ODMOR ZA DUŠU I TELO…

 

Nacionalni parkovi Srbije

Sezona godišnjih odmora polako se zahuktava, želja da se rasprostre peškir na plaži nekog egzotičnog mesta sve je veća i veća. Teško je pronaći osobu koja uzavreli asfalt ne želi da na nekoliko dana zameni peščanom plažom.

Ali, pre nego što spakujete svoju lepršavu omiljenu garderobu i krenete put mesta koje ste ove godine izabrali za svoj odmor, opustite se u nekom od ukupno pet nacionalnih parkova Srbije. Ako do sada niste obišli nijedan od njih, sada je pravo vreme da jedan vikend provedete u njihovoj očuvanoj prirodi, jer su pravo mesto za odmor duše i tela.

Nacionalni park Đerdap

Nacionalni park Đerdap, Đerdapska klisura foto: Bortescristian/flickr.com

Đerdap je najveći nacionalni park Srbije, osnovan 1974. godine. Prostire se na površini od 63.608 ha, a zaštitnom zonom obuhvaćeno je 93.968 ha. Ono čime Đerdap osvaja jesu prirodna bogatstva, kanjoni, uvale, veličanstvena Đerdapska klisura, ali i jedinstven istorijski razvoj.

Šumovitost parka, od 64 %, doprinosi bogatoj flori i fauni: preko 1100 biljnih vrsta uspeva na njegovoj teritoriji, na krečnjačkim liticama nalaze se retke biljke, Dunav je bogat retkim ribama, a od životinja mogu se sresti medved, ris, vuk, šakal…

Zbog dobrog geografskog položaja, Đerdapa je oduvek bilo povoljno mesto za život, o čemu svedoče kulturno-istorijski spomenici i arheološki nalazi: Lepenski vir, Golubački grad, očuvani primeri narodne srpske arhitekture. Nacionalni park Đerdap nalazi se u severoistočnom delu Srbije, najbliži mu je grad Donji Milanovac.

Nacionalni park Fruška gora

Nacionalni park Fruška gora ima specifičnu floru i faunu foto: D. Bosnić

Fruška gora prostire se na površini od 25.525 ha; poznata je i kao „Srpska Sveta gora“, jer se na njoj nalazi 16 manastira, čija je uloga bila, i još uvek je, razvoj i očuvanje kulture, pismenosti i duhovnosti srpskog naroda.

Predivni pejzaži, bogatstvo prirodnih resursa, listopadne šume, vinogradi i voćnjaci, čine Frušku goru idealnim mesto za odmor i rekreaciju.

Fruška gora ima specifičnu floru i faunu: ovde raste preko 1500 različitih biljnih vrsta, živi 23 vrsta vodozemaca i gmizavaca, preko 60 vrsta sisara i oko 200 vrsta ptica. Kao nacionalni park Fruška gora je osnovana 1960. godine, nalazi se u Vojvodini, najbliži grad joj je Novi Sad.

Nacionalni park Kopaonik 

Nacionalni park Kopaonik obiluje prirodnim bogatstvom foto: misskukoljac/flickr.com

Kopaonik je najveći planinski masiv u Srbiji, zbog čega ga turisti najradije posećuju u periodu zimskih meseci. Tada se na Kopaoniku uvek traži mesto više. Međutim, Kopaonik je idealno mesto za odmor tokom cele godine, i to zbog svog velikog prirodnog bogatstva, prijatne klime i temperature, i skoro 200 sunčanih dana godišnje, zbog čega je dobio nadimak „Sunčana planina“.

Kaopaonik je kao nacionalni park osnovan 1981. godine; prostire se na površini od 11.810 ha, a pod posebnom zaštitiom je 698 ha. Zbog velikog broja endemičnih vrsta, Kopaonik važi za jedan od najznačajnijih centara biodiverziteta endemične flore Srbije. Kopaonik se nalazi u centralnom delu Srbije, najbliži grad mu je Raška.

Nacionalni park Šar-planina

Nacionalni park Šar-planina je planinski masiv dug 85 km foto: D. Bosnić

Šar-planina je planinski masiv dug 85 km, ima preko 100 vrhova iznad 2000 m i oko 30 vrhova koji prelaze 2500 m.

Na površini od 39.000 ha, nalaze se očuvane šume molike i munike, lednički cirkovi, klisure, kanjoni, reke, potoci… Šar-planina je najbogatije područje Evrope, jer sa 147 vrsta leptira i preko 200 vrsta ptica, ona je stecište 60 % ornitofaune Srbije.

Ali, Šar-planina bogata je i kulturno-istorijskim nasleđem: ovde se nalaze 34 srednjovekovne crkve i manastiri. Šar-planina je osnovana 1986. godine, nalazi se na Kosovu i Metohiji, najbliži grad joj je Prizren.

Nacionalni park Tara

Nacionalni park Tara je izuzetno florističko područje u Srbiji foto: D. Bosnić

Najpopularnija atrakcija veličanstveng nacionalnog parka Tara je Pančićeva omorika, naijnteresantniji endemoreliktni predstavnik.

Zbog povoljnih prirodnih uslova, mnoge reliktne i retke biljne vrste uspele su ovde; na širem području parka raste preko 1100 biljnih vrsta, zbog čega je Tara izuzetno florističko područje u Srbiji, ali i u Evropi i svetu.

Ništa manje bogat nije ni životinjski svet, registrovano je 53 vrsta sisara, 153 vrsta ptica, a pod posebnom zaštitom su medved, divokoza i srna. Na Tari se od kulturno-istorijskog nasleđa nalaze dva utvrđena nepokretna dobra: manastir Rača i lokalitet „Mramorje“.

Nacionalni park Tara osnovan je 1981. godine, nalazi se u zapadnom delu Srbije, najbliži grad joj je Bajina Bašta.
I. Zdravković | Foto: D. Bosnić, flickr.com

Izvor:superodmor.rs

_____________________________________________________________________________________

MOJE VREME TAMO…

DOBA NOVOG IZUMIRANJA…

___________________________________________________________________________________________

Da li je raznovrsnost na Zemlji doživela svoj maksimum, i kako naučnici sa Stenforda gledaju na budućnost biodiverziteta?

Plava planeta buja od života. Rezultati 3,5 milijardi godina evolucije svojom raznovrsnošću uljuljkuju u osećaj sigurnosti. Koralni grebeni i kišne šume, kao predstavnici biodiverziteta na Zemlji, svedoče o dobu njegovog vrhunca u čitavoj istoriji planete. Nikada nas nije bilo više.

Ipak, dok predstavu živo izvode nebrojeni učesnici, iza kulisa se krije manje optimistični obrt. Bez većih iznenađenja, glavnu ulogu će u ovome odigrati – čovek.

Stopa nestajanja

Od 1500. godine, 322 vrste kopnenih kičmenjaka više ne postoje, dok populacije preostalih vrsta pokazuju prosečan pad od 25%. Situacija nije bolja ni kod beskičmenjaka, gde 67% posmatranih populacija takođe nestaje velikom brzinom.

Velike životinje, koje čine megafaunu i uključuju slonove, nosoroge, polarne medvede i brojne druge vrste širom sveta, suočene su sa najvećim rizikom od izumiranja. Ova pojava se savršeno uklapa u kalupe prethodnih masovnih izumiranja.

Populacije velikih životinja rastu sporije i generalno imaju malobrojnije potomstvo. S druge strane, njihova veličina ih čini veoma poželjnim metama za lovce. Ukoliko bi se njihov opstanak doveo u pitanje, to bi uzdrmalo ne samo stabilnost ostalih vrsta već bi dramatično uticalo i na čoveka.

Zabeležen je i uznemirujuć trend u nestajanju beskičmenjaka. U poslednjih 35 godina, ljudska populacija se udvostručila, dok je broj beskičmenjaka, poput buba, leptira, pauka i crva, opao za 45%.

Insekti oprašuju oko 75% useva na svetu, što čini oko deset odsto ekonomske vrednosti svetskih zaliha hrane. Oni takođe igraju ključnu ulogu u procesu kruženja hranljivih materija i raspadanja organske materije, što podstiče i pomaže produktivnost ekosistema. Nestajanje ovih vrsta bi sasvim sigurno stavilo ogroman znak pitanja na budućnost čovečanstva.

Čovek kao katalizator

Zaintrigiran neituitivnom slikom biodiverziteta, profesor biologije sa Univerziteta Stenford, Roberto Dirzo, zajedno sa svojim kolegama se ozbiljno posvetio perspektivi trenutno postojećih vrsta životinja u našem ekosistemu.

Imajući u vidu činjenicu da je do danas nestalo 98% dokumentovanih vrsta, situacija u kojoj se biodiverzitet nalazi možda ne zvuči zabrinjavajuće. Otkad je nastao život na Zemlji, planeta je preživela nekoliko masovnih izumiranja i uspešno se zalečila i oporavila.

Poslednji među njima odigrao se pre 66 miliona godina, i odneo je sa sobom tri četvrtine biljnog i životinjskog sveta, uključujući i dinosauruse, te nas uveo u eru kenozoika, doba sisara, u kom i danas živimo. U poslednjih 540 miliona godina, desilo se ukupno pet ovako dramatičnih događaja, koji su sa lica Zemlje zbrisali preko polovine živog sveta.

Ipak, postoji jedna suštinska razlika između prethodnih pet, i šestog događaja, na čijem se pragu nalazimo. Dok su oni bili izazvani prirodnim, planetarnim procesima ili katastrofalnim udarom asteroida, šesto masovno izumiranje može biti posledica isključivo – čovekovog delovanja.

Žrtve antropocena

Mada i dalje nije zvanično odobren od strane naučne zajednice, termin „antropocen“ zauzima sve više prostora u geološkoj hronologiji. Skovan je osamdesetih godina prošlog veka, a odnosi se na opseg ljudskog uticaja na Zemljin ekosistem.

Drugim rečima, ukoliko komisija Geološkog društva iz Londona da kredibilnost ovom terminu, antropocen će biti korišćen kao ime za epohu u kojoj je čovek svojom aktivnošću izvršio ogroman uticaj na klimu, biodiverzitet i, što je naročito kontroverzno, izumiranje vrsta.

Početak epohe će najverovatnije biti doveden u vezu sa industrijskom revolucijom, mada postoje stanovišta da ga treba povezati sa mnogo ranijim događajem, poput procvata poljoprivrede u neolitu.

„Mnogo toga ostaje nepoznato u pogledu izumiranja u antropocenu“, kaže profesor Dirzo, „ovi nedostaci u znanju ometaju našu sposobnost da predvidimo i limitiramo njegove uticaje. Jasno je, međutim, da je izumiranje životinjskih vrsta sveprisutna komponenta šestog planetarnog masovnog izumiranja, kao i glavni pokretač globalnih ekoloških promena.“

Tekst: Nevena Grubač

Izvor:elementarium.cpn.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

TAJANSTVENA LJUBAV BILJAKA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

LJubavni život u biljnom svetu mnogo uzbudljiviji i raznovrsniji nego što mislimo

Ako verujete da je ljubavni život biljaka dosadan i nezanimljiv grdno se varate, jer je on mnogo maštovitiji i neobičniji nego što biste mogli da zamislite.

Insekti – najvažniji oprašivač

 Iznenadilo bi vas na koje sve načine biljke mogu da se razmnožavaju i koja sredstva zavođenja pritom koriste. U seksualnim odnosima biljaka ne postoje nikakva ograničenja kad je reč o izboru partnera i njihovoj polnoj pripadnosti.

