U TRAGANJU ZA IZGUBLJENIM VREMENOM…

tamoiovde-logo

Život je bajka – Marsel Prust, pisac koji izaziva nesanicu

Kako bi se zaštitio od polena i prašine, držao je zatvorene prozore i navučene teške zavese, a kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć…

Prust1

Valentin Louis Georges Eugène Marcel Proust (10. juli 1871. – 18. novembar 1922.)

Prema svedočanstvima prijatelja, a potom i biografa, čuveni francuski književnik Marsel Prust, pisac trinaestotomnog dela „U traganju za izgubljenim vremenom” (kako glasi prevod Tina Ujevića, ili „U traganju za minulim vremenom”, u prevodu Živojina Živojinovića), presudno je pogoršao svoje inače loše zdravstveno stanje početkom jeseni 1922. godine.

Tada je, uprkos upozorenjima da to nikako ne čini, Prust odlučio da prisustvuje mondenskoj večeri koju je priredila grofica Bomon. Od te noći stanje bolesnika postalo je veoma teško, do te mere da je njegov organizam počeo beznadežno i nezaustavljivo da popušta. Sledećeg meseca, krajem novembra, Marsel Prust zauvek je sklopio oči.

Mondenski prijem kao predvorje smrti! Prava „prustovska” slika! Bilo je to svojevrsno džentlmensko opraštanje od života koji je pomalo ličio na maskenbal.

Čekajući sobara

A možda i nije sve bilo baš tako? Sudeći prema sećanjima madam Šejkevič, Prustove prijateljice, kasno po podne 19. oktobra 1922. godine, nekoliko dana posle zabave kod Bomonovih, opet ne poslušavši savet lekara, Prust se uputio u tajanstvenu posetu. Kad se vratio kući, imao je groznicu. Nije mogao da prestane da kija i kašlje. Te noći ništa nije pisao. Svojoj domaćici Selesti rekao je: „Smrt mi je za petama. Neću uspeti da pošaljem rukopis ’Galimaru’.”

Znao je da ima upalu pluća. Tog 19. oktobra uputio se u hotel „Rivijeru” gde je trebalo da se nađe sa svojim bivšim sobarom i prisnim prijateljem Ernestom. Krupni mladi Šveđanin je, prolazeći kroz Pariz, svom nekadašnjem gazdi ostavio poruku. Kad je saznao da ga je bolesni pisac uzaludno čekao tri sata u predvorju hotela, Ernest se odmah uputio Prustovoj kući.

Na pragu ga je dočekala domaćica Selesta, kruta i neljubazna, bleda poput duha. Nije propustila da mu ispriča o velikim književnim uspesima njegovog bivšeg gazde. Takođe mu je saopštila da je piščevo zdravstveno stanje vrlo loše, posebno posle tajnog izlaska u grad gde se zadržao četiri sata. Ukratko, nije ga pustila u bolesnikovu sobu iz koje su izašli zabrinuti lekari.

Život Marsela Prusta, tokom poslednjih trideset godina, ličio je na dugu zimu. Zimu od koje se valjalo štititi teškim kaputima, šalovima. Pa čak i u okovratnike stavljati vatu kako promaja ne bi prodrla do vrata! To je i slika koja je ostala u sećanju portira hotela „Rivijera” za vreme poslednjeg izlaska bolesnog pripovedača: čovek krupnih tamnih očiju koji drhti iako na sebi ima toplu bundu i šešir.

Osetljivi dečak

Prust3Marsel Prust rođen je 10. jula 1871. godine u starinskom, 16. pariskom arondismanu, u porodici Adrijana Prusta, poznatog pariskog lekara (patologa i epidemiologa) i Žane Veil, kćerke bogatog jevrejskog bankara iz Alzasa. Prust je imao i mlađeg brata Robera.

Posle završenog liceja, nežni i osetljivi dečak studirao je filozofiju i prava na Sorboni. Diplomu pravnika stekao je 1893, a završni ispit iz filozofije položio je 1895. godine. Jedno vreme radio je u upravi umetničke knjižare, a zatim, kao dobrovoljac (iako lošeg zdravlja) kratko vreme služio je i vojsku.

Otac mu je umro 1903. godine. Marsel se još više vezao za majku. Kao obrazovan mladić istančanog duha, kretao se u mondenskim i umetničkim i plemićkim krugovima.

