OVO JE PRVI SRPSKI BUKVAR…

tamoiovde-logo

Štampan je u Veneciji 1597. godine

Prvi srpski bukvar napisao je Inok Sava, a štampan je kod mletačkog štampara Đ. A. Rampaceta u Veneciji 1597. godine, posle čega ga je pratila huda sudbina zaborava i nemara.

prvi-srpski-bukvar

Prvi srpski bukvar

O Savi Inoku ne zna se ništa više nego da je bio rodom iz Paštrovića i jeromonah manastira Dečani.

Na prvoj stranici bukvara je štampana azbuka, slede samoglasnici, zatim slogovi, imena svih slova (az, buke, vede…).

Bukvar Inoka Save je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja i kultura raspolagala sopstvenim učilima, pismenima, abecedarima, azbučnicima.

On najviše fascinira svojom metodikom, jer je prvi put u Evropi primjenjen fonetski princip čitanja.

No, ostao je zaboravljen.

Dok su se zlopatili učeći se pismenosti iz tuđih pismenoslova, Srbi, na nesreću svoje kulture, nisu znali da već više od dva veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpski – čitati i pisati.

„Prvi srpski bukvar“, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893. godine, a u srpsku kulturnu baštinu uvršten je, veoma stidljivo, tridesetak godina kasnije, kada ga je Ljuba Stojanović stavio u Katalog Narodne biblioteke.

Autor: Trebinje
Izvor:tragovi-sledi.com

__________________________________________________________________________________________

PRVI SRPSKI BUKVAR STAR 417 GODINA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

ZA NJEGA NIJE ZNAO NI VUK KARADŽIĆ

Dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu – prvi srpski bukvar Inoka Save – po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje. Za njega čak nije znao ni Vuk Stefanović Karadžić

Bukvar02

Foto: Arhivska fotografija

Neprocenjivi dokument i ključno delo koje označava početke pismenosti u Srbiji – prvi srpski bukvar ne samo da nije nastao u vreme jezičke reforme pisma i pravopisa Vuka Stefanovića Karadžića (kako većina građana po automatizmu misli), već za njega Vuk nije ni znao!

Vuk-01-670x624Ma koliko poražavajuće zvučala ta činjenica prvi srpski bukvar čiji je autor bio Inok Sava iz manastira Dečani, iako štampan kod mletačkog štampara Đ. A. Rampacetija u Veneciji 1597, ostao je potpuno nepoznat sve do 1893!

Što zapravo znači da dok su se učili pismenosti iz tuđih knjiga, Srbi nisu znali da skoro tri veka imaju sopstvenu knjigu po kojoj se moglo učiti srpsko čitanje i pisanje.

Baš toliko, ovo delo pratila je huda sudbina zaborava i nemara. Čak se ni o Savi Inoku nije znalo ništa više do da je bio rodom iz Paštrovića i da je bio jeromonah manastira Dečani.

Da priča bude još tužnija ovaj bukvar je nastao u doba kada je malo koja evropska zemlja raspolagala sopstvenim učilima, pismenima ili azbučnicima, a posebnost svakako predstavlja i metodika ovog pisanija, pre svega zato što je prvi put u Evropi primenjen fonetski princip čitanja.

Ovaj bukvar je bio osmišljen tako da je na prvoj strani bila štampana azbuka, slede samoglasnici, potom slogovi, pa imena svih slova.

Bukvar01-670x446

Foto: Arhivska fotografija

A za bukvar se sasvim slučajno saznalo. Najpre je 1597. godine ruski konzul u Skadru Krilov poklonio prvo izdanje novinaru i prevodiocu Okici Gluščeviću.
Potom je drugo izdanje (štampano 25. maja 1597. u Dubrovniku) 1921, kupio inženjer Milorad Dimitrijević iz Beograda, da bi naposletku oba izdanja bila poklonjena Narodnoj biblioteci Srbije.

Narodna-biblioteka-cuvanje-knjiga-foto-Milena-Djordjevic-670x446

Foto: Milena Đorđević, Foter/Flickr/Moyan_Brenn

Kako to na ovim nesrećnim prostorima biva, prvo izdanje na samo dva lista od kojeg je ostao samo prepis izgorelo je u bombardovanju Beograda (i Narodne biblioteke) 6. aprila 1941, a drugo, na četiri lista pukom srećom je sačuvano.

