DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

 U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Konjovic Zrelo zito

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Konjovic Palata Porcia

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

______________________________________________________________________________________________

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

ib_p006_1_4Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.


ib_p006_1_3Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

ib_p006_1_6ib_p006_1_17Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.


U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

ib_p006_1_7Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs

Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

______________________________________________________________________________________________

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

milan_konjovic_veliki_potpis

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše: Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu, Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs



Priredio: Bora*S

ISTORIJA I FENOMEN FOTOGRAFIJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________

Na današnji dan, 23. maja 1901.godine, u Beogradu je postavljena

Prva izložba srpskih foto-amatera

Izložba je bila postavljena u Gradskoj kasini u Beogradu, a otvorio ju je ugledni naučni radnik Mihajlo Valtrović.

img_064

Marko Stojanović: Portret
Foto: rastko.rs/fotografija

   Prikazano je 960 fotografija 35 autora.

Ulaznica je bila pola dinara, a posetioci su imali prilike da dobiju, za tu priliku štampan katalog izložbe.

   Među fotoamaterima koji su izlagali bili su: Branislav Nušić, Vojislav Subotić, Isak Levi… Iste godine, 25. jula, u Beogradu je osnovan prvi klub foto-amatera. Predsednik je bio Marko Nikolić, a potpredsednik Jovan Cvijić.  

rts.rs/


  Prvo fotografsko društvo u Srbiji i širem srpskom kulturnom prostoru, osnovano u Beogradu 20. juna 1901. na inicijativu grupe fotografa amatera i poštovalaca fotografije. U Odboru kluba su bili dr Marko Nikolić (predsednik), dr Jovan Cvijić (potpredsednik) i Isak Levi (sekretar). Klub je imao prostorije u ulici Kralja Milutina 45. Sudeći po nekim izvorima klub se ugasio iste godine.

      sr.wikipedia.org


          PRVA IZLOŽBA FOTOAMATERA U BEOGRADU 1901. godine

Ova monografija i izložba o prvoj izložbi fotoamatera u Srbiji 1901. godine, pojavljuje se u – za fotografiju jubilarnoj – 1989. godini, kada se navršava 150 godina od svečane sednice Francuske akademije nauka, održane 19. avgusta 1839. godine, na kojoj je zvanično objavljen svetu pronalazak fotografije, najepohalnijeg izuma čovečanstva za sva vremena.

img_023

Živan Grbić: Unutrašnjost seoske kuće u Jadru
Foto: rastko.rs/fotografija

Dugogodišnjim i mukotrpnim eksperimentima, Žozef Nisefor Nieps (Joseph Nicephore Niepce, 1765-1833) i Luj Dager (Louis Jacues Mande Daguerre, 1787-1851) pronašli su fotografiju. Ovim otkrićem ostvaren je susret i međusobno dopunjavanje dva, u istoriji čovečanstva dugo vremena poznata, fenomena sa dva različita područja prirodnih nauka – fizike i hemije.

Stvaranje slike u kameri opskuri pomoću svetlosnih zraka, poznat je bio još Aristotelu u IV veku pre Hrista. U doba renesanse ovaj fenomen je već imao široku primenu kao pomoćno sredstvo za crtanje po prirodi.

Uticaj i hemijsko dejstvo svetlosti na materiju zanimali su još Vitruvija u starom veku, koji je u svojim spisima (De Architectura, libri decem) savetovao da se slike u galerijama okrenu prema severu. U X veku Xafar iz Mesopotamije, poznavao je već osetljivost srebrnih soli na svetlost.

Ova dva principa, svaki za sebe, korišćeni su vekovima u najrazličitije svrhe sve dok ih oštroumni i uporni rad, prvo Niepsa a zatim Dagera, nije spojio u ingeniozni pronalazak koji je izazvao pravu revoluciju u načinu dotadašnjeg beleženja likovnih predstava. Period od 150 godina ispunjen je bezbrojnim istraživanjima i dopunskim pronalascima koji su fotografiju dovele do ovog savremenog obima i oblika u kome ona čovečanstvu predstavlja nezamenljivo i univerzalno sredstvo. Ona je pomoćna nauka svih nauka koje se osnivaju na direktnom posmatranju prirode, što znači skoro za svekolike nauke čovečanstva (Potonniee).

Primena fotografske slike kao ličnog i opšteg sredstva vizuelnih komunikacija a još više njene dinamične forme, najpre filma a danas televizije i video tehnike, postaje sve više fenomen neslućenih mogućnosti koji vrši duboki uticaj na savremeno društvo. Fotografija je izrasla u silu koja je ovladala predstavama, osećanjima i mislima stotinama miliona ljudi u svetu. Njen razvoj ne jenjava, pa je verovatno da će ona postojati dokle god budu civilizovani ljudi nastanjivali ovu zemaljsku kuglu (Potonniee).

img_024

Kosta Hadži-Lazić: Kula Nebojša u beogradskom gradu              Foto: rastko.rs/fotografija

Prvobitni povod za ovu monografiju i izložbu bila je 85. godišnjica održavanja prve izložbe fotoamatera u Beogradu, 1901. godine. Proslava jubileja je pomaknuta u 1989. godinu u čast 150 godišnjice pronalaska fotografije. Ovim pomeranjem se ipak uspostavila interesantna brojka od 88 godina, koja predstavlja ujedno godinu rođenja fotoamaterskog pokreta u Srbiji.

  Iste godine osnovan je „Klub fotografskih amatera“ u Beogradu, kao i „Klub amatera fotografa“ u Kragujevcu (list radikala „Jedinstvo“, od 11. marta 1904. godine)

   Monografija se sastoji iz:

 1. Fototipskog izdanja originalnog kataloga prve izložbe iz 1901. godine koji je bio, kako na njegovoj naslovnoj strani i stoji, samo „Spisak slika“ bez ilustracija;

2. reprodukcija fotografija sa izložbe, koje sam uspeo da pronađem;

4. faksimila govora Mihaila Valtrovića sa stranica „Nove iskre“, kojim je otvorio izložbu;

5. tekst monografije.

Izvor: rastko.rs/fotografija

Nastaviti s čitanjem: ·   Branibor Debeljković: Uvod·   i    Prva izložba fotoamatera u Beogradu 1901. godine

Priredio: Bora*S

_________________________________________________________________________________________________

img_085

Toma M. Leko: Seljanke iz okoline Beograda
rastko.rs/fotografija

img_046

Marko Stojanović: Dečaci sa periferije
rastko.rs/fotografija

img_052

Marko Stojanović: Ana Lozanić-Marinković, slikarka, u beog. otvorenom tramvaju.
rastko.rs/fotografija

img_062

Branislav Nušić: Sabor kod Gračanice
rastko.rs/fotografija

_________________________________________________________________________________________________

img_049

Marko Stojanović: Zaspali bozadžija
rastko.rs/fotografija

img_055

Vojislav Stevanović: Domaći zadatak
rastko.rs/fotografija

img_075

Vojislav Stevanović: Fotostudija „Ofelija“ (gumitipija)
rastko.rs/fotografija

img_069

Isak Levi: Marko Stojanović sa svojom „detektivskom kamerom (marke „Erneman“?)
rastko.rs/fotografija