TREBA OČISTITI RAZUM…

tamoiovde-logo

Frensis Bekon – Kritika idola 

Engleski filozof Frensis Bekon u svom najznačajnijem delu Novi organon, objavljenom prvi put 1620. godine, izlaže osnovne principe svoje filozofije.

Izvor fotografije: mom.rs

U sklopu kritike filozofske tradicije, on ističe induktivni način zaključivanja na osnovu činjenica, ali pre takvog zaključivanja smatra da treba očistiti razum od lažnih pojmova, koji su već zaokupili ljudski razum, pa se u njemu čvrsto ukorenjeni, da iskrivljuju istinu.

Ove lažne pojmove Frensis Bekon naziva idolima. Termin idola potiče od grčke reči eidolon i znači lažna slika, zabluda.

Četiri su vrste idola, koje po Frensisu Bekonu zaokupljaju ljudski duh.

 

On ih slikovito naziva idolima plemena, idolima pećine, idolima trga i idolima pozorišta.

Idoli plemena imaju svoju osnovu u samoj ljudskoj prirodi i u samom plemenu ili ljudskom rodu.

To su pogrešne predstave kojima je sklon ceo ljudski rod, i Bekon kaže: „Jer pogrešno je uverenje da su čula čovekova merilo stvari (Protagora je rekao: čovek je merilo svih stvari); naprotiv, sva opažanja, kako čula tako i duha, izveštavaju nas o čoveku, a ne o svetu; i ljudski duh liči na ona neravna ogledala koja svoje osobitosti prenose na različite strane stvari… i ove grde i razobličuju.„. Po Bekonu „ljudski razum nikako nije čista svetlost, nego dobija boju od volje i od afekata, iz kojih nastaju nauke što mogu da se nazovu naukama kako se želi… Jer čovek je spremniji da veruje u ono što bi radije želeo da je istina.“ Zato i Bekon smatra: „Sve vrste praznoverica jesu slične, radilo se tu o astrologiji, tumačenju snova, o znamenjima, o proricanju, ili o čemu sličnom; u svemu tome obmanuti vernici opažaju događaje koji su se zbili, a zanemaruju i ne obraćaju pažnju na promašaje, čak ako su ovi daleko mnogobrojniji.

Idoli pećine su zablude koje su svojstvene pojedinom čoveku.

Bekon to naglašava kada kaže: „Jer svaki čovek… ima svoju sopstvenu pećinu, koja lomi i prebojava svetlost prirode.“ Pre svega to je njegov karakter, koji je formiran prirodom i vaspitanjem, kao i njegovim telesnim i duhovnim načinom ili sklopom. Po Bekonu „jedne dispozicije pokazuju se u bezgraničnom divljenju starim stvarima, a druge opet u primanju novih stvari; samo malo njih mogu da se održavaju u pravoj sredini, i oni ne ruše ono što je starina pravilno izgradila, i ne preziru donesene novine modernih vremena.“ Zato su i neki duhovi po Bekonu, na primer po svojoj konstituciji nastrojeni analitički, i oni svuda opažaju razlike; drugi su nastrojeni sintetički, i oni opažaju sličnosti; tako na jednoj strani stoje naučnici i slikari, na drugoj pesnici i filozofi.

Idoli trga potiču iz jezika kojima se ljudi međusobno sporazumevaju i nastaju na ulicama i trgovima, gde se ljudi okupljaju i razmenjuju reči.

Bekon kaže „Jer ljudi se sporazumevaju posredstvom jezika, a reči dolaze iz glava ljudskih. Ljudi se naime druže uz pomoć govora ali se reči određuju prema narodnom shvatanju. Iz reči koje su loše i necelishodno obrazovane izrastaju naročite teškoće za duh.“ I zatim se Bekon pita: „Filozofi govore o „beskrajnom“ u tonu bezbrižnoga tvrđenja kao gramatičar o infinitivima; ali, zna li ko šta je „beskrajno“, ili da li je ono i samo pokušalo da postoji?

Idoli pozorišta proizilaze iz toga što ljudi žive ne samo u prirodnoj, već i u socijalnoj i istorijskoj sredini.

