TRAJANOV MOST…

tamoiovde-logo

Trajanov most je 1000 godina bio najveći u svetu i nalazio se u Srbiji

Trajanov most je bio monumentalna građevina na reci Dunav u delu gde protiče kroz Đerdapsku klisuru. Spajao je Gornju Meziju i Dakiju (današnju Srbiju i Rumuniju), dve provincije Rimskog carstva. Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, a nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova.

Trajanov most na Dunavu

Most je izgrađen po naredbi rimskog cara Marka Ulpije Nerva Trajanad, a svečano otvoren 105. godine tokom Drugog pohoda rimskog cara Trajana na Dačane.

Dužina mosta je bila 1.097,5 metara i oko 1.000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen u svetu, nalazio se u blizini današnjeg sela Kostol kod Kladova sa srpske strane i Turn Severina sa rumunske strane. Most je projektovao najveći arhitekta toga doba – Apolodor iz Damaska – zbog čega spada u red najznačajnih dela rimskog građevinarstva.

Izgradnja Trajanovog mosta – Radu Oltean

Rimski car Trajan početkom drugog veka naredio je da se izgradi put kroz Đerdapsku klisuru i most do tada neviđenih razmera. Glavni Trajanov cilj bio je da premosti Dunav i svoje trupe prebaci na levu obalu reke, koju su kontrolisali Dačani.

Izbor mesta za izgradnju mosta je bio uslovljen prirodnim karakteristikama Dunava na ovim prostorima. Korito reke je dosta peskovito. Dunav je na tom delu bio vrlo miran i malih dubina. Neposredna blizina ostrva Šimijan pružala je mogućnost graditeljima da se pregrađivanjem Dunava tok reke usmeri najpre u jedan rukavac i na isušenom dnu izgrade stubovi, a zatim to isto učine sa drugim rukavcem.

Đerdap

Arhitekta iz Damaska, Apolodor, je o gradnji mosta izveštavao redovno u svom spisu koji je kasnije izgubljen, a podatke o mostu, njegovom izgledu i gradnji zapisali su istoričari Dion Kasije i Polibije, kao i pesnik iz Vizantije Ceces.

Trajanov most je podignut za neverovatno kratko vreme, od 103. do 105. godine. To je prvi most ikada podignut na donjem Dunavu koji je na tom mestu širok oko 800 metara i oko 1000 godina je važio za najduži most ikada sagrađen i to u rekordnom roku s obzirom na tadašnju tehnologiju gradnje.

Trajanova tabla

Izgled mu je uklesan mnogo godina kasnije na Trajanovom stubu u Rimu. Nakon izgradnje Trajan je naredio da se u stenu iznad puta ukleše natpis:

Imperator Cezar, božanskog Nerve sin, Nerva Trajan Avgustus Germanik, vrhovni sveštenik, zastupnik naroda po četvrti put, otac domovine, konzul po četvrti put, savladavši planinsko i dunavsko stenje, sagradio je ovaj put.”

Prikaz mosta na rimskom novčiću

Most je porušen po naređenju cara Aurelijana (270-275) kad su Rimljani pod navalom varvarskih plemena morali da napuste tadašnju provinciju Dakiju. Drugi izvori govore da je porušen 20 godina nakon izgrdanje po naređenju cara Hadrijana (117-138) što je manje verovatno jer su Rimljani još vladali Dakijom, a neki, opet, veruju da se raspao mnogo kasnije, pod uticajem vode.

Dvadeset stubova se još moglo videti 1856. godine, kada je vodostaj Dunava bio rekordno nizak. Godine 1906. Međunarodna komisija za Dunav je odlučila da uništi dva stuba koji su ometali navigaciju. Ostaci 16 stubova Trajanovog mosta su locirani 1932. godine. Pola veka kasnije arheolozi su uspeli da lociraju njih 12, a četiri je verovatno u međuvremenu odnela voda. Ostaci prvih stubova na obe strane i danas se mogu videti na obalama Dunava.

Prikaz Trajanovog mosta na stubu u Rimu

Dobri car Trajan

Puno ime ovog cara nakon usinovljenja je bilo Marko Ulpije Nerva Trajan. Rođen je 53. godine, umro 117, a na presto stupio 98. godine kao rimski car, naslednik Nervin i pripadnik Antoninske dinastije. Prilikom preuzimanja vlasti Trajan je rekao: „Biću poštovan kada Dakiju učinim rimskom provincijom i kada Dunav i Eufrat pređem preko mosta.“

Trajanova tabla

Trajan je bio prvi car koga je usvojio prethodni car, a da sa njim nije bio ni u kakvom srodstvu. Takođe je bio drugi u nizu petorice dobrih careva (Nerva, Trajan, Hadrijan, Antonin Pije i Marko Aurelije) koji su nasleđivali jedan drugoga putem usvajanja i tokom većeg dela drugog veka obezbedili carstvu unutrašnju harmoniju i dobru vladu. Osim toga, Trajan je bio prvi car rođen u nekoj provinciji.

3D rekonstrukcija Trajanovog mosta: D. Stevanović

Izvor: rasen.rs/2016/06/26

__________________________________________________________________

Advertisements

KAKVA SVE BLAGA SRBIJA IMA…

tamoiovde-logo

RIMSKI MOST KOD IVANJICE: Kakva sve blaga Srbija ima, a da to i ne zna!

Šesnaest kilometara jugozapadno od Ivanjice, u selu Kumanica, zarastao u prirodu kao da se nalazi u jukatanskoj džungli, leži preko reke Moravice most koga narod tog kraja od pamtiveka naziva rimskim, iako njegove linije govore da je sazidan za vreme Turaka. To, međutim, ne mora ništa da znači

80

Rimski most u blizini Ivanjice, kod sela Kumanice

Naša je zemlja kao zapušteni tavan stare kuće na koji se niko nije popeo još od kako je deda Miloje poginuo na Ceru. Ne znamo kako da drugačije objasnimo činjenicu da kulturno i prirodno nasleđe kojeg naša zemlja ima u obilju leži ili zaboravljeno ili zaraslo šumu i korov kao da je u pitanju jukatanska džungla i hramovi Maja, a ne Srbija, Balkan i Evropa.

Danas vam otkrivamo postojanje jednog takvog blaga, za koje zna vrlo malo ljudi. Naravno, da je u pitanju neka druga država, malo svesnija što se tiče ovakvih stvari, znala bi cela zemlja; ovako, ne zna skoro niko.

Takozvani Rimski most se nalazi u selu Kumanica na oko 16 kilometara jugozapadno od Ivanjice u pravcu prema planini Goliji, u blizini jedne stare i nažalost, kao i Srbija, zapuštene vodenice-potočare. Nadnosi se nad reku Moravicu, što je u stvari Zapadna Morava u svom gornjem toku, jednim svodom polukružnog oblika koji se oslanja na stenovite obale svojim oporcima i upornjacima, preko ne baš izraženih stubova; da budemo precizni, oporci svoda skupa sa paralelnim krilnim zidovima čine obalne stubove.

Most je širok 2,4 metra, a to je istovremeno i širina kolovoza; dugačak je 14 metara, računajući i stubove, a veličina lučnog otvora je 6,72 metra. Visok je oko 4 metra. Sa svih strana je okružen zelenilom i potpuno je utopljen u prirodu i okruženje, tako da posmatrač nema utisak da je u pitanju veštačka tvorenima.

85Deo je starog, i ponovo moramo da kažemo, zapuštenog puta, koji je danas prohodan samo za pešake, tovarne životinje, bicikliste i motocikliste, koji je nekada vodio iz Ivanjice pa preko Međurečja i sela Bratljeva, za Sjenicu, odnosno rašku oblast, kojim je mnogi karavan tokom epohe carigradskih sultana prošao. I ispred i iza njega, drevni se drum oštrim krivinama i velikim usponima penje na obale reke preko koje prelazi.

Sam most je delom sagrađen od tamnih glinenih škriljaca kojih ima na obala Moravice; manji deo čeonog zida je uz čela svodova sazidan krupnim lomljenim kamenom, a mestimično ima i nepravilnih komada oblutaka. Ostatak mosta, njegov najveći deo, sagrađen je od pločasto lomljenog kamena, tačnije – od krupnih pločastih komada škriljaste stene koje u okolini ima u skoro neograničenim količinama. Zbog toga se veruje da je sazidan u više razdoblja.

Na desnom obalnom stubu uzvodno postoje ostaci nepravilno izvedenog kljuna, kao neke vrste zaštitnog zida koji je imao zadatak da vertikalni krilni zid mosta zaštiti od nabujale Moravice, a slična stvar postoji i kod levog oporca uzvodno.

84Rimski most danas koriste samo pešaci, seljani iz okoline, i retki turisti-pustolovi, što strani što domaći, koji se sigurno iznenade kada nabasaju na blago u polunaseljenoj nedođiji. Oko mosta se granaju mnogi brdski putići.

Ko je i kada tačno sazidao ovaj most u selu Kumanica nije lako utvrditi. Nije nemoguće, ali nije lako; za to je potrebno da se neko stručan angažuje, da ispita sam most, metod gradnje, materijal, istorijske izvore, i tako dalje. Reklo bi se da je u pitanju turski most, pošto mu otvor liči na jedini očuvani otvor na mostu preko Uvca, a sudeći po tehnici verovatno je sazidan u 15. stoleću kada i mostovi u našoj bivšoj carskoj prestonici Prizrenu.

Narod ga zove Rimski most iz naučno neshvatljivih razloga; kao što nauka ne može da objasni kako Srbi pamte cara Dukljanina (rimskog imperatora Dioklecijana) ako su došli na Balkan nekoliko vekova nakon što je ovaj preminuo, ne može da objasni ni zašto rimskim zovu turski most. Svakako ne zbog netrpeljivosti prema Osmanlijama, pošto onda ni običnu kafu ne bismo nazivali turskom već bismo je zvali srpskom, kao što je Grci zovu grčkom.

83Ne, pre će biti da je sadašnji izgled most dobio za vreme Otomanskog carstva, ali da je za vreme Rimljana na tom mestu postojao most koji su Otomani obnovili jer je i tada kao i u antici to bio najkraći put ka Duklji iz pravca Mezije; to što mnoštvo različitih materijala korišćeno pri izgradnji sugeriše da je građen u više razdoblja, samo potvđuje ovu hipotezu.

