MAJKA NAJVEĆE BRITANSKE PORODICE…

tamoiovde-logo1Imam šesnaestoro dece i mogla bih još da rodim

Su Redford ima 38 godina, a već ima 16 dece, devet sinova i sedam ćerki. U poslednje 24 godine porađala se na svakih 17 meseci. Prvi put je zatrudnela sa 14 godina.

Ona je majka najveće britanske porodice.

60572_1radfordfamily_630x0

Svi na okupu

– Moj muž Noel i ja imamo 16 dece. U njega sam se zaljubila kada sam bila veoma mlada. Kada smo krenuli da se zabavljamo, imala sam samo 13 godina, a Noel je bio tri godine stariji od mene. Nakon nekoliko meseci zabavljanja, ostala sam trudna – sa svojih 14 godina! – priča Su.

I ona i Noel su se iznenadili što je ostala trudna, jer su uvek pazili.

60573_2radfordfamily_630x0– Kada smo saznali, više smo brinuli zbog toga šta će biti sa našom vezom nego zbog toga šta će naši roditelji reći. Želeli smo da zadržimo bebu i ostanemo zajedno. Abortus nije dolazio u obzir – kaže Su.

Njihovi roditelji su teško prihvatili te vesti i zabranjeno im je da se viđaju sve dok se prašina nije slegla. U petom mesecu trudnoće napustila je školu.

Podučavana sam kod kuće sve dok nisam rodila Krisa. Nakon nekoliko meseci, vratila sam se u školu.

Noel je bio kuvar pripravnik i nije zarađivao mnogo novca, pa je promenio posao da bi zarađivao više.

60574_3radfordfamily_630x0Dane smo provodili zajedno, ali sam se uveče vraćala kod roditelja. Kad sam imala 17, iznajmili smo prvu kuću. Bilo je prelepo, bili smo prava porodica – priča Su.

Sa 19 gdoina ostala je po drugi put trudna. I ona i njen muž jedva su čekali da im se ćerka Sofi rodi.

– Kada smo saznali da je devojčica, osetili smo se kao da ćemo konačno imati savršenu porodicu. Oboje smo voleli da budemo roditelji: volimo da brinemo o deci, bliski smo i volimo jedno drugo. Odlučili smo tada da imamo još jednu bebu, pa se posle 18 meseci rodila i Kloi. A posle 18 meseci i Džek. Do tada je Noel već planirao da pokrene svoju pekaru.

Znam da je nekim ljudima teško da razumeju, ali mi jednostavno uživamo u roditeljstvu! – priča ona.

60575_4radfordfamily_630x0Prvo su živeli u trosobnoj kući koju su kupili kada su imali četvoro dece i očekivali peto. Zatim su uzeli četvorosobnu, ali su već posle 12 meseci morali da se presele u veću kuću. Posle nekoliko godina prerasli su i tu kuću.

– Mnogo smo se brinuli zbog toga što ne možemo da nađemo dovoljno veliku kuću, a da je u skladu sa našim budžetom. Napokon smo našli desetosobnu kuću sa tri kupatila, ogromnom kuhinjom i trpezarijom, iako smo potrošili mnogo vremena i novca praveći od nje kuću kakvu smo želeli. Ali vredelo je – kaže Su.

A onda je zatrudnela sa desetim detetom.

60576_5radfordfamily_630x0 Mislili smo „Koja je poenta ovako velike kuće ako je nećemo ispuniti decom?“ Rodila sam nakon toga još šestoro dece, svako sa 17 meseci razmaka. Finansijski nam nije uvek baš lako i nedeljno trošimo 300 funti na osnovne namirnice za kuću – kaže ona.

Sofi i Kloe su napustile kuću, pa sada u kući žive sa 14 dece. Sofi se pre dve godine porodila, pa su dobili još jednog člana porodice.

– Naša deca znaju da dele i dobro se slažu – kaže ova majka.

Prošle godine Su je imala pobačaj, ali se oporavila, i sada je spremna da rađa ponovo.
Vladimir Tanacković | Foto: Privatna arhiva
Izvor:zena.blic.rs

______________________________________________________________________________________________

BRISANJE GRANICA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Kad se izbriše granica između filma i stvarnosti

Dve ljubiteljke filmova postale su “detektivke” koje pronalaze lokacije na kojima su snimana njihova omiljena ostvarenja, a zatim ih fotografišu.

