SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE…

TAMOiOVDE___________________________

PAVEL PAJA JOVANOVIĆ

Pavel_Paja_Jovanovic_(1859-1957)Paja Jovanović, jedan od najvećih srpskih slikara, rođen je u Vršcu 16. juna 1859. godine kao najstariji sin Stefana Jovanovića, trgovca i fotografa, i Ernestine Deot iz Temišvara.

Završio je Slikarsku akademiju u Beču, u klasi profesora Kristiana Gripenkerla. Boravio je jedno vreme u Minhenu, Parizu, Španiji, Italiji, Švajcarskoj, zatim na Kavkazu, u Carigradu i Egiptu, Americi. Od 1900. godine uglavnom radi u Parizu i Beču. Posle Prvog svetskog rata boravio je duže vremena u Beogradu i Bukureštu.

Izlagao je na slikarskim izložbama u Parizu, Beču, Berlinu, Londonu i Rimu. Na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. dobio je zlatnu medalju za sliku „Krunisanje cara Dušana“. Iste godine odlikovan je Ordenom Belog orla V reda.

Radio je istorijske kompozicije i portrete, kompozicije sa motivima iz narodnog života Srbije, Crne Gore i Albanije. Osim ikonostasa Saborne crkve u Novom Sadu, istorijske kompozicije iz života Nemanjića za Saborni hram u Sremskim Karlovcima, radio je ikonostas Male Crkve u Dolovu. Naslikao je prvi potret cara Franca Jozefa u Šenbrunu.

Umro je u Beču 30. novembra 1957. godine. Po njegovoj želji, urna sa posmrtnim ostacima preneta je u Beograd.

Fotografija: Milan Jovanović,
Paja Jovanović, 1900.  
LPJ, Inv. br. 87

riznicasrpska.net


Pavle_Paja_Jovanovic_-_Umetnikova_supruga_Muni_1925

Umetnikova supruga Muni, 1925. / Галерија Матице српске

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Bosko_Jugovic_1922_verzija_dela_iz_1897

Boško Jugović | verzija dela iz 1897. | ulje na platnu, 148 x 99 cm

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Portret_vajara_Djordja_Jovanovica,_1906-1908

Portret vajara Đorđa Jovanovića, 1906—1908. / Галерија Матице српске

Pavel_Paja_Jovanovic_-_Muni_u_salonu_1917


Muni u salonu, 1917. | Narodni muzej u Beogradu

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Borba_petlova_1920


Borba petlova, 1920-26. / Галерија Матице српске

_________________________________________________________________________

KIĆENJE NEVESTE PAJE JOVANOVIĆA

Pavle_Paja_Jovanovic_-_Kicenje_neveste_1888

 Kićenje neveste, 1885/1886. | ulje na platnu, 96,5 x 135 cm | Narodni muzej u Beogradu, inv. br. 31—115
Provenijencija: French Gallery, London (do 1893. godine)
Privatno vlasništvo, London
Otkupljeno za Narodni muzej 1935. godine, posredstvom Ministarstva inostranih dela Kraljevine Jugoslavije

 Kićenje neveste je jedno od najpoznatijih dela Paje Jovanovića.  Nastalo je u vreme umetnikovih intenzivnih putovanja i boravaka po Balkanu, u prvoj polovini osamdesetih godina XIX veka.

  Vedra, folklorno živopisna, besprekorno slikarski izvedena sa obiljem etnografskih detalja, ovo delo je jedno od najboljih Jovanovićevih radova kako ovog perioda, tako i u celini. U širem kontekstu, ova slika Paje Jovanovića u sebi sadrži sve relevantne odlike poetike akademizma i prema tome je, zajedno sa drugim Jovanovićevim delima iz ovog perioda, presudno uticala na razvoj srpskog realističkog slikarstva krajem XIX  veka.

Poznata je  i druga verzija ove teme, ali nažalost samo po opisu iz literature. Na toj slici su oko neveste dve žene koje je kite, dok je sa leve strane prikazana majka kako sklopljenih ruku od radosti plače. Takođe su naslikana i ulazna vrata sa leve strane, na kojoj stoji devojka koja samo što nije zaplakala, dok se sