FOBIJE…

Svako od nas ima neke strahove – nema čoveka na svetu koji se nečega ne plaši, u većoj ili manjoj meri. Bilo da je to strah od grmljavine, zmije, poštara koji donosi mesečne račune, strah da se ne sretnemo sa nekim iz svoje prošlosti; može to biti i “strah” tj. strepnja, u formi blage neprijatnosti, kao što je ona koju neki ljudi osećaju kada treba da prođu kroz mračnu ulicu posle ponoći.

Međutim, svi ti strahovi i neprijatnosti, koji su umereni i povremeni, su nešto što je normalno i uobičajeno za svakog čoveka.

Strah je jedna od bazičnih emocija. Isto tako, možemo reći i da je strah jedna od emocija koja je ključna za preživljavanje, funkcionisanje čoveka u svakodnevnici, ali i u nesvakidašnjim situacijama.

Da nema straha, ljudi bi se verovatno odavno poubijali, svi bi izletali na ulicu ne obazirući se na crveno svetlo, upadali bi u tuče gde bi bili povređivani ili bi prokockali svu svoju imovinu u kladionici. Interesantni su slučajevi povreda frontalnog režnja, gde je uništen tzv. “centar za strah” (tj. jedna majušna orašasta regija u prednjem delu mozga) i gde se dešava da ljudi u određenoj meri izgube sposobnost da se plaše. Većina njih ispoljava ponašanja slična onima koje smo naveli – ponašaju se nesmotreno, rizikuju svoj i živote drugih, proćerdaju svoju imovinu, rasture brakove i porodicu i slično. Zašto? Pa zato što rade svašta i ne plaše posledica.

Dakle, nije dobro biti baš bez strahova. Međutim, postoje ekstremni, preterani strahovi, koji u nekim slučajevima mogu čak i potpuno da onesposobe čoveka. To nije dobro u istoj meri kao i nemati nikakav strah, i takve strahove nazivamo fobijama.

Fobije spadaju u jedan od anksioznih poremećaja i njih definišemo kao prožimajuće i iracionalne strahove prouzrokovane objektima, situacijama ili bilo kojom drugom vrstom stimulusa, koji teraju osobu da se povuče i izbegava predmet svog straha. Ovaj strah može biti toliko jak da se čitav život osobe svede na izbegavanje predmeta fobije (ako se npr. osoba plaši izlaženja u javnost može čitav život provesti u zatvorenom prostoru).

Ukoliko ovaj strah postane toliko izražen da u značajnoj meri onesposobljava osobu i izmeni njen život (na gore) onda ovakav strah možemo nazvati patološki i možemo govoriti o mentalnom poremećaju koji nazivamo „fobija“. Fobije su karakteristične po tome što predstavljaju strahove od nečega što u stvari nije opasno ni približno u onoj meri u kojoj se osoba toga plaši. Ovo je glavna karakteristika fobičnih strahova, koju stručno nazivamo „iracionalnost“.

Dakle, strahovi su u ovakvim slučajevima najčešće iracionalni, tj. nerealni – nemaju mnogo veze sa stvarnom situacijom. Primer takvog straha može biti preteran strah od insekata (npr. bubašvaba) koje u realnosti uopšte ne predstavljaju neku značajnu pretnju. Ako neko ima fobiju od insekata, mi vidimo kako se osoba plaši kada vidi bubašvabu kao da je u pitanju zmija otrovnica, tj. kao da je u pitanju život ili smrt.

Ovakva reakcija nas upućuje na to da se osoba nesrazmerno mnogo plaši od nečega što nije ono što ona zamišlja da jeste. To nas dalje upućuje da se osoba možda i ne plaši bubašvabe kao realne pojave (tj, onoga što ona stvarno jeste), već onoga što bubašvaba u njoj izaziva – a izazive neke emocije koje su povezane sa nečim još dubljim, čega osoba nije svesna. Međutim, o specifičnim mehanizmima fobija i nastanku fobija ćemo govoriti kasnije.

