PESNIČKI ROMANTIZAM LORDA BAJRONA…

tamoiovde-logo


Na današnji dan,  22. januara 1788. godine u Londonu u ulici Holles, rođen je lord Bajron

bajronLord Džordž Gordon Bajron (engl. George Gordon Byron, 1788 – 1824) je bio pesnički prvak engleskog romantizma; stekao je međunarodnu književnu slavu romantičnim epom Čajld Harold, a potom i poemom Don Žuan i poetskim dramama Manfred i Kain.

Bajron se rodio kao deklasirani aristokrata, no kasnije pripada najvišim krugovima, iako je po prirodi buntovnik i slobodoumnih nazora. Umire od malarije u borbi za oslobođenje Grčke od turskog jarma. Njegov život i delo usko su povezani, dopunjuju se i stvaraju gotovo nedeljivu celinu. Slobodarski duh i pesničko delo engleskog buntovnika nadahnuli su mnoge velike pesnike, kao što su npr. Puškin, Ljermontov, Lamartin i drugi.

Za Bajronov život, za koji možemo reći i da je nadmudrio njegovu umetnost, važno je to što je bio aristokratski. Aristokrate u 19. veku u Engleskoj imale su mnogo privilegija ali i prepreka. Bajron nije hteo da se ponaša kao engleski lord, i zato je sebe pretvorio u izopštenika.

Već u ranoj mladosti, kada su školski tutori uspevali da privole tek da čita lektiru, i kad se tek začinjao njegov sočan ljubavni život, Bajron je već imao status ukletog ljubavnika „koji na svojoj i tuđoj patnji iznova započinje zidanje peščanih kula“.

 Na Kembridžu, gde kao mladi aristokrata i nije imao prave potrebe da uči, Bajron se zanimao čitanjem i liberalno političkim idejama. Ostalo vreme provodio je u Londonu, na zabavama, poprilično raskalašnim i čiji je bio idejni predvodnik. Za te žurke imao je ono što je bilo potrebno – „neobuzdanu individualnost i često napadan stil ponašanja i življenja“. Bio je lep, zgodan – i hrom – lutka visokog društva.

Njegova rana poezija izazvala je slabašan odjek. U časovima dokolice 1807. mladi Bajron je izjavljivao kako mu krajnji cilj i nije da bude pesnik, već da se posveti širem javnom i političkom delovanju.

 Bajron je na apsolventskom putovanju po Mediteranu proveo pune dve godine – od 1809 – 1811, i upravo na tom „velikom putovanju“, on je stekao neophodna iskustva potrebna da bude pesnik. Među najvažnijima stoji osećanje svetskog bola – Veltšmerc (nem. Weltschmerz). To je posebna vrsta romantičarske nejasne i neizlečive tuge, i osećanja da je ovaj svet najgori od svih mogućih svetova, koji će Bajron donekle integrisati u svoje pesništvo.

 Već u prvom odgovoru na negativne kritike, mladi Bajron je pokazao da on ne nudi nikakvu «novu poeziju za novo doba» već da želi da degenerisanoj sadašnjosti ponudi lepšu prošlost – Bajron je bio privržen klasicističkim pravilima i normama više no ijedan drugi romantičar. Priliku da i sam odigra ulogu bajronovskog junaka, pošto ga je uobličio svojim Hodočašćem Čajlda Harolda i nizom „istočnjačkih priča“ u stihu, Bajron dobija 1816. kada ga zbog greha bluda (afera sa svojom sestrom Ogastom) svetina napada. Lišen poze, a prisiljen da živi njenu stvarnost, Bajron počinje da izražava svoj najvažniji stav – da je samo stvaranje put iz iskrene tragike i besmislenosti ljudskog života. Zato na početku trećeg pevanja Harolda, Bajron poredi svoj pad sa Napoleonovim padom, opisujući, simbolički, Vaterlo.