165635163752fe283c2370f968846523_orig

Foto: fangirlquest.tumblr.com

Tija Oman (25) i Satu Volden (26) putovale su na hiljade kilometara širom Britanije idući stopama svojih filmskih heroja.

Dve devojke iz Kardifa tako su rekonstruisale omiljene scene na svojim tablet računarima.

Oživele su scene iz blokbastera poput “Harija Potera”, “Jadnika” i “Ratnog konja”.

Osim toga, fotografisale su lokacije na kojima su snimane serije Dr Who, Šerlok i Merlin.

“Ukombinovale smo našu ljubav prema filmovima, serijama, fotografiji, putovanjima i još mnogim drugim stvarima”, kaže Tija.

Njihov blog fangirlquest.com čuva sećanja na više od tri hiljade kilometara putovanja.

146594420952fe283d95451216317079_v4 big

Jadnici (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

86130786652fe28407bd5a565014547_v4 big

Jadnici (Foto: fangirlquest.tumblr.com)


73488539752fe2840f327a075066447_v4 big

Konji rata (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

1308033552fe28418c8f0452821368_v4 big

Da Vinčijevi demoni (Foto: fangirlquest.tumblr.com)
.

1294219652fe284331b70964737975_v4 big

Šerlok (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

162528940052fe284469155341838490_v4 big

Dr Who (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

43556956552fe2845daabd486655575_v4 big

Dr Who (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

170376308452fe284753e7f851026625_v4 big

Hari Poter (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

84419012852fe2848e3ba5018141525_v4 big

Hari Poter (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

44445202452fe284a6da09745759864_v4 big

Merlin (Foto: fangirlquest.tumblr.com)

______________________________________________________________________________________________________

Daily Mail/b92.net

JAHANJE KONJA OKRENUTOG NAGLAVAČKE…

TAMOiOVDE_________________________________

Najčudnije skulpture na svetu

Magična česma koja lebdi u vazduhu, kralj koji jaše na naopačke okrenutom konju, viseći nosorog, obešeni čovek i džin koji proždire decu, samo su neke od čudnih, bizarnih i zabavnih skulptura, koje pokazuju šta sve čovek može da osmisli i oživi u umetnosti. Neke od njih su postale izuzetno popularne, a neke izazivaju podsmeh ljudi koji prolaze pored njih.

Širom sveta umetnici su za sobom ostavljali skulpture. Neke od njih postale su uvažena umetnička dela, a neke, iako nisu baš umetničke, privlače ogromnu pažnju.

Magicna cesmaMagična česma u Španiji

Jedna od najzanimljivijih je magična česma u španskom mestu El Puerto de Santa Maria. Naizgled, ona lebdi u vazduhu pomoću snažnog mlaza vode, a u stvari postoji skrivena šipka u mlazu vode. Ipak, mora se priznati da je odlična optička varka.

Spomenik Petru Velikom u Moskvi svakako je jedan od čudnijih. Osmislio ga je gruzijski vajar Zurab Cereteli u čast obeležavanja 300 godina od ustanovljavanja ruske mornarice. Podignut je 1997. godine, težak je hiljadu tona i osma je najviša statua na svetu.

Statua Petra VelikogRusku prestonicu „krasi“ statua Petra Velikog na brodu

Od početka je bio predmet kritika. U novembru 2008. godine proglašena je, po izboru Virtual Tourist, za osmu najružniju građevinu na planeti, a 2010. godine časopis Forejn polisi uključio ga ja u svoju listu najružnijih spomenika. Po odlasku bivšeg gradonačelnika ruske pretonice Jurija Luškova sa pozicije, moskovske vlasti su, navodno, toliko želele da se reše spomenika da su ponudile da ga presele u Sankt Peterburg.

Kralj-VaclavČeški kralj Vaclav na naopačke okrenutom konju

Kruže i glasine da je spomenik prvobitno bio osmišljen za komemoraciju 500 godina od Kolumbovog prvog putovanja, ali pošto nije mogla da se nađe američka mušterija promenjena mu je namena u ovu koju i danas ima.