Postoje muške i ženske biljke, biseksualne sa organima oba pola, transseksualne koje po potrebi mogu da promene pol, one kojima za ljubav nisu potrebni partneri i mogu da se oplode same, kao i one koje se razmnožavaju kloniranjem, bez učešća muških i ženskih polnih ćelija.

Čak i u onoj najkonvencionalnijoj verziji, koja podrazumeva učešće pripadnika muškog i ženskog pola, seks među biljkama ostvaruje se preko neobičnih „ljubavnih trouglova“, gde je neophodno prisustvo trećeg partnera, koji obično uopšte ne pripada biljnom svetu.

Neobični metodi

Različiti oprašivači, naročito pčele i leptiri, veoma su bitni za razmnožavanje i širenje mnogih biljnih vrsta. Oni su toliko značajni da od njih zavisi opstanak celih ekosistema, a upravo zahvaljujući njima možemo da uživamo u lepoti i mirisu cveća. Cvet krije u sebi organe angiospermi, biljaka koje su se još pre 135 miliona godina pojavile na našoj planeti, a danas predstavljaju daleko najbrojniju grupu sa više od 422.000 vrsta. U cvetovima angiospermi koncentrisane su najbolje strategije zavođenja koje podstiču oplođenje pomoću ukrštanja, to jest mešanje DNK sadržane u muškim i ženskim polnim ćelijama, što doprinosi bogatstvu i raznovrsnosti genetskog nasleđa potomstva.

Kako bi uspele da se razmnožavaju, biljke koriste veoma istančane ljubavne tehnike. Neke oprašivačima nude hranu, nektar i polen, a druge se poigravaju mirisima, čak i onim neprijatnim, kao što je slučaj sa raflezijom koja oko sebe širi zadah trulog mesa i tako privlači muve. Ovu efilkasnu taktiku usvojila je i gljiva Phallus impudicus, po izgledu veoma slična muškom polnom organu.

Privlačna moć

Ima biljaka koje koriste intenzivne boje, uključujući i ultraljubičastu, vidljivu insektima kojima linije ovih boja na laticama služe kao neka vrsta putokaza za sletanje. Druge vrste pribegavaju postavljanju zamki, kao što su klizave čašice ili lepljive latice. A šta tek reći za orhideje, čiji naziv potiče od reči orkhis koja na starogrčkom znači testis. Ove tropske lepotice su pravi umetnici u prerušavanju. Neke od njih uzimaju ženska obličja, kao što su latice pčelinje orhideje, koje privlače mužjake insekata. Ali, ima i onih koje, da bi privukle oprašivače, šire oko sebe opojne supstance i tako od insekata stvaraju zavisnike.

U biljnom svetu postoji nebrojeno sekundarnih seksualnih partnera koji uopšte nisu svesni svoje uloge oprašivača. Glavni posrednici u sklapanju brakova među biljkama su insekti koji prenose polen s cveta na cvet, ali istu ulogu obavljaju i ptice, mali sisari, gmizavci i mnoge druge životinje. U razmnožavanju biljaka učestvuje i vetar, sposoban da prenosi polen koji kod mnogih ljudi izaziva veoma neugodne alergije.
Potreba za prenošenjem polena proističe iz nepokretnosti biljne jajne ćelije iz koje se prvo razvija tučak, a zatim plod sa oplođenim semenom. Ptice, slepi miševi, insekti i druge životinje koje se hrane voćem, doprinose raznošenju i klijanju semena.

Polni organi

Cvet je deo biljke koji skriva polne organe. Prašnici su deo muških polnih organa koji sadrže polen. U centru cveta je tučak, ženska jajna ćelija, gde se formira seme. Kod biseksualnih cvetova prašnici uokviruju tučak. Ali ima ženskih i muških cvetova koji, zavisno od vrste, mogu biti na istoj biljci ili na različitim biljkama.