Bilo kako bilo, nesumnjivo je u pitanju vešto izgrađena i lepa tvorevina, neobično vitkih i skladnih linija.

Još nešto, pre nego što zapečatimo tekst. Zanimljivo bi bilo videti i poreklo imena sela u kome se nalazi; etimologija bi mogla da bude povezana sa turkijskim narodom Kumana, čiji su se neki pripadnici nakon mongolske invazije 1237. godine naselili u Bugarskoj: neki su, može biti, zalutali i zapadnije, u naše krajeve. Nešto kasnije, zna se, ugarska je supruga kralja Dragutina bila po majci Kumanka, a u naše su krajeve zalazili i njihovi plaćenici tokom dinastičkih borbi između Dragutina i Milutina (spalili su Žiču). I tako dalje.

Sa druge strane, u Iranu, nedaleko od obale Kaspijskog mora, postoji selo Kumani. Veza, ipak, teško da postoji. Ali, opet, ko zna.

(Telegraf/Ivatourism)

Izvor:arheo-amateri.rs

__________________________________________________________________________________

MOST OD TRAVE…

tamoiovde-logo

Malo selo u Peruu održava tradiciju staru više od hiljadu godina.

Svake godine, lokalno stanovništvo koje živi na obe strane kanjona reke Apurimak u Peruu, koriste tradicionalne tehnike kako bi obnovili most Kesvačaka koji spaja dve obale.

 most_od_traveIzgradnja čitavog mosta traje tri dana, ali to nije najimpresivnija stvar.

Ono što je stvarno neverovatno je to da od materijala koriste samo travu!

Trava po imenu Kojo se bere i sakuplja, a potom plete u sitne pletenice koje se posle naknadno isprepletavaju u jake kanap. Svi se udružuju i rastežu kablove od trave kako bi dobili elastrčnost. 

Most se svake godine ruši i ponovo pravi na ovoj lokaciji i to je tradicija koja je ostala još od vladavine Inka u ovim područjima. 

Pogledajte kako izgleda pravljenje mosta od trave.

Izvor:srbijadanas.com

___________________________________________________________________________________

NESVAKIDAŠNJI HOTEL USRED PRAŠUME…

tamoiovde-logo

Kao iz bajke: Ovo je najluksuzniji hotel u Čileu, a nalazi se usred prašume!

U prašumama južnih Anda, nalazi se kranje nesvakidašnja građevina. Reč je o veštačkom vulkanu nazvanom Magična planina, na kojoj umesto lave teče voda koja se sliva niz balkone luksuznog hotela koji se tu nalazi.

-hotel

Hotel kao iz bajke, Foto: Profimedia.rs

Ime ovog dvorca iz bajke je „Montana Magica Lodge“ i nalazi se u samom srcu Patagonije na prostoru od 300.000 ara u okviru Hulio Hulio biološkog rezervata. U potpunosti je napravljen od drveta i kamena, te izgleda kao da je deo filma o Gospodaru prstenova.

Posetioci ovog hotela mogu svakodnevno da uživaju u predivnoj prirodi Čilea, ali i da posmatraju neke od zaštićenih i retkih životinja poput Pudu srne, koja je visoka svega 30-ak centimetara.

Unutar hotela se nalazi 13 soba, koje krase kupatila u potpunosti napravljena od drveta, a uključuju i džakuzi izrezbaren od velikog komada drveta. Da bi ušli u ovaj hotel, posetioci moraju da pređu viseći most, napravljen od drveta i konopa.

Među ponuđenim aktivnostima tu su mini golf, jahanje konja, rafting, planinarenje i zip lajn. Cene soba se kreću od 200 do 350 evra za noć, što se za ovo mesto može smatrati pravom sićom.
Autor: MMV

Izvor: 24sata.rs

_______________________________________________________________________________________

Saznajte ovde: LEDEN I ČAROBAN…

_______________________________________________________________________________________

PLJUNI, PA ZALEPI…

tamoiovde-logoDa li biste se usudili da ga dodirnete?

flickrdaveynin1

ULAZ U ULICU ŽVAKA, FOTO: FLICKR, DAVEYNIN

Šriom sveta postoje različite prakse, nekada i tradicije lepljenja i kačenja određenih nazovimo predmeta na zidove i mostove.

Amerikanci u proseku žvaću od 160 do 180 žvaka po osobi godišnje što je oko 800 grama po osobi godišnje.

To ih svakako donekle čini zavisnicima, jer se ukupno u Americi sažvaće 250.000 tona žvaka godišnje!

Većina žvaka na kraju završi na nečijim cipelama, dakle na ulici, često na zidovima, u školi ispod klupa, a neretko i na stolicama gradskog prevoza tj. na nečijoj garderobi.

flickrrlevans

ZDI JEDNE OD ZGRADA, FOTO: FLICKR, RLEVANS

 Na čišćenje žvaka Amerikanci godišnje potroše milione dolara!

Ali ko bi rekao da žvake zbog svoje rastegljivosti, ali i boja mogu da inspirišu i ponekog umetnika. Pogledajte samo ovaj gadan zid koji zaista privlači ogromnu pažnju u Americi.

Nazivaju je Ulica žvaka, a nalazi se u San Luis Obispu u Kaliforniji. Četiri ipo metra visoka, a 21 metar dugačka uzana ulica izlepljena je žvakama prolaznika.

flickrjareed

LEPI SE I PO PROZORU, FOTO: FLICKR,JAREED

Žvake se nalaze na zidovima i jedne i druge strane, a kada se sve žvake sa zida saberu dobijemo dužinu od oko 20 metara!

Ko je započeo lepljenje ovih žvaka nije baš najjasnije. Istoričari veruju da je tradicija lepljenja žvaka počela nakon Drugog svetskog rata i to od strane maturanata San Luis Obispa.

flickrdaveynin

OBE STRANE ZIDA SU POTPUNO IZLEPLJENE, FOTO: FLICKR,DAVEYNIN

Moguć rivalitet između Srednje škole San Luis Obispa i Politehničkog univerziteta Kalifornija i takmičenje ko će više žvaka zalepiti eskaliralo je u jedu ulicu sa zidovima od žvaka.

 Već 1970. godine ova uska ulica postala je popularna među lokalnim stanovništvom.

Javile su se i mnogobrojne žalbe vlasnika prodavnica zbog čega su zidovi te godine čak dva puta potpuno očišćeni.

Al džaba!

flickrjhayne

A REKLO BI SE DA UOPŠTE NE MIRIŠE PRIJATNO, FOTO: FLICKR,JHAYNE

Mnogi stanovnici ovoga grada sada zidove od žvaka smatraju umetnošću.

Na njima su žvake izlepljene u raznim obilcima, znakovima, slovima. Tu ima portreta, cveća, pisama.

Na primer od žvaka u raznim bojama preko zida je ispisano „Ja volim SLO“, što su prva slova imena ovoga grada.

 

flickrmorgankern

DA LI BISTE I VI ZALEPILI JEDNU ŽVAKU?, FOTO: FLICKR,MORGAN_KERN

Da li biste i vi zalepili jednu žvaku?

Izvor:prva.rs

___________________________________________________________________________________

SARADNICA KREATIVE NOMINOVANA ZA NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA…

tamoiovde-logo
Sa zadovoljstvom vam predstavljamo našu dugogodišnju saradnicu Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Ivanjevaca u Makedoniji. Vesela je saradnik udruženja „Kreativa-kreativno obrazovanje“ od samog početka njegovog međunarodnog angazovanja.

10841279_10205269886376149_674809680_n
‪Možemo slobodno reći da je Vese Vesela Bogdanovic prvi ambasador nevladine organizacije iz Srbije „Kreativa-kreativno obrazovanje“ i mi smo joj nesebično zahvalni na tome. Vese i „Kreativa“ imaju zajedničko polje delovanja, a to je kreativno obrazovanje.

1460115_10202267869967615_1126133292_nOno što često pomenu članovi Kreative je želja da imamo jednu Veselu u Srbiji. Ono, što često javno govori Vesela, je želja da postoji jedna Kreativa u Makedoniji. U svakom slučaju, Vesela kao pojedinac i „Kreativa“ kao udruženje, čine jedan most između dva obrazovna sistema, između Srbije i Makedonije. Korisno je za globalno kreativno obrazovanje sto postoji jedna Vesela kao njegov simbol.

10150776_576492749131650_8299266481657533310_nImali smo čast i zadovoljstvo da Veselu Bogdanovic, učiteljicu iz Makedonije, angažujemo na različitim projektima i da se uverimo u njene sposobnosti.

Osim sto je spremna da prezentuje svoj rad i primere dobre prakse na našim tribinama, konferencijama i okruglim stolovima, isto tako je nebrojeno puta bila spremna da volonterski realizuje različite radionice za naše korisnike.

10606160_644938858953705_6934571456962274409_nDrago nam je da je njen rad prepoznat i od strane svetskih eksperata, naučnika, pedagoga, psihologa i novinara i da je nominovana u okviru takmičenja GLOBAL TEACHER PRIZE za NAJBOLJEG NASTAVNIKA SVETA zajedno sa još samo 50 nastavnika na svetu (jedina sa Balkana).

10305050_644789462260227_5153252710903102211_nNagrada za ovakvu laskavu titulu je krajnje podsticajna, jer će najbolji nastavnik dobiti okruglih MILION DOLARA.

Znajući kako Vesela Bogdanovic razmišlja, ne sumnjamo da bi dobar deo nagrade bio uložen u kreativno obrazovanje i iz tog razloga UG „Kreativa-kreativno obrazovanje“ želi da to bude upravo Vese, kreativna uciteljica iz Makedonije.

UG Kreativa-kreativno obrazovanje Izvor:kreativnacarolija.wordpress.com

___________________________________________________________________________________

SVE SE OSIPA I PROLAZI…

tamoiovde-logo1Samo na Drini ćuprija ostaje…

Višegrad i Andrićgrad, turistički biseri Republike Srpske: Dok prelazite čuveni most, ne možete a da ne zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda

GLAVNA_620x0
Na mestu gde Drina izbija celom težinom svoje vodene mase, zelene i zapenjene, iz prividno zatvorenog sklopa crnih i strmih planina, stoji veliki, skladno srezani most od kamena, sa jedanaest lukova širokog raspona… Ovim rečima nas Ivo Andrić uvodi u knjigu „Na Drini ćuprija“, u živote Višegrađana čije je karaktere ovaj most oblikovao, i sudbine odredio.