 Kako nije mogao da izdrži izrugivanje svetine, i detronizaciju koju je u Engleskoj doživeo, pesnik je otišao u novo lutanje – samoprognanstvo, na kome je prikupio materijal za dela koja je pisao. Njegovo prvo odlično delo jeste Šijonski Sužanj, napisan u Švajarskoj, nakon susreta sa Šelijem.

Osnovna poruka o robu koji se oslobađa iz tamnice je u tome da svi ideali, pa i sloboda, gube vrednost kada se ostvare. Tu istinu otkriva i Čajld Harold u drugoj polovini speva. Za čitavu životnu tragediju iskusniji, junak koji je do malopre lutao obalama Mediterana, i najmanji spoljašnji povod u predelima koje nalazi koristi za samopreispitivanje, povod za razišljanje o velikoj tajni života, i još većoj tajni umetničkog stvaranja.

 Produkt ovakve umetničke samosvesti je Don Žuan. Bajron sad već živi u Veneciji i još prezire sve što je englesko – do te mere da menja svoju sadržinu pod utiskom italijanskog duha i književne tradicije, a iz metrike uzima otava rimu – laku tečnu i izuzetno pogodnu za pesničko pripovedanje. U neku ruku, kroz Don Žuana koji i nije tipičan Bajronovski junak, pesnik pokušava da se razračuna sa svojim „drugim ja“ iz ranih priča u stihu, pesama, i speva Čajld Harold. 16000 hiljada stihova imao je Don Žuan 1824, kada je Bajron umro, od malarije, razočaran u svoje pokušaje da pomogni Grčkoj da pobedi u ratovima protiv Turaka, i stane na noge.

 Don Žuan, u nezavršenom vidu u kome ga danas čitamo pisan je šest godina. U mnogom, građen je kao prvi pravi proizvod Bajrona, još uvek romantičarski ličan, pošto je reč o autoironiji (samoruganju), ali podosta širi i obuhvatniji od prethodnih Bajronovih pesničkih poduhvata. Bajron se smatra prvom slavnom ličnošću u modernom smislu. To je bila delom i pesnikova strategija, kada je nagonio slikare da ga prikazuju kao čoveka od akcije, ili kada se putem svojih stihova samoreklamirao.

 Lord Gordon bio je nastariji u takozvanom drugom krugu engleskih romantičara, i jedan je od najzaslužnijih za stvaranje mita o romantičarama zbog svojih stihova koji govore o seti, egzilu i čežnji. Svi predstavnici drugog kruga romantičara (Bajron, Šeli, Kits) su rano i tragično stradali pesnici čije stvaralaštvo i život doprinose stvaranju romantičnog stereotipa, a to je – pobuna protiv društva, patnja i tugovanje i eksperimentisanje sa halucinogenim drogama.

 Za dela Bajrona indikativan je jedan poseban tip junaka, čiji se veliki deo karakteristika može pripisati samom piscu. Proučavaoci su pronašli tragove bajronovskog junaka u Džonu Miltonu i mnogim stvaraocima Romantičkog pokreta. To je idealizovan karakter čiji su atributi talenat, strast, prezir prema društvu i njegovi institucijama, nedostatak poštovanja prema rangu i privilegijama (iako ih junak poseduje), gajenje ljubavi koju je srušilo društveno neodobravanje ili smrt, pobuna, prognanstvo, tajna prošlost, arogancija, preterano samopouzdanje ili nedostatak dubljeg uvida i na kraju, samodestruktivnost.

 Veličina Bajronove poezije je u tome što je promenila književna shvatanja Evrope. Bajronovski junak je puno obrađivan, i emocionalna težina koju stvara je naravno neizmeriva. Bajronov idealizam, njegov „svetski bol“, i njegova, najblistavija od svih bajronskih sudbina, učinili su ga jednom od najvećih figura romantizma. Romantizam, kao reakcija na strahovladu razuma, reda i poretka, sa Bajronom je dobio novi pravac.