Oni su vezani za društvene autoritete, tradiciju i religijska verovanja, koji često od njih traže pristajanje bez razmišljanja. O ovim idolima Bekon piše: „Ima konačno idola, koji su ušli u ljudske duše iz različitih filozofskih dogmi, a takođe i iz naopakih zakona dokazivanja. Njih nazivamo idolima pozorišta, jer držimo, da ima isto toliko proizvedenih i prikazanih drama, koje su stvorile izmišljene scenske svetove, koliko i prihvaćenih ili izmišljenih filozofija.

Izvor teksta: artnit.net


 

OTKRIVENA NAJVEĆA „SLANA PEĆINA“ NA SVETU…

tamoiovde-logo

Izraelski istraživači otkrili su najveću „slanu pećinu“ na svetu, dugačku 10 kilometara.

Israel Salt Cave/Таnjug (AP Photo/Ariel Schalit)

Reč je o Malham pećini, nedaleko od Mrtvog mora, a čija su prostranstva istraživači ispitivali poslednje dve godine, a takođe se u blizni nalazi i mesto na kojem je, prema Bibliji, Lotova žena pretvorena u stub soli, preneo je BBC.

Očekuje se da će kiša u budućnosti dodatno proširiti pećinu, naveli su istraživači.

„Slana pećina“ nastaje kad kišnica prođe kroz pukotine u zemlji, rastvori so i na putu ka Crnom moru napravi poluhorizontalne kanale.

Pećina se nalazi u okviru Sodom planine, najveće u Izraelu, a prvi njeni delovi pronađeni su još tokom 1980-tih.

Onda je 2017. Joav Nagev, iz Izraelskog kluba istraživača pećina, odlučio da je ispita do kraja, pa je formirao tim sačinjen od istraživača i stručnjaka za pećine.

Tokom istraživanja pećine bilo je i neobičnih situacija.

Tako je tokom jedne pauze za večeru, kako je ispričao Boaz Langford sa Hebrejskog univerziteta u Jerusalimu, ekipi je falilo začina za pastu.

„Odlomili smo malo soli sa jednog kamena“, rekao je on.

Titulu najveće „slane pećine“ na svetu od 2006. držala je pećina na iranskom Kešm ostrvu.

Izvori: rtv.rsturistickisvet.com

________________________________________________________________________________________________

 

PEĆINSKI BISERI…

tamoiovde-logo

Speleologija – pećinski biseri

Pećinski biseri su kuglaste forme kalcitnih agregata koje nalazimo u plitkim bazenima u koje sa pećinskih tavanica kaplje voda. Površina im je obično glatka, ali može biti i hrapava. Najčešće su prečnika oko 1 cm, a nađeni su i primerci prečnika većeg od 20 cm. 

Građeni su od koncentričnih slojeva kristala kalcita koji se talože oko početnog jezgra. Jezgro može biti zrno peska, ulomak sige, kosti, ljušture i sl. Biseri mogu sadržati čestice kvarca, gvožđa, aluminijuma, magnezijuma…

Voda kapajući pada na čestice, stalno ih okrećući, tako da pećinski biseri rastu podjednako sa svih strana. Zaobljujući se ujedno se bruse i poliraju tarući se jedni o druge. Oblik pećinskih bisera zavisi pre svega od oblika čestice u jezgru, zatim o jačini kapanja vode koja ih okreće, o zasićenosti otopine kao i nivou vode u bazenu. 

Manji pećinski biseri su zaobljeniji, jer se lakše okreću nego veći, koji su stoga često asimetrični. Pojedinačni biseri obično su slobodni, ali vremenom mogu prirasti na podlogu i mogu se međusobno povezati mineralnim cementom.

Na slici su prikazani pećinski biseri u pećinskom sistemu Karlsbad u Novom Meksiku u SAD.

Izvor: Dnevna doza geografije

______________________________________________________________________________________________

 

KANJON LAZAREVE REKE – NEISCRPNA RIZNICA PRIRODNIH VREDNOSTI…

tamoiovde-logo

Kanjon lazareve reke, impresivni krečnjački objekat na teritoriji sela Zlot u borskoj opštini, poznat je kao važan centar raznolikosti prirode u Srbiji.

Pored velikog broja retkih i ugroženih vrsta živog sveta, njegovi  brojni speloobjekti su bogata nalazišta fosilnih ostataka životinja pleistocenske starosti.