Na 16 km od granice Republike Srpske sa Srbijom, „na mestu gde Drina izbija u naglom zavoju iz dubokog u uskog tesnaca koji stvaraju Butkove stjene i Uzavničke planine“ – nalazi se Višegrad.

Prvi put se pominje 1433. godine kada je pripadao moćnoj srpskoj vlastelinskoj porodici Pavlović, pod čijom je upravom bio i srednjovekovni grad Dobrun. Prema turskim izvorima 1544. godine osvaja ga Osman Paša i on ostaje pod turskom vlašću sve do Berlinskog kongresa 1878. kada čitavu Bosnu preuzima Austrougarska.

Dolaskom Austrougara, koji uvode zemljišne knjige, gradi se vodovod, pruga i javne građevine,a Višegrad dobija konture gradske sredine. Nakon toliko vekova, događaja koje Drina donela i odnela, pogledi ovdašnjih ljudi su i dalje uprti u ćupriju, mesto kome hrle reke turista, a koja je jula 2007. godine stavljena na UNESKO listu svetske kulturne baštine.
Građen u istočnjačkom stilu pod „dirigentskom palicom“ najčuvenijeg turskog arhitekte Kodže Mimar Sinana u periodu od 1571. do 1577. godine, čuvena ćuprija je zadužbina velikog vezira Mehmed-paše Sokolovića (1506-1579). Jedno od velikog broja dece koje su Turci za vreme Danka u krvi oteli od roditelja, preveli u islam i školovali kao elitne osmanlijske vojnike, bio je i Bajica Sokolović, iz sela Sokolovići u okolini Višegrada.

andrigrad2Zahvaljujući svojim sposobnostima, postaće jedan od velikih vojskovođa, koji će na vrhuncu svoje moći narediti gradnju mosta na Drini i to o svome trošku.

Remek delo tadašnjeg graditeljstva, dužine 179,5, širine 6,30 i visine 15 metara, građen je od kamena dovoženog iz Višegradske banje. Desna terasa, kada se ide iz grada, zove se sofa i predviđena je za odmor prolaznika (ovde se vode borbe turista za savršenu fotografiju), a preko puta nje se nalazi kameni zid u koga su ugrađene dve ploče od belog mramora, sa stihovima pesnika Nihadija na arapskom pismu, koji govore o graditelju i godini izgradnje.

Andric-gradDok prelazite most, zaobilazeći turiste i prodavce suvenira, primorani ste da zamislite sve Andrićeve likove kako prolaze ovuda. Pijanog Ćorkana kako šeta po ogradi mosta, lepu Avdaginu Fatu koja se baca sa ovog mesta kako je ne bi udali u Nezuke, popa Nikolu i Mulu Ibrahima u živom razgovoru, jednako smelu i otresitu Lotiku i Alihodžu koji se pita kako to da baš svaka promena u kasabi zakači baš njega…

U svom postojanju most je, kao i Višegrađani, pretrpeo mnoge nedaće, poplave, ratove, promenio mnoge vlasti. U periodu između dva svetska rata, most je privremeno bio osposobljen za saobraćaj uz pomoć metalne konstrukcije, ali su miniranjem 1943. godine stradala još četiri stuba. Tek nakon detaljne rekonstrukcije od 1949. do 1952. godine, mogla je da se nastavi „nesvesna filozofija kasabe” da je život neshvatljivo čudo, jer se neprestano troši i osipa, a ipak traje i stoji čvrsto kao na Drini ćuprija.

andrigrad3I kao što je gradnja mosta uvela polemiku među ljude ovoga kraja, tako je bilo i sa izgradnjom druge turističke atrakcije Višegrada – Andrićgradom. Zamišljen kao vremeplov kroz 500 godina istorije ovog podneblja, šetnja kroz knjigu „Na Drini ćuprija“ i kao oda Andriću, ceo kompleks je nastao juna 2012. godine. Prolazak kroz glavnu kapiju otvoriće vam čitav jedan novi, nestvarni, a ipak tako opipljiv svet.

Niske građevine, sa ašik pendžerima i fasadama od haotično složenog kamena odvešće vas u neko staro doba. Desno od kapije, nalazi se prva celina Andrićgrada u čijem sklopu su Vizantijska kula i Srpski trg. Ovde se nalazi kopija starog vizantijskog konaka koji će uskoro postati dom brojnim studentima. Tu će se naći i spomenik Mehmed-paši Sokoloviću i Patrijarhu Makariju.

crkva-posvecena-caru-LazaruNasuprot ovog trga nalazi se Trg Osmanlija sa brojnim dućanima, a čije je centralno zdanje Karavan saraj, odnosno stari Kameniti han iz romana. Glavna ulica nosi naziv Mlada Bosna, po organizaciji kojoj je pripadao i sam Andrić. Treća celina počinje kada se prođe Turska kula i posvećena je sećanju na Austrougarsku vlast. Precizno složen kamen, ukrasi i kovano gvožđe jesu odlika ove arhitekture, u čijem duhu je urađena i knjižara zanimljivog naziva „Ili-ili“.

Uprkos činjenici da se u njoj prodaju knjige, ali i autohtona hercegovačka vina, naziv se ne odnosi na izbor koji će kupac napraviti- ili knjiga ili vino- već na omiljeno delo našeg nobelovca. Tu knjigu Sorena Kjerkegora, Andrić je uspeo da „prošvercuje“ u zatvor u Mariboru, nakon što su ga austrougarske vlasti uhapsile u Splitu kao pripadnika organizacije koja je izvršila atentat na Franca Ferdinanda na Vidovdan 1914. godine.

manastir-DobrunFasadu multipleksa, sa tri bioskopske sale, ukrašava mozaik od 300.000 kamenčića koga je narod nazvao „Povuci-potegni“. Na njemu su prikazani Emir Kusturica, Branko Ćopić, Novak Đoković, Milorad Dodik, ali i Bisenija Treščenko, mlada neafrimisana umetnica. Konopac koji drže u rukama simbol je načina na koji je ovaj grad građen.

Dalje, šetnjom niz ulicu videćete mozaik na kome su pripadnici Mlade Bosne- Bogdan Žerajić (1910. pokušao atentat na generala Varešanina, austrougarskog namesnika Bosne, i misleći da ga je ubio izvršio samoubistvo), Gavrilo Princip, Trifko Grabež, Vasa Čubrilović, Danilo Ilić…

Tu su ispisani poslednji stihovi koji su ostali iza Principa u Terezinu, u ćeliji gde je umro: „Naše će sjene hodati po Beču, lutati po dvoru, plašiti gospodu”.

mozaik-mlada-bosnaTako se stiže do glavnog gradskog trga (Nikole Tesle), građenog u renesansnom stilu, koji je zaobišao ove krajeve zahvaljujući viševekovnoj vladavini osmanlija.

Tu se nalazi spomenik našem jedinom nobelovcu, isti kao i onaj koji se nalazi na Andrićevom vencu U Beogradu. Gradska kuća sa primesama antičke arhitekture je centralno zdanje na trgu, a tu su još Gradska kafana i poslastičarnica. U njima turisti, ali i „domaći“, pijući crnu kafu, u toplim mesecima traže spas od žege.

Sunce koje ovde često prži, učiniće da vam grad izgleda belji i svetliji nego što jeste, savršeno čist.

ulica-u-Andric-graduNa manjem trgu sa fontanom, nazvanom po Francisku Goji, je pozorište sa 300 mesta.

Ovde će se izvoditi opera „Na Drini ćuprija“.

Tik uz reku, smestila se i Češka pivnica, sa pogledom na most i vodu koja baš kao i život nepovratno protiče.

Posle haustora gradske kuće nailazite na trg posvećen Petru Petroviću Njegošu, koji je Andriću bio neka vrsta duhovnog oca.

spomenik-NjegosuNa kraju kompleksa se ugnezdila crkva, manja replika manastira Dečani, posvećena Knezu Lazaru. Ikonostas jednostavno oduzima dah.
Da ideje menjaju svet jasno je pokazao Emir Kusturica, koji je poput Mehmed-Paše Sokolovića i njegove ideje o mostu koji spaja dve obale Drine, sagradio još jedan omaž slavnoj, ali i prečesto tragičnoj srpskoj istoriji.

RAFTING LIMOM

„Vesla leva, leva…Sad svi! Idemo, lunge (pravo)! Sad samo desna!“, kroz huk vode jedva se probija glas skipera Dejana. Približavajući se bukovima „Valine“, čućete vrištanje ljudi sa čamca koji je 50-ak metara ispred vas. Njihova vriska će vam još više podići adrenalin, a u glavi ćete premotavati priče skipera o veličini buka pred vama, odnosno padu i brzini vode koja protiče tim delom, pogotovo kada je nivo Lima izuzetno visok. Kad preživite taj deo i niko ne ispadne iz čamca, puls će se umiriti, a na licima će blistati osmesi..

Andriceva-statuaNa rafting se kreće sa gradske plaže istorijskog mesta Rudo, koje se nalazi u blizini tromeđe između Bosne i Hercegovine, Srbije i Crne Gore, na 30 minuta vožnje od Višegrada. Podeljeni u nekoliko čamaca, predvođeni iskusnim skiperima i u punoj „ratnoj“ opremi, spuštaćete se sve do Limskog jezera. Čist vazduh, prozirna voda i lepota obala, nateraće vas da poželite da „vožnja“ duže potraje. Temperatura vode je i u letnjim mesecima tek 15 stepeni.

GRAD RUDO
Novootvoreni hotel „Komsar Rudo” nije samo luksuzan hotel sa brojnim sadržajima, već i pravi čuvar retkih slika koje svedoče o istoriji ovog grada. Posebno se izdvaja ona na kojoj se nalaze Josip Broz Tito, Jovanka Broz i Elizabet Tejlor.

Obavezno se upustite i u panoramsku vožnju Vodenim Ćirom, koji afirmiše sećanje na nekadašnju uskotračnu prugu i popularnog „Ćiru“ koji je povezao ove krajeve sa Evropom 19.veka.
Manastir u Draževini je takođe neozaobilazna destinacija, pogotovo ako ste poštovalac Draže Mihailovića, koga su na ovom mestu marta 1946. uhvatili pripadnici komunističke tajne policije OZNA.
Suzana Milošević
Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________________

„Andrićgrad“ ove godine posetilo 200.000 ljudi

Višegradski kompleks Andrićgrad posvećen nobelovcu Ivi Andriću beleži veliku posećenost, dok su radovi na restauraciji mosta Mehmed-paše Sokolovića u poodmakloj fazi.

36bf1e63867ce07ca29876c3c52bd802_LIzgradnja ovog kompleksa koji se prostire na 23.000 kvadratnih metara, a koji se nalazi u blizini čuvenog spomenika od istorijskog značaja, mosta Mehmed-paše Sokolovića započela je 2011. godine.

U njegovoj unutrašnjosti smešteni su ugostiteljski objekti, knjižara, galerija, crkva…

Andrićgrad je ove godine posetilo gotovo 200 hiljada ljudi. Iako turisti već odavno pohode ovo mjesto, još uvek se čeka na završetak određenih infrastrukturnih objekata čime će ponuda Andrićgrada biti upotpunjena.

„Otvorili smo neke nove objekte i smeštajne kapacitete, a naredne godine očekujemo otvaranje hotela i time će se kompletirati turistička ponuda Andrićgrada i očekujemo još bolju sezonu nego ove godine“, kaže pored ostalog u razgovoru za AA menadžer Andrićgrada Đorđije Šipčić.

Prema njegovim rečima, Andrićgrad beleži veliku posećenost, a nema sumnje da će ona rasti iako sledi zimski period.
„Kada je reč o posećenosti mi smo veoma zadovoljni. Sezona jeste pri kraju ali posećenost još ne jenjava zahvaljujući sunčanim intervalima. Ove godine Andrićgrad je posetilo skoro 200.000 turista što je mnogo više u odnosu na prošlu godinu. Očekujemo da će i tokom zimskog perioda takođe turisti nastaviti dolaziti“, zaključuje Šipčić.

Inače, Andrićgrad je nastao kao ideja režisera Emira Kusturice o srednjovjekovnom gradu inspirisanom delima i likovima književnika Ive Andrića. Izgrađen je tako da posetilac šetajući njegovim ulicama ima utisak da prolazi kroz različite istorijske periode.
Kada je reč o arhitekturi, kompleks je osmišljen tako da se mešaju vitanzijski stil sa osmanskim periodom, renesensom i klasicizmom.
Andrićgrad u svom kompleksu ima značajan broj kulturnih i turističkih objekata i prenoćišta.

Izvor:srbijuvolimo.rs

_______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

VELIKE POPLAVE SE PAMTE KAO BUNE ILI RATOVI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

I Andrić je pisao o poplavama: „Velike poplave se pamte kao bune ili ratovi“

28483-ivo_andric_wiki

Foto: Wikipedia

U nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi, pisao je književni velikan, nobelovac Ivo Andrić u odlomku „Veliki povodanj“ romana „Na Drini ćuprija “ u kojoj opisuje poplave koje su pogađale Višegrad i Bosnu i Hercegovinu.

Sećamo se tog odlomka, i prenosimo ga u njegovom izvorniku, u danima kada katastrofalne poplave, kao u ta stara vremena koja opisuje Andrić, ponovo pogađaju naše krajeve i ostavljaju štete pa „pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio veliki povodanj“:

„Žućkast porozan kamen od kog je most sagrađen, čvrsnuo je i zbijao se od naizmeničnog uticaja vlage i toplote; i večito bijen vetrom koji ide u oba pravca dolinom reke, pran kišama i sušen sunčanom žegom, taj kamen je s vremenom ubeleo zagasitom belinom pergamenta i sijao je u mraku kao osvetljen, iznutra.
Velike i česte poplave koje su bile teška i stalna beda za kasabu, nisu mu, mogle, ništa. One su dolazile svake godine, u proleće i jesen, ali nisu uvek bile jednako opasne i sudbonosne po varoš pored mosta. Svake godine, bar, po jednom ili dva puta, nabuja Drina i zamuti se i s velikim šumom pronosi kroz lukove mosta odvaljene plotove s njiva, izvaljene panjeve i mrk talog od lišća i granja iz pribrežnih šuma.
U kasabi stradaju avlije, bašte i magaze najbližih kuća. I sve se svrši na tom. Ali, u nepravilnim razmacima, od dvadesetak do tridesetak godina, nailaze velike poplave koje se, posle, pamte kao što se pamte bune ili ratovi i dugo se uzimaju kao datum od kog se računa vreme i starost građevine i dužina ljudskog veka. („Na pet-šest godina prije velikog povodnja”, „Uz veliki povodanj”.)

Posle tih velikih poplava, malo šta ostane od pokretnog imanja u onoj većoj polovini kasabe koja leži u ravnici, na peščanom jezičku između Drine i Rzava. Takva poplava baca celu kasabu za nekoliko godina unatrag. To pokolenje provede ostatak svog veka u popravljanju šteta i nesreća koje je ostavio „veliki povodanj”. Oni, do kraja života, izazivaju, u međusobnim razgovorima, strahotu jesenje noći kad su, po studenoj kiši i paklenom vetru, uz svetlost retkih fenjera, izvlačili robu, svak iz svog dućana i iznosili je gore, na Mejdan, u tuđe kuće i magaze.

Kad su, sutradan, u mutno jutro, gledali, s brega, dole, na tu kasabu koju vole nesvesno i silno kao rođenu krv i posmatrali mutnu zapenjenu vodu kako dere ulicama u visini krovova na kućama i po tim krovovima, s kojih voda s praskom odvaljuje dasku po dasku, pogađali čija kuća još stoji uspravno.
O slavama i Božićima ili u ramazanskim noćima, sedi otežali i brižni domaćini, živnuli bi i postali razgovorni čim bi došao govor na najveći i najteži događaj njihovog života, na „povodanj”. Na odstojanju od petnaestak ili dvadesetak godina u kojima je opet ponovo tečeno i kućeno, „povodanj” je dolazio kao nešto i strašno, i veliko; i drago, i blisko; on je bio prisna veza između još živih ali sve ređih ljudi tog naraštaja jer ništa ljude ne vezuje tako kao zajednički i srećno preživljena nesreća. I oni su se osećali čvrsto vezani sećanjem na tu minulu nevolju.

Zato oni tako vole te uspomene na najteži udarac koji ih je u životu zadesio i nalaze u njima zadovoljstva koja su mladima nerazumljiva. Njihova su sećanja neiscrpna a oni su u ponavljanju tih sećanja neumorni; dopunjuju se u razgovoru i podsećaju; pogledaju, samo, jedan drugom u staračke oči sa sklerotičnom, požutelom beonjačom i vide ono što mladi ne mogu ni da naslute; zanose se sopstvenim rečima; tope svoje sadašnje svakodnevne brige u sećanju na veće koje su davno i srećno prošle.
Sedeći u toplim sobama svojih kuća, preko kojih je nekad prošla ta poplava, oni su, s naročitom nasladom, po stoti put prepričavali pojedine dirljive ili tragične prizore. I što je sećanje bilo teže i mučnije, to je prijatnost od pričanja bila veća. Gledani kroz duvanski dim ili čašicu meke rakije, ti su prizori bili često maštom i daljinom izmenjeni, uvećani i doterani, ali to niko od njih nije primećivao i svak bi se zakleo da su, upravo, takvi bili jer su svi, u tom nesvesnom ulepšavanju, učestvovali.

Tako je uvek živelo još po nekoliko staraca koji su pamtili poslednji „veliki povodanj” o kom su uvek mogli da govore među sobom, ponavljajući mladima da nema više starih nesreća, ali ni nekadašnjeg dobra i blagoslova…
Jedna od najvećih poplava ,uopšte, koja se desila u poslednjoj godini 18. veka, naročito se dugo pamtila i prepričavala.

U tom naraštaju, kako su starci, docnije, pričali, nije bilo, gotovo, nikog ko se dobro sećao poslednje velike poplave. Ipak su svi bili tih kišnih jesenjih dana na oprezu znajući „da je voda dušmanin”. Ispraznili su magaze najbliže reci; obilazili su, noću, s fenjerom, po obali i osluškivali huk vode jer su stari ljudi tvrdili da se po nekom naročitom zujanju vodene matice može poznati hoće li poplava biti jedna od onih običnih, koje svake godine pohode kasabu i nanose neznatne štete, ili će biti jedna od onih, srećom retkih, koje preplave i most, i varoš, i odnesu sve što nije tvrdo zidano i utemeljeno.

Sledećeg dana, videlo se da Drina ne raste i kasaba je te noći utonula u dubok san jer su ljudi bili premoreni od nesna i uzbuđenja prošle noći.
Tako se desilo da ih je voda prevarila. Te noći je naglo i nezapamćeno nadošao Rzav i, crven od blata, zajazio i zaptio Drinu na ušću. Tako su se obe reke sklopile nad kasabom…“.
Autor: klix.ba/ 24sata.rs/ 22.05.2014.

 

PRVO MESTO U EVROPI KOJE JE SKINUTO SA UNESCO LISTE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se mnoge zemlje sveta nadmeću sa lokalitetima za mesto na listi Svetske baštine UNESKO, Nemačka je prva zemlja u Evropi kojoj je pošlo za rukom da joj se uskrati mesto na listi.

108038_dresden--nomeescuches_af

Drezden l foto: NoMeEscuches/flickr.com

 Dolina reke Elbe kod Drezdena u Nemačkoj prvo je mesto u Evropi a drugo u svetu, koje je skinuto sa liste Svetske kulturne baštine UNESKO-a.


Drezden je jedan od retkih gradova u Nemačkoj koji je zadržao svoj izgled od pre 250 godina. Skinut je sa liste zato što su saksonske vlasti odlučile da se preko reke izgradi moderan most sa četiri trake. Prema mišljenju članova Komiteta svetske baštine izgradnjom mosta se ne može sačuvati izuzretna univerzalna vrednost doline reke Elbe.

108042_drezden--henry-mhlpfordt_af

Foto: Henry Mühlpfordt / flickr.com

UNESKO je 2004. godine uvrstio na listu svetske baštine istorijski centar Drezdena sa baroknim zamokm, crkvom, operom, muzejom i dolinom reke dugom 18 kilometara.

Kada su saksonske vlasti počele da razmatraju izgradnju mosta, UNESKO je 2006. godine Drezden svrstao na ugroženu listu svertske baštine.
Komitet je tražio od saksonskih vlasti da pronađu alternativu i ne izgrade most, ali su Nemci ostali pri izgradnji mosta preko Elbe.