Bespolno razmnožavanje

Ima mnogo biljaka koje se razmnožavaju bespolno. Među njima je i ragaria vesca, šumska jagoda koja se razmnožava pomoću stolona, bočnih grančica iz kojih niču nove biljke. Bespolno razmnožavanje omogućuje biljkama koje ga koriste da na brz i ekonomičan način dobiju potomstvo, a primenjuje se i onda kad ne postoji mogućnost za susret sa partnerom suprotnog pola. Izdanci koji niču na ovaj način su klonovi matične biljke i zadržavaju njeno genetsko nasleđe. Međutim, kad bi se uslovi u okruženju promenili, ove biljke bi imale manju šansu da prežive, pošto su lišene bogatstva i raznovrsnosti gena koje može da garantuje samo polno razmnožavanje.

Nektar i polen

Da bi privukle insekte posrednike, cvetnice koriste nektar, slatku supstancu koju proizvode specijalne žlezde pri dnu tučka, ženskog dela cveta. Polen, koji je u stvari muška polna ćelija prisutna u cvetu, a javlja se u obliku laganog obojenog praha, takođe predstavlja jednu od najkompletnijih hrana u prirodi. Sastavljen od preko 50 elemenata, vitamina, mineralnih soli, nukleinskih kiselina, masti i ugljenih hidrata, polen ima za 30 odsto veću proteinsku vrednost od mesa i ribe. Pčele od polena spravljaju „kraljevsku kašu“ kojom hrane larve i kraljicu košnice. Koriste ga i za spravljanje meda koji dobijaju preradom nektara.

Značaj šišarki

Šišarke su organi za razmnožavanje kod četinara, zimzelenog drveća koje se pojavilo pre više od 350 miliona godina. Šišarka je isto što i cvet kod angiospermi i sadrži muške i ženske polne organe. U odsustvu insekata oprašivača, koji za vreme njihove evolucije nisu ni postojali, četinari su razvili sistem raznošenja polena pomoću vetra.

Eksperimenti u specijalnim komorama pokazali su da sićušne izbočine na šišarkama imaju aerodinamičan efekat, razbacujući polen daleko od matične biljke, koja na taj način izbegava samooprašivanje. Kod mnogih četinara muške šišarke vise sa viših grana, dok su ženske smeštene na nižim.

Pripremila S. Jovičić/

Izvor:zov.rs

---

UNIVERZUM LEPOTE BOJA, MIRISA I MIRA…

IDILA, BEZ PUTEVA I AUTOMOBILA

Svi oni koji vole opušten i jednostavan život maštaju o jednom ovakvom selu.

 Giethorn u Holandiji je mesto u kojem nema puteva i automobila, prilazi mu se samo čamcima kroz prelepe kanale i pešice ili biciklima preko drvenih mostova.

Giethorn se nalazi u centralnom delu Holandije u rezervatu prirode De Veiden. Lokalni stanovnici upotrebljavaju čamce kako bi došli jedni do drugih, a automobile ostavljaju van sela.

Gietron je povezan osam kilometara dugim vodem kanalima i seoskim kućicama koje datiraju još iz 18. veka.

  U blizini sela nalazi se farma orhideja i dolina leptirova, tako da je ovo mestašce pravi paralelni univerzum u kome dominiraju mirisi i boje cveća i tišina koji remeti jedino zvuk udara vesla o vodu.

 Uglavnom se dolazi na jednodnevni izlet ili vikend, a ko hoće da provede koji dan više ima zaista šta da vidi.

Od starih farmi prekrivenih trščanim krovovima, muzeja razno-raznih lokalnih zanata i umetnosti do predivne prirode.

Jedna od glavnih atrakcija su i više od 50 drvenih mostića, koji povezuju kuće preko kanala.

http://www.youtube.com/watch?v=6eTCI62FTEU

 vesti-online.com

---