Ova fragmentisana lobanja kozoroga (inventarski broj Ov 501) nađena je 2012. godine u novootkrivenoj  Žednoj pećini čiji se otvor nalazi na jednoj od litica Lazarevog kanjona.

Otkrili su je članovi speleološkog kluba „Rock@ ice“ iz Bora.

Predstavlja jedan od najznačajnijih fosilnih nalaza alpskog kozoroga u Srbiji.

Čuva se u Zbirci kvartarnih krupnih sisara u Prirodnjačkom muzeju u Beogradu.

Prvi fosilni nalazi alpskog kozoroga potiču iz gornjeg pleistocena Evroazije. Pretpostavlja se da je evoluirao od ranopleistocenske vrste Capra camburgensis.

Maksimalnu rasprostranjenost dostiže tokom poslednjeg glacijala, u periodu najizrazitijih zahlađenja, kada se spuštao na nižu nadmorsku visinu. Ostaci alpskog kozoroga nalaženi su u pećinama Srbije-Smolućka pećina, Pećurski kamen, Prekonoška pećina i Žedna pećina. Danas alpski kozorozi naseljavaju planinske padine i vrhove iznad gornje šumske linije Alpa i Visokih Tatri.

Alpski kozorog (Capra ibex Linnaeus 1758) pripada porodici šupljorogih preživara Bovidae i potporodici koza Caprinae. Osim alpskog kozoroga u rod Capra svrstava se još pet vrsta koje danas naseljavaju Evropu, Aziju i Severnu Afriku.

Kod alpskog kozoroga mužjaci i ženke se razlikuju po veličini i dužini rogova. Kod mužjaka mogu dostići dužinu do 100, a kod ženki do 35 centimetara. Rogovi su snažno povijeni unazad i rastu tokom čitavog života. Ukrašeni su slabije  ili jače izraženim poprečnim grebenima.

Autori: dr. Milan Paunović, dr. Zoran Marković i Sanja Aliburić

PRIRODNJAČKI MUZEJ U BEOGRADU

Njegoševa 51, 11111 Beograd

Tel. 011 3442147, 011 3442265

E-pošta nhmbeo@nhmbeo.rs

Veb http://www.nhmbeo.rs

__________________________________________________________________________

Primerak fosilnog ostatka Alpskog kozoroga bio izložen na Sajmu turizma u Beogradu

Zahvaljujući razumevanju i ljubaznosti dr. Milana Paunovića, direktora i njegovih saradnika iz Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, primerak fosilnog ostatka kozoroga koji je pronađen u Žednoj pećini, izložen je na štandu Turističke organizacije „Bor“ tokom održavanja 40. Međunarodnog sajma turizma u Beogradu. Bila je to prilika da posetioci ove manifestacije u subotu, 24. februara od 10 do 17 časova pogledaju ovaj izuzetan fosilni nalaz i saznaju za još jednu izuzetnu zanimljivost vezanu za Lazarev kanjon.

Priredio: Bora*S

____________________________________________________________________

„KAFIĆ“ KAO NEZABORAVAN SUSRET SA BORSKOM JAMOM…

 tamoiovde-logo

Preko pet hiljada posetilaca

Danas se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, jedna rudarska „kancelarija“ na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta), uređena „po rudarski“, omogućila brojnim posetiocima da vide i osete kako je raditi duboko dole

JAMA. – Dans se navršava šest godina kako je, na ideju rukovodstva RTB-a, realizovana jedna zanimljiva ideja. Reč je o pretvaranju jedne rudarske „kancelarije“ (u steni) na 389 metara pod zemljom (na početku 11. horizonta) u klub koji je vremenom popularno nazvan „kafićem“, pošto uz priču o rudarenju radoznalci tamo mogu da se okrepe kafom i sokom. U poveću podzemnu salu, uređenu „po rudarski“ sa drvenim klupama i stolovima, spušta se liftom, a onda stiže rudarskim hodnikom koji se odavno ne koristi. Jer, rudari su u međuvremenu sišli još dublje, na 700 metara od svetlosti dana.