108041_most--wikimedia.org_af

Most zbog koga je Drezden skinut
sa UNESCO liste: wikimedia.org

 Zbog toga je Komitet UNESKO-a u junu 2009. godine odlučio da opozove Dolinu reke Elba u Drezdenu sa liste Svetstke baštine.

 

  Pre toga UNESKO je 2007. godine prvi put skinuo sa liste svetske baštine “Utočište arapskog oriksa” u državi Oman. Komitet je to učinio, jer su vlasti Omana odlučile da smanje zaštićenu oblast za 90 procenta.

superodmor.rs/A.Vasic

ŽIVOTNE TRANZICIJE…

tamoiovde-logo

Toliko je bilo stvari u životu kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

TAMOiOVDE-Psihus_ocp_w300_h420 Život je proces i “veliko putovanje“ ispunjeno počecima i krajevima, prekidima i nastavcima, nemirima i mirnim vremenima – a između kojih su mnogi prelazni periodi, tokom kojih se integrišu prošla iskustva, odlike i sposobnosti ličnosti i rešavaju razvojno definisani zadaci.

  Čovekov život ima mnoga psihobiološka i psihosocijalna godišnja doba, takozvane razvojne faze, prekretnice, trenutke donošenja važnih životnih odluka i trenutke suočavanja sa disbalansom vlastitog životnog toka, koji čoveka prate tokom čitavog njegovog veka kao “znakovi pored puta“. Svaka odlika njegove ličnosti je jedna karakterno-simbolična “nostalgija“i vezanost sa tim minulim godišnjim dobima maturacije.

 Godišnja doba razvoja psihe se smenjuju na maglovitom horizontu sećanja i zaborava…

 Ovako posmatran duševni život čoveka omogućuje da ličnost posmatramo istovremeno kao “ličnost u nastajanju“ i kao nešto što je trajno i stabilno, u dimenzijama prošlosti, sadašnjosti i budućnosti. Taj proces nastajanja i stalnog razvoja nas, s jedne strane, jača, a sa druge nas čini izloženim psihološkim povredama koje nas olako mogu vratiti na davno odigrane delove životne drame – ali neadekvatno proživljene. S obzirom da je budućnost ispunjena znacima pitanja, normalno je da smo pomalo uplašeni.

Raskršća života

Životne tranzicije su izazovne jer nas podstiču da napustimo poznati, utabani put, i da se suočimo sa budućnošću, uprkos riziku i osećaju ranjivosti.

U kulturi u kojoj živimo naučili smo da na neizvesnost reagujemo nelagodnošću, tako da osećamo anksioznost kada je naš životni tok u disbalansu. S druge strane, ove tranzicije nam daju šansu da naučimo nešto o našim kvalitetima i da istražimo šta je to što mi stvarno hoćemo od našeg života. Ovaj period refleksije može rezultirati osećajem obnovljenosti i ekvilibrijuma ili prolongirane životne krize i razvojnog ukopavanja u mestu.

Tokom prelaznog perioda Sada(šnjost)je most između prošlosti i nepoznate budućnosti. Sve vrste životnih tranzicija zahtevaju da se napusti zagrljaj prošlosti i podstiču kretanje napred ka budućnosti.

Životna tranzicija može biti pozitivna ili negativna, planirana ili neočekivana, most razvoja ili epicentar krize. Neke promene se dogode bez upozorenja i obično su veoma dramatične: kao saobraćajna nesreća ili prirodne katastrofe koje nas primoravaju da se adaptiramo na situacije koje pre toga nismo mogli ni da zamislimo, ali i pozitivne situacije, kada se pokaže da smo se, u velikoj meri, dobro snašli u novoj problemskoj situaciji, a da ni sami nismo verovali da imamo takve sposobnosti. Pozitivne životne tranzicije (ali ne manje dramatične!) su završetak školovanja, zaposlenje, brak, rođenje deteta…

Najvažnije životne tranzicije

Bez obzira da li su pozitivne ili negativne, životne tranzicije nas uglavnom uhvate nedovoljno pripremljene, i mogu nas izolovati od ljudi, ispuniti osećanjem čuđenja, tuge ili krivice, stida ili gneva, neosnovanog optimizma, ostaviti u stanju zbunjenosti i preispitivanju. U stvari, naša sopstvena prošlost je kamen na koji se najčešće spotičemo, a tranzitorni periodi nam samo ukazuju koliko je na životnom putu tih tačaka spoticanja, koje pod uticajem subjektivnog slepila nismo uspeli da sagledamo.

Najvažnije životne tranzicije su polazak u školu, prva ljubav, separacija od toplog roditeljskog gnezda i ulazak u svet odraslih (adolescencija i rana mladost), završetak školovanja, ostvarivanje ozbiljne intimne veze, karijera (zaposlenje, novi posao, gubitak posla, nezaposlenost…), brak i rođenje deteta, smrt bliskog člana porodice, pogoršanje ličnog zdravstvenog stanja… nevinost ranog detnjstva i kristalizacija identiteta i mudrosti u ranoj starosti su prolog i epilog drame života – obavijeni velom tajne rođenja i smrti.

Specifični i akutni tranzitni periodi su stresni i krizni životni događaji kao što je promena mesta stanovanja, promena škole, raskid romantične veze, razvod braka, seksualni problemi, veći poslovni neuspeh, razilaženje sa prijateljem, gubitak socijalne uloge, povećana odgovornost na poslu, kazna zatvorom, problemi sa zakonom, propala hipoteka ili zajam, sin ili ćerka napuštaju kuću, penzionisanje …

Šta činiti sa tunelima, senovitim hodnicima i utabanim stazama prošlosti?

Prošlost može sadržati dragoceno iskustveno i emotivno blago, kao i značajne životne trenutke kojih i dalje želimo da se sećamo, uprkos tome što su, sa aspekta sadašnjosti, disfunkcionalni, neprimereni ili neproživljeni do kraja… a takav je npr. slučaj kada se držimo sećanja na voljenu osobu koju smo izgubili. U teškim vremenima, sećanje na prethodne srećne trenutke može nam dodati energiju da otpočnemo novi put na čijem kraju se nazire nova svetlost. Takođe, prošlost može sadržati vredne lekcije – ako ne učimo iz prošlosti, osuđeni smo da je ponavljamo. Npr. ako smo napravili moralno pogrešnu, i po drugu osobu pogubnu odluku, a da smo samo delimično sebi spremni to da priznamo, mi ćemo i dalje donositi moralno dvosmislene odluke, a da bismo se sakrili od sopstvenog, neosvešćenog stida pred sopstvenim licemerjem – promenićemo samo osobu po koju će takva odluka imati negativne posledice, ili ćemo naći novi izgovor pred sobom. Tek kada smo spremni da uvidimo i doživimo posledice naše odluke i po sebe i po druge, doći će do promene koja će nas usmeriti ka daljem ličnom razvoju. Do takve refleksije o samoobmanjivanju kroz obmanjivanje drugih, ljudi obično dopru u trenucima egzistencijalne krize i žvotnih tranzicija.

U procesu psihoterapije, psihoterapeuti obično ohrabruju klijente da konstruktivno pogledaju unazad u ličnu prošlost, da bi našli izvore svojih trenutnih teškoća. Svež pogled u ličnu prošlost često deluje oslobađajuće. Istovremeno, život treba živeti dok se događa. Previše osvrtanja unazad je kao vožnja automobila sa očima previše fokusiranim na retrovizor. Ma koliko da je pod uticajem prošlih iskustava, ponašanje je usmereno i vođeno postavljenim ciljevima.

Šta podstiče ljude da isuviše tumaraju po krajolicima prošlosti?

Emocionalno vrlo intenzivni događaji, poput traumatskih ili euforično-radosnih, mogu postati ometajući putnici iz prošlosti , koji bi da se, neproživljeni do kraja, neprestano vuku za nama, usporavajući naš put ka budućnosti. Ljudi koji su doživeli neku psihološku (narcistčku) povredu ili nepravdu, posebno mogu biti na iskušenju da vuku za sobom ozlojeđenost. Fantazija o idealnom i srećnom detinjstvu kod većine ljudi istrajava tokom celog životnog ciklusa. Ma kakav stav imali o ljudima, teško se opiremo utisku da se ljudi sporo i nerado menjaju, da mnogi misle da kod sebe ne treba da menjaju ništa, a neki da za tim nikada nije ni bilo potrebe. Svaki put kada se ’’odvojimo’’ od nečega za šta smo dugo (emotivno) vezani mi osećamo anksioznost usled odvajanja, nekada u većem intenzitetu, a češće u manjem. To je upravo i slučaj sa ’’odvajanjem od prišlosti’’ i starog iskustva.

Koren opiranja svakoj ozbiljnoj promeni, bila to promena unutar ličnosti, napuštanje stereotipnih obrazaca ponašanja ili promena u odnosima sa drugima, jeste separaciona anksioznost.

Faze proživljavanja teških životnih promena

Uspešno kretanje kroz teške tranzicije obično obuhvata prolaz kroz neke od sledećih faza:

1. Doživljaj čitavog spektra neprijatnih emocija: nelagode, gneva, konfuzije, sumnje

2. Gubitak samopoštovanja.

3. Početak prihvatanja promene i svesnost da je potrebno napustiti prošlost

4. Buđenje hrabrosti za upuštanje u nepoznato

5. Nova nada i nestanak sumnje u pogledu budućnosti

6. Osećaj povećanog samopoštovanja i traganje za smislom

7. Integracija novog iskustva i razvitak opimističnog pogleda na budućnost

Nošenje sa promenama obično ne teče po utvrđenom redosledu, već različiti ljudi različito prolaze kroz ovaj process, obično oscilirajući napred i nazad kroz ove faze, sve dok ne uzmu situaciju u svoje ruke, tj. dok ne ovladaju novinom.

Saveti koji mogu biti od pomoći tokom (nemilih) promena:

1. Prihvatite da je promena normalan deo života. Osobe sa ovim stavom imaju najlakši put kroz životne tranzicije.

2. Identifikujte vrednosti i životne ciljeva. Ako znate ko ste i šta želite od života, onda je veća verovatnoća da ćete promenu doživeti kao jedan od životnih izazova. Uz ovo dolazi i spremnost za preuzimanje odgovornosti za sopstvene akcije, bez optuživanja drugih za promene koje dolaze u paru, bez upozorenja.

