LEVORUKI I LEVACI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

Levoruke osobe, kojima se zbog te osobine pripisuju mnoge specifičnosti, poput bržeg razmišljanja i veće temperamentnosti, obeležavaju svoj dan – 13. avgust, ustanovljen 1976. godine.

Pretpostavlja se da levoruki čine oko 13 odsto svetskog stanovništva, a prema procenama stručnjaka, u poslednjih 100 godina broj ljudi koji više koriste levu ruku povećan je skoro četiri puta.

Da li je neko dešnjak ili levak, zavisi od razvijenosti ljudskog mozga. Tako je kod dešnjaka razvijenija leva polovina mozga, a ako je razvijenija desna strana mozga, onda je ta osoba levoruka.

Desna polovina mozga, koja „gospodari” levorukim osobama obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno, a teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih.

Prema istraživanju naučnika, levoruki ljudi su temperamentniji, nestrpljivi i često rade a da ne promisle, i imaju potrebu za smenjivanje aktivnosti, jer teško izdržavaju prisilu.

Oni su u stanju da razmišljaju brže kada, na primer, igraju kompjuterske igre ili se bave nekim sportom, a uspostavljanje veza između leve i desne moždane hemisfere brže je kod levorukih, utvrdili su naučnici.

Među rezultatima uporednih istraživanja dešnjaka i levaka su i oni po kojima se levoruke osobe brže uplaše od onih koji više koriste desnu ruku.

Neke slavne osobe su bile levoruke, poput Leonarda da Vinčija, Mikelanđela, Betovena, Baha, Čarlija Čaplina, Pola Makartnija ili vojskovođe Cezar, Aleksandar Makedonski, Napoleon, kao i naučnici Ajnštajn, Maksvel…

Pored naučnika, koji se kontinuirano bave ispitivanjima psiholoških karakteristika levorukih, tom pojavom počele su da se bave i industrija i trgovina – prave se makaze za levoruke i mnogi drugi instrumenti.

Levoruki, koji nekako prevazilaze teškoće sa kojima se suočavaju kod kuće – sipanje kafe iz džezve, otvaranje konzerve ili sečenje makazama, najviše problema imaju na poslu gde su, neretko, suočeni sa aparatima pravljenim za dešnjake.

Odnos prema levorukim osobama različit je širom sveta, pa se nizak broj levorukih ljudi u Aziji povezuje s diskriminacijom prema njima. U Indiji je tabu koristiti levu ruku prilikom jela, dok se u mnogim muslimanskim zemljama ona koristi isključivo za obavljanje „prljavih” poslova.  (Tanjug)

KO TI JE KRIV KAD IMAŠ LEVU KRVNU GRUPU(ovde)