Postoji više vrsta fobija, i mi ćemo se u ovom tekstu baviti opisivanjem nekih od najčešće sretanih fobija u kliničkoj praksi. Psiholozi i psihijatri dele fobije na tri vrste: agorafobiju, socijalnu fobiju i specifične fobije (kojih ima raznih vrsta). Mi smo već govorili o socijalnoj fobiji u prvom tekstu ovog feljtona. Jedna od najuobičajenijih, a i najrasprostranjenijih fobija je agorafobija. Za nju je verovatno mnogo čitalaca već čulo, jer se pominje u dosta filmova, romana, anegdota, itd.

Agorafobija se često pominje kao strah od otvorenog prostora, ali je ona u suštini iracionalan strah od svih mesta ili situacija iz kojih može biti teško pobeći. Naravno, otvoren prostor, kao što je gradski trg sa puno ljudi, ili koncert gde je ogromna gužva, predstavljaju situacije iz kojih je najteže na brzinu pobeći. Osoba se uglavnom ne plaši ovih situacija i mesta kao takvih, već se plaši da ne doživi neku vrstu paničnog napada dok je na takvom mestu.

Problem je, dakle, što osoba misli da će se „osramotiti“, „izblamirati“ ukoliko doživi neke tegobe na javnom mestu, a teškoća je kako onda pobeći iz te situacije. Stoga, osoba će se truditi da izbegava sva mesta i situacije iz kojih neće moći brzo „šmnugnuti“ ukoliko se ovako nešto zaista desi. Isto tako, postoji i tendencija da se neka mesta i situacije opažaju kao veoma opasni (čak i po život) osobe, te je i to razlog izbegavanja.

To izbegavanje može biti u formi zaobilaženja otvorenih prostora gde je dosta ljudi, javnog prevoza, prodavnica (pogotovo čekanja u redu), koncerata i slično, ili će se tražiti pratilac ukoliko je baš nužno da se tamo ide. Osoba će funkcionisati donekle, ali će gledati da izbegava ovakve situacije ili ih tolerisati u veoma malim dozama.

Međutim, agorafobija se može izraziti i u obliku potpunog zatvaranja u određen prostor i osamljivanja, što će značajno ugroziti pokretljivost a samim tim i funkcionalnost osobe. U ovim slučajevima, govorimo o težem obliku agorafobije. Inače, da napomenemo da se danas o agorafobiji govori kao o izdvojenoj vrsti fobije, koja se razvija kao komplikacija usled paničnog napada. Naime, osoba koja ima tendenciju da dobija panične napade (zbog bilo čega) će imati tendenciju da razvije agorafobiju ukoliko joj se ti panični napadi dešavaju na nekom od navedenih mesta ili situacija.

S druge strane, postoji i kategorija, tzv. specifičnih fobija, koje predstavljaju iracionalan strah od određenih objekata i situacija, a koji se javlja ukoliko se osoba izloži tom objektu, ili čak i anticipira da će se sresti sa tim objektom, tj. upasti u određenu situaciju. Ukoliko je osoba izložena objektu straha, nastupa ogromna panika, koja može preći i u pravi panični napad. Ove fobije mogu biti klasifikovane u nekoliko kategorija. Ovde ćemo sada navesti tipove fobija i dati stručna imena za neke najuobičajenije, za čitaoce zainteresovane da saznaju više:

• „Životinjski“ tip: u njih spadaju kinofobija (iracionala strah od pasa), ailurofobija (strah od mačaka), murofobija ili surifobija (strah od miševa, jedna od najčešćih fobija sretanih kod ženske populacije), ofidiofobija (strah od zmija), arahnofobija (strah od paukova, pored straha od zmija takođe veoma uobičajen), ornitofobija (strah od ptica), itd.

• „Prirodna okolina“ tip: to mogu biti akrofobija (strah od visine), astrafobija (strah od munja i gromova), hidrofobija (strah od vode), i slično. Interesantno je da kod nekih ljudi možemo naći i fobije od Sunca (heliofobija) i Meseca (selenofobija).