3. Identifikujte i izrazite osećanja. Emocije prethode našim stavovima i shvatanjima života. Premda je za očekivati da se osećanja straha i anksioznosti potiskuju, lakše ćete ih savladati ako ih priznate. Možete ih izraziti tako što ćete pisati o njima, razgovarati sa bliskim prijateljem ili roditeljima, a na raspolaganju stoji i razgovor sa psihologom. Adekvatno i kontrolisano ispoljavanje emocija može biti lekovito.

4. Fokusirajte se na rezultat. Razmislite šta je to što ste naučili iz prethodnnih životnih tranzicija. Korisno je i da se podsetite se pređenih faza i da preispitate njihov tok i sadržaj.

5. Ne žurite. Kada je sklad životnog toka narušen potrebno je vreme da se prilagodite na novu realnost.

6. Očekujte da ćete osećati nelagodnost. Tranziciono vreme je konfuzno i nejasno. U takvim okolnostima je prirodno da osećate nesigurnost i anksioznost – ova osećanja su deo procesa i proći će.

7. Ostanite trezni. Korišćenje droga i alkohola tokom ovog perioda nije dobra ideja. To može samo učiniti proces još težim.

8. Vodite računa o sebi, svom zdravlju i higijeni. Tranzicije su stresne, čak i ako su naizgled srećna vremena. Zdravo se hranite, budite fizički aktivni, vežbajte, potrudite se da svaki dan nađete neku interesantnu zanimaciju.

9. Raščistite sa tim šta ostavljate iza sebe. Ovo je prvi korak u prihvatanju bilo koje novine. Razmislite koji je vaš specifičan način završavanja poslova u životu.

10. Neka uobičajene svakodnevne aktivnosti ostanu usklađene. U slučaju da prolazite kroz značajnu ili tešku životnu tranziciju, bilo bi dobro da ne zanemarite svakodnevne rutinske aktivnosti poput održavanja stana ili bašte, igranje s kućnim ljubimcem, spontanih razgovora sa komšijama, čitanje omiljenog magazina i slične aktivnosti.

Mehanizmi prevladavanja teških životnih događaja

Koncept koji je blizak konceptu životnih tranzicija je koncept mehanizama prevladavanja. Prevladavanje podrazumeva aktivan napor kojim pokušavamo da ovladamo novonastalim ili kriznim situacijama, na adaptivan i konstruktivan način. Postoje tri globalne grupe strategija prevladavanja: prevladavanje usmereno na procenu novonastale situacije, prevladavanje usmereno na rešavanje problema i prevladavanje usmereno na emocije.

Pozitivni mehanizmi prevladavanja:

1. Pozitivna (re) interpretacija događaja. Tražite da iz toga što se desilo izvučete najbolje, trudite se da stvari posmatrate iz drugog ugla i date im pozitivnije konture.

2. Planiranje. Razmišljajte kako što efikasnije da rešiti problem, osmislite plan akcije i korake koje ćete preduzeti

3. Humor. Efikasno korišćenje humora daje osećaj kontrole. Humor daje i osećaj žilavosti, osećaj da lakše izlazite na kraj sa nedaćama ako ih gledate i iz komične perspektive. Takođe, humor je i važan sastojak ljudske komunikacije, koja povratno utiče na veći deo procesa prevladavanja.

4. Socijalna podrška. Trudite se da potražite savet u vezi sa tim šta da radite, tražite nekog sa više iskustva po tom pitanju i razgovarate sa tom osobom, pitajte prijatelje šta su oni činili u takvoj situaciji

5. Odmaranje

6. Aktivan napor. Aktivno se usmerite na rešavanje problema, ulažite dodatan trud kako bi rešili problem ili preuzimate direktne akcije kako bi se izbegao problem.

Negativni mehanizmi prevladavanja:

1. Povlačenje. Okrećete se poslu ili nekim drugim aktivnostima ne biste li skrenuli misli sa problema, maštate o drugim stvarima

2. Poricanje. Govorite sebi “Ovo se ne dešava“, odbijate da poverujete da se to dogodilo ili se pretvarate da se to nije stvarno dogodilo

3. Uzdržavanje.Uzdržavate se kako ne bi ste učinili nešto ishitreno, pod velikim naporom čekate pravi trenutak da nešto preduzmete

4. (Zlo)upotreba supstanci

5. Potiskivanje konkurentskih aktivnosti. Ne dozvoljavate da vam druge misli ili aktivnosti skrenu pažnju sa problema, fokusirate se na rešavanje ovog problema i zapostavljate druge sfere života.

Strategije i mehanizmi prevladavanja su osetljive na kontekst u kojem se koriste, te se ne mogu olako podeliti na adaptivne i maladaptivne. Takođe, u datoj situaciji nam na raspolaganju stoje samo određeni mehanizmi prevladavanja, te je važno strpljivo isplanirati korake koji će biti preduzeti u tim okolnostima, vodeći računa o posledicama.

TAMOiOVDE-Foto:Bora*S-DSC00009Kako pomoći ljudima da se prevezu preko mosta sadašnjosti, ka nečem izvesnijem?

Nažalost, mnoge tranzicije su nepotpune, nezavršene ili se odugovlače tokom celog jednog perioda života. Ljudi se drže svoje prošlosti, i ona je tamna zvezda vodilja ispred njih – u toj meri da blokira njihovu sposobnost da uživaju u sadašnjosti i sposobnost da planiraju budućnost. Tada govorimo o fiksacijama na rane stadijume u razvoju ličnosti, iracionalnim uverenjima ili deficitu bazičnih sposobnosti ličnosti.

Tokom psihoterapije se sa klijentima prorađuju takvi zastoji u razvoju ličnostu, sa posebnim akcentom na emocionalnom i motivacionom aspektu zastoja, iracionalnim uverenjima, kao i rešavanju razvojnih, nezavršenih zadataka koji svaka od razvojnih faza nosi.

Psihoterapija pomaže klijentu u njegovoj separaciji od uhodanog puta i postaje klijentov neutralni most na putu kojim se (ređe) ide ka daljem razvoju ličnosti i adekvatnijoj adaptaciji na (predstojeću) realnost.

Autor: Nenad Lazarević/danas.rs

_________________________________________________________________

OSVAJANJE KANJONA DRINE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

Plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada otvoren je posle 22 godine. Time je i kanjon Drine dostupniji posetiocima, pa u Bajinoj Bašti očekuju veće prihode od turizma.

 Jezero-Perucac-plovidbaPrvi put posle 22 godine otvoren je plovni put Drinom od Perućca kod Bajine Bašte do Višegrada. Ovaj značajan doprinos turističkoj ponudi dve regije, učinio je dostupnijim i jedan od najlepših kanjona Evrope.

Kanjon Drine se smatra jednim od najlepših i najdubljih kanjona Evrope. Na pojedinim mestima visina njegovih litica je i 1.000 metara.

Drina je kod Bajine Bašte ukroćena 60-ih godina izgradnjom hidroelektrane. Jezero je dugo 52 kilometra i do Višegrada se putuje turističkim brodom oko tri sata. Domaćini u Višegradu su turističke organizacije.

Ono što posetioce očekuje u gradu Andrićevog detinjstva je drevni most Mehmed-paše Sokolovića i već čuveni Andrićgrad.

Projekat Tara-Drim je početak realizacije ideje o formiranju turističkog kruga kojim bi turisti iz Bajine Bašte, preko Tare, stizali u Mokru goru.

Iz Mokre gore bi se „ćirom“ putovalo do Višegrada, a iz Višegrada turističkim brodom do Perućca i opet do Bajine Bašte.

U Bajinoj Bašti se očekuje da bi realizacija ovog projekta povećala broj u gostiju bajinobaštanskom kraju, koji je sada od 300 do 400 hiljada godišnje.

Taj puni turistički krug, kako se očekuje, značajno bi uvećao turistički prihod obe regije.

Izvor:.planinatara.rs

TOPLINA DUŠE I ČAROBNJAŠTVO BRANKA ĆOPIĆA…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________

NEĆETE MI VEROVATI, POZNAVAO SAM BRANKA ĆOPIĆA

images

foto:www.mudremisli.com

   Poznavao sam Branka Ćopića, bio sam mu u kući, bio sam mu u knjigama, pričali smo i smejali se zajedno, držao sam u ruci njegovu ruku koja je mnogo toga napisala.
  Branko je bio otvoren čovek. 

  Čovek bez zidova, bez ograda oko sebe.
 
Sav napolju. Usred života. A opet, sav u svojim knjigama, zajedno sa svima onima koje je u životu sreo.
Čarobnjak smeha, smehoslovac, smehotres, smehmajstor, smehadžija, smeholovac.
Ćopićeve životne bajke su njegova najtoplija lirika. On je kao nekakav dobri duh svake kuće.
Ćopić se čitajući sluša. Njegove knjige su nosači zvuka. Govor, pričanje, to je odlika njegove literature. Pričanjem zavodi slušaoce, izvlači ih iz svakodnevice i odvodi u neke druge svetove koji, ipak, nisu izgubili vezu sa realnošću.
 
Branko vraća ljude prirodi. Njegove priče izviru iz starih ognjišta i zagrevaju ljudsku dušu koja mrzne u ledarama od betona.
 
Dobričina Brane. Braniša.
 
Grmečlija: grmeč i meče i lija. Veliki kao Grmeč, nežan kao meče i lukav kao lija. Grmečlija.
 
Geografija njegovog rodnog mesta i zavičaja prešla je u njegove knjige kao u zemljopis. On je zemljopisac rodnog kraja.
Knjige Branka Ćopića proglasile su Grmeč planinu za planinu sveta, sa najvišim — Ćopićevim vrhom. A njegov Grmečlija je čovek sveta. Brankov Mačak Toša sa rečice Japre poznat je koliko i Mačak u čizmama, kao filmska zvezda Mačak Feliks, kao Tom sa malog ekrana.
 
Branko je, na prvi pogled, odmah, bio drug, prijatelj i prvi sused. Njegova neposrednost u knjigama je potpuna. Izvire iz naroda i uvire u narod. Priča kao što guslar peva.
Nenadano, otputovao je na daleke pute.

Dragan Lukić: „Moji Savremenici“/riznicasrpska.net/knjizevnost

Poznati dečji pisac, književnik i akademik Branko Ćopić preminuo je 26. marta 1984. godine.