Pomalo komična skulptura češkog kralja Vaclava kako jaše konja okrenutog naglavačke urađena je u Pragu.

Češka prestonica dom je i bizarnih skulptura, od kojih je svakako najupečatljivija skulptura obešenog čoveka na vrhu zgrade.

Kad smo već kod bizarnosti, ništa bolja nije ni ukrasna statua na fontani u Bernu koja prikazuje džina koji jede malu decu. Izrađena je 1546. godine, a treba da predstavlja grčkog titana Hrona koji proždire svoju decu.

Obeseni covek i dzin koji jede decuSkulpture obešenog čoveka i džina koji jede decu u Pragu i Bernu

Malo vedrija svakako je skulptura visećeg nosoroga u Potsdamu u Nemačkoj. Isto tako čudne i pomalo smešne svakako su velika kašika sa višnjom u Mineapolisu, kao i skulptura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji.

Jedna od najunikatnijih statua nalazi se u Melburnu. Spomenik Šarlu le Trobu uglavnom je običan, sem što je okrenut naopačke i „stoji“ na glavi.

Skulptura bebeSkultpura bebe u Derbišajeru u Velikoj Britaniji

Nadaleko poznata i jedan od najprepoznatljivijih detalja u Briselu je statua dečaka koji gasi požar – Maneken pis.

Veoma zanimljiv je i spomenik biciklistima koji svake godine učestvuju u kultnom sportskom događaju Tour de France. Urađen od aluminijuma i čelika, otkriven je 1995. godine, a konačno ime mu je Le Tour de France dans les Pyrénées.

Skulpture u Melburnu i PotsdamuStatua Šarla la Troba u Melburnu i visećeg nosoroga u Potsdamu

Izvor:rts.rs

Čudne skulpture i spomenici_______________________________

Velika-kasika-sa-visnjomManeken-pisSpomenik-Tour-de-France

 

 

SEĆANJE NA BUDUĆNOST…

tamoiovde-logo

ODEĆA – OD KOPRIVA!

Tkanine pravljene od „žareće“ biljke nisu ništa novo, a kakvo je vreme došlo-svi  ćemo nositi nešto slično. Nemačka vojska je tokom Prvog svetskog rata nosila uniforme od koprive, a u Drugom velikom ratu-od nje su pravljeni i padobrani

Razmaženoj deci koja mrljave za ručkom nekada se govorilo “Ješćeš ti koprive“ ili „Koprive su za tebe“. Kakvo je vreme došlo-pravi je trenutak da se ozbiljnije pozabavimo koprivama-hranljive su i – džabe. A i „neće grom u koprive“…

250px-Brennnessel_1

Foto:narodnatradicija.wordpress.co

 Ova biljka je bogata vitaminima i mineralima, a njena osobina da pomaže oporavku bolesnika posebno je cenjena u siromašnim i ruralnim oblastima-ne košta ništa, a ima je svuda, na poljima, u jarugama…  Postoje dokazi da su još stari Rimljani jeli koprivu, kao i da je u to doba korišćena i kod kuvanja mesa-da ga smekša. Kopriva je tradicionalni lek za skorbut, anemiju i nedostatak energije- zbog visokog sadržaja gvožđa, vitamina C, magnezijuma i drugih hranljivih materija.

Ali-to nije sve.

Ova biljka može se upotrebljavati za sve i svašta. S obzirom da je kopriva jedan od najbogatijih izvora hlorofila-vekovima je sok od stabljike i lišća korišćen za dobijanje stabilne zelene boje (uglavnom za odeću), dok je žuta dobijana kuvanjem korena. Početkom Drugog svetskog rata, Britanska vlada je uputila zvaničan zahtev da se napravi zaliha od sto tona kopriva, koje su korišćene za ekstrakciju zelene boje za kamuflažu. A Nemci su istu boju upotrebljavali za davanje lepše boje konzervisanom povrću(što i nije tako loše…).