_____________________________________________________________________________________________________________________

Levoruki i šta sa njima…

Ovaj tekst nije slučajno ispred Vas: ili ste Vi levoruki ili Vaše dete, ili neko Vama blizak. Levorukih je sve više. Na sreću skoro niko ne pokušava da ih natera da pišu desnom rukom, već pokušavaju da razumeju kako to izgleda živeti u svetu „dešnjaka“. Naučnici se bave razlozima nastanka, ispitivanjima psiholoških karakteristika, kako funkcioniše mozak i motorika. Sa druge strane čak i industrija i trgovina se uključuju: prave se makaze za levoruke, neki instrumenti . U zabavnim tekstovima po časopisima navode se slavne osobe koje su levoruke. Obično taj spisak počinje sa Leonardom da Vinčijem, Mikelanđelom, Betovenom, Bahom, Čarli Čaplinom, Polom Makartnijem ili vojskovođama: Cezarom, Aleksandrom Makedonskim, Napoleonom… Ko voli naučnike ne zaobilazi Ajnštajna ili Maksvela. Na taj spisak možemo dodati nama važne levoruke osobe, svoju decu. Pitajući se kako je nastala tolika razlika u korist dešnjaka, naučnici su pokušavali da nađu odgovor upoređujući istraživanja koja su se bavila životinjama, ali i različitim podacima o broju levorukih osoba, zavisno od zemlje u kojoj su se rodili i odrasli . Interesantna su istraživanja na životinjama. Papagaji stoje na jednoj nozi , a drugom prinose hranu u kljun. Oko 60% ovih ptica jede koristeći desnu nožicu, a 40% levu. Nešto slično je dobijeno praćenjem ponašanja miševa i kokošaka. Jasno je da se čovek po mnogim osobinama razlikuje od životinja. Šta je sa ljudima ? Levorukih ljudi je 8% muškaraca i skoro 6% žena anglosaksonskog područja, nešto više od 4 % japanaca i malo više od 2% japanki, i na primer samo 1,5% kineza piše i jede levom rukom (na osnovu podataka I.Makarjeva, 2003.Petrograd). Očigledno levorukost – desnorukokost nije stvar samo motorike šake, funcionisanja mozga, već i tradicije, verovanja, vaspitnih postupaka. Obično se postavlja pitanje šta je uzrok levorukosti ? Naučnici nemaju jedinstven odgovor. Većina će primetiti da sigurno ima nekog rođaka, prethodnika koji samo piše desnom rukom, a sve ostalo radi levom rukom ili su mu dosta snažne obe ruke. Ranije se događalo da se deca uporno, još dok su sasvim mala, davanjem kašike, češlja ili igračke u desnu ruku navežbavaju za korišćenjem desne ruke, čak i ako ona nije dominantna. Levorukost – desnorukost se određuje još u prenatalnom periodu. Zna se da se u porodicama koje imaju bar jednog levorukog roditelja 10 do 12 puta češće rađaju levoruka deca. Deca vrlo rano pokazuju svoju opredeljenost (da li su dešnjaci ili levaci) već u prvim godinama života. Istina ima i slučajeva da se uočava kod neke dece i kasnije, ali ređe posle četvrte, pete godine. Prateći svakodnevni život i igru sopstvenog deteta može se proceniti koja mu je dominantna ruka. Većina životnih aktivnosti se obavlja korišćenjem obe ruke. Ali ipak obično jedna ruka pridržava predmet, a druga preciznije i veštije obavlja određene aktivnosti . U igri i životu, ne skrećući pažnju deteta, možete proveriti : Kojom rukom: – crta? – drži četkicu za zube? – se češlja? – deli karte? – gađa loptom? – stavlja kocke, kad pravi kulu…, – gura autić,…. – oblači lutku…. – niže perle… – briše gumicom… – koju ruku prvu stavlja u rukav .. kad se oblači…? Ako dete u 9 od 10 ovakvih situacija koristi levu ruku, može se pretpostaviti da je levoruk. Ima dece i odraslih koji ravnomerno koriste obe ruke, pa će se njima desiti da 4, 5 aktivnosti rade jednom, a druge drugom rukom. Ukoliko je potrebno, pravo testiranje može obaviti specijalista. Poznato je da mozak čoveka ima dve polovine koje nisu indentične. Ako je razvijenija leva polovina mozga, čovek je dešnjak, a ako je razvijenija desna strana mozga, on je levoruk. Razlika nije samo u tome što jedan piše desnom, a drugi levom rukom ili šutira loptu levom ili desnom nogom. Naše polovine mozga odgovorne su ne samo za suprotne strane tela, već i za karakter naših aktivnosti. Leva polovina mozga obrađuje informacije, sistematično, postepeno: proverava sve moguće varijante. Zahvaljujući toj polovini mozga mi razumemo smisao reči, apstraktne pojmove, sposobni smo da svet koji nas okružuje klasifikujemo, planiramo svoje aktivnosti uključujući logičko zaključivanje i činjenice. Zato nam se često čini da dešnjaci zaključuju crno-belo, logično, racionalno. Organizovani su, završavaju jednu obavezu i prelaze na sledeće, prvo planiraju, pa onda su u akciji, teško im je da promene odluke. Nude stabilnost i strukturu . Desna polovina mozga obrađuje informacije intuitivno, trenutno, sa puno emocija, kreativno. Pa se događa da levoruki trpaju stvari na gomilu. Idu od jednog zadatka do drugog, neke ostavljaju nezavršene. Odlažu do poslednjeg momenta , pre nego što počnu sa radom. Zaboravljaju da planiraju, već su odmah u