Preko pet hiljada posetilaca sa raznih strana i meridijana, debela knjiga (zapisanih) utisaka i mnogo veća onih koje nisu mogli na brzinu da opišu, potvrđuje da je „kafić“ ne samo obogatio ovdašnju turističku ponudu, već i ponudio „priču“ iz prve ruke o tome gde i kako se kopa bakar. Za one koji žive daleko od Bora to je bio veoma zanimljiv događaj, ali spisak posetilaca pokazuje da je i mnoge Borane kopkalo gde to rade, ili su radili, njihovi očevi, dedovi, rođaci… Jer, pored „kafića“ postavljen je i bušaći čekić tako da mogu da vide, da čuju njegovu buku, a oni smeliji i da sami obore koji komad stene.

Prošle godine „kafić“ je videlo 620 posetilaca, a tokom minulih godina sigurno preko 5.000 – kaže Saša Srbulović, rukovodilac tehničke pripreme Jame i vodič. – Bili su ovde ljudi koji su lani proslavili 50 godina svoje mature, učesnici seminara zlatara, evropskog rudarskog foruma, simpozijuma o reciklažnim tehnologijama, oktobarskog savetovanja rudara i metalurga. „Kafić“ su posetili i kineska delegacija, Slovenska kulturna skupnost „Drago Čeh“, studenti japanskog Akita univerziteta, ekipa TV emisije „S Tamarom u akciji“, udruženja klastera za zaštitu životne sredine. Planinarsko društvo „Josif Pančić“ iz Beograda, koje je videlo mnogo planinskih vrhova, ovde je zavirilo u zemljinu utrobu. Ranijih godina bilo je ovde i dosta državnika, ambasadora, predstavnika stranih kompanija, glumaca, pevača, fudbalera „Crvene zvezde“, naša vaterpolo reprezentacija…

U početku, kaže Srbulović, imaju strah od lifta, ali kad vide da u njega staje 60 osoba oslobode se i oni koji se inače ne voze liftom u svojoj zgradi. Jednom smo imali 120 posetilaca, pa smo ih podelili u više grupa. Udobno, bezbedno spuštanje i sveža vazdušna struja koja ih dočeka brzo razbiju njihove predrasude (uglavnom vezane za rudnike uglja) i odmah uslede brojna pitanja o Jami, rudi, rudarima, hodnicima… – Uglavnom su svi prijatno iznenađeni – kaže Saša – što potvrđuje i ova knjiga utisaka. Omladina jednog kulturno-umetničkog društva, mislim da su bili iz Rumunije, je čak zaigrala u liftu.

Srbulović podseća da prijavljivanje za posetu Kafiću ide preko Turističke organizacije Bor, ona to prosledi protokolu RTB-a, a protokol njima u upravi Jame. Poseta ima svoju proceduru iz bezbednosnih i zdravstvenih razloga zahvaljujući čemu minulih godina nije došlo ni do jedne nemile situacije. Uz propisnu zaštitnu opremu, posetioci od Saše dobijaju sve infomacije u vezi sa rudnikom i rudarima, počev od spomenika ispred upravne zgrade koji svedoči da je na tom mestu tokom Drugog svetskog rata bio nemački radni logor.

Na lepom i interesantnom iskustvu, na gostoprimstvu, mnogi se zahvaljuju i kasnije. Pišu i šalju zajedničke fotografije, te se posle toliko godina, i toliko poseta, može pohvaliti ideja koja ni na koji način nije omela rad u rudniku, a doprinela je boljem upoznavanju ovog teškog posla. Naš sagovornik se nada da će „kafić“ nastaviti još uspešnije, jer svi gosti hotela „Jezero“ koji su zainteresovani mogu da ga posete, a već ih šalju i drugi hoteli iz grada i okoline. Pošto je reč o svojevrsnoj promociji RTB-a, rudarstva i rada u rudniku, posete se još uvek ne naplaćuju.

Autor: LJubiša Aleksić

Izvor: kolektiv.co.rs

_____________________________________________________________

FotoPlus– MOJE VREME U JAMSKOM KAFEU…


_____________________________________________________________

TURISTIČKO SELO ZLAKUSA…

tamoiovde-logo

Do 2005. godine Zlakusa je bila poznata po grnčarskom zanatu i trubačkom orkestru Veljka Ostojića a od 2005. godine za selo se uveliko čulo i saznalo zahvaljujući Terzića avliji koja je pokrenula jednu novu stranicu u istoriji ovog sela – od tada ovo selo dobija i pridev „turističko“ i za veoma kratak period postaje sinonim za seoski turizam u Srbiji.