Pronađeni su pisani tragovi da je u sarom Egiptu korišćen čaj od koprive za olakšanje bolova kod artritisa i lumbaga. Bilo je tu i nešto neprijatnijih načina za olakšanje tegoba: šibanje svežom biljkom, što se zvalo urtifikacija (po latinskom nazivu za koprivu-Urtica dioica), standardno je prepisivano za bolest poput hroničnog reumatizma, letargije, paralize, pa čak i za tifus i koleru. Ovaj način lečenja poznat je u mnogim kulturama i praktikovan je hiljadama godina. Navodno su rimski vojnici poneli sopstvenu koprivu na Britanska ostrva za lečenje umornih i bolnih nogu (od dugih marševa u uslovima hladne i mokre klime)-radi stimulisanja cirkulacije. Postoje dokazi da su na sličan način korišćena među ekvadorskim Indijancima, drevnim Rimljanima, kanadskim i američkim domorodačkim plemenima.

 PROTIVOTROV

A evo šta kažu pisani izveštaji…

TAMOiOVDE-DSC09356

Uniforme nemačkih vojnika
iz Prvog svetskog rata-
pgodite od čega su sašivene…

Hipokrat (460-377.pre nove ere) i njegovi sledbenici znali su za 61 lek od koprive. U drugom veku Galen iz Pergama, rimski lekar i filozof grčkog porekla, preporučuje koprivu u svojoj knjizi De Simplicbus kao „diuretik i laksativ, za pseće ujede, gangrenozne rane, otekline, krvarenja iz nosa, prejake menstruacije, bolesti u vezi sa slezinom, pleuritis, astmu, kraste i rane u ustima“. Dve stotine godina posle Galena, Apuletus Platonicus (oko 400.godine), u svojoj knjizi Herbarium of Apuletus pominje koprivu u kombinaciji sa konopljom ili kanibalisom „za lečenje simptoma osećanja hladnoće posle opekotina(šoka)“, a samu koprivu kao lek za „hladne povrede“. Tokom srednjeg veka (od 5. do 9. veka) proširen je „asortiman“ bolesti kod kojih je korišćena kopriva- našao se tu i herpes zoster, zatvor i „suva bolest“(verovatno se ovaj termin odnosio na probleme sa sinusima ili plućima, sluzokožom i kožom). Botaničar i travar iz 16. veka Džon Džerald koristio je koprivu kao protivotrov za razne otrove. U 17. veku, Nikolas Kalpeper (botaničar, travar, astrolog i lekar) preporučivao je ekstrakt meda i koprive za ispiranje grla i usta kod infekcija, i tvrdio da je kopriva moćna kod „kamena ili peska u bešici, parazita kod dece, kao antiseptik za rane i kožne infekcije, za giht, išijas, bolove zglobova i kao protivotrov kod otrovnih uboda životinja“.

Ali-kopriva ima još jednu namenu, poslednjih vekova pomalo zaboravljenu…

Vlakna iz stabljike ove biljke dugo su korišćena za izradu tekstila, a platno je bilo nalik lanenom ili onom od konoplje. Recimo, u Danskoj su otkriveni pogrebni pokrivači napravljeni od vlakana kopriva, a datiraju još iz bronzanog doba (3000-2000.godina pre nove ere). Evropljani, ali i američki domoroci koristili su vlakna žareće koprive za pravljenje jedara, sargija, užadi i ribarskih mreža. Kopriva je korišćena i za pravljenje odeće, međutim izgubila je popularnost negde u 16. veku, kada je primat preuzeo pamuk, koji je bilo lakše sakupljati i presti.Međutim, kada bi naišao period težeg snabdevanja dragocenom sirovinom-opet bi nastupila-kopriva.Tako se priča da je Napoleonova vojska bila kompletno obučena u uniforme od koprivinog platna, a prvi(kratkotrajni) povratak koprivinog platna dogodio se tokom Prvog svetskog rata.

Kako je Austriji i Nemačkoj ukinuto snabdevanje pamukom usled ekonomske blokade- nije bilo druge nego da se uniforme prave-od kopriva. Nemačka je relativno lako, bez sistematske proizvodnje uspela da proizvede 1.413 tona „novog“ prediva tokom 1915.godine i čak 2.976 tona 1917. A u „ono“ vreme, 1917. Britanci su bili veoma iznenađeni kada su ispitali sastav dve zaplenjene nemačke uniforme: utvrđeno je da su ispredene od kopriva…

Ponegde ove tkanine nisu zaboravljene.Tako je škotski pesnik Tomas Kembel(19. vek) žalio što se malo tako pažnje poklanja koprivi u Engleskoj, i zapisao je: “ U Škotskoj sam jeo koprive, spavao na čaršavima od koprive i večerao na stolnjaku od kopriva. Mlade i nežne koprive su odlično varivo.Stabljike starih kopriva su dobre kao lan za pravljenje odeće.

