. Kulturna komunikacija jednostavno nije moguća ako ne nosimo maske. Dok ljubav spada u bliskost, ljubaznost spada u javnost. Ljubazni smo kada se prema nepoznatoj osobi ponašamo kao da je volimo, iako ne osećamo ljubav. I zato su maske sasvim legitimni deo naše ličnosti – čine naše javno Ja, koje nam omogućuje da pozitivno komuniciramo sa ljudima sa kojima nismo bliski.
Sasvim je drugo pitanje da li je ta maska takva da informiše ili da dezinformiše. Noseći masku i pripadajući kostim, ljudi se na određeni način predstavljaju jedni drugima. Cilj je da kod drugih stvore određenu sliku o sebi. Ako su u tome uspešni, tada će se drugi prema njima ponašati na predvidljiv način.
Ličnost možemo uporediti sa prodavnicom koja ima izlog.
Nepoznati ljudi koji prolaze ulicom primećuju šta je u izlogu. Ukoliko su zainteresovani zastanu, pažljivije pogledaju u izlog, ako prepoznaju nešto što ih zanima, uđu u prodavnicu. Isto tako nosimo naše izloge i predstavljamo se drugima. Pretpostavka je da ono što ima u izlogu ima i u prodavnici. U velikoj većini slučajeva je zaista tako. Ali, nekada ima u izlogu, a nema u prodavnici ili obrnuto – glavna delatnost prodavnice nije predstavljena u izlogu.
Poznavanje koncepta maske pomaže da se smanji naivnost i kod odraslih i kod dece. Svi smo psiholozi koji pokušavaju da razluče šta je nečija maska, a šta je onaj drugi deo ličnosti.
Zoran Milivojević/.politika.rs
TAMOiOVDE____________________________________________________________
ŽIVOTNI POBEDNIK
Uspeh je kada neko ostvari cilj koji je sebi postavio.
Kada je ostvareni cilj takav da i drugi ljudi smatraju da je važan i poželjan, tada govorimo o uspehu u socijalnom smislu. Kada je ostvareni cilj važan samoj osobi, ali ne i drugim ljudima, tada govorimo o ličnom uspehu.
Srđan Pečeničić
Socijalni uspeh nije garancija da će neko biti srećan. Postoji niz primera iz kojih vidimo da postoje ljudi koji su socijalno veoma uspešni i popularni, ali veoma nezadovoljni. Socijalni uspeh ih nije zaštitio od depresije i samodestruktivnosti – alkoholom i drogama popunjavaju prazninu u sebi. Pravo ispunjenje donosi samo lični uspeh – ostvarenje cilja koji osoba zaista želi. Kada neko ostvari neku svoju želju tada oseti zadovoljstvo, a ako mu je želja veoma važna, onda oseti ono snažno zadovoljstvo koje zovemo sreća.
Zato je važno šta i kako želimo. Ako želimo ono što možemo da ostvarimo i ako imamo imalo sreće, možemo zadovoljno da živimo. Ako želimo ono što je nemoguće ostvariti, osuđeni smo da se osećamo frustrirano i nezadovoljno sve dok ne odustanemo od date želje.
Da li ćemo imati srećno detinjstvo ne zavisi od nas, ali kada odrastemo, mnogo toga zavisi od nas. Prošlost ne možemo da promenimo, ali možemo one važne zaključke koje smo na osnovu događaja iz prošlosti izveli o sebi, drugima i važnim životnim pitanjima.
Postoje dve vrste ostvarljivih želja: one koje možemo da ostvarimo u sadašnjosti i one koje možemo da ostvarimo u budućnosti. Ispunjenje želje u sadašnjosti donosi brzo zadovoljstvo, a ispunjenje buduće želje obično podrazumeva da ispunimo neki uslov, da uradimo nešto što je neprijatno. Na primer, student koji želi da završi fakultet mora da uči i uspešno položi i one ispite koji mu se ne sviđaju.
Mudri ljudi nalaze proporciju: svaki dan uživaju u nečemu, ali i svaki dan urade nešto što je neprijatno kako bi mogli da uživaju i sutra ili u budućnosti. Hedonisti žele da neprestano uživaju tako da ih zanima samo ostvarenje želja u sadašnjosti. Kada budućnost postane sadašnjost oni plaćaju cenu hedonizma. Anhedonisti čine suprotnu grešku jer nikada ne uživaju u sadašnjosti, stalno rade za neko buduće uživanje.
Kako je ljudsko vreme ograničeno, važno je kako biramo da ga trošimo.
Kada neko posvećuje mnogo vremena uspehu u jednom aspektu života, biva socijalno prepoznat kao izvanredno uspešan. Ali on može biti veoma neuspešan u drugim aspektima života. Neko ne ostvaruje izuzetne uspehe, ali je veoma zadovoljan time što živi u skladu sa svojim vrednostima. I zato je dobro zapitati šta biste izabrali kada biste morali: biti uspešan ili biti zadovoljan.
Dr Zoran Milivojević/politika.rs (objavljeno:24.11.2012).
TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
Radio ja i kao moler.
I taj, razumeš kaže:
– Hoću jedan zid klot crno. Gledam ga belo,
– Kako jedan zid kažete. Opet čovek kaže:
lepo ga čujem: – Klot crno. U redu, kažem mu ja.
Plati unapred pa hoću. I plati čovek.
I napravim ja. Grozno mi bilo da gledam, al
platio čovek, šta mogu.
Posle došla žena.
Muž tražio razvod pa namerno hteo da je zezne, razumeš.
Nadala ona dreku, skupio se komšiluk i
kažu mi u oči: – Vidi ga samo kakav je, to nije moler,
to je kriminalac- upropastio ženi sobu.
Uglavnom, potučem se ja sa komšilukom i tako
Ponovo zaglavim kod sudije za prekršaje.
( Dečak 17 godina.
Odgovarao više puta kod sudije za prekršaje.)
____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
***
Čuo sam das se čovek može kretati po mahovini,
možda je to bolje, ali ja ne znam kako.
Kada bih se izgubio u šumi, prvo bih se okrenuo oko sebe
i potražio senku. Kad bih je našao, pošao bih za njom.
Kuda ide senka išao bih
i ja.
Tako bih valjda negde stigao.
(Dečak, 15 godina, zvani „Banana“. Smešten u Prihvatilištu zbog skitnje i
prošnje.)
„Juče smo vodili decu u pozorište. Svi su bili veoma disciplinovani. Uz put je
„Banana“ rekao: – Nastavnice, neko će možda pomisliti
da smo mi đaci.
(Beleška vaspitača)
„POZDRAVI NEKOG“- V.Ognjenović/B. Nešić
___________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________
POVEZANI TEKSTOVI: https://tamoiovde.wordpress.com/2012/01/14/dobar-dan-dobar-dan-ali-ne-silazim-s-magarca/
Priredio: Bora*S
TAMOiOVDE_____________________________________________
„Moj život nema smisao, ni pravac, ni cilj, ni svrhu, a ipak sam srećan. Ja ne mogu da ukapiram šta ja zapravo radim, jel tako? “ – Snupi
Nema tog vlasnika psa koji ne veruje u to da ga njegov pas razume. Takvi ljudi su prosto ubeđeni da su psi skoro isti kao i ljudi, samo se nekako dogodilo da oni imaju četiri noge, da su obavijeni krznom i da govore drugim jezikom. Samo probajte da jednoj takvoj osobi kažete da njegov ljubimac nema emocije i da je potpuno nesvesno biće.
Za razliku od vlasnika kućnih ljubimaca, veliki broj naučnika (bar onaj deo koji vrlo verovatno nema kućne ljubimce) su mentofobičari. To je izraz koji je skovao biolog sa Harvarda, Donald Grifin, a koji označava praksu kritikovanja neljudskih bića kao stvorenja bez mogućnosti bilo kakve svesti.
Sa druge strane, Grifin ne tvrdi da životinje imaju visoko sofisticiranu i razvijenu svest kao što je imaju ljudi, ali on veruje da životinje ipak poseduju neku svest.
Pretpostavka da su životinje svesna bića sposobna da osećaju negativne senzacije i emocije je svakako centralna tema onih koji se bave zaštitom prava životinja. Teorije i tehnike kognitivne nauke svakako obećavaju nekakva nova otkrića u tom pravcu. Dokazi za postojanjem svesnih i nesvesnih kognitivnih procesa kod ljudi inspiriše sve veći broj naučnika da tragaju za sličnim procesima i kod životinja. Te i ti poduhvati logično otvaraju niz novih pitanja etike i morala u ophođenju prema našim malim ili velikim, čupavim ili glatkim zemaljskim komšijama.
OGLEDALO TEST
Jednog dana ’60tih godina, dok se brijao ispred ogledala u kupatilu, psiholog Gordon Galup se zapitao, šta bi se dogodilo da stavimo svog kućnog ljubimca ispred ogledala.
Galup je izmislio ono što se zove ogledalo test, po kom su primati koji su ranije izlagani sopstvenim obrisima u ogledalu, pošto bi im u anesteziji obojili delove iznad obrva ili na uhu, idalje bili u stanju da prepoznaju svoj odraz u ogledalu. Tada su dve vrste primata, šimpanze i orangutani, u 75% slučajeva prošli ogledalo test – dodirivajući obojene mrlje na svom licu – što je za Galupa bio dokaz za njegovu tvrdnju da su ove vrste zapravo samosvesne.
Da životinje priželjkuju neke stvari dok od drugih strahuju, pokušava već dve decenije da dokaže i biolog sa Harvarda, već spomenuti Donald Grifin, koji je u trenutku nastanka ovog eksperimenta smatrao da nema puno smisla misliti da samo dve vrste primata, koje su prošle ovaj test, pokazuju tendenciju samosvesti, već tu osobinu moraju imati i ostale vrste majmuna, a vrlo verovatno i druge životinje.
Razvojni naučnici su poslednjih godina izlagali veliki broj životinja ovom testu i pokazali da se pored majmuna, u ogledalu prepoznaju i slonovi, delfini, kitovi ubice ali i vrane i svrake. Ono što je zanimljivo, a što tvrdi Danijel Povineli, kognitivni naučnik sa Univerziteta u Luzijani, je da čak mala deca koja su izložena ovom testu do određenog uzrasta, u velikom broju slučajeva, ne uspevaju da prođu ovaj test.
KEMBRIDŽSKA DEKLARACIJA O SVESTI
U julu ove godine pitanjem „svesti“ kod životinja se detaljlno bavila grupa naučnika okupljena na Kembridž Univerzitetu, na prvoj godišnjoj Frensis Krik Memorijalnoj Konferenciji. Krik, jedan od dva naučnika koji su objasnili strukturu DNK, je poslednje godine svoje karijere posvetio izučavanju svesnosti a 1994. je objavio i knjigu o tome, „Zapanjujuća hipoteza: naučna potraga za dušom“.
U Deklaraciji koju su potpisali tri eminentna neuro naučnika: Dejvid Edelman sa Neuro naučnog Instituta iz Kalifornije, Filip Lou sa Stanford Univerziteta i Kristof Koč sa Tehnološkog Instituta kalifornijskog Univerziteta, se zaključuje da „neljudska bića imaju neuroanatomsku, neurohemijsku i neurofiziološku podlogu za svesna stanja kao i kapacitet izvođenja namernog ponašanja. Shodno tome, težina dokaza ukazuje na to da ljudi nisu jedinstveni u posedovanju neurološke podloge koja generiše svesnost. Neljudska bića, uključujući sve sisare i ptice, ali i ostala stvorenja kao što su hobotnice, takođe poseduju neurološku podlogu“.
