BOJA SNEGA…

tamoiovde-logo

KO U BOJE VERUJE, TAJ BOJE I VIDI…

________________________________________________________________________________________

KAKO PADA SNEG?

Kakva se nauka krije iza snega? Po čemu se sneg razlikuje od kiše i leda, kako nastaje snežna pahulja i kako se topi?

Tekst: Slobodan Bubnjević

Sneg je ponovo nad gradom. Kao gost koji retko dolazi u posetu, njegova iznenadna pojava u sivom, hladnom danu, ume da u prvi mah izazove priličnu radost. Zbog ponovnog susreta sa starim prijateljem, oni koji ga dočekuju izađu na prozore, na trenutak ostave svoje uobičajene životne nevolje i svakodnevne obaveze, poneko čak i telefonom obavesti komšije i rođake o neočekivanom posetiocu.

Nažalost, snežno zadovoljstvo brzo prolazi. Sneg ubrzo postaje gost koji remeti svakodnevicu, otežava kretanje, predugo se zadržava i ne haje previše za ustaljene navike, tako da izaziva isprva tiho gunđanje, nervozu, a potom i otvorenu netrpeljivost. Šta je sneg zapravo? Šta je to što su deca uzaludno iščekivala cele zime i što je najednom, početkom decembra, ponovo došlo?  

Kakva se nauka krije iza snega? Šta je proteklog dana padalo iznad grada, po čemu se razlikuje od kiše i leda, kako nastaje jedna snežna pahulja i koliko će raznih meteoroloških okolnosti ponovo morati da se uskladi da bi se u oblacima formirala pahulja?

SNEŽNI KRISTALI

Sneg je oblik vode u čvrstom stanju čija se kristalizacija odvija u atmosferi, pa iako je njegova hemijska formula H20, ista kao kod vode ili leda, sneg se prilično razlikuje od susnežice i ledene kiše.

Kišne kapi, nastale kondenzovanjem vodene pare u oblacima, mogu se zbog niske temperature tokom pada zamrznuti i pretvoriti u susnežicu i led, ali tako nastale zaleđene čestice nisu sneg i razlikuju se od snežnih pahulja po svom obliku i strukturi.

Ključni razlog za to je što pahulje nastaju već u oblacima, gde se snežni kristali formiraju direktno iz vodene pare. Pahulje mogu biti sačinjene od jednog ili više spojenih kristala, dok se pri višim temperaturama grade od velikog broja kristala i na zemlju padaju u snežnim grudvicama.

Svaki snežni kristal je zapravo kristal leda, tako da njegovu geometriju određuje geometrija molekula vode koji je sastavljen od jednog atoma kiseonika i dva atoma vodonika, međusobno razmaknuta za 105 stepeni.

U ledu se molekuli vode vezuju u nizove pravilnih šestougaonih prstenova, pa led ima heksagonalnu kristalnu rešetku. Elementarna ćelija kristala leda je u obliku šestostrane prizme, geometrijskog tela sa dva šestougla u osnovama i šest pravougaonika u omotaču, u čijim se temenima nalaze molekuli vode.

Rast snežnog kristala počinje u oblaku superzasićene vodene pare tako što se molekuli vode kondenzuju oko sićušne čestice prašine i obrazuju šestostranu prizmu na koju se dodaju novi slojevi molekula. Isprva, dok je kristal malih dimenzija, on raste sporo i čitava rešetka zadržava isti oblik.

Kako snežni kristal postaje sve veći, njegovih šest uglova bivaju sve više razmaknuti i sve više okruženi superzasićenim vazduhom, tako da uglovi počinju da rastu za nijansu brže od ostatka kristala.

Zbog ove male razlike u brzini na uglovima, šestougaoni kristal počinje da se grana u šest krakova. Okolni atmosferski uslovi su praktično isti za sve krake, tako da oni rastu približno na isti način i istom brzinom. Zato sve snežne pahulje imaju šest međusobno identičnih krakova.

JEDINSTVENA SIMETRIJA

 Rast snežnog kristala i konačan oblik pahulje pre svega zavise od koncentracije vlage u oblaku i temperature vazduha.

U laboratorijskim eksperimentima sa kontrolisanim uslovima utvrđeno je da pri različitim temperaturama, u intervalu od  -3 do -20 °C, nastaju pahulje koje se međusobno drastično razlikuju. Na -5°C obično nastaju pahulje sa najdužim kracima, dok se između -20°C i -15°C formiraju pahulje u obliku ravnih šestokrakih kristala.