• „Krv-povreda-injekcija“ tip: tu spadaju npr. tomofobija (strah od medicinskih procedura), hemofobija (strah od krvi), tripanofobija (strah od igala i injekcija), traumatofobija (strah od povrede) i slično.

• Situacioni tip: kao što je klaustrofobija (strah od malih i skučenih prostora, poznat i kao strah od zatvorenih prostora), niktofobija (strah od mraka), aeorofobija (strah od letenja ili strah od aviona), zatim glosofobija (strah od javnog nastupanja) i tako dalje. Učestala je i fobija od liftova, za koju ne postoji zvaničan naziv.

Postoji još nekoliko stotina identifikovanih fobija – neke od njih su interesantne i nećete verovati da postoje. To su, na primer, aritmofobija/numerofobija, koja predstavlja iracionalan strah od brojeva; genufobija, ili strah od kolena; ksantofobija, tj. strah od žute boje; turofobija je strah od sira; somnifobija, ili strah od spavanja. Takođe, postoji i omfalofobija – strah od pupkova, ali i nomofobija, koja predstavlja strah od gubitka mreže na mobilnom telefonu ili pražnjenja baterije. Ovo je svakako strah vezan isključivo za 21. vek i posledica stresnog i ubrzanog, tehnološki zavisnog života danas.

Jedna od svakako najinteresantnijih i najčudnijih je hipopotomonstroseskvalipedaliofobija (mislićete da sam ovo izmislio, ali potražite na internetu ako ne verujete) koja predstavlja strah od predugih reči – kao što je, na primer, reč koja se koristi u nazivu ove fobije.

Vidimo da su fobije jedan šarolik i rasprostranjen poremećaj. Ovde smo dali samo kratak pregled fobija i uveli čitaoce u tematiku, a u sledećem tekstu ćemo se pozabaviti mehanizmima i mogućim uzrocima nastanka fobija.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (11)  Fobije (prvi deo)

_________________________________________________________________________________

PSIHOPATIJA…

Prvi, a verujemo i najpoznatiji poremećaj ličnosti koji ćemo opisati je jedan za kojeg smo svi čuli još iz filmova ili iz neke priče koju nam je pričao neko iz kraja. To je antisocijalni poremećaj ličnosti iliti, poznatiji kao psihopatija.

Svima nama poznat je taj termin, međutim, mnogi ne znaju šta je zapravo psihopatija i šta znači kada se za nekog kaže da je “psihopata” tj. psihopatska ličnost.

Ovaj termin je, kao i mnogi, ušao u svakodnevnicu, te će neki s lakoćom da prilepe ovakav ozbiljan pridev drugoj osobi. Često dolazi i do mešanja termina “psihoza” i “psihopatija”, a ova dva termina se umnogome razlikuju.

Kada čuju ovu reč, većini ljudi iskaču raznorazne asocijacije – na primer, psihopate su kao neka mračna i opskurna kategorija ljudi iz horor filmova, neko ko je nemilosrdni ubica ili okoreli kriminalac, ili pak neko ko je jednostavno zloban, “lud” i “otkačen”.

Određenoj manjini koja ih poznaje lično, mogu biti poznati kao nezgodni i nedokučivi ljudi, a najmanjoj manjini kao jedna naučno interesantna psihijatrijska kategorija.

Ipak, iako se za ljude okarakterisane ovim terminom u narodu misli sve najgore i najcrnje, nije baš tako a nikako nije ni jednostavno. Priča o psihopatiji je mnogo kompleksnija i komplikovanija, a sam poremećaj mnogo širi i rasprostranjeniji nego što se misli.

Antisocijalni poremećaj ličnosti nikako ne predstavlja kategoriju u koju spadaju isključivo ubice, kriminalci i razbojnici. To nije njegova definicija – ali ne poričemo da sadrži i ljude sa takvim opisima. Međutim, oni su ekstremi u toj kategoriji i ima ih zapravo relativno malo. Da bismo ovo razumeli, moramo malo detaljnije ući u ovaj fenomen i opisati njegove karakteristike.