Tokom 1903, Ljuba Stojadinović je priređujući “Katalog Narodne biblioteke Srbije” uneo bukvar Inoka Save među dela srpske pismenosti.
Pre dvadesetak godina, Mihailo Blečić, Stjepan Fileki i Olivera Stojadinović priredili sureprint ovog bukvara na osnovu drugog izdanja, koje je sačuvano.

Reprint je 1991. objavila “Politika”, a na osnovu tog izdanja pomenuti autori priredili su i novu knjigu prvog srpskog bukvara Inoka Save u kojoj je umesto staroslovenskih pismena korišćen računarski set tipografskih karaktera “inok sava”, koji je kreirao i čitaocima poklonio Stjepan Fileki.
(Katarina Vuković)
Izvor:telegraf

_____________________________________________________________________________________________________

 

NE PISMENOSTi…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________

Povodom 8. septemba, Međunarodnog dana pismenosti u Politici je objavljen članak, iz kojeg  smo  saznali nekoliko neverovatnih i u najmanju ruku, zabrinjavajućih činjenica.

Najpre, podatak o broju onih koji nisu ili ne pohađaju osnovnu školu. U odnosu na broj stanovnika, katastrofa.

Potom, činjenica da zapravo i ne postiji jedinstvena baza podataka, na osnovu koje bi se pouzdano moglo znati kakva je zapravo stvarna situacija. Neverovatno.

Znači li to, da su i izneti podaci rezultat pretpostavki?

Postoji zakonska regulativa u ovoj oblasti koja obavezuje i roditelje i državu. Očigledno, ne poštuje se obostrano .

I još par krucijalnih nedoumica.

Kada se iznose ovakvi podaci, ne precizira se koju Srbiju “uzimamo u usta”. Onu sa ili onu bez Kosova i Metohije?  Koji su parametri pomoću kojih se definiše (ne)pismenost?

Kako to, da su  deca “siromašna”?  Pa čak  da ovu formulaciju stanja i prečujemo, bejaše li makar osnovno školovanje-besplatno? I šta li to ovaj termin podrazumeva?

Ili su pak, BUKVAR, OLOVKA i  SVESKA-luksuzna roba?

Bora*S /foto:mladiunegotinu.blogspot.com

***

SVE MANJE DECE SA SELA ZAVRŠAVA  OSNOVNU ŠKOLU

Međunarodni dan pismenosti Srbija dočekuje sa stopom nezavršavanja osnovne škole od oko 13 odsto i siromaštvom kao preprekom daljem školovanju

 Sa brojkom od oko 1,35 miliona stanovnika koji nisu pohađali osnovnu školu ili je nikada nisu završili Srbija obeležava 8. septembar, Međunarodni dan pismenosti. U današnje vreme, siromaštvo postaje sve ozbiljnija prepreka školovanju, od osnovne škole do studija na fakultetima koje sve ređe upisuju i završavaju deca seljačkog i radničkog porekla, što nekada nije bio slučaj. Prema podacima iz Strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, stopa nezavršavanja osnovne škole je oko 12-13 odsto, dok evropske norme nalažu da taj procenat bude ispod 10 odsto. Ozbiljan problem je što preciznih podataka o broju mališana koji ne upisuju i ne završavaju osnovnu školu, ustvari nema. Tačnije, kako objašnjava profesor dr Ivan Ivić, koordinator na izradi strategije razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine, podaci se skupljaju na posredne načine i neretko se međusobno razlikuju.

– Jedan od prvih konkretnih koraka vezanih za ostvarivanje ciljeva strategije razvoja obrazovanja biće upravo to što ćemo tražiti da se ovi podaci prikupe na jednom mestu da bi mogli precizno da utvrdimo kakvo je stanje i kako na najefikasniji način da rešimo ovaj problem – kaže profesor Ivić.

