Kralj i kraljica Butana
Ne tako davno, potpuno nepredviđeno, osetio je uznemirujuće simptome: gubitak daha, vrtoglavicu, utrnulost u šakama i stopalima.
U prvi mah je pomislio da je doživeo infarkt, ili da će poludeti. Možda i jedno i drugo.
Zbog toga je otišao lekaru, koji je uradio nekoliko testova i ustanovio…
“Ništa”, rekao mu je Ura.
I pre nego što je novinar uspeo da završi rečenicu, Ura je znao da su mu strahovi bili neosnovani. Neće umreti, barem ne tako brzo kao što je pomislio. Bio je to napad panike.
„Ovo će te izlečiti“
Novinar nije razumeo: “Zašto baš sada, kada mi je neoubičajeno dobro u životu?”
Foto: Profimedia
“Moraš da razmišljaš o smrti pet minuta svaki dan”, rekao mu je Ura. “To će te izlečiti”.
“Molim?”, upitao je novinar zbunjeno.
“Upravo tako, taj strah od smrti, strah da ćemo umreti pre nego što ostvarimo ono što želimo ili vidimo decu kako rastu. To je ono što ti stvara probleme”, odgovorio mu je Ura.
“Ali, zašto bih razmišljao o nečemu tako depresivnom?”
“Bogati ljudi na Zapadu u životu nisu dotakli mrtvo telo, sveže rane, trulež. U tome je problem. To je ljudsko stanje. Moramo biti pripremljeni za trenutak kada ćemo prestati da postojimo.”
„Bruto domaća sreća“
Mala kraljevina u Himalajima najpoznatija je po svojoj inovativnoj politici “bruto domaće sreće”. To je zemlja u kojoj vlada zadovoljstvo i u kojoj je tugi zabranjen pristup. Butan je zaista posebno mesto, baš kao i Ura, direktor Centra za studije Butana. Ta posebnost, međutim, ima različite nijanse i nije tako vedra kao slika o usnulom raju kakvu smo skloni da projektujemo nju.
Foto: Profimedia
U kulturi Butana od ljudi se očekuje da čak pet puta dnevno razmišljaju o smrti. Neobično za bilo koju zemlju, a naročito za onu koja se smatra sinonimom sreće.
Da li je zapravo reč o zemlji mraka i očaja?
Ne baš. Novija istraživanja navode na zaključak da Butanci s razlogom tako često govore o smrti.
Šta je pokazalo istraživanje
U studiji sprovedenoj 2007. psiholozi Nejtan Deval i Roj Baumajster podelili su studente u dve grupe. Jednima su rekli da razmišljaju o neprijatnoj poseti zubaru, a drugoj o sopstvenoj smrti. Studentima je, nakon toga, rečeno da završe reči, kao što je “rad…”.
Ispostavilo se da je grupa koja je razmišljala o smrti češće konstruisala pozitivne reči, kao što je “radost”. Na osnovu toga, naučnici su zaključili da je “smrt psihološki zastrašujuća činjenica, ali kada ljudi razmišljaju o njoj, automatski se aktivira sistem koji traga za srećnim mislima”.
Ništa od toga ne bi iznenadilo Uru, niti bilo kog drugog Butanca. Oni prihvataju činjenicu da je smrt deo života, sviđalo se to njima ili ne, a ignorisanje ove suštinske istine ima teške psihološke posledice.
Foto: Profimedia
Linda Liming, autor knjige: “Vodič za sreću: Šta sam naučila u Butanu o životu, ljubavi i buđenju”, to takođe zna.
“Shvatila sam da me razmišljanuje o smrti ne čini depresivnom, već doprinosi da postanem svesna trenutka i vidim stvari koje obično ne vidim”, napisala je ona.
“Moj najbolji savet je uradite to. Razmišljajte nekoliko puta dnevno o nezamislivom, o onome što vas vas plaši.”
„Bolje od svakog antidepresiva“
Za razliku od većine Zapadnjaka, Butanci ne odvajaju smrt od života. Smrt i slike smrti prisutne su svuda, naročito u budističkoj ikonografiji, gde ćete naći živopisne, jezive ilustracije. Niko, pa čak ni deca, nije zaštićen od tih slika, ili ritualnih plesova koji prikazuju smrt.
Kada neko umre, nastupa 49-dnevna žalost, tokom koje se sprovode složeni, pažljivo osmišljeni rituali. “To je bolje od svakog antidepresiva”, kaže butanski glumac Tševang Dendup.
Foto: Profimedia
Jedan od razloga zašto Butanci toliko često razmišljaju o smrti jeste i činjenica da ih ona vreba na sve strane.
Ljudi stradaju na opasnim, krivudavim putevima, od napada medveda, otrovnih pečuraka ili ekstremnih temperatura.
Drugi razlog je u budizmu i verovanju u reinkarnaciju. Kada znate da ćete imati još jednu šansu, manje ćete se plašiti kraja ovog života. Budisti kažu da umiranje ne bi trebalo više da vas plaši od odbacivanja stare odeće.
To, međutim, ne znači da ovi ljudi ne osećaju strah i tugu. Razlika je u tome što oni ne beže od tih osećanja. “Mi na Zapadu se plašimo tuge, u Butanu je prihvataju. Ona je deo života”, kaže Linda Liming.
bbc.com / M. A. | 28. 03. 2016
Izvor:blic.rs
______________________________________________________
TAMOiOVDE 