NADŽIVELI SU DINOSAURUSE…

tamoiovde-logo

DA LI ĆE I LJUDE ?

Kada sledeći put nekome nadenete nadimak – knjiški moljac, ili dok detetu pred spavanje čitate „Cvrčka i mrave“, priznajte da, iako tako sićušni, insekti zaslužuju mnogo veću pažnju. Insekti su najbrojnija klasa životinja, a posebno poštovanje zaslužuju zbog moćne sposobnosti prilagođavanja zbog čega se neretko smatra da će nadživeti i ljudsku vrstu.

insektiaptanjug1def

Neverovatna sposobnost prilagođavanja kao prednost

Aleksandar Stojanović i Miroslav Jovanović autori su izložbe „Kroz svet insekata Srbije“ koju je u Galeriji Prirodnjačkog muzeja u Beogradu, 2015. godine videlo više od 10.000 posetilaca. Zbog velikog interesovanja, izložba bi trebalo da postane i „putujuća“.

„Insekti su zahvalni, prilagodljivi su svim naglim promenama u životnoj sredini. Čak su neke vrste postale otporne i na insekticide kojima ih ljudi suzbijaju. Brzo se prilagođavaju novonastalim situacijama.

Nadživeli su i dinosauruse, pretpostavka je da će i ljude nadživeti, vrlo brzo se razmnožavaju, nisu probirljivi što se tiče hrane, i imuni su“, navodi jedan od autora izložbe „Kroz svet insekata Srbije“, Miroslav Jovanović.

Ostali su dudovi

Neki primerci od oko 9.500 insekata koje su izložili, stari su i 25 godina. Među njima – i čuvena svilena buba koja ne živi samostalno u prirodi, već je isključivo gaji i neguje – čovek.

Aleksandar Stojanović, jedan od autora izložbe, podseća na činjenicu da danas u Srbiji nemamo ni jednu svilenu bubu i da je svilarstvo kao industrija izumrlo.

insektitanjug2def

Teški za hvatanje – jednostavni za izlaganje

„Jednostavno, kad se izgubio interes i kad su se pojavila veštačka vlakna, tad ljudi prestaju da je gaje. Negde posle rata, je pokušavano i donekle je uspevano da se obnovi svilarstvo.

Mnogi stariji ljudi će se setiti da su bake, deke, majke gajili bube i otuda po Srbiji toliko belog duda, jer upravo su ta stabla iz vremena kada se kod nas gajila svilena buba“.

Priča o svili ne zaustavlja se na zaostalim stablima duda. Nastavlja je japanska hrastova sviloprelja koja, hraneći se japanskim hrastom, daje posebnu svilu žute boje. Upravo zbog toga, dopremljena je u Evropu.

„Međutim“, kaže Stojanović, „tokom ispitivanja, ustanovljeno je da, kada se hrani bilo kojom drugom vrstom našeg hrasta, daje nekvalitetnu svilu i neupotrebljiva je. Ali, dok su ispitivanja trajala, nekoliko parova je pobeglo, odomaćilo se u šumama Evrope i danas su štetna vrsta. U Vojvodini je zabeleženo nekoliko golobrsta, kada gusnice pojedu lišće i šuma izgleda kao da je zima – nema ni jednog lista“.

Preko brda, preko brega…

U Srbiji, pretpostavlja se, živi do 40.000 vrsta insekata. Na pitanje da li je lako pronaći ih i pripremiti za izložbu, odgovara Miroslav Jovanović: „Ima dosta vrsta koje su dobri letači – vilinski konjic zaheva brzinu, a i leptiri su teški za ulov. Neke vrste leptira su brze i teško ih je loviti pogotovo što su osetljivi i njihove šare na krilima, i što, ako ih ne uhvatite kako treba, onda ste ih džabe hvatali kad ne možete da ih iskoristite za ove namene za koje treba“.

Dok hvatanje insekata podrazumeva jake živce i to da lovac nekada završi u vodi, njihovo prepariranje zahteva strpljivost i preciznost. Jovanović kaže da su insekti zahvalni za konzerviranje i prepariranje jer ih treba samo dobro osušiti.

Screenshot-Tio„Problem je, međutim, što su vrlo nežnog tela i nožica pa je to pipav posao – treba namestiti svaku nogu da bude na svom mestu i krila razapeti ,a kad se to namesti, treba ostaviti neko vreme da se osuši, nakon čega je insekt spreman za izlaganje“, objašnjava Jovanović i dodaje da nisu retki ni problemi sa čuvanjem ovakvih eksponata od takozvanih štetočina muzejskih zbirki.