Podaci sa prošlogodišnjeg popisa stanovništva, koji tek treba da budu objavljeni, daće bolju sliku o broju dece koja nikad ne upišu osnovnu školu. Prema onima predstavljenim u strategiji, taj procenat se kreće oko pet odsto od generacije. Takođe, oko sedam odsto njih napušta školovanje, najčešće u višim razredima. Radi se, u većini slučajeva, o mališanima sa invaliditetom, seoskoj i siromašnoj deci, pripadnicima nacionalnih manjina – pre svega romske, ali i vlaške. Osipanje seoske dece povećalo se poslednjih godina: obuhvat seoske dece osnovnim obrazovanjem pao je sa 81 odsto u 2005. godini, na svega 77 odsto u 2009. godini.

– Imamo veoma razuđenu mrežu osnovnih škola, pa tako postoji čak 250 isturenih odeljenja područnih škola, dok je mreža osmogodišnjih škola mnogo manja. To su samo neki od razloga zašto seoska deca ne završavaju školovanje: udaljenost škole i nepostojanje organizovanog prevoza. Problem prevoza bi se mogao rešiti u saradnji sa lokalnim samoupravama, a moglo bi se razmotriti i otvaranje domova za učenike osnovnih škola – smatra profesor Ivić.

Upis u pripremni predškolski program, kao i upis deteta u osnovnu školu obavezan je po zakonu, a za roditelje koji to ne učine predviđene su novčane kazne od 5.000 do 25.000 dinara.

– Ta zakonska mera ne daje rezultate. Naš zakon kaže da ako je učenik udaljen od škole više od četiri kilometara morate obezbediti prevoz. To je obaveza države, a ne roditelja, a ako država to nije obezbedila, nema osnova da kažnjava roditelje, jer sama nije ispunila obavezu – ističe profesor Ivić.

Prema podacima iz istraživanja Unicefa i Republičkog zavoda za statistiku, obuhvat romske dece osnovnim obrazovanjem značajno je porastao: sa 66 odsto koliko ih je bilo upisano u prvi razred 2005. godine na 91 odsto upisanih u 2010. godini. Ipak, kako ističe Tanja Ranković, rukovoditeljka programa obrazovanja u Unicefu, samo trećina dece iz romskih naselja završi osnovnu školu na vreme.

– Razlozi za neupisivanje ili napuštanje škole i kod njih i kod druge dece iz osetljivih grupa najčešće su siromaštvo, neposedovanje ličnih dokumenata, nedovoljno poznavanje jezika, nepostojanje organizovanog prevoza do škole, dečji rad, prerana udaja, smetnje u razvoju, invaliditet – navodi Tanja Ranković.

Ona, takođe, ukazuje i na to da se podaci o deci koja su van sistema obrazovanja ne prikupljaju.

– Lokalne samouprave imaju zakonske obaveze kada je u pitanju podrška obrazovanju dece. One se protežu od evidencije dece i obaveštavanja škole i roditelja o deci koja treba da se upišu u pripremni predškolski program i prvi razred, praćenja pohađanja nastave, prevoza učenika, obezbeđivanje mera podrške porodici i učenicima iz osetljivih grupa… S obzirom na razlike u razvijenosti lokalnih samouprava u Srbiji, dostupnost ovih podrški varira od opštine do opštine, pa je neophodno podržati one koje su nerazvijene – kaže Tanja Ranković.

———————————-

Novčane kazne poslednja mera

Jedna od efikasnih mera za povećanje obuhvata dece obrazovanjem bila je uvođenje obaveznog pripremnog predškolskog programa, ali mnogi roditelji dece iz osetljivih grupa i dalje ne znaju da je ovaj program obavezan i besplatan i da su u obavezi da upišu svoje dete u predškolsku ustanovu. Ipak, i onda kad su informisani, roditelji dece iz osetljivih grupa, smatra Ranković, moraju biti dodatno podržani da svoju decu upisuju u pripremni predškolski program i u školu, u vidu besplatnih užina, odeće, prevoza i slično.

– Novčane kazne za roditelje bile bi poslednja mera za primenu, onda kad se iscrpu sve ostale i kad svaka institucija u sistemu uradi ono što je njen posao. Korišćenje ovakvih mera govori o tome da su mnoge šanse da se podrži porodica i dete i spreči neupisivanje ili napuštanje škole propuštene i to od strane raznih aktera u školi i lokalnoj zajednici – ističe Tanja Ranković.      

Jelena Čalija/Politika-objavljeno: 08.09.2012