Postajući sve zatvoreniji, naročito posle majčine smrti 1905. godine, i ne izlazeći iz sobe, pisao je prvu knjigu trinaestotomnog romana „U traganju za izgubljenim vremenom”. Bilo je to 1912. godine. Nagrađen je „Gonkurovom” nagradom 1919. godine za roman „U senci procvalih devojaka”, a nešto kasnije odlikovan i Legijom časti.

Najuočljivije na Prustovom licu bile su njegove veoma krupne, okrugle crne oči koje su delovale neobično na uvek bledom licu. Nosio je brkove, a pred kraj života i bradu. I zimi i leti, uvek je bio u crnom kaputu, ponekad i bundi. Najčešće je preko kaputa imao i plišanu pelerinu.

Prvi napad astme Marsel je imao kad mu je bilo devet godina. Moglo bi se reći da mu je od tada svakim danom bivalo sve teže. Kako bi se zaštitio od polena i prašine, uvek je držao zatvorene prozore i navučene teške zavese. A kad je počeo da piše, zamenio je dan za noć. Noću bi ostajao u krevetu pišući, a danju bi spavao. Ponekad je izlazio, često posećujući pariski kafe „Veber”.

Svi su znali da Marsel Prust pije ogromne količine crne kafe i kelnere nagrađuje nerazumno velikim napojnicama. Godinu 1917. proveo je u hotelu „Ric”. Govorio je tiho, mekim glasom i obožavao cvet dan i noć – jedini koji je mogao da podnese zbog alergije. Tokom poslednjih pet meseci života isključivo se hranio sladoledom i pio kafu.

U nemilosti izdavača

Iako je po majci bio Jevrejin, odgajan je kao rimokatolik. Baš kao i Emil Zola, stao je na stranu kapetana Drajfusa za vreme čuvene afere i sakupio čak tri hiljade potpisa za njegovo oslobađanje. Premda je odavao ranjivu i osetljivu osobu, bio je poznat kao hrabar čovek. Patio je od nesanice i nije krio svoju homoseksualnost.

Živeo je u stanu koji je od buke bio zaštićen pločama kaučuka. Stan se nalazio u kući njegove tetke na bulevaru Osman u Parizu. Pišući u krevetu, u noćnoj košulji i debelom vunenom ogrtaču, više puta je popravljao rukopise. Imao je uvek desetak pera u rezervi, u slučaju da mu neko ispadne iz ruke. Plašio se da se ne zarazi bakterijama. Nikada nijednu olovku ne bi podigao ukoliko bi pala na pod.

Prvi Prustovi radovi bili su objavljeni u časopisu „Le Banquet” (1892) i „La Revue blanche” (1893). Prva knjiga koju je napisao bila je „Užici i dani”. Prustovo remek-delo, „U traganju za izgubljenim vremenom”, roman dug 1,25 miliona reči, počinje sećanjem koje putem čula ukusa u njemu izaziva kolač poznat kao madlena. Prvi tom romana, „Du Cote de chez Swann” („Put ka Svanu”) iz 1903. godine, odbila su tri izdavača. Najglasniji u kritici Prustovog romana bio je urednik „Nove francuske revije”, pisac Andre Žid. Izdavač „Grase” pristao je da mu objavi delo tek kad je pisac obećao da će platiti sve troškove štampanja.

Lepota je u sećanju

Lako je prepoznati studenta završne godine književnosti koji je odlučio da čita Prusta. Prvi znak je nedolaženje na predavanja. Naime, Prustov poklonik ubrzo se poistovećuje s pripovedačem i menja dan za noć. Obuzima ga grozničavo čitanje, iako nije lako pratiti dugačku rečenicu i složeni tok Prustovih misli. Mladi čitalac čak odustaje od susreta s ulicom. Ostaje u krevetu sve dok ne pročita poslednji red. Čak počinje i da kašlje… Kao da nad njim bdi senka pisca, noćnog anđela.

Dakle, u gotovo potpunoj usamljenosti i odustajanju od svih ostalih poslova, desetogodišnjoj trci s bolešću i smrću, nastalo je jedno od najosobenijih i najvrednijih dela svetske književnosti, ciklus romana pod zajedničkim nazivom „U traganju za izgubljenim vremenom” („A la recherche du temps perdu”).