akciji. Ponekad trenutno uočavaju bitne stvari u situaciji. Za njih je karakteristično da u situaciji vide neobično i neočekivano, da primete nešto što većina neće videti. Ali će ponekad videti problem u nečemu sasvim jednostavnom. Često će sve to rezultirati izrazitiom kreativnošću. Ove sposobnosti koje podstiču kreativnost imaju i svoje drugo lice. levoruka deca koja imaju sklonost ka istraživanju i kreativnosti imaju drugačiji tok razvoja od tipičnih dešnjaka. Razvoj levorukih često ide skokovito, neravnomerno , pa neke sposobnosti su niže od prosečnih vršnjaka, a neke druge daleko više. Takav razvoj, koji nema ravan uspon, već više cik -cak i trud levorukog deteta da se razvija u svetu dešnjaka stvara posebno izazovnu situaciju razvoja. Neke teškoće koje se navode dalje u tekstu mogu da se uopšte ne pojave ili da prođu gotovo neprimetno, jer neki levoruki razvijajući svoje sposobnosti kompenzuju druge, pa su često bolji matematičari, lako izvode zaključke, ali teže pamte, nemaju snažnu koncentraciju ili imaju teškoće u pisanju. Običan čovek nema problema kad treba da odredi koja mu je desna ruka. Za levorukog to nije baš jednostavno. Teškoće u prostornoj orijentaciji u životu i na papiru česta su odlika levorukih. Igre na kojoj ti je ruci sat, narukvica, navezen detalj na rukavu… mogu biti podrška u orijentaciji. Setite se samo kako je izgledalo kad ste na časovima vožnje automobila morali da koordinirate rad ruku, stopala, pratite saobraćaj i da izvršavate naloge skreni levo – desno… sa sličnim teškoćama se suočava mališan kada ulazi u svet grafičkih simbola, pisanja, slova. Pisanje kao u ogledalu, kada slova i brojeve deca pišu naopako, je samo jedna faza razvoja pisanja levorukog deteta. Verovatnoća da se pojavi pisanje kao u ogledalu je preko 80% kod levoruke dece uzrasta 5 -7 godina. Poznato je da je Leonardo da Vinči pisao kao u ogledalu i s leva na desno. Za levoruko dete je sasvim svejedno odakle počinje čitanje ili pisanje od gore, dole, s leva ili desna. Oni ne rade tako da bi nekoga nervirali, već zato što im položaj ništa ne znači. Zato je potrebno vežbanje korišćenja sveske, papira i podsećanje na pravac korišćenja papira sa leve strane na desnu i od vrha stranice do dna. Naravno vežbanje grafo-motorike treba da bude zabavno i bez prisile. Iako je dominantna na primer leva ruka, i stoji jasna preporuka da ne treba prevežbavati ruku, ne znači da se leva ruka ne upotrebljava. Treba koristiti različite aktivnosti u kojima se vežba motorika obe šake i tela u celini. Igre traženja tuđih grešaka su uvek interesantnije od traženja svojih. Zato obične kocke sa slovima ili slovarice mogu biti zabavna igra ako se postavi zadatak da od 10 postavljenih slova pronađu tri koja su okrenuta naopako. Podrazumeva se ravnopravnost odraslog i deteta u zadavanju i rešavanju. U nastavku se nude primeri različitih aktivnosti, zadataka, igara prstima koji pored grafomotoričkih vežbi uključuju dečiju kreativnost i logičko zaključivanje. Mali podsetnik za roditelje, vaspitače i učitelje: – Odrasli ne treba da pokazuje ni pod kojim uslovima negativan odnos prema levorukosti. – Nemojte prebacivati levorukog na desnorukost: To ozbiljno ugrožava dečije zdravlje. Obično se u takvim situacijama najbrže primeti početak mucanja takvog deteta! – Vodeća ruka se odredi prirodno do 4-5 godina. I ma koliko niste zadovoljni kvalitetom kasnijeg crtanja ili pisanja ne sme se prevežbavati ruka! – Potrebno je pažljivo praćenje levorukog deteta : uočavanje promena raspoloženja, znati uzroke njegove radosti, ali i tuga, razumeti njegove probleme i pomoći mu da ih prevaziđe. – Levoruki su temperamentni, nestrpljivi i često rade, a da ne promisle. – Često ne mogu da se usredsrede, pažnja im je kratkotrajna i imaju potrebu za smenjivanjem aktivnosti. Nije da neće da sede, već ne mogu! Teško izdržavaju prisilu. – Teškoće koje ima levoruko dete mogu biti teškoće samog deteta čiji uzrok nije u levorukosti. – Naučite dete da pravilno sedi za stolom. Koristi prostor sveske. Vodite računa da njemu svetlost treba da dopire sa desne strane. – Kada započne pisanje nemojte očekivati da slova piše povezano. Neki levoruki pišu kao u ogledalu, započinju pisanje sa desnog kraja papira, odozdo na gore i slično. Oni moraju da vežbaju korišćenje papira s leva na desno. – Ne terajte ih da čitaju, iako znaju slova, ako sami ne pokazuju interesovanje. Njima treba više vremena igranja na slovo na slovo, različitih vežbi, igara sa prepoznavanjem slova i njihovih elemenata. – Vašem detetu je potrebna pažnja i poseban pristup ne zato što je levoruko, već zato što je svako dete stvarno jedinstvena i neponovljiva osoba. – Od razmevanja, strpljenja, ljubavi, blagovremene podrške i pomoći odraslog roditelja i učitelja zavisiće uspešnost i zadovoljstvo svakog deteta. Izvor:pedagog.rs/Vesna Janjević-Popović