Tokom oblikovanja svaka pahulja neprestano preživljava dramatične izmene u okruženju, biva nošena na razne strane oblaka, trpi različit pritisak i vlažnost, ali se te promene jednako odražavaju na sve krakove u jednoj pahulji, što bez obzira na složenost konačno dobijene strukture, obezbeđuje njihovu simetriju. Zbog ove simetrije, sve pahuljice na prvi pogled izgledaju slično.

Međutim, nikada iz oblaka na tlo neće pasti dve potpuno iste snežne pahulje. Verovatnoća da nastanu dve indentične pahuljice skoro da je jednaka nuli, upravo zbog prilično nestalnih uslova u kojima pojedine pahulje nastaju, ali i zbog molekularne strukture leda. Usled postojanja više izotopa vodonika i kiseonika, na svakih 5000 molekula vode javlja se jedan koji se razlikuje od ostalih.

Omanji snežni kristal sadrži nekoliko hiljada miliona milijardi molekula vode, što znači da u njemu ima oko milion milijardi molekula koji se razlikuju od ostalih. Oni su nasumično raspoređeni po kristalnoj rešetki, čineći svaki snežni kristal jedinstvenim.

 Kada bi u svakoj godini nastalo milion milijardi pahulja, verovatnoća da se čak i tokom perioda od 15 milijardi godina, koliko iznosi starost cele vasione, formiraju dve do u molekul indentične pahuljice i dalje je praktično nula.

BOJA SNEGA

Snežna pahulja posmatrana iz neposredne blizine nije bela, već je bezbojna i providna, što je logično, jer su pahulje sačinjene od kristala leda. Bela boja snega je svojevrsna iluzija – optička varka koja nastaje refleksijom svetlosti. Rasejana na više snežnih kristala, svetlost odbijena od snega izgleda bela, što je mešavina svih boja u vidljivom spektru svetlosti. 
Ljudsko oko na neki način uspeva da razluči i vidi belu boju snega čak i kada na njega pada dolazeća svetlost koja nije mešavina svih boja, već pripada užem delu spektra. Međutim, za razliku od ljudskog oka, fotografije snimljene pod fluorescentnom svetlošću prikazuju sneg zelene boje.

Inače, pored prepoznatljivog belog, postoji i takozvani crveni sneg. To su snežne površine krvavocrvene boje koja nastaje zbog toga što u snegu žive kolonije algi Chlamydomonas, Raphidonema i diatomi.

Ove alge su najpoznatiji i najrasprostanjeniji pripadnici „snežne flore“. Kada ima malo sunčeve svetlosti, a temperature postanu izuzetno niske, ove alge uspevaju da prežive jer se njihov metabolizam se usporava i one postaju neaktivne.

S druge strane, upravo takvi uslovi u polarnim oblastima ili na visokim planinama omogućuju zamrzavanje nižih slojeva snega, zbog čega dolazi do trajnog taloženja snežnog pokrivača i nastanka lednika. U ovim krajevima refleksija svetlosti od snežnog pokrivača bitno snižava temperaturu i važna je za globalni klimatski sistem, pošto se izvestan deo sunčeve radijacije zbog odbijanja vraća nazad u atmosferu i ne dolazi do zagrevanja tla.

Razni planetarni modeli klime pokazuju da površina snežnog pokrivača ima vrlo značajnu ulogu tokom ledenih doba. Tada uvećana površina pokrivena snegom odbija sunčevu svetlost i planeta se dodatno hladi, što dovodi do pojačanih snežnih padavina, još većeg odbijanja zračenja i daljeg hlađenja planete.

Kada je površina snežnog pokrivača isuviše velika, ovaj proces postaje nepovratan i planeta se trajno zamrzava. Ako se snežni pokrivač ne proširi dovoljno, uobičajeni ciklus hlađenja i zagrevanja planete se nastavlja, tako da se ledeno doba završava. Lednici se povlače na sever i jug, a klimatski sistem se stabilizuje na više hiljada ili miliona godina.

ZVUCI NA SNEGU

 Sneg danas privremeno ili stalno pokriva oko 23 procenta površine Zemlje. Uobičajeno, sneg pada severno od 35° i južno od 35° geografske širine, a bliže ekvatoru se javlja vrlo retko i to na nadmorskim visinama iznad 5000 metara.

Osim za klimu, snežni pokrivač je značajan za mnoge biljne i životinjske vrste. Slaba provodljivost toplote štiti pojedine vrste od smrzavanja tokom zime, dok otopljavanje snega navodnjava zemljište.