Radnja romana, koji govori o odnosu vremena i sećanja, zbiva se u Kombreju, Parizu, Normandiji i Veneciji. Pišući, Prust se bavi odgonetanjem varljivih znakova iz stvarnosti i njihovim pretvaranjem u svest, u jezik, naposletku i tekst. Estetičar osećajnosti, kako književni teoretičari nazivaju Prusta, zaključuje da se lepota krije u onome što može da nam otkrije prošlost. Uostalom, poslednje rečenice velikog romana („Pronađeno vreme”) glase:

Ako me snaga posluži da napišem svoje delo, bar neću propustiti da u njemu nadasve opišem ljude (makar zbog toga izgledali kao nakaze) kako zauzimaju tako znatno mesto pored onog, tako skučenog koje im je dodeljeno u prostoru, mesto koje je, naprotiv, beskrajno produženo – jer istovremeno dodiruju, kao gorostasi zarobljeni u dubinu godina, toliko udaljena razdoblja između kojih se smestilo toliko dana – u Vremenu.

Prust je umro od bronhitisa i upale pluća 18. novembra 1922. Imao je pedeset jednu godinu.

Rekao je…

Vreme, koje inače menja ljude, ne menja sliku koju zadržavamo o njima.

Vreme prolazi i, malo-pomalo, sve o čemu smo govorili neistinito postaje istina.

Ljubav je uzajamno mučenje.

Nikakava selidba na Južni pol, niti odlazak na vrh Mon Blana ne odvaja nas toliko od drugih, koliko skriveni poroci kojih se ne možemo odreći.

Budimo zahvalni ljudima koji nas usrećuju. Oni su vešti baštovani koji čine da naša duša procveta.

Ne zbog činjenice što su neki ljudi umrli, naša naklonost prema njima bledi zbog toga što i sami umiremo.

Na rastanku onaj koji zapravo ne voli uvek izgovara nežne reči.

Ako povremeno sanjarenje može da bude opasno, lek nije u tome da prestanemo da sanjamo, već da sanjamo sve vreme.

Sve velike stvari na svetu postigli su neurotičari. Oni su stvorili naše vere i remek-dela.

Sve naše konačne odluke donete su u stanju svesti koje ne traje dugo.

Autorka: Mirjana Ognjanović
Izvor: cks.org.rs

________________________________________________________________________________________

U traganju za izgubljenim vremenom

Svoje glavno životno delo pisao je desetak godina, u trci sa bolešću i smrću. U gotovo potpunoj osami i odustajanju od svih drugih delatnosti nastalo je jedno od najobimnijih i najvrednijih dela svetske književnosti, veliki roman „U traganju za izgubljenim vremenom“ (1913-27).

Proust_-_À_la_recherche_du_temps_perdu_édition_1919_tome_1.djvu

U traganju za izgubljenim vremenom, tom I, Put ka Svanu (1919)

Roman se sastoji iz sedam knjiga: „U Svanovom kraju“, „U seni devojaka cvetova“, „Oko Germantovih“, „Sodoma i Gomora“, „Zatočenica“ , „Nestala Albertina“ i „Vaskrslo vreme“ („Pronađeno vreme“).

Središnji deo prve knjige koji nosi naziv „Jedna Svanova ljubav“ često se izdaje kao samostalni roman.

Roman od oko 3.200 stranica (zavisno od izdanja) obuhvata period druge polovine 19, početak 20. veka i Prvi svetski rat, kao i teme koje su potresale francusko društvo toga doba (npr. Drajfusova afera). Radnja se odvija u ladanjskoj porodičnoj kući u gradiću Kombreju (u stvarnosti Ilijer), u Parizu, na normandijskoj obali, u Veneciji.

Roman ima oblik esejizovanih memoara: to je zapravo fikcionalizovana i minucioznim raščlanama povezana kvaziautobiografija u kojoj su svi elementi uzeti iz realnosti, ali stilizovani u smislu Prustove filozofije i estetike, u simbolističkom i impresionističkom duhu vremena.

To veliko sintetičko delo moguće je čitati na više načina: npr. kao balzakovsku studiju društvenih odnosa u doba propadanja aristokratije i uspona bogate građanske klase, smeštenu većim delom u doba Drajfusove afere. Poput Balzaka, Prust teži sveobuhvatnosti i sintezi, predočava celi niz likova iz najrazličitijih društvenih sredina i njihove sudbine.

No delo je, znakovito za ono doba, mešavina romana i eseja: autor prati svoje pripovedanje psihološkim komentarima, kulturnoistorijskim reminiscencijama, estetskim digresijama i sentencioznim opservacijama.

Celovitost prividno haotičnog i heterogenog teksta proističe iz kompozicije izgrađene na mreži isprepletenih lajtmotiva, kao u Vagnerovim operama, te mita o Vremenu kao dominantnoj nevidljivoj sili u čijem se polju oblikuju i rastaču bića i odnosi.

_____________________________________________________________________________________

Teme i poetika
Proustove su velike teme korozija bića u proticanju vremena, ljubomora i ljubav (heteroseksualna i homoseksualna), telesnost i determinacije psihe telom, nestalnost međuljudskih odnosa i nespoznatljivost stvarnosti, problematičnost identiteta i sebstva, snobizam i politička kultura i diplomatija uoči Prvog svetskog rata.

Smatra se da je vreme glavni junak tog romana, no ono Prustu nije zanimljivo kao filozofska apstrakcija (npr. kao u Sv. Avgustina) nego kao medij i uzrok svih metamorfoza; ono dovodi do mena identiteta, ljudske komunikacije, te i do gubitka samog smisla života.

Pod uticajem francuskog filozofa Anrija Bergsona, pisac nalazi izlaz iz naizgledne jalovosti i prolaznosti života u otkriću činjenica da podsvest skladišti sve impresije, pa je naizgled izgubljeno vreme pohranjeno i dostupno u nesvesnom segmentu bića. Ono nije zauvek mrtvo, nego se može prizvati na nivo svesti i izraza nehotičnim, čulnim sećanjem tela, koje pamti, ne samo zbivanja, nego i minule porive i emocije.

Dvostruko gledište pripovedanja sastoji se od emocija neiskusnog glavnog lika i inteligencije zrelog pripovedača koji se neprimetno smenjuju iza prvog lica setnog i često grubo humornog monologa i sarkastičnih komentara.

Ali, razlika među njima nije samo u iskustvu nego i u činjenici da je pripovedač svestan svog poslanja i smisla života koji otkriva u pisanju: njegov životni neuspeh ne dovodi nikada u pitanje vrednost života. Poruka pesnika i modernog egzistencijalnog metafizičara Prusta afirmiše život – iako ne izrekom: život ne postoji zato da bi jednog dana bio slikom ili knjigom; on je sam po sebi najveća umetnost, svojevrsno remek-delo.

Kao i u većem delu romana, prisutna je dvostruka optika: svest pripovedača, nikad fiksna, evoluira u vremenu kao entitet; istovremeno, autor često eksplicitno poriče bilo kakav kontinuitet sebesvesti i identiteta osim ukorenjenosti u telu (što je navelo mnoge da proglase piščevu duhovnu srodnost s orijentalnom, hindu-budističkom metafizikom koja poriče zapadnu tradiciju jedinstva ličnosti); jasna je poruka dela da je svrha Traganja zapravo pripovedačevo duhovno spasenje i u neku ruku ozbiljenje esteticizma Valtera Patera i simbolizma konca 19. veka; no, s druge strane, Prustvo delo uspostavlja čaroliju života nezavisno o piščevoj apologiji umetničke vokacije – njegovoj privatnoj opsesiji koja za savremenog čitaoca deluje anahrono i marginalno, dok je njegova usredsređenost na analizu izazvala i dosta kritičkih komentara koji se mogu svesti na dve tačke: Prust „ubija život“ hiperanaliziranjem, a spiritualna dimenzija postojanja ostaje mu dobrim delom skrivena zbog totalne uronjenosti u vremenom ograničena iskustva.

Naslednik Montenja, francuskih moralista, memoaristike vojvode de San Simona, Stendala i Dostojevskog, Prust je ostvario jedno od najvećih dela u istoriji književnosti, delo koje se galerijom likova (preko 2.000, od toga više od 30 velikih), mudrošću, humorom i humanošću može svrstati u vrhunce pisane reči uopšte.

Izvor:sr.wikipedia.org/sr

__________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

IZVLAČENJE NAJGOREG IZ NAS…

tamoiovde-logo

Pol Verhege: NEOLIBERALIZAM IZVLAČI NAJGORE IZ NAS

Skloni smo da doživljavamo svoje identitete kao stabilne i odvojene od spoljašnjih sila. Ali nakon decenije istraživanja i prakse, postao sam ubeđen da ekonomske promene utiču ne samo na naše vrednosti već i na ličnosti.

labor_and_employmentTrideset godina neoliberalizma, sile slobodnog tržišta i privatizacije uzelo je svoj danak, a nemilosrdan pritisak „da se uspe“ postao je pravilo.

Ako ovo čitate sa skepsom, reću ću vam prosto: Meritokratski neoliberalizam favorizuje osobe sa određenim karakternim osobinama, a druge odbacuje.

Postoje određene idealne karakteristike potrebne da bi se danas izgradila karijera. Prva je imanje cilja da se odnese pobeda nad što je moguće više ljudi. Kontakt sa ljudima može biti površan ali budući da je većina današnjih interakcija među ljudima takva, to uopšte neće biti primećeno.

Najvažnije je zgrnuti što više profita

Važno je imati sposobnost da govorite o vlastitim kapacitetima koliko je god moguće npr. poznajete puno ljudi, imate mnogo iskustva i skoro ste završili ogroman projekat. Kasnije, ljudi će otkriti da ste se uglaVnom samo hvalili, ali sama činjenica da ste u početku uspeli da ih prevarite dovodi do nove karakterne osobine: Možete da lažete uverljivo i da osetite malu krivicu.

Zato nikad ne preuzimate odgovornost za svoje vlastito ponašanje. Povrh svega fleksibilni ste i impulsivni, uvek u potrazi za novim stimulansom i izazovom. U praksi ovo može dovesti do rizičnog ponašanja, ali nema veze.

Ovakve stvari najbolje opisuje Robert Hare najveći stručnjak za psihopatiju danas.

Ovaj opis je naravno karikatura koja ide do ekstrema. Ipak, finansijska kriza na makro-društvenom nivou (npr. konflikti u zemljama eurozone) je ono što liberalna meritokratija radi ljudima. Solidarnost postaje skup luksuz, a jedina preokupacija je kako zgrnuti što više profita. Društvene veze sa kolegama slabe kao i emocionalna privrženost poslu ili organizaciji.

Maltretiranje je obično vezano za škole, a sada je redovna pojava na radnim mestima. Ovo je tipičan simptom koji se ispoljava zbog frustriranosti tokom nedelje – termin u psihologiji poznat pod nazivom premeštena agresija.

Tu je i prikriveni osećaj straha koji varira od anksioznosti do prećenja drugima.

Konstantne evaluacija na poslu dovodi do pada autonomije i dovodi do povećanja zavisnosti. Ovo je sociolog Ričard Senet objasnio kao „infantilizaciju radnika“.

Odrasle osobe počinju da se ponašaju detinjasto i postaju ljubomorne zbog trivijalnih stvari (npr. „Ona je dobila novu stolicu, a ja nisam“), koriste se sitnim lažima, obmanama, raduju se neuspehu drugih i imaju želje za sitnim osvetama.

Ovo je posledica sistema koji sprečava ljude da misle svojom glavom i koji ne uspeva da tretira zaposlene kao odrasle osobe.

Najvažnije od svega je što ovim dolazi do toga da ljudi gube samopoštovanje, koje uglavnom zavisi od priznanja koja dobijamo od drugih, kao što su pokazali mislioci od Hegela do Lakana.

Semet dolazi do sličnog zaključka kada kaže da je glavno pitanje koje zaposleni postavljaju ovih dana „Kome sam ja potreban?“. Za sve veći broj ljudi, odgovor na ovo pitanje je: „Nikome.“

Paradoks slobode

Naše društvo konstantno propagira da može uspeti svako ko se zaista trudi, te dolazi do stalnog pritiska na ionako umorne građane.

Sve je veći broj ljudi koji doživljavaju neuspeh, osećaju se krivi, poniženi i posramljeni. Stalno nam se govori da smo slobodniji nego ikad da biramo način života, ali sloboda da biramo izvan priče o uspehu je ograničena. Takođe, oni koji ne uspeju smatraju se gubitnicima i onima koji će stalno pozajmljivati a nikad neće vraćati.

Neoliberalna meritokratija nas je naučila da verujemo da uspeh zavisi od ličnog talenta i napora, što znači da odgovornost ide zajedno sa pojedincem i vlastima i to bi trebalo dati ljudima onoliko slobode koliko im je potrebno da ostvare cilj.

Za one koji veruju u bajku neograničenog izbora, sopstvena vlast i sopstveno upravljanje su izuzetno moćne političke poruke posebno ako obećavaju slobodu. Zajedno sa idejom poboljšanog pojedinca, sloboda kakva postoji na zapadu je najveća laž današnjeg vremena.

Sociolog Zigmunt Bauman govori o paradoksu današnjeg vremena: „Nikada nismo bili ovako slobodni. Nikada se nismo osećali nemoćnije. Slobodniji smo nego ikad u smislu da možemo da kritikujemo religiju ili podržavamo politički pokret koji želimo.

Ove stvari možemo da radimo jer su one izgubile svaki značaj – prema slobodi ovakve vrste svi su postali ravnodušni. Ipak, s druge strane naš svakodnevni život postao je stalna bitka sa birokratijom. Postoje propisi o svemu od količine soli u hlebu do načina čuvanja živine“.

Naša pretpostavljena sloboda vezana je jednim uslovom – moramo biti uspešni jer tako pravimo nešto od sebe. Ne treba gledati daleko da bi se videli primeri ovoga.

Stručan pojedinac koji roditeljstvo stavlja ispred karijere biva kritikovan. Osoba koja ima dobar posao, a odbije unapređenje da bi se bavio nekim drugim stvarima smatra se ludim osim ako te druge stvari ne donose uspeh. Mladoj ženi koja želi da postane učiteljica u osnovnoj školi roditelji kažu da bi trebala da ima master diplomu iz ekonomije – učiteljica u osnovnoj školi.

Konstantno se žali za takozvanim padom normi i vrednosti u našoj kulturi, pa ipak naše norme čine osnovni deo našeg identiteta. Dakle, one se ne mogu izgubiti već samo promeniti.

I upravo se to dogodilo: Promena u ekonomiji dovodi do promena u etici i dolazi do promene identiteta. Sadašnji ekonomski sistem izvlači najgore iz nas.
Preveo: Nemanja Vukotić
Izvor:kljucnekosti

_______________________________________________________________________________________

GOSPOĐO RAUŠ, VRATIO SAM VAŠEG SINA…

tamoiovde-logo

Nemački dečak u srpskom stroju
Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući

nemacki-decak-srpski-vojnik.png

Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu

Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.

– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje.

Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima.

Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.

– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.

Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.

Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio.

Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.
Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac…

Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.

Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta.

Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka…

Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Antonije je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!

Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!

Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.
Miomir Filipović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 03.01.2015./

_________________________________________________________________________________________

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

tamoiovde-logo1Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

GLAVNA_620x0
Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

andrigrad2Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Andric-gradDok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

andrigrad3I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

crkva-posvecena-caru-LazaruNasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

manastir-DobrunFasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

mozaik-mlada-bosnaTako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

ulica-u-Andric-graduNa manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

spomenik-NjegosuNa kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Andriceva-statuaNa rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

36bf1e63867ce07ca29876c3c52bd802_LIzgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

METALNI UKUS PROMAŠENOSTI NA USNAMA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

UNA- MOMO KAPOR

Je li to sve što ostaje od ljubavi?

momo2-231x300I šta uopšte ostaje posle nje?

Telefonski broj koji lagano bledi u sećanju. Čaše sa ugraviranim monogramima ukradene u „Tri lađara“. Posle ljubavi ostaje običaj da se belo vino sipa u te dve čaše i da crte budu na istoj visini. Posle ljubavi ostaje jedan sto u kafani kod „Znaka?“ i začuđeni pogled starog kelnera što nas vidi sa drugima.

Posle ljubavi ostaje rečenica: „Divno izgledaš, nisi se ništa promenila…“ i „Javi se ponekad, još imaš moj broj telefona“. I neki brojevi hotelskih kih soba u kojima smo spavali ostaju posle ljubavi.

Posle ljubavi ostaju tamne ulice kojima smo se vraćali posle ljubavi. Posle ljubavi ostaju melodije sa radija koje izlaze iz mode. Ostaju znaci ljubavne šifre: „Ako me voliš, započni sutrašnje predavanje sa tri reči koje će imati početna slova mog imena.

Posle ljubavi ostaje tvoja strana postelje i strah da će neko iznenada naići. Klak – spuštena slušalica kada se javi tuđi glas. Hiljadu i jedna laž.

Posle ljubavi ostaje rečenica koja luta kao duh po sobi: „Ja ću prva u kupatilo!“ – i pitanje: „Zar nećemo zajedno?“

Ovaj put ne.

Posle ljubavi ostaju saučesnici: čuvari tajni koje više nisu nikakve tajne.

Prepune pepeljare i prazno srce. Navika da se pale dve cigarete, istovremeno, mada nema nikoga u blizini. Fotografije snimljene u automatu, taksisti koji nas nikada nisu voleli.

Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama.

Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene.

Posle ljubavi ne ostaje ništa.

 Sranje!

PRIČAJ MI O TOME…

Crtež, citat iz knjige i filma: Momo Kapor

priredio:Bora*S