Da. Levoruk . Ili pak, levak sam  ja?

Bora*S

BLAGO CARA RADOVANA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

Danas, 17. februara, godišnjica je rođenja dvojice velikana pisanih reči-RADOJA DOMANOVIĆA (1873.) i JOVANA DUČIĆA (1871.)

BLAGO CARA RADOVANA

Car Radovan je car careva, vladar sudbine, gospodar svemira. On nosi zlatnu sekiru na ramenu, jaše konja koji je beo i visok kao brdo pod snegom, i na ruci drži buljinu sa ognjenim očima kako bi mogao noću videti pred sobom.

O njemu govore u mojoj zemlji samo ljudi koji su poludeli. Ali su zatim u njega poverovali i svi mudraci. Car Radovan ima krunu od hartije i po plaštu ludačke praporce. Ima noge i ruke zelene kao trava, jer živi na kopnu i u vodi. Niko ne pamti njegovo poreklo, ni ime njegove porodice, niti zna za njegove prijatelje i neprijatelje. On prolazi kroz nebeski prostor kao crni oblak pun grmljavine, i po vodama kao brod koji gori. Niko ne zna njegove bitke ni trijumfe, jer njegova moć nije nad vojskama, ni njegova slava u bojnim podvizima. On carstvuje u miru svoje veličine i sunča se na suncu svoje snage i lepote.

On se krije od svakog, a ipak svako ima njegovu sliku u očima i njegov glas u ušima. Gde su njegove palate i njegovi vrtovi? I gde su njegove bele žene, i njegovi brzi konji, i njegova svilena stada, i njegovi ljuti psi za stadima? Čuvaju li njegova vrata ljudi ili zmajevi? Samo ludaci, čiji je on jedini car i gospodar, samodržac i pokrovitelj, znaju puteve koji vode u njegovo carstvo, i znaju gde su mostovi preko kojih se prelazi i njegove pokrajine pune sjaja i pune muzike.

Jer je ljudski um ograničen na ono što je video i čuo, a ludilo je jedino bezgranično i slobodno od svih ledenih zakona svesti i saznanja. Sloboda, to je ludilo; i samo ludaci su slobodni.
Car Radovan je car ludaka koji su uvek dobri. On zato pliva u ljudskoj krvi samo kad je otrovan, i prebiva u njihovom umu tek kad je već pomrčao, i zato su ga samo oni koji su izgubili sve puteve našli na svojim tamnim bespućima.

Njega poznaju samo ludaci koji više nikog drugog ne prepoznaju; i s njim govore samo oni čije reči više niko ne razume; i za njim vape jedino oni koji su se već odrekli svega zemaljskog i ljudskog. – Svi ljudi imaju istovetne sreće i nesreće otkad su postali, a samo ludaci imaju svaki sopstvenu sreću. Samo oni nisu jednaki samom sebi, nego se obnavljaju uvek novi. Svi ljudi vide stvari skoro podjednako, a samo ludaci imaju svoja lična mišljenja. Velika mudrost se nalazi po dnu mračnog ponora; i samo su najluđi ljudi govorili najdublje reči.

Car Radovan nije postojao drugde nego u očima koje su izgubile svoj pogled. Samo ludaci govore o blagu tog cara, i zato kopaju noću i na pripeci, probijaju led, buše studenu zemljinu koru. Svu su zemlju bezbroj puta ispremetali. Po samotnim vinogradima, zaboravljenim crkvinama, po dvorcima porušenim i punim trnja, svud su kopali, bušili, obarali, prevrtali.