Čuo sam moju majku kako kaže da misli da je odeća od kopriva trajnija od bilo koje druge vrste platna“. Takođe, u Nepalu tradicija predenja kopriva nikad nije ugašena.

 A MOŽE I KUPAĆI KOSTIM

TAMOiOVDE-DSC09358TIO

U Nepalu se tradicija predenja
i tkanja koprive nije prekidala

  A evo i novog povratka koprive u tekstilnu industriju.

Naime, zahvaljujući novim tehnologijama predenja i tkanja- sada je mnogo lakše pretvarati stabljike u tkaninu i odeću. U istraživanjima u vezi sa stvaranjem novih tkanina prednjači dr. Rej Harvud, profesor tekstilnog inžinjeringa i materijala istraživačke grupe De Monford Univerziteta u Lesteru (Engleska)-radeći na prvom britanskom projektu ove vrste.Koji postupak grupa koristi za dobijanje prediva-nije tačno navedeno, ali tradicionalno se stabljike suše(najčešće tri dana na jakom suncu), a zatim se potope u vodu i tako drže desetak dana. Posle tog perioda, lako je isprati vlakna čistom vodom. A onda predstoji naporan postupak predenja.

Profesor, inače, tvrdi da ćemo uskoro svi nositi majice i kupaće kostime od kopriva, a svoje ogleden biljke tretira kao orhideje: „Svi mi se smeju kada ih plevim, ali one su vredne svoje težine-u zlatu“. Projekat je nazvan Sting (igra reči-sting je žaoka, bodlja-poznato je da kopriva žari), a sve je počelo 2004.

Harvud ne želi da ove tkanine budu samo trenutni modni hir, vać kaže da je „poenta da koprive postanu roba“, jer „modni trikovi ne zapošljavaju ljude“. Veruje i da koprive mogu oživeti tekstilnu industriju i posrnulu britansku ekonomiju, ali priznaje da je u početku bio skeptičan u vezi sa predivom od kopriva. Međutim, zainteresovao se za ovu sirovinu sredinom 1990-tih, kada je njegov tim počeo da oživljava korišćenje lana i konoplje.

„Niko nije dobio konoplju takvog kvaliteta kakvu smo mi pravili“- izjavio je, ali je dodao da je problem regulisati rast ove biljke, što kod koprive uopšte nije teško. „Kopriva je poznata kao čudesna biljka, leči prostatu, alergije i artritis. Ako se iseku i osuše, nestaju bodljice, tako da možete obući veš od ove biljke bez straha. A što je je biljka viša-vlakna dobijena od nje su jača“.

Harvud navodi da ima dokaza da su Nemci tokom Prvog svetskog rata „koristili koprive za pravljenje takvih stvari kao što su vreće, kaiševi, ranci i konjska oprema“, a kaže da se nešto slično dogodilo i u Drugom svetskom ratu, kada je nestašica pamuka dovela do toga da se koprive koriste za izradu- padobrana.U odbranu „ svoje“ biljke profesor kaže da se one koriste za biljni i životinjski svet-recimo- za leptire.

A zašto nam je uopšte potrebna odeća od kopriva? Zato što je priča o koprivama samo deo dugoročnog istraživanja EU- u potrazi za alternativnim usevima čija bi proizvodnja mogla da spreči poljoprivrednike da proizvode previše(?!) hrane.