Zanimljivo je da sneg, osim što slabo provodi toplotu, loše provodi i zvuk. Budući rastresit, nalik na materijale koji se u građevinarstvu koriste za zvučnu izloaciju, snežni pokrivač dobro apsorbuje ambijentalni zvuk usled čega nastaje dobro poznata tišina, tajac posle snežne vejavice. Kada se dovoljno nataloži i vremenom postane gušći, više nije tako dobar apsorber zvuka.

Međutim, tada se javlja jedna pojava omiljena kod ljudi koji uživaju u šetnjama po snegu. Sabijeni snežni kristali na dovoljno niskoj temperaturi, umesto da se tope, pucaju pod nogama, što izaziva efekat škripanja. Kada se temperatura podigne, kristali počinju da se tope pod koracima i zvuk nestaje, tako da se škripanje snega najčešće javlja noću i u hladnim jutrima. Sneg prate i razne druge, donekle neobične pojave, čisto literarne.

Ljubitelji snega se mogu pronaći u izvesnom broju knjiga o jednoj vrlo specifičnoj čežnji za udaljenim svetom beline, za misterioznim svetom „kod Hiperborejaca“ ili pak u nešto popularnijem Osećaju gospođice Smile za sneg. Čarolija snega je u takvoj težnji nesumnjiva. Pahulje se uvek u haotičnom letu spuštaju na tlo i stvaraju snežni pokrivač koji u belini, u nevinosti na koju asocira, uravnotežuje svaki predeo, ulepšava prizore prljavog grada i ukida ružne ovdašnjosti. Izaziva tišinu.

Izvor: elementarium.cpn.rs

_________________________________________________________________________________________

MANASTIR TRONOŠA…

tamoiovde-logo

U podnožju Tronoške planine, koja se prostire između Boranje i Gučeva, na 17. kilometru od Loznice, nalazi se MANASTIR TRONOŠA.

Podignut je početkom 14. veka (1317.), kao zadužbina kralja Dragutina i njegove supruge, kraljice Katarine; posvećen je Vavedenju Presvete Bogorodice.

Prema narodnom predanju, manastir su podigli braća Jugovići, što je našlo odraza u narodnoj poeziji: pa se u pesmi „Miloš u Latinima“ kaže:

„…da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Međutim istorijska je činjenica da je kralj Dragutin podigao manastir Tronošu. On je bio oženjen Katalinom (Katarinom), ćerkom mađarskog kralja Stefana. Dobio je Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja kao miraz. Kada je podizao manastir Tronošu on nije bio kralj Srbije,već je to bio njegov brat Milutin.

Dragutin je zadržao vlast nad delovima svoga miraza, sa prestonicom u Debrcu kod Obrenovca. Imao je titulu „mali sremski kralj“. Tada podiže manastire sa obe strane Drine. To su manastiri: Rača kod Bajine Bašte; u Bosni manastir Papraću, Tavnu , Lovnicu i Ozren, a pred kraj svog života počinje da zida manastir Tronošu. Umire 1316. Godine. Godinu dana kasnije kraljica Katarina dovršava izgradnju manastira.

Braća Jugovići su po predanju 1388. godine boravili u manastiru i podigli česmu kod manastira. Zato im je narod kasnije pripisao i podizanje samog manastira.

Takav izgled manastira ostao je do Kosovske bitke (1389.), tj. do konačne propasti srpskog carstva. Turci su došli u manastir i srušili ga do temelja. Manastir je ostao u ruševinama sve do 1599. godine, kada je prvi put obnovljen na starom crkvištu.

Oko 1814. godine Turci su ponovo došli u manastir, zapalili ga i srušili mu krov i kube. U ruševinama je ostao do 1834. godine kada je za vreme kneza Miloša Obrenovića po drugi put obnovljen i živopisan freskama. Freske su radili čuveni majstori onoga vremena: Mihailo Konstantinović iz Bitolja i Nikola Janković iz Ohrida. Tada je dograđen zvonik uz crkvu u baroknom stilu tako da od tada čini jednu celinu.

Manastir više nije rušen, mada je za vreme Prvog svetskog rata stradao od Austrijanaca. Za vreme Prvog svetskog rata ovde je bilo smestilište srpske vojske, tj. ukazivana je pomoć povređenima u borbi, tako da su mnogi tu umrli i sahranjeni, kao što su čuveni kapetan prve drinske divizije Dušan Šikoparija, poručnik Žarko Diković i mnogi drugi.