Bezbrojne vojske ludih kopali su s kraja do nakraj po mojoj zemlji. Svuda su prošle te crne čete izgubljenih za život, bivši ljudi koji su se odrekli svakog dodira sa nama. Oni od pamtiveka traže blago cara Radovana; kopaju železom i kamenom, i granjem, i noktima, i zubima; kopaju dok ne popadaju mrtvi! Čitava pokoljenja poludelih ljudi tražili su blago carevo, zakopano negde neizmerno duboko, ko zna gde, u našim poljima. Dopirali su često do u samu utrobu zemlje, bušeći bez sna i odmora; ali je to blago tonulo sve dublje, i mamilo sve svirepije. Tako će trajati dokle bude sunca i meseca.

I uvek će kopati, a nikad dvojica zajedno. Jer je carev naslednik samo onaj koji bude najdublje kopao, i koji umre kopajući, i koji ne bi kazao i kada bi najzad njegov ašov odista udario u crna vrata podzemne palate u kojoj je blago cara Radovana, cara svih careva, i vladara svih sudbina. Uvek kopati, dok drugi ne dođe da kopa! Jer samo drugi smetaju da nađemo sreću gde hoćemo. Ludaci to znaju bolje od mudrih. – Ali znaju to i mudri.
Nisu samo ludaci koji kopaju za blagom cara Radovana.

Svi ljudi znaju da ima u životu još uvek jedno zakopano blago za svakog od njih. Svi ljudi kopaju: svi ljudi od akcije, ljudi od poleta, od sile, od vere u život u cilj, i od vere u neverovatno i u nemogućno. Jedni kopaju u polju i u šumi; drugi u ideji, u idealu, u himeri; treći u intrigi i u zločinu. Svi traže i vape za carem tog večnog nespokojstva i večnog traganja.

Svet bi nestao da nema tog cara, i oslepeo bi da ne sja u pomračini njegovo neslućeno blago, i očajavao da nema njegove manije ni opsesije. – Jer svaki čovek nešto traži; svako je upro svoj pogled bezumlja i sebičnosti u neko mesto gde misli da stoji zakopano blago cara Radovana. Nema nikog ko ne veruje da nema još nešto njegovo koje treba pronaći. I svako veruje da svoje blago treba krišom tražiti, krišom i od najbližih i od najmilijih. Svi su ludaci. Svi su ljudi omađijani i otrovani. Jer careve palate su visoke do iznad sunca danju, i do iznad zvezda u mraku kada sedam vlašića prolaze mirno sve granice nemira i očajanja. Svi su ljudi ludaci.

Carevo blago je otrov ovog sveta. O njemu sanjaju Pesnici, koji žive u večnom nespokojstvu da objasne božanstvo kroz njegova dela, i da ga posvedoče svojim sopstvenim stvaranjem.

O njemu sanjaju i Heroji, jer misle kako samo oni treba da sebe bace u oganj pa da sutradan bude dobro svima, i da zatim svi ljudi nađu svoje blago.

O njemu sanjaju i Proroci , koji u svom ludilu, proriču uvek neku novu sreću i novu obećanu zemlju. I, najzad, o njemu sanjaju Kraljevi, što hoće da vladaju silom ljubavi ili silom mržnje.

O njemu je sanjao Mojsije kad je išao za ognjenim stubom, i Cezar kad je prešao Rubikon, i Kolumbo kad je svoje jedro poverio vetru koji ga je vodio u zemlju o kojoj nije znao ni šta je ni gde je. To blago carevo traži i zvezdar koji gleda maglu na zvezdama; i botaničar koji traži svu tajnu plođenja u srcu jednog cvetića; i sveštenik koji vraća veru u okorelo srce nevernih. Svi ljudi traže jer su svi ludi! Krv sviju je otrovao car Radovan koji živi i u travi i u vodi, silni car koji prolazi nebom kao oblak pun grmljavine, i morem kao brod koji plamti u požaru.

Car ludaka, ali i car sviju ljudi od akcije i ideala! Car onih koji u ludilu srca ili u ludilu mozga veruju u neverovatno i ostvaruju nemogućno! Car Radovan je car careva, silniji nego heroj Agamemnon, bogatiji nego Midas, dublji nego prorok Jezekilj, i mudriji nego car Solomon. Sve oči ovog sveta uprte su u njega. 

Jovan Dučić

---

JOVAN DUČIĆ se rodio 17. februara 1871. (5. februara po starom kalendaru) u Trebinju.