Hrastova strižibuba – dubljenje nameštaja

Štetočinom se dugo smatrala hrastova strižibuba. Najviše voli najdeblja hrastova stabla u kojima živi dok ih potpuno ne osuši. Ali, pošto se ta buba uporedi sa čovekom koji takođe koristi drvo hrasta, dolazimo do situacije u kojoj hrastova strižibuba postaje zakonom zaštićena vrsta.

U Italiji je, naime, svojevremeno bio jako cenjen „prirodno uzdubljeni nameštaj“ – upravo naravljen radom hrastove strižibube.

Autor: Maja Stojanović
Izvor: RTS /subota, 30. jan 2016

_________________________________________________________________________________

VRŠAČKI PUT SVILE…

tamoiovde-logoStoletna stabla duda na Belocrkvanskom putu svedoče o bogatoj ali zaboravljenoj tradiciji Banata. U 19. veku svilarstvom se, kao unosnim poslom, bavila gotovo svaka porodica u ovom kraju

srb-Dudove-na-putu-Vrsac-Be_620x0

Drvored kraj puta za Belu Crkvu svedoči o prošlim vremenima

TURISTIČKOM turom „Put svile“ svake godine prođu milioni ljudi znatiželjni da vide kuda su sve išli karavani iz Kine u kojoj se ova najfinija tkanina proizvodila, do Mediterana gde se prodavala.

Međutim, malo je poznato da i Vršac ima svoj „put svile“. Stoletni dudovi sa obe strane puta ka Beloj Crkvi u dužini od petnaestak kilometara, svedoče o vremenu kada je svilarstvo u ovom kraju bilo jedna od glavnih privrednih grana.

Prema jednoj verziji dudovi pored puta nikli su naredbom Marije Terezije da svi mladenci po sklapanju braka baš na tom mestu posade svoja dva drveta. Po drugoj, Nemci iz okoline reke Rajne, koji su se početkom 18. veka nastanili u južnom Banatu, prvo su u tom kraju obnovili vinogradarstvo. Zatim su, kada se zemljište pokazalo podesnim za sadnju belih dudova, počeli da uzgajaju svilene bube i prave sirovu svilu.
Za „procvat“ je i u ovoj verziji najzaslužnija bila upravo Marija Terezija. U njeno vreme dudare su sađene gde god je bilo slobodnog mesta. Postojao je i propis da oko svake kuće mora biti zasađeno dvadeset dudova, o kojima se vodila posebna briga. Stanovnici su besplatno dobijali jaja svilene bube, koja se hrani isključivo dudovim lišćem, a devojke su, takođe besplatno, bile obučavane da razmotavaju svilu iz kokona (čaure svilene bube iz koje se izvlače svilene niti).

POSAĐENI VINOGRADI

PRVIH decenija svilarstva u Vršcu dudovi su bili toliko cenjeni da su tadašnji namesnici uveli smrtne kazne za sve one koji naude ovom drveću. Najviše rasadnika bilo je na Guduričkom putu. Postoji zapis da je 1844. godine na površini od 29 lanaca posađeno 2.040 mladih dudova. I Jozef i Eva Hercog su tamo imali svoj veliki posed. Međutim, kada se svilarstvo ugasilo kao privredna grana, a meštani se preusmerili na proizvodnju vina, ti dudovi su povađeni, a na njihovom mestu posađeni vinogradi. Upravo oni danas predstavljaju najveće vinogorje u Srbiji, po kojem je Vršac prepoznatljiv i van granice naše zemlje.

– Vršac je sredinom 19. veka bio centralno mesto za sakupljanje kokona i otkupna stanica za sirove čaure – kaže Ljiljana Bakić, kustos Gradskog muzeja u Vršcu. – Imali su i svilare, koje su se nalazile u današnjoj Ulici Milana Tepića i u blizini Vladičanskog dvora, a kasnije su nicali i brojni privatni zavodi za svilu. Nije bilo porodice koja se nije bavila bar nekim delom svilarske proizvodnje.

Prema pisanjima Feliksa Milekera, istoričara ovog kraja, vršački kokon je bio izuzetnog kvaliteta. Zato i ne čudi što su ovdašnji svilari za svoj rad dobijali prestižne nagrade na sajmovima širom Evrope.

– Najcenjeniji u tom poslu bio je poznati apotekar Jozef Hercog, osnivač Apoteke na stepenicama, najstarije apoteke u Vršcu, koji je imao i privatni zavod za svilu – dodaje Ljiljana Bakić. – Proizvodi njegovog zavoda dobijali su najviša odlikovanja od Ugarske, Austrije i Francuske, a u nekim spisima se pominje da je njegova udovica Eva, baka poznatog mađarskog pesnika Ferenca Hercoga, 1851. godine na izložbi u Londonu dobila zlatnu medalju za sirovu svilu.