Sve u svemu Harvud kaže:“ Kopriva raste u većini delova Evrope. Ona mrzi sušu, tako da će rasti u kišnim oblastima koje nisu pogodne za druge useve, recimo na zapadu Škotske“. Takođe, ova biljka može se naći svuda gde je zemljište bogato fosfatima, u jarugama, a uglavnom u blizini „naših“ staništa-jer se hrani ljudskim otpadom. Britanija ima svoj interes u ovome prvenstveno da se ne bi toliko oslanjala na pamuk, koji dolazi iz „trećeg sveta“ (Indija, Pakistan, Kina, Sudan…). Pamuk je sve traženiji, ali- ispostavilo se da nije dobar za životno okruženje- po nekim istraživanjima kultivacijom pamuka potroši se čak 20 posto pesticida u svetu, a u njihovoj proizvodnji koriste se hemikalije dobijene preradom nafte-koja je sve skuplja, a i dolazi iz „nezgodnih“ zemalja. No, dobro, ako je neko nešto naučio iz eksperimenata sa GMO pamukom, koji je trebalo sam za sebe da „pravi“ insekticide (posledica je samoubistvo desetine hiljada farmera u Indiji, koji su zbog slabog roda i ucenjivanja „Monsanta“, čiji je patent ovo seme-bankrotirali)…

U svakom slučaju, kopriva je „zelenija“ opcija.

 

DSC09357TIOKAKO PECKAJU

 Od čega je sačinjena „peckajuća struktura“ koprive? Svaka žaoka je zapravo šuplja „vlas“ukrućena silicijumom sa bazom koja sadrži toksin. Vrh iglice je veoma krt i ma koliko nežno ga dodirnuli, on puca, prolazi kroz kožu i isporučuje svoj „tovar“.

 Nekada se smatralo da je glavni sastojak koji izaziva žarenje-mravlja kiselina. Iako je mravlja kiselina zaista prisutna u bodlji, nedavna istraživanja su pokazala da su glavne hemikalije histamin, acetilholin i 5-hidroxitriptamin (setotonin)…

 Inače, iglica domaće koprive nije ništa u odnosu na one kojima su opremljene tropski delovi „porodice“. Jedna vrsta u Timoru izaziva simptome poput peckanja i žarenja koji mogu trajati danima, pa i nedeljama, a ako se dobro „ožarite“ „sortom“ sa Jave-može nastupiti i smrt.

Spomenka Milić/Treće oko, br.607 od 19.03.2013.

Priredio: Bora*S

___________________________________________________________________________________________________

I NEMOGUĆE, IPAK, MOGUĆE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________

RASTE, IAKO JE ZAPEČAĆENA VEĆ 40 GODINA !

Thriving since in a bottleJedan Britanac ući će u anale zahvaljujući neobičnom eksperimentu, kojim je pokazao da biljka može da opstane bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci čak 40 godina.

Dejvid Latimer iz provincije Sari u Velikoj Britaniji zasadio je biljku vrste „Tradescantia“ u ogromnoj staklenoj boci 1960. godine i zapečatio je 12 godina kasnije.

Na veliko iznenađenje, ova neverovatna biljka nakon 40 godina i dalje cveta bez svežeg vazduha i vode u zapečaćenoj boci, piše Dejli mejl.

Penzionisani inženjer elektrotehnike Dejvid Latimer, ceo život se iz hobija bavi botanikom i u svojoj kolekciji ima preko 5.000 biljnih vrsta, a biljka u boci je deo eksperimenta kojim je hteo da sazna koliko dugo ova vrsta može da opstane u potpuno izolovanoj sredini.

Neobični eksperiment započeo je1960. godine kada je u četiri identične boce na isti način zasadio vrstu „Tradescantia“ i 12 godina kasnije je zapečatio.

Biljke u tri boce su nakon nekoliko meseci potpuno uvenule, a na veliko iznenađenje, jedna je preživela do danas i, što je najneverovatnije, buja i cveta kao da ima svu potrebnu negu.

Prema Latimerovim rečima biljka sama obezbeđuje vlagu, hranljive materije i kiseonik uz pomoć sunčeve svetlosti koju apsorbuje kroz staklo.

„To je sjajan primer koliko biljka može da se prilagodi i šta može da postigne u potpuno izolovanoj sredini“, rekao je Dejvid.

Flaširani primerak opstao jei napredovao usled procesa fotosinteze, uprkos tome što je odsečen od spoljašnjeg sveta.Ova biljka, prema Latimarovom objašnjenju, apsorbuje solarnu energiju danju, a vodu stvara iz listova, koji kapima proizvode i kiseonik u ciklusu, kao i ugljen-dioksid i hranljive materije.