Osnovnu školu učio je u mestu rođenja, a nižu gimnaziju i učiteljsku školu u Mostaru i Somboru.
Učiteljevao je kratko vreme po raznim mestima, između ostalog u Bijeljini, odakle su ga austro-ugarske vlasti proterale zbog patriotskih pesama „Otadžbina“ („Ne trza te užas b’jede, nit’ te trza užas rana/Mirno spavaš, mila majko, teškim sankom uspavana“) i „Oj Bosno“.

Zbog njih Dučić biva stavljen pod istragu, a zatim, u maju 1894. godine ,vlasti ga protjeruju iz grada.

Kasnije dolazi u Mostar, gde je u društvu sa Šantićem stvorio književni krug i pokrenuo časopis Zora.
Potom je proveo skoro deset godina na strani, najviše u Ženevi i Parizu.
Na ženevskom univerzitetu je svršio prava i potom se vratio u Srbiju. Od 1910. je u diplomatskoj službi.
Izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije 23. januara 1888, a za redovnog 15. novembra 1892.

Prvu zbirku pesama objavio je u Mostaru 1901, zatim drugu u Beogradu 1912.
Pisao je dosta i u prozi: nekoliko literarnih eseja i studija o piscima, Blago cara Radovana i pesnička pisma iz Švajcarske, Grčke, Španije itd.

Umro je 7. aprila 1943. i bio sahranjen u manastiru Svetog Save u Libertvilu, SAD.
Njegova želja je bila da ga sahrane u njegovom rodnom Trebinju.
Ova poslednja želja Jovana Dučića ispunjena je 22. oktobra 2000.        izvor biografije:femme.forum0.net

MOJA LJUBAV
Sva je moja ljubav ispunjena s tobom,
Kao tamna gora studenom tišinom;
Kao morsko bezdno neprovidnom tminom;
Kao večni pokret nevidljivim dobom.

I tako beskrajna, i silna, i kobna,
Tečeš mojom krvlju. Žena ili mašta?
Ali tvoga daha prepuno je svašta,
Svugde si prisutna, svemu istodobna.

Kad pobele zvezde, u suton, nad lugom,
Rađaš se u meni kao sunce noći,
I u mome telu drhtiš u samoći,
Raspaljena ognjem ili smrzla tugom.

Na tvom tamnom moru lepote i kobi,
Celo moje biće to je trepet sene;
O ljubljena ženo silnija od mene –
Ti strujiš kroz moje vene u sve dobi.

Kao mračna tajna ležiš u dnu mene,
I moj glas je eho tvog ćutanja. Ja te
Ni ne vidim gde si, a sve druge sate
Od tebe su moje oči zasenjene.

***

Veliki uspeh u životu imaju ćutalice. Oni ulevaju poverenje ljudima sa kojima rade, jer mnogi ljudi u ćutanju drugog vide i svoju sigurnost.

Čovek može da naškodi drugom čoveku ili promišljenim rđavim delom ili nepromišljenom rečju, a ćutalica se smatra bar kao čovek koji ne škodi svojom neopreznom rečju. Zatim ćutalica ne traži ni od drugog čoveka briljantnu konverzaciju, niti naročitu rasipnost duha, i zato je on za druge odmoran, zbog čega izgleda i dobar.

Ljudi koji mnogo govore, škode i sebi i drugom, kad su i najsjajniji kozeri, oni su sami ipak prava žrtva tog svog talenta, jer im jedni zavide na tom duhu, drugi ih omrznu zato što su od te njihove duhovitosti ostali zaslepljeni i ošamućeni, a treći se čak boje te duhovitosti da ih najzad ne pogodi i poseče.

Ovo je sasvim razumljivo, jer odista ljudi duhoviti ne mogu izgledati mnogo blistavi ako samo govore o idejama i stvarima, naprotiv, duhovitost se hrani najviše otrovom ličnih mržnja, više nego i medom ličnih ljubavi. Ćutalica i kad je neinteligentan ne izgleda glup, jer izgleda bar zamišljen, a prostom svetu izgleda i mislilac.

Jer ako ćutalica ne kaže mudrosti, ne kaže ni gluposti ili ih bar ne kaže u velikom broju. Ćutalica izgleda i čovek pozitivan i realan. Blistavi ljudi koji vas podignu svojom duhovitošću u visine, ni sami ne izgledaju drugom da su na zemlji, nego uvek u oblacima znači, iznad svakidašnjih čovekovih misli i briga, i izvan realnosti od kojih je život uglavnom sačinjen.