Austrijanci su bili ljuti na manstir zbog učinjenih usluga srpskoj vojsci i zato su pokupili sve znamenitosti veće vrednosti i odneli ih u Beč. Među njima je i čuveni Tronoški rodoslov- jedna od prvih srpskih pisanih istorija. Rodoslov se i danas nalazi u Beču.

Tadašnji starešina manastira arhimandrit Tihon Ivančević sklonio se u manastir Jošanicu kod Jagodine. Austrijanci su ga pronašli, uhvatili i doveli u Beograd gde su ga držali dve godine u tamnici. Posle dugog mučenja zimom i glađu obesili su ga u Beogradu 1917. godine. Ovaj plemeniti  rodoljub prenet je u manastir Tronošu 1926. godine i sahranjen u porti.

Za vreme Drugog svetskog rata manastir je stradao od Nemaca. Jedna kaznena ekspedicija Nemaca je  12. oktobra 1941. godine došla u manastir i činila ista zlodela kao i njihovi prethodnici. Ono što je bilo od veće vrednosti su pokupili i odneli sa sobom, a ostalo su skupili u crkvi i zapalili. Unutrašnjost manastira je izgorela. Freske su počadile i potamnele tako da se skoro nisu ni videle. Konak manastira je zapaljen i porušen. Sve je bilo u ruševinama do 1964. godine.

Dolaskom oca Antonija Đurđevića za starešinu 1961. godine počela je obnova manastira. On je sa svojom bratijom, uz blagoslov i podršku tadašnjeg episkopa šabačko-valjevskog Jovana, neumorno radio na podizanju porušenog manastirskog konaka i ostalih ekonomskih zgrada, kao i porušene kapele Svetog velikomučenika Pantelejmona-česme devet Jugovića.

Povodom 100 godina od smrti Vuka Karadžića i povodom njegovog boravka i učenja u manastiru, zavod za zaštitu spomenika iz Beograda je radio jedno vreme na čišćenju i uređenju freski. Freske su očišćene i nikakva boja im nije dodavana, tako da su do danas ostale orginalne.

Vuk Karadžić je kao dečak učio i boravio jedno vreme u manastiru Tronoša. To je jedna od njegovih prvih škola. Sam Vuk je pisao: „kada sam ja bio dečak, ni u sto sela nije bilo ni jedne škole, nego ko je hteo da nauči da čita i piše, išao je u manastir.“

Vukov učitelj je bio čuveni arhimandrit Stefan Jovanović, veliki rodolju i jedan od najprosvećenijih ljudi toga doba.

On je učinio presudni uticaj na malog Vuka- koji se kasnije uključuje u sva istorijska i kulturna kretanja u Srbiji. Sav u službi svoga naroda, arhimandrit Stefan je za bolju budućnost svoga roda i život dao. Turci su ga otrovali u Zvorniku 1799. godine kada je išao da ih moli da pozajme Srbima neku proju koja je zaostala u kulama još od Mađara. Sahranjen je pored crkve manastira.

Od 2001. godine manastir je ženski. Revnosni otac arhimandrit Nikolaj i vredno sestrinstvo nastavili su obnovu i uređenje ove svetinje.

Manastir Tronoša godinama ima jednu posebnu tradiciju. To su ratarske ili oračke sveće- dve velike sveće koje se nalaze ispred oltara. Kada počne vaskršnji post, vernici ovoga kraja skupljaju prilog u vosku i novcu, koliko ko ima. Za taj novac kupuje se čist vosak. Na Veliku sredu seljaci, koji to već godinama rade, izliju te sveće, a na Veliki četvrtak, posle podne, donesu ih i postave pored oltara.

One gore cele godine, svake nedelje i praznika za vreme službe. Ostane nešto malo, a to se pretopi sa novom voskom, tako da uvek u novoj sveći ima stare sveće. Desnu sveću pravi Vukovo selo Tršić i selo Korenita, a levu sveću Zajača, Paskovac, Gornja Borina i drugi priložnici. Jedna je  sveća teška preko 50 kilograma, a visoka je 1,5 metara.

Ovo je jedinstvena tradicija u srpskoj crkvi i nigde je nema sem u manastiru Tronoša.

Sveta liturgija se obavlja svakodnevno sa početkom u 6 časova, a nedeljom i praznicima u 8.30 časova.

Kontakt telefon: 015 846 003

Izvor teksta: Brošura „Manastir Tronoša posvećen Vavedenju Presvete Bogorodice“

Foto: Bora*S

___________________________________________________________________