Psihopatija je, kao što smo rekli, poremećaj ličnosti, što znači da nije neka “bolest” i akutno “ludilo”, već skup osobina koje se sistematski javljaju i koje su duboko u strukturi osobe, delujući više ili manje na život čoveka. Glavna odlika ovog poremećaja je najpre impulsivno (nepromišljeno) reagovanje; ovi ljudi mogu burno i vrlo agresivno reagovati čak i na najmanju sitnicu.

Te reakcije, dakle, nisu proizvod intelektualne “obrade” i analize i tu nikako nema “Hamletovske” dileme već dolaze iz emocionalnog naboja. Ovakvo ponašanje može delovati kao vrlo opasno ljudima oko njih, i čini ljude koji se ovako ponašaju vrlo nepredvidivim. To će, naravno, uticati na to da ih se ljudi plaše – jer niko ne voli nepredivive ljude. Isto tako, ovi ljudi mogu biti i iritabilni (dakle, lako ih je izitirati) i ponekad agresivni. Ovo ne znači da su “kreteni” i da su nervozni, već da, u skladu sa svojom impulsivnošću, mogu naglo i na sitnicu odreagovati sa izričitom agresijom.

Dalje, to je nedostatak empatije, tj. saosećanja sa drugim osobama. Ove osobe se često ne obaziru na tuđa psihička i emotivna stanja, te stoga mogu raditi neke stvari koje će ići na štetu drugima. Takva situacija se sada karakteriše i određenom lakoćom sa kojom se može povrediti drugi čovek (ne samo fizički nego i psihički).

Međutim, kada ovakve ljude ispitate o tome da li su svesni kakve posledice njihova dela imaju na druge, uglavnom vidite da oni nisu ni svesni svega toga. Dakle, može se desiti i da kada povređuju druge, psihopate nisu svesne da ih povređuju. Naravno, u određenom broju slučajeva, čak ni svesnost o patnji drugih ih ne sprečava da nastave sa svojim destruktivnim ponašanjem.

S druge strane, ponašanje kojim se drugi dovode u opasnost ili kojim se ugrožavaju njihova osećanja i njihov život, najčešće nije cilj sam po sebi. Naime, kod većine ljudi sa ovim poremećajem očigledno je da oni rade to što rade isključivo zbog sebe, tj. da bi njima bilo bolje. To što je drugom možda zbog toga gore, to nije važno. Znači, njima cilj nije povrediti druge, već prvenstveno ostvariti svoje ciljeve. Nažalost, ovi ciljevi često dovode do toga da tuđi ciljevi budu ugroženi, tako da je vrlo teško razumeti i raščivijati čitavu situaciju.

Sa svim time u vezi je i čest nedostatak, ili pak uveliko smanjena sposobnost osećanja krivice za nešto što je učinjeno – o kajanju da ne govorimo. Ako čovek i shvati da je nekog povredio, ili ga namerno povredi, ta “griža savesti” koju ostali ljudi imaju najčešće izostaje kod osoba okarakterisanih kao psihopate. A kada nema griže savesti, onda to što se desilo nema veliki značaj i ne utiče na razvoj takvih osoba. Čak i kada učinjeno ima direktno negativne posledice na psihopatu, to uglavnom neće dovesti do kajanja. U sve to je uglavnom uključeno i neobaziranje i nepoštovanje socijalnih i zakonskih normi, te često i namerno kršenje istih.

Često se kod njih primećuje i manjak straha, patološka “hrabrost” i izražen takmičarski duh i samopouzdanje. Ove osobe mogu upadati u različite rizične situacije, jer jednostvano “ne znaju za strah”. Uz to, često su neodgovorne a nekad ih nije briga čak ni za sopstveni život. Takvo stanje, u sklopu sa onim “briga me za posledice” može učiniti da vrlo brzo dovedu sebe u neprijatne i veoma opasne situacije.