Zbog tog prosečnim ljudima takav čovek neminovno postane dosadan, ili izgleda i opasan. Ljudi se boje čoveka koji ćuti, ali preziru čoveka koji mnogo govori. Čovek koji ćuti izgleda uvek kao zaverenik ili mizantrop, ali čovek koji mnogo govori izgleda vetrogonja. I pošto ljudi ne cene onog koga se boje, poštovanje ide za ćutalicu. Jer, bezuslovno ima mudrih ćutanja koje vrede više nego najmudrije reči. Ljudi zato vole da se zabavljaju sa čovekom koji lepo govori, ali vole da rade samo sa čovekom koji lepo ćuti. Proverite u svom zivotu da li su vam više dobra donele vaše najblistavije reči ili kad ste u izvesnom momentu pribegli ćutanju.

Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti. Jedino ćutanje može da prikrije kod čoveka strasti koje su najnasrtljivije i najštetnije: sujetu, lakomost, mrzovolju, osetljivost, mizantropiju. Jedino ćutanje može da sačuva čoveka od posledica koje mogu da mu nanesu trenutna i nesmotrena raspoloženja, i nagle nepromišljene inpulsije.

Čovek koji pusti uvek jedan razmak u vremenu između pitanja koje mu se postavi, i odgovara koji treba da dadne, jedini je koji može da razmišljeno kaže šta hoće. On je već tim odmerio koliko jedna minuta može da sadrži pameti i gluposti, dobrote i zloće. Samo takav uzdržljiv čovek izbegne najveći broj nesreća, nesreća koje dolaze od naše nesposobnosti da uvek budemo prisebni, i da nikad ne budemo glupi.

I učenici Pitagore su morali ćutati.

Duhoviti Atinjani su se divili i takozvanoj lakonskoj kratkoći istraživanja, kojom su se služili ljudi iz Sparte. Katolički red kaluđera karmelita imaju tako isto propis da govore samo četvrtkom, na svetu bi bilo mnogo manje gluposti i mnogo manje zla, jer čovek drugom čoveku više naškodi rečima nego delom. Neke životinje kušaju jedno drugo samo tim što približe nozdrve, i što se omirišu i odlaze svako na svoju stranu, a da imaju sposobnost govora, rastrgle bi jedna drugu. U rečima uvek ima više laži nego istine, i više zloće nego ljubavi, jer ljudi najčešće ne znaju ni sami šta kažu, ni zašto su nešto rekli. Reč dovodi do više nesporazuma, nego što bi bilo nesporazuma da reči ne postoje…

---

TAJNA

Naše dve ljubavi pune kobne moći,
od sviju skrivene, žive u svom stidu.
Kao pod zvezdama, zaspali u noći,
dva mirna pauna na starinskom zidu.

Krijem svoju ljubav kao mržnju drugi
istom silom laži i svim podlostima;
Kao drugi staklo otrova, svoj dugi
svoj bol bezutešni ja krijem međ svima.

Koliko je suman eho moje lazi,
da ne prenu nikog udarci mog srca!
I koliko mira u reči gde grca
cela jedna duša i san od sveg draži!

Sva je moja radost znati bol da skrijem;
Sva mudrost, ljubavi dati izgled zlobe;
Vrlina, da prezrem suze koje lijem,
i pokažem srce kao prazne sobe.

I tako dve naše ljubavi očajne,
ogrnute lažju večitom i niskom,
stoje nemih usta u dnu naše tajne
Dva crna pauna na zidu starinskom.

LJUBAVNA PESMA

Ti si moj trenutak i moj san
i sjajna moja reč u šumu
i samo si lepota koliko si tajna
i samo istina koliko si žudnja.

Ostaj nedostižna, nema i daleka
jer je san o sreći više nego sreća.
Budi bespovratna, kao mladost.
Neka tvoja sen i eho budu sve što seća.

Srce ima povest u suzi što leva,
u velikom bolu ljubav svoju metu.
Istina je samo što duša prosneva.
Poljubac je susret najlepši na svetu.

Od mog priviđenja ti si cela tkana,
tvoj plašt sunčani od mog sna ispreden.
Ti beše misao moja očarana,
simbol svih taština, porazan i leden.

A ti ne postojiš, nit’ si postojala.
Rođena u mojoj tišini i čami,
na Suncu mog srca ti si samo sjala
jer sve što ljubimo – stvorili smo sami.

---

---