Budući da se ni sami naučnici ne slažu oko toga šta je tačno definicija „svesti“, tako ni ova Deklaracija ne iznosi tačno tvrdnju da „su životinje svesna bića“, već se autori u osnovi slažu da se mentalno nadovezuje na fizičko, tako da šta god da „svest“ jeste, ona mora da ima neurološku podlogu – neke delove mozga koji rade posao. Poenta ove Deklaracije je zapravo, da šta god ti delovi bili, njih poseduju i životinje.
ARGUMENTI PROTIV
U svojoj nedavno objavljenoj knjizi „Zašto su životinje važne: životinjska svesnost, zaštita životinja i ljudsko blagostanje“ Merijan Stemp Doukins sa Oksford Univerziteta tvrdi da se još uvek ne može sa sigurnošću reći da životinje poseduju svest i da po tom pitanju moramo ostati skeptični. Doukins smatra da je zapravo štetno po životinje da se socijalno blagostanje kreira na osnovu pretpostavke da životinje poseduju „svest“.
Kontroverzni stavovi na ovu temu će svakako uslediti, ali se postavlja pitanje da li će ova Deklaracija zapravo doprineti nekoj značajnijoj promeni? Šta će tačno ovi naučnici, i oni koji se slažu sa ovom Deklaracijom, učiniti po pitanju „svesti“ životinja?
Nadajmo se da će ova Deklaracija pomoći u borbi za zaštitu životinja, posebno onih koji u svojim kavezima čekaju na red da nad njima bude izvršeno neko medicinsko ili drugo istraživanje. Takvih životinja je preko 50 miliona godišnje. Zapravo, neku precizniju brojku čak nije moguće ni dobiti, budući da miševi, pacovi, ptice i hladnokrvne životinje – koje čine 95% životinja nad kojima se vrše najrazličitiji ekperimenti, nisu ni najmanje zaštićeni Zakonom o zaštiti životinja, tako da ostaju neubrojeni. Ali ne ignorišu sve legislative nauku.
Deklaracija Evropske Unije iz Lisabona, koja je na snazi od 1. decembra 2009. godine, prepoznaje životinje kao osećajna bića i poziva zemlje članice da „obrate punu pažnju i uzmu u obzir socijalne potrebe životinja“ u poljoprivredi, ribarstvu, transportu, istraživanju i razvoju i prostornim politikama.
Životinje očigledno nisu pametne kao ljudi: ne umeju da naprave automobile i ne organizuju se u političke partije, ali svakako umeju da pokažu vernost, da se igraju sa loptom, da osećaju krivicu i drhte od straha pred vama kada pred naletom nagona za preživljavanje prevrnu kantu za đubre. Ali će zato neke vrlo umeti da vam pomognu u nevolji, pa čak i spasu život.
Tekst: Marija Nikolić / elementarium.cpn.rs
TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________
– Malo sam knjiga pročitao. Kasno sam počeo da ih pišem.
– Problem je u tome što je istina samo jedna, a nas ima više.
– Neću da vam oprostim. Zaboravili biste me.
– Dve stvari najviše mrzim: da radim i da mi se neko meša u posao.
– Goli i bosi šire optimizam bez pokrića.
– Za mečku je medveđa usluga znak kavaljerstva.
– Ako je dovoljno uticajna, i jedna lasta može činiti proleće.
– Istoriju pišu pobednici na konkursu.
– „Ni pogrešan cilj nije promašaj“, reče zalutali metak.
– Lopove niko ne juri. Svi se trude da idu u korak sa njima.
– Nismo na sudu da se pogađamo! Ovo je pijaca.
– Moja rodna gruda bi bila još rodnija kad bi se manje đubrila.
– Prave iste gluposti zato što njihovi prethodnici nisu stigli da to završe.
– Srpski je ćutati ako ne govoriš strane jezike.
– Pobedio je razum jačih.
-Napustili smo vekovna ognjišta. Prešli smo na daljinsko grejanje.
– Ćutim kao zaliven. Čekam sunce, pa da procvetam.
Milen Milivojević
TAMOiOVDE 