Takođe, kao što smo već spomenuli, kod ovih osoba izražena je i osobina manipulativnosti, tj. makijavelizma i sebičnosti – ovi ljudi će raditi sve samo da bi stigli do svog cilja (pa čak i poštovati socijalne norme, ako će ih to dovesti do cilja).

Uglavnom sve što rade, rade iz sopstvene koristi, iako će često pružiti iluziju da je to u korist drugog. U ovom slučaju, podilaženje i ulizivanje mogu iza sebe kriti krajnje sebične ciljeve, koje se mogu protezati duboko u budućnost i kojih je samo osoba svesna. Međutim, ovi ciljevi su u isto vreme relativno “plitki” i površni, tj. ne odnose se ni na šta ambiciozno i veliko, već uglavnom na dostizanje nekog užitka ili materijalnog dobra.

Jedna stvar koja je isto tako karakteristična za psihopatiju kao i ostale navedene, a u isto vreme i veoma interesantna, je to što su ove osobe najčešće veoma simpatične, privlačne, šarmanrne, socijalne i okupljaju veliki broj ljudi oko sebe. Tipična je moć psihopata da šarmiraju i najveće i najplašljivije strance, da ih “začaraju” svojom harizmom, uviđavnošću, manirima, britkim intelektom.

Ovo je dobro dokumentovano u raznim studijama o ovom poremećaju, i od tada postaje kamen spoticanja kada je reč o detektovanju i izučavanju psihopata. Kako ćete za nekog ko je tako fin i šarmantan, pametan i pozitivan reći da je – psihopata? Nekako ne ide. To je bio problem čak i za psihologe i psihijatre, a kamoli za laike.

U velikom broju slučajeva psihopata koji su na nekom “tretmanu” kod stručnjaka, ta strana ličnosti psihopata ima toliki uticaj da i sami psiholozi posumnjaju u dijagnozu koju su im na početku postavili. Stoga je ovaj poremećaj vrlo teško uočiti. Ipak, moguće je probiti i kroz tu barijeru, i na sreću, kod mnogih su ovakva ponašanja očigledno providna i pokažu se kao površna.

Istina kad-tad izbije na videlo. Kako je čest pratilac ovoga stanja i narcizam, neke stvari se lako daju primetiti, ako čovek dovoljno pažljivo gleda. Međutim, u malom broju slučajeva, nema skoro teoretske šanse “provaliti” šta se u stvari krije iza te šarmantne ličnosti – i to je onaj najmanji broj koji se nekad nađe u krimi romanima i španskim serijama, kao negativac čije namere otkriju tek kada on sam odluči da ih pokaže.

Videli smo, dakle, da ovaj poremećaj nikako ne predstavlja jednostavnu problematiku, a njegova određenja se ne poklapaju sa opštenarodnim mišljenjem u velikoj meri. Videli smo da psihopate nisu samo serijske ubice, kriminalci i neka čudovišta iz horor filmova, već da su to većinom relativno funkcionalni ljudi, koji žive i rade u društvu isto kao i svi ostali.

To mogu biti šefovi, komšije, prodavci na pijaci, ali i ugledni biznismeni. Istina, skup nekih osobina ovakve ljude često može dovesti u problematične situacije – probleme sa zakonom, ugrožavanje tuđeg ali i sopstvenog života. Ali je isto tako činjenica da neki od njih imaju visoku inteligenciju, uglavnom se ponašaju pristojno i rade naporno da postignu svoje ciljeve, koji mogu biti u skladu ili neskladu sa tuđima.

Šta je dovoljno da neko uradi pa da ga optužimo da ima ovaj poremećaj i da budemo sigurni? To je i dalje diskutabilno – na nama je da sudimo po sopstvenim iskustvima, učeći iz svake interakcije sa ljudima. Opreznost nikad nije na odmet, a svako znanje i svaka informacija (kao neke od ovih koje smo u ovom tekstu izložili) koje možemo iskoristiti u te svrhe će nam svakako dobro doći.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
FELJTON: Psihički poremećaji (7)

Prethodni članak: POREMEĆAJI LIČNOSTI

---

---