***

POHOD NA MJESEC

1048645_mali copic

foto:www.vreme.com

Tek mi je peta godina, a već se svijet oko mene počinje zatvarati i stezati. Ovo možeš, a ono ne možeš, ovo je dobro, ono nije, ovo smiješ kazati, ono ne smiješ. Niču tako zabrane sa svih strana, jato ljutitih gusaka, hoće i da udare.
— Dobićeš ti, mali, po glavi, pa će te proći tvoje budalaštine.

Kako proći! Ujutru, čim otvoriš oči, eto ih odasvud, kljucaju poput vrabaca, pa moram da zapitkujem. Ovaj svijet oko mene šašav je i budalast, a nisam ja.

Stega popušta tek onda kad se pred našom kućom pojavi stari samardžija Petrak, neumorna skitnica. Još nije ni ušao u avliju, a već grakće na mog djeda:
  — Jesi li živ, Rade, stari moj paripe?! Vidi ga, vidi.
Ihi, počelo je! Kad on već djeda smije nazvati paripom, šta li će tek biti sa ostalom čeljadi. Na mene će, vjerovatno, svi u kući i zaboraviti, moći ću da odmaglim preko potoka u ljeskar.

Kad je samardžija kod nas u gostima, onda je meni mnogo štošta dozvoljeno. Penjem se po drveću, zavirujem na tavan, švrljam oko potoka, odem čak i do malog mlina zavučenog podno našušurena gaja. Zgodio bih tako i u Ameriku samo da znam put i da se ne bojim pasa.
— Čekaj ti samo, otići će stari Petrak — prijete mi u kući kad već sasvim prekardašim.
A ti „Petrakovi dani“ u ranu jesen obično su uvijek bili praznični, sjajni i puni šapata, pa me tako povuku i ošamute da ne znam kud bih prije: kroz kukuruze, niz potok, uz brijeg. Čučim tako na vrbi i zurim u nijem svjetlucav riblji roj, a onda se pred mojim zasjenjenim očima odjednom razgrana gusta krošnja pitomog kestena s raskokanim prezrelim čaurama: ih, u kestenar, šta će mi ribetine!
 
Šijem tako čitav dan tamo-amo, a kad me suton opkoli i pritjera kući, evo ti opet nove napasti — mjeseca.

Ispluta on iza rijetka drveća na brijegu, blještav, nadomak ruke, tajanstven i nijem, zlatopera riba. I ja zanijemim sav ustreptao od skrivene lopovske nade:

— Možda bih ga nekako mogao dohvatiti?!
Noću se iznenada trgnem iza sna: viri mjesec kroz prozor, gori čitavo dvorište, a blještavi posjetilac unosi mi se u lice i šapuće:
  — Hajdemo!
Dižem se, lak, opsjednut, ali me već na prvom koraku otrijezni glas vječito budnog djeda:
— Baja, kuda ćeš? Oni mene tako uvijek: taman krenem u nešto, sav ustreptao, iznad zemlje, kad neko podvikne, a ja — coc! — o tvrdu ledinu.
Sva sreća što jednom u godini dodju i Petrakovi razvezani dani kad se mnogo štošta može.
Dodje tako jednom na red i mjesec.
Pekla se kod nas rakija od nekih ranih šljiva pa se poslom zašlo i u noć. Dušu dalo za mene! Prosinula pod kazanom vatra, stric Nidžo zarana se napio i zaspao, a uz ognjište, pod kolnicom, ostali samo djed i Petrak. Djed pazi na kazan, a samardžija mu samo pravi društvo, jer neće da se petlja ni u kakav posao neposredno vezan za ljude. Da konji piju rakiju, hajde de.
Ja se motam oko njih dvojice, više odmažem nego pomažem, prisluškujem njihov razgovor, pa se najzad toliko osmjelim da sjednem sasvim blizu, već gotov i da zapitkujem. Pomenuše mjesec.
— Djede, bi l se mjesec mogao dohvatiti grabljama? — iznenada se oglasih ja.
— Heh, šta njemu pade na um! — dočeka djed nekako s visine i ne obraćajući se meni nego samardžiji. — Hoće da dokuči mjesec.

Samardžija uzdahnu i pogleda me preko čaše.
— Pa neka, ima dječak pravo.
— Šta ima pravo?
— Pa nek oproba. Kamo sreće da sam i ja nekad tako radio, možda bi mi druge tice danas pjevale.
— Ma šta tice, šta… Ti se već napio ko moj veseli Nidžo.
— Jok, pobratime — tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k njemu. Kuda? — drekne ćaća pa za mašice, za kamdžiju, za… ne bira čime će. Zatuče me tako, utuca, izgubih dušu još od malih nogu. A da sam se jednom oteo i pošao. Rade, brate moj…
— Eno ga sad vidi. Ma nemoj mi tu kvariti unuka.
— E, Rade, Rade … ako je za nas dvojicu kasno, nije za ovoga dječaka. Hajde ti, dušo, ustaj, traži grablje, pa da ja i ti krenemo, eto njega sad iza brda.

Bacam se u ćošak po one naše najduže grablje, a stari samardžija polako ispravlja noge, ispravlja ledja, vrat i okreće se djedu, sjedećivom i začudjenom.
— Nas dva odosmo, a ti čuvaj kazan, staro mlinarsko kljuse.

Djed je toliko zabezeknut da već ne umije ni da se pokrene ni da štogod upita. Drži u ruci praznu čašu i gleda za nama dvojicom: šale se, valjda, šta li.
Sporo napredujemo uz mračan zašaptan brijeg. Nad nama razgoreno nebo najavljuje blizinu najtajanstvenijeg putnika, mjeseca. Ha, tu su grablje, samo ga zakvačimo i povučemo, evo ga začas u krilu.
Iz nizine, od malene tužne djedove vatre, odjekne povik:
— Ehej, budale, vraćajte se!
Žao mi te vatrice u dolini, žao mi vikača, ali požar nada mnom sve je rujniji i širi, a i moj saputnik ohrabri se glasno rugalicom:
— Umukni, ti dolje, kenjac jedan.

Durašno guramo dalje. Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje:
— Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!
— U štalu, sivonjo stari, pa tamo njači — vraća mu samardžija.
  Još mi u srcu kljuca tuga za dolinom i ostavljenim djedom, ali kad mi kroz krošnjato drveće bukne u susret, sasvim izbliza, ogroman mjesečev požar, ja sve zaboravljam i uzbudjeno protepam:
— Evo ga?
— Aha, vidiš li?

Starac me prima za ruku i sad zajednički savladjujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada odskače iza drveta pred nama i ukaže se blistav, smanjen i nevino miran iznad susjedne brdske kose.
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna.
Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me:
— Uteko lopov, pa da. Neka, neka. Hajde ti meni nadji dolje u selu dječaka od koga je mjesec klisnuo tako brzo. Nema ga. To si ti, samo ti, a i ja s tobom.
  Hm, nema?! … Pa zaista nema takvog dječaka u čitavoj našoj dolini. Nit sam ga vidio ni čuo za njega. Ta ne dolazi džabe Petrak baš našoj kući. Ja sam tu, ja …
— Delija naša — dodaje Petrak kao da je konačno našao onu pravu, završnu riječ za čitavo moje opčarano mjesečarsko tkanje, od koga mi je glava tako puna da i sama počinje da zrači i svijetli kao žuta bundeva zaostala u požnjevenu kukuruzištu.
— Pametna djedova glava!
Stojim tako u obasjanoj noći, pred hladnjikavim nezemaljskim vidikom kakvi se javljaju samo u snu, pomalo je i strašno i tužno… Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom.
Pa ipak … ipak hrabro, s prijegorom, gutam ovu gorku kap svoga prvog, dječjeg, raspeća: pored mene je ovaj smjeli, nevezani, koji sve hoće i sve može, njegova je ruka na mom ramenu, a dolje, u toploj dolini, čeka me i misli na mene onaj drugi, dobri, drago gundjalo, koji će do kraja tugovati i pominjati me ako se izgubim u svom čudesnom pohodu.
— Ðede Petrače… — zaustim kroz stegnuto grlo, a stari potukač, pogadjajući moju neizrečenu dječju tugu, spremno nadovezuje:

— Idemo, delijo, idemo. Opet ćemo mi ovamo doći, ima kad.

Nogu pred nogu, naniže, po mjesečini! Kako je drag i pun svaki korak povratka. I kako sve više raste, primiče se i u samom srcu razgara djedova neumorna vatrica. Eno je, bdije, zove i pokazuje nam put.
— He-he, ipak nas čeka stara paripina — rakoli se Petrak. — Ne otpisuju se tako lako ovake dvije delije.
— Evo ih, vraćaju se budalaši! — dočekao nas je djed Rade, čak nam i u susret izlazeći kao da stižemo bogzna odakle, možda čak iz Amerike. — Šta je, dohvatiste li mjesec?
— To tebe ne budi briga — otresa se samardžija. — Ti samo sjedi pod tom tvojom kolnicom i peci rakiju, a nas dvojica znamo svoj posao.

Znamo li — ne znamo, to mi baš nije jasno, ali, onako uzbudjen i premoren od čudesnog noćnog doživljaja, brzo sam zadrijemao medju djedovim koljenima, ja, velika delija, smjeli lovac na mjesec, naoružan grabljama triput duljim od mene. Posljednje što mi je od te večeri ostalo u očima bio je razigran plamičak djedove vatre, koji se neosjetno preselio i u moj san, i tamo se razrastao u moćan i stravičan mjesečev požar.

Djed me je, kažu, na rukama odnio u krevet (kakva bruka za velikog putnika!). Tamo sam svu noć bulaznio, vrtio se i budio brata, svoga suložnika. Djed je grdio Petraka i „njegov benasti konjski mjesec“, mama me je umila ledenom vodom, a kad to nije pomoglo, prišila mi je dvije-tri uz obraze, pa sam se primirio i slatko zaspao.

Sjutradan, u golubije sunčano jutro, sve je već bilo iza mene kao san, samo san. Nit mi se pričalo ni zapitkivalo o tome. Tako je, kanda, bilo i s djedom i Petrakom. Sjedili su kod kazana, a kad sam se ja pojavio, oni ni po čem ne pomenuše sinoćni doživljaj. Kao da im je bilo zazorno da se podsjećaju na nešto daleko od svjetlosti, dana i zdrave pameti, u čem se nije lijepo naći ni kao saučesnik ni kao svjedok.