Svilarstvo u Vršcu je, kad je izgrađen državni put, potisnula prodaja i izvoz vina. Masovnom raskrčavanju odoleli su samo dudovi na belocrkvanskom putu.
Iako sećaju na lepa vremena, o ovim drvoredima se poslednjih godina uglavnom govori u negativnom kontekstu, jer se na deonici puta ka Beloj Crkvi dešavaju teške saobraćajne nesreće. Ukoliko izlete sa kolovoza, vozači ginu u sudaru sa dudovima. Zbog toga jedni traže da se drvoredi poseku, a drugi upozoravaju da je njihovo postojanje od velikog značaja.

– Ti dudovi, između ostalog, štite put od vetra i snežnih nanosa, a zemlju od razuđivanja – kažu vršački ekolozi. – Zato apelujemo na vozače da na toj deonici prilagode brzinu uslovima puta, umesto da okrivljuju dudove.
Kao jedno od rešenja ovog problema predlaže se postavljanje zaštitne ograde duž svih 15 kilometara, kako bi se ubuduće sprečile kobne nesreće.

ENTUZIJASTI
NAŠA zemlja je pre Drugog svetskog rata bila peta u svetu po proizvodnji svile. Zato pojedini entuzijasti rade na tome da se svilarstvo obnovi, pre svega u Vojvodini i okolini Vršca, gde je bilo i ostalo najviše belih dudova. To drveće bi moglo da posluži kao sirovina za početnu proizvodnju svilenih buba, a da se u međuvremenu zainteresovano stanovništvo obuči za ovu delatnost. Stručnjaci tvrde da bi proizvodnja svile bila isplativa i izvozni potencijal.

J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

SVAKA MU ČAST, PREDSEDNIKU…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

NAJSIROMAŠNIJI PREDSEDNIK NA SVETU

Predsednik Urugvaja Hose Muhika je verovatno najbliži „čoveku iz naroda“ od svih ostalih svetskih lidera

Zaradio je „nadimak el presidente mas pobre“, ili „po naški“, najsiromašniji predsednik zbog svojih neverovatnih odricanja!

Ovaj neobičan (i nesebičan) čovek daje čak 90 odsto svoje plate svojim građanima, tako da od 12. 500 dolara, koliki je iznos njegovih primanja, zadržava samo 1. 250 koliko mu je potrebno za osnovne životne troškove.
On je španskom dnevniku „El Mundo“ nedavno izjavio: „Dobro mi je sa toliko novca. Mora da bude, jer znam koliko Urugvajaca preživljava sa mnogo manje.“

Hose i njegova žena, koja radi kao senatorka, takođe donira deo svojih prihoda.
Njih dvoje žive u skromnoj seoskoj kući na farmi cveća.0 dolara.

Njegova najvrednija kupovina je Folsvagenova „Buba“ koja košta oko 2.00

Od kada je Muhika došao na vlast 2010. godine, njegova zemlja se smatra jednom od najmanje korumpiranih na svetu!

 Nije ni čudo, kada im šef države nema račun u banci, niti bilo kakav dug, a zadovoljstvo pronalazi u porodičnom životu i društvu svog ljubimca psa Manuele.

A kakav je Muhika u odnosu na kolege?

Njegova plata na godišnjem nivou iznosi 15.000 dolara.

To je 5,8 odsto plate Dejvida Kameruna, premijera Britanije, 4,2 odsto zarade Stivena Harpera (Kanada), 3.1 odsto prihoda Baraka Obame, 2,9 odsto prihoda Reile Odinge iz Kenije, samo 2,5 odsto Džulije Džilard iz Australije, i mizernih 0,7 odsto novca koji zaradi Li Hsien Long iz Singapura.

Muhika inače živi vrlo jednostavnim i povučenim životom. On odbija da živi u predsedničkoj palati i, umesto da se on useli, ustupio prošle zime ovu raskošnu građevinu beskućnicima, kako bi ih spasao od smrzavanja.

 Pre izvesnog vremena predsednik Urugvaja se pojavio na nekom javnom događaju modrog nosa, upitan za povredu, objasnio je da se desila dok je pomagao susedu da popravi krov posle kišne oluje.

Urugvaj je najmanja nacija Južne Amerike, nakon Surinama. Ipak, ova majušna zemlja je treća po razvijenosti na kontinentu, a ne samo da je uspjela da izbegne svetsku ekonomsku krizu, već njena ekonomija ima pozitivan trend.

buka.com


P. S.

Ova objava ima karakter preuzete informacije, te  sam u  integralnom delu teksta izbegao iznošenje ličnog stava.

No, da li je pre svega ovo moguće?  Možda bi prikladniji podnaslov bio, na primer, NAJBOGATIJI PREDSEDNIK NA SVETU.

Prosudite!

Bora*S

____________________________________________________________________________________