 Brojne borbe za nezavisnost (Francuska, Grčka, Amerika, Španija) svorile su i konretne socijalne teme romantizma, o nedopustivosti bestidnog bogatstva, o besmislenosti rata i o krahu tiranija. Pesnički fokus je na malom junaku, običnom čoveku.        

Izvor:www.lektire.me


KAD RASTASMO SE TADA

Kad rastasmo se tada
uz muk i suza breme,
a bol nam srca savlada,
na vrlo dugo vreme,
bled, hladan, obraz ti posta,
ko led sam celov tvoj;
a meni tek tuga osta
kroz ceo život moj.
Tog jutra rosu ledenu
sred svog osetih čela
ko hladnu strepnju jednu
što obuze me cela.
Ti skrši zavete svoje;
sad mnogom pripadaš, znam;
kad ime spomenu tvoje
i mene samog je sram.
O tebi priča svud bruji,
za me posmrtno zvono;
kroz srce jeza mi struji:
što te ljubvljaše ono?
Ti nikome od tih ljudi
ne beše tako znana;
bol osta sred mojih grudi
i večno živa rana.
Mi sastasmo se tajno;
sad tajno pamtim, smerno,
što srce ti nehajno
već presta biti verno.
A sretnem li te kada
kroz mnoga leta duga,
moj pozdrav biće tada
sav pusta, nema, tuga. Nastavite sa čitanjem

BUNTOVNIK, ŽIVOT I LEGENDA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

DŽEMS DIN

Za nešto više od godinu dana i sa samo tri filma dostigao je svetsku slavu i postao simbol nemirnih i nezadovoljnih generacija američke omladine. I danas, više od pedeset godina posle smrti, njegov lik predstavlja svojevrsnu kulturnu ikonu, oličenje buntovnika, autsajdera i usamljenika i ima veliki broj obožavalaca širom sveta

 Džems Bajron Din rođen je 8. februara 1931. godine u Merionu u Indijani. Kada je imao šest godina, zbog posla njegovog oca koji je bio zubni tehničar, porodica Din se preselila u Kaliforniju. Tokom školovanja, paralelno je išao na časove violine. Kad je imao samo devet godina, majka mu umire od raka. Ova trauma je produbljena činjenicom da ga je otac tako malog vratio nazad u Indijanu, kao pratnju majčinom kovčegu, a onda ga odmah potom i napustio. Poslao ga je kod sestre svoje žene i njenog muža na farmu u Ferimontu. Dečaku su otac, a naročito majka s kojom je bio veoma blizak strašno nedostajali, iako su mu tetka i teča, kvekeri, pružili idiličan život u malom mestu, s puno ljubavi.
  Danas se smatra da je Džemsova duboko podeljena ličnost, rastrzana između optimizma i depresije, između želje da voli i veruje i odbijanja da se ikada ikome potpuno poveri i preda, potekla od činjenice da je sa devet godina izgubio, u suštini, oba roditelja. Sve je to i uverljivo objašnjenje za Dinovo večno i bolno nastojanje da bude prihvaćen.
 
  Otvaranja vrata slave
  U srednjoj školi je igrao košarku i vozio motor. Posle mature živeo je u domu oca i maćehe u Los Anđelesu. Upisao je Pravni fakultet, ali se posle manje od godinu dana prebacio na Fakultet dramskih umetnosti. Istovremeno je pohađao i glumačku radionicu glumca Džejmsa Vajtmora. Godine 1951. definitivno napušta studio i seli se u Njujork kako bi se ozbiljnije posvetio glumačkoj karijeri. Učestvovao je na svim audicijama, u potrazi za što više uloga. Počeo je da radi na parkingu ispred „CBS“ televizijskog studija kako bi se izdržavao. Njegov prvi profesionalni angažman bio je u reklami za „Pepsi kolu“, a dobio je i nekoliko malih uloga u pozorištu i na filmu. Pojavljivao se i u nekoliko televizijskih šou-programa. Uskoro je dobio i svoju prvu pozorišnu ulogu na Brodveju u predstavi „See the Jaguar“ i postao član prestižne glumačke škole „Actors Studio“ koju su u to vreme pohađali i Marlon Brando, Džuli Haris, Artur Kenedi…
 
  Stvaranje ikone
  U pozorišnoj predstavi „Nemoralan“ dobija ulogu 1954. godine, zahvaljujući kojoj ga je režiser Elija Kazan i filmski studio Vorner Braders angažovao za ulogu Kala Traska u filmskoj adaptaciji romana „Istočno od raja“. Veoma brzo je dobio ulogu u filmu „Buntovnik bez razloga“ gde je tumačio lik problematičnog tinejdžera Džimija Starka pored Natali Vud i Sala Minea. Po završetku snimanja filma „Istočno od raja“ Džems Din, koji je bio pasionirani ljubitelj automobilskih trka, kupio je svoj prvi sportski automobil „porše 356” i počeo da se takmiči na trkama. Bio je drugi u Palm Springsu marta 1955. godine, treći u Bejkersfildu maja iste godine, a u Santa Moniki je morao da odustane zbog kvara na automobilu. Za vreme snimanja „Buntovnika bez razloga“ Din je kupio i automobil „porše 550” (jedan od samo 90 proizvedenih te godine) koji je nazvao „mala bitanga“. Po dobijanju uloge naftnog bogataša u filmu „Div“, u kome je glumio sa Elizabet Tejlor i Rokom Hadsonom, odlazi u Teksas na snimanje i u tom periodu ne učestvuje u automobilskim trkama jer mu je to bilo zabranjeno filmskim ugovorom.
 
  Koketiranje sa opasnošću
  Ranjivost i bespomoćnost vešto je skrivao iza garda i prkosnog ponašanja. Njegova opčinjenost brzinom i sportskim automobilima režisere je dovodila do očaja.

„Kad čovek jednom savlada strah, više se ničega ne boji“, govorio je Din.
 30. septembra 1955. godine, samo tri dana po završetku snimanja filma „Div“, samo dve nedelje nakon snimanja reklamnog spota o sigurnosti na putevima, on je seo u svoj novi „porše spajder 550” i krenuo na trku u Salinasu. U 15.30, policija ga je zaustavila kraj Bejkersfilda, i kaznila zbog prebrze vožnje. Dva sata i 15 minuta kasnije, na raskrsnici kalifornijskih puteva, istočno od Paso Roblesa, naleteo je, brzinom od negde između 120 i 160 kilometara na sat, na jedan „ford”, za čijim je volanom bio neki student. Student je preživeo, a 24-godišnji vozač „poršea” je preminuo na licu mesta.
 
  Večna slava
  „Buntovnik bez razloga“ počeo je da se prikazuje četiri nedelje nakon nesreće.

Studijski gazda Džek Vorner cinično je rekao: „Niko neće doći da gleda mrtvaca.“ Ali došli su. Tinejdžerima širom sveta Din postaje idol. Obožavaoci su se sjatili na mesto nesreće, u nadi da će se domoći delića metala Dinovog automobila. Džems Din je sahranjen na Park groblju u Fermontu, a sahrani je prisustvovalo više od 3.000 ljudi. Blizu mesta gde je poginuo u Kaliforniji 1977. godine podignut je spomenik.
  Ubrzo posle nesreće počele su da kruže priče o tome da je preživeo nesreću, ali da ne želi da se pojavi kao zvezda. Posthumno je dobio mnoge filmske nagrade, među kojima i francusku Kristalnu zvezdu. Iako nije doživeo premijere svojih filmova, jedini je glumac u istoriji Holivuda koji je dva puta posthumno bio nominovan za Oskara.

Njegova legenda počiva na samo tri filma, sva tri snimljena tokom 1954. i 1955. godine, za samo 18 meseci.

Tekst: stil-magazin./Foto:google.rs

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

priredio: Bora*S

ZAGONETNI NESTANAK ARTURA REMBOA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

Američki pisac Džejmi Džejms pratio je trag plavookog pesnika i buntovnika, koji se u 21. godini otisnuo u daleku Indoneziju, i objavio knjigu o njegovom životu.

Vek i po pre nego što su mladi zapadnjaci sa rančevima na leđima postali uobičajena slika na plažama i u džunglama Indonezije, francuski pesnik Artur Rembo našao je svoj način da otkrije tajne njemu toliko privlačnog Istoka. Plavooki buntovnik imao je 21 godinu kada je 1876. potpisao šestogodišnji ugovor kao plaćenik u holandskoj kolonijalnoj vojsci i s njom otišao u današnju Indoneziju.

Međutim, posle samo dve nedelje je dezertirao pobegavši u džunglu, a sve što je posedovao ostavio je da se proda u korist lokalnog stanovništva.

Šta se dalje događalo od sredine avgusta do kraja decembra iste godine, kada se vratio u Francusku, ostala je velika tajna za proučavaoce njegovog života i dela. Za razliku od ostalih putešestvija o kojima je ostavio trag u pismima, o Javi Rembo nikada nije pisao.

Šta se s njim događalo u džunglama na Javi pokušao je da odgonetne američki pisac Džejmi Džejms, bivši književni kritičar „Njujorkera”. Putovanje stopama pesnika koji je 1891. umro u 37. godini opisao je kao zadatak Šerloka Holmsa, a sve je predstavio u knjizi „Rembo na Javi: Izgubljeno putovanje”.

Patern Berikon, koji nikada nije upoznao pesnika, ali je sebe nazivao njegovim biografom nakon što se oženio Remboovom sestrom, tvrdio je da se njegov zet krio u džungli i da su ga orangutani učili da preživljava, iako je ova vrsta majmuna nestala sa Jave pre dva veka, prenosi AFP.

Džejms tvrdi da Rembo nije bio Tarzan. Međutim, iako je više puta išao na Javu kako bi pronašao dokaze gde je pesnik proveo vreme pre nego što se ukrcao na brod za Evropu, nije našao nove dokaze. Zato pokušava da interpretira njegovo stanje uma. Jedna od Džejmsovih pretpostavki je da je Rembo posle uzbudljivog života u Evropi (uživanje u opijumu i hašišu i burna gej romansa sa Polom Verlenom) na Javi hteo da živi kao običan, neporočan čovek.

„Rembo je preteča umetnika – lošeg momka i kao takav je inspirisao Džima Morisona, Peti Smit, Kurta Kobejna i mnoge druge”, izjavio je za „Hafington post” autor koji već 13 godina živi u Indoneziji.

Artur Rembo, za mnoge začetnik moderne evropske poezije, napisao je najznačajnija dela pre 20. godine, a najpoznatiju pesmu Pijani brod (ovde) sa samo 16. Posle ga je skitnički duh vodio po Evropi, do Indonezije, Kipra i Jemena, sve do Etiopije. Pri kraju kratkog života trgovao je kafom i oružjem iz afričkih kolonija, a umro je od raka na majčinom imanju na severu Francuske.

***

Tragao za magijom i misticizmom

Džejmsova knjiga „Rembo na Javi: Izgubljeno putovanje” je mešavina biografije, književne kritike, lingvističke antropologije i društvene istorije. Detaljno je opisana Remboova inspiracija i očajničko nastojanje da se pritaji na ostrvu prepunom magije i čulnog misticizma. Potom prati njegov povratak u Evropu parobrodom na kom je putovao inkognito.

J. J. K.  (ПолитикаОnline)

_________________________________________________________________________________________________