turizamZahvaljujući Etno parku „Terzića avlija“ od 2005. godine kroz selo je prošao veliki broj gostiju iz celog sveta i svih kontinenata – teško je nabrojati sve države Evrope a bilo je tu gostiju i sa vanevropskih kontinenata – Indonezije, Filipina, Australije, Urugvaja, Brazila, Kube, Meksika, SAD, Kanade, Sirije, Libana, Kine, Koreje, Japana, azijskog dela Rusije, Turske, Irana, Kenije, Tunisa… jednom rečju Zlakusa je vrlo brzo postala magnet za strane turiste i našla se na svetskoj mapi kada je u pitanju ruralni turizam.

Samo nakon dve ipo godine rada Terzića avliju posećuju i ambasadori pojedinih država u Srbiji kao što su Rusija, Tunis, SAD i Francuska…

Terzića avlija i Zlakusa ubrzo postaju zanimljive kao destinacija za škole tako da su uvršteni u programe mnogih đačkih ekskurzija, studijska putovanja, grupne posete sindikata mnogih firmi, sportskih grupa i raznih udruženja i nalaze se u programima raznih turističkih agencija i stranih turooperatora.

Sve veći broj turista koji dolaze i borave u selu povećavaju prihod i trgovinskih radnji u selu, prodaju grnčarskih proizvoda, kao i poljoprivrednih proizvoda na poljoprivrednim gazdinstvima, dok korist dolazi i do samog budžeta Grada Užica preko naplate boravišnih taksi od ostavrenih prenoćišta.

Korist od seoskog turizma osećaju i ostala seoska domaćinstva kategorisana za smeštaj gostiju pošto je sve češći slučaj da grupe domaćih i stranih gostiju ostaju na prenoćištu i selu. Tako su gostoprimljivi domaćini ugošćavali na svojim domaćinstvima grupe iz Slovenije, Holandije, Belgije, Mađarske, Kipra.

Sa razvojem turizma u Zlakusi povećana je poseta i Potpećkoj pećini a sa druge strane Potpećka pećina je dovodila sve više gostiju u selo, tako da su Terzića avlija, Potpećka pećina, pa i grnčarski zanat, danas tri nerazdvojna turistička proizvoda u selu i njegovom okruženju.

Markiranjem staza od strane Terzića avlije, u Zlakusi je zaživeo planinarski turizam a osnivanjem Etno udruženja „Zavičaj“ i Udruženja lončara „Zlakusa“ razvija se poslednjih godina i manifestacioni odnosno kulturni turizam koji ima podršku i od strane poznatih međunarodnih kolonija umetničke keramike koje se održavaju u Zlakusi.

Terzića avlija, da bi doprinela proglašenju Zlakuse prvim ekološki čistim turističkim selom u zlatiborskom okrugu, započinje organizovanje i međunarodnih eko kampova kroz koje je prošlo preko 40 studenata iz više od 16 država pa se s pravom može pričati i o ekoturizmu…

Kako je u planu izgradnja profesionalne trim i biciklističke staze, kako su uređena dva poletilišta za paraglajdere a u selu se održavaju i revijalni paraglajding kupovi, može se očekivati i značajniji razvoj sportskog turizma a Zlakusa je omiljena destinacija mnogih biciklista koji dolaze rekreacije radi iz Užica do sela i učestvuju aktivno svake godine u biciklijadi do Zlakuse donekle je razvijen u lokalnom smislu i rekreativni turizam.

Aktivni odmor je takođe prisutan pošto mnogi turisti koji dolaze ili borave u selu najvećim delom se oprobaju i u starom grnčarskom zanatu, uče pesme i igre užičkog kraja ili učestvuju u branju malina. Kako u Zlakusi je aktivna lovačka sekcija, u selu postoji lovni rezervat nastanjen fazanima, u izgradnji je i lovačka kuća, a u neposrednoj blizini je i najčistija reka zapadne Srbije bogata ribom (Rzav), postoje potencijali i za razvojem lovnog turizma.

U Terzića avliji se s vremena na vreme održavaju seminari na različite teme tako da se može reći da je prisutan u nekom manjem obimu i kongresni turizam. Blizina Roške banje otvara mogućnost da se u selu dožive i efekti banjskog turizma u budućnosti.

Izvor: zlakusa.com

_________________________________________________________________________________