Jedini stric Nidžo, koji nit je šta vidio ni čuo, nagazio je, onako mamuran, na one moje grešne osvajačke grablje, pa se nadovezao brondati, nikako da sjaše: te ko ostavlja grablje gdje im nije mjesto, te šta trebaju grablje oko rakije, te znaju li „oni, rasipnici“ (koji to oni?) kako je teško nabaviti dobre grablje, te ova se kuća raskućava, te ovo, te ono… Najzad je toliko dosadio svojim zvocanjem da je Petraku prevršilo i on, kao gost i star čovjek, nadje se pobudjen da ga uruži:
  — Daj se već jednom smiri, konjska muvo! Šta smo radili? Skupljali mjesečinu i djeli u stogove, eto šta smo. Mogao si i ti s nama da se nijesi naljoskao.

Odgundja stric kako baš ni „mjesečari“ nijesu bogzna koliko pametniji od pijanaca pa se brzo nekud izgubi. (— Ode da spava — primijeti Petrak.) Ostadoh ja sam, nekako kao ravnopravan i treći, uz dvojicu zavjerenika koji su znali za minuli noćni doživljaj s mjesecom.

I kako tada, tako i do današnjeg dana: stojim raspet izmedju smirene djedove vatrice, koja postojano gorucka u tamnoj dolini, i strašnog blještavog mjesečevog požara, hladnog i nevjernog, koji raste nad horizontom i silovito vuče u nepoznato.
Pa se onda, katkad, žalovito upitam, kao da sam nagazio na one stričeve vile iz djetinjstva:

— Je li pametnije biti mjesečar ili s mirom sjediti kod svoje kuće, pa kad zagusti, tješiti se rakijom kao moj strikan?

Iz knjige: Bašta sljezove boje

BIOGRAFIJA

brankoBranko Ćopić je potekao iz siromašnog sela ispod Grmeča.

Još kao dječačić od 4 godine ostaje bez oca koji umire od španske groznice, tako da brigu o malom Branku preuzima njegova brižna majka Sofija, nježni djed Rade i veseli stric Nikola.

Tako je Branko još od ranog djetinjstva bio obasut ljubavlju koju je sačuvao u sebi do kraja života.

Po crkvenim knjigama stoji da se Branko rodio 1. januara 1915. međutim sam Branko je tvrdio da se rodio 1914. ali kako on kaže „to su bile teške i ratne godine i niko ozbiljno nije mario za tačan upis u knjige rođenih“.

U rodnom selu Hašanima dječak je, u podnožju same planine Grmeč, čuvao na proplanku stoku i provodio slobodne trenutke igrajući se ali i maštajući o Grmeču kojeg je zamišljao kao fantastičnu goru opore, oštre i divljačne ljepote. Planinu naseljenu opasnim životinjama i stanovnicima nevidljivog svijeta.

Sva ta maštanja Branko je preuzimao iz priča njegovog djede koji je kao „lička pričalica i izjelica“ prenosio iskustvo, dobro i zlo, mekotu ljudske duše i širinu njegova srca.

Djeda Rade će ostati malom Branku više nego majka; mit i legenda o ljudskoj nježnosti, a ostali ukućani i cjeli podgrmečki svijet – kao galerija likova za obradu u njegovim književnim djelima.

U školu Branko kreće u svom rodnom selu ali gimnaziju, četiri niža razreda, nastavlja u internatu u Bihaću. Poslije završene gimnazije upisuje se u učiteljsku školu u Banja Luci, potom u Sarajevu i Karlovcu. Razlog čestih prekida učiteljskog školovanja bila je nemirna Brankova duša i potreba da ukaže na nepravilnosti i lošu socijalnu i političku situaciju. Izbacivali su ga zbog naprednih ideja i zbog riječi koje nije mogao da prećuti.

Ipak završava učiteljsku školu u Karlovcu i kao mladi učitelj vraća se u rodno selo Hašane ali bez želje da započne učiteljski posao. Odlučuje da upiše Filozofski fakultet u Beogradu 1934. godine.

Živjeo je skromno a prehranjivao se honorarima za objavljene priče u „Politici“. Marljivo je učio i polagao ispite na vrijeme. Diplomirao je neposredno pred rat 1940. godine. Rat ga je zatekao na odsluženju vojnog roka u Mariboru iz kojeg odlazi u rodnu Krajinu i već 1941. godine priključuje se partizanima. U početku biva običan vojnik ali ubrzo postaje politički komesar pa zatim se uključuje kao stalni saradnik na kulturno – prosvjetnom sektoru kao dopisnik partizanskih novina banjalučkog „Glasa“ i „Borbe“. Ćopiću je omogućeno da piše ne samo ratne izvještaje već i skečeve, pozorišne predstave, da pjeva i bude moralna i duševna snaga partizanskim borcima. Branko ostaje aktivan u NOV do kraja rata. Poslije oslobođenja dolazi u Beograd i tu se nastanjuje.

Prvi posao koji prihvata bio je kao urednik lista „Pionir“. Poslije pet godina napušta taj posao i postaje profesionalni pisac. U statusu slobodnog stvaraoca Ćopić provodi ostatak svog života.

Bio je neumoran književni radnik, izdao je brojna djela. U našoj književnosti on je stekao status književnika sa najviše odštampanih djela i najviše prevedenih djela. Njegova djela su prevedena na više od 30 jezika.

Kao veliki humanista, patriota i humorista Ćopić je dobio brojne nagrade, priznanja i pohvale. Još 1938. godine dobija prvu nagradu Akademije sedam umjetnosti za kratku priču, zatim Rakićevu nagradu (1939), nagradu Srpske akademije nauka i umjetnosti (1940), Komiteta za kulturu i umjetnost (1947, 1948), Vlade FNRJ (1949), Saveza sindikata (1953), Nagradu Zmajevih dječijih igara (1971), Njegoševu nagradu (1972) za zbirku pripovjedaka „Bašta sljezove boje“, Nagradu AVNOJ-a (1972).

Iako po prirodi vedar i nasmijan, Branko Ćopić je tužno i tragično okončao život. Posljednjih godina života se osjetio usamljen, napušten i depresivan odlučuje da sebi oduzme život.

Naveče 26. marta 1984. godine bacio se sa Savskog mosta na kej rijeke. Tako nas je zauvijek napustio i otišao „iz bajke života“ u „bajku snova“.

Ali iza njega je ostalo njegovo djelo veliko kao Grmeč.

Ćopićeva književna djela

Pripovjetke: Pod Grmečom, Beograd, 1938.  Borci i bjegunci, Beograd, 1939.  Planinci, Beograd, 1940.  Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946.  Rosa na bajonetima, Beograd, 1946.  Sveti magarac, Beograd, 1946. Vratolomne priče, Beograd, 1947.  Surova škola, Beograd, 1948.  Ljudi s repom, Beograd, 1949. Major Bauk, Beograd, 1949. Ljubav i smrt, Beograd, 1953. Doživljaji Nikoletine Bursaća, Sarajevo, 1956.  Bosonogo djetinjstvo, Beograd, 1957.  Gorki med, Beograd, 1959. Krava s drvenom nogom, Beograd, 1963. Bašta sljezove boje, Beograd, 1970. Golubija vremena, Mostar, 1979.

Romani: Prolom, Beograd, 1952. Gluvi barut, Beograd, 1957. Ne tuguj bronzana stražo, Beograd, 1958. Osma ofanziva, Beograd, 1964. Delije na Bihaću, Beograd, 1975.

 Poezija: Ognjeno rađanje domovine, Beograd, 1944. Ratnikovo proljeće, Beograd, 1947. Mjesečine, Beograd, 1977. Seosko groblje, Beograd, 1978.

Književnost za djecu i mlade: U carstvu leptirova i medvjeda, Beograd, 1940. Priče partizanke, Beograd, 1944. Pjesme pionirke, Beograd, 1945. Bojna lira pionira, Beograd, 1945. Bajka o sestri Koviljki, Beograd, 1946. Doživljaji kuma Torbe, Beograd, 1946. Armija odbrana tvoja, Beograd, 1948.  Ježeva kuća, Beograd, 1949. Priče ispod zmajevih krila, Beograd, 1953. Doživljaji mačka Toše, Beograd, 1954. Orlovi rano lete, Beograd – Sarajevo, 1957. Deda Tršin mlin, Sarajevo, 1960. Magareće godine, Sarajevo, 1960. Slavno vojevanje, Sarajevo, 1961. Bitka u zlatnoj dolini, Sarajevo, 1963. Mala moja iz Bosanske Krupe, Sarajevo, 1971. Glava na klancu, noge na vrancu, Sarajevo, 1971. Mamino mudro magare, Sarajevo, 1976. Lijan vodi karavane, Sarajevo, 1981.   Izvor: www.vuksfrj.se/kultura/knjizevnost/branko    

Priredio: Bora*S

UNIVERZUM LEPOTE BOJA, MIRISA I MIRA…

tamoiovde-logo

IDILA, BEZ PUTEVA I AUTOMOBILA

216378_selo7_origh216382_selo4_origh-640x480  Svi oni koji vole opušten i jednostavan život maštaju o jednom ovakvom selu.

 

Giethorn u Holandiji je mesto u kojem nema puteva i automobila, prilazi mu se samo čamcima kroz prelepe kanale i pešice ili biciklima preko drvenih mostova.

 Giethorn se nalazi u centralnom delu Holandije u rezervatu prirode De Veiden. Lokalni stanovnici upotrebljavaju čamce kako bi došli jedni do drugih, a automobile ostavljaju van sela. Gietron je povezan osam kilometara dugim vodem kanalima i seoskim kućicama koje datiraju još iz 18. veka.

216379_selo1_origh  216381_selo3_orighU blizini sela nalazi se farma orhideja i dolina leptirova, tako da je ovo mestašce pravi paralelni univerzum u kome dominiraju mirisi i boje cveća i tišina koji remeti jedino zvuk udara vesla o vodu.

 Uglavnom se dolazi na jednodnevni izlet ili vikend, a ko hoće da provede koji dan više ima zaista šta da vidi.

Od starih farmi prekrivenih trščanim krovovima, muzeja razno-raznih lokalnih zanata i umetnosti do predivne prirode.

Jedna od glavnih atrakcija su i više od 50 drvenih mostića, koji povezuju kuće preko kanala.

http://www.youtube.com/watch?v=6eTCI62FTEU

 vesti-online.com

___________________________________________________________________________________________________