Boca u vidu bašte stvara prostor, koji je nalik eko-sistemu u kojem biljke mogu da prežive pomoću fotosinteze i da recikliraju hranljive materije.

izvor:bijeljina.org

ŠKOTSKE BOLNIČARKE ŽIVOT DALE ZA SRBIJU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Za razliku od Srba, Britanci imaju kratko pamćenje.

Retko ko u mojoj domovini zna koliko je Srbija propatila, ili da su Srbi stali rame uz rame sa nama. Sramota je što su se dve zemlje sa tako jakim istorijskim vezama toliko udaljile. Nadam se da će se to promeniti, i da će moj rad o “škotskim bolničarkama” u Srbiji i Flori Sandes, jedinoj Britanki u Srpskoj vojsci tokom Velikog rata – koliko god skroman bio – tome malo doprineti.

Ovako govori Luiz Miler, književnica iz Škotske, već godinama obuzeta sudbinom hrabrih Škotlanđanki koje su krajem 1914. pohrlile u Srbiju kako bi negovale ranjene srpske vojnike.

Do ove priče Milerova je, veli, došla sasvim slučajno:

-Tu se, opet, vidi razlika između Srba i Britanaca., jer kod nas je delo ovih žena potpuno zaboravljeno. One se ne pominju u udžbenicima istorije iako je Prvi svetski rat započeo u Srbiji. Istočnom frontu se ne poklanja dovoljna pažnja. To je samo fusnota u britanskoj istoriji. Šteta, jer čim malo zagrebete vidite jednu neverovatnu priču- govori Luiz Miler.

To je storija o jedinstvenoj zdravstvenoj ustanovi u istoriji medicine., o “bolnici škotskih žena” u kojoj su isključivo radili dobrovoljci sa Ostrva. Ovakavih bolnica, gde su negovani ranjenici i bolesnici, samo u Srbiji –  1915. godine rezorenoj i ratom i pegavim tifusom – bilo je četiri: u Kragujevcu, Mladenovcu, Valjevu i Lazarevcu. Jedna je radila u Dobrudži, još tri na Solunskom frontu.  I dve škotske ambulante su u Francuskoj zabrinjavale srpske ranjenike. Zato je ovo, podseća Liuz Miler, i priča o odanosti i požrtvovanju, i bliskosti dva naroda, Škota i Srba.

-Žene su tada u Britaniji bile tretirane kao osobe drugog reda. A kada su došle u Srbiju bile su jednake i sve su, bez izuzetka, govorile o hrabrosti i ljubaznosti našeg naroda. Kakav je to šok za svakoga ko bez razmišljanja prihvata sve što piše o Srbima u ovdašnjim novinama-  podseća Milerova.

Više od 20 Britanki umrlo je u Srbiji. Tri su pokopane u Kragujevcu, među njima i najpoznatija, dr Ellizabet Ros. Na njenom grobu u gradskom groblju u srcu Šumadije piše: “Ona je dala svoje srce srpskom narodu”.

A Flora Sandes odlikovana je oredenom Karađorđeve zvezde. Ostala je , i posle rata, da živi u Beogradu. Udala se za “belog Rusa”, Jurija Judeniča i 1941. godine ponovo obukla vojničku uniformu. Zato je odvedena u koncentarcioni logor.

– Ona nije bila samo srpska heroina. Flora Sandes je i jedina Britanka koja je zvanično bila vojnik u Prvom svetskom ratu i – jedini oficir. Čin narednika dobila je u Srpskoj vojsci.

Oduševilo me je što vi, Srbi, niste nimalo nalik na nas Britance, ne zaboravljate ljude koji su vam činili dobro – kaže Milerova dodajući da je o Flori Sandes i škotskim bolničarkama osamdesetih godina napisano nekoliko knjiga u Britaniji, ali nisu prošle dovoljno zapaženo.

Njena knjiga “Život kapetana Flore Sandes” već je nominovana za jednu prestižnu nagradu u kategoriji biografije. Napisana je u saradnji sa potomcima junakinje koji žive u Engleskoj i Južnoj Africi.

Verujemo da će ova vredna knjiga biti štampana i u Srbiji, na srpskom jeziku, zapisao je 12. februara 2011. Marko Prelević u “Novostima”.

Iz knjige „Srbija u velikom ratu u 99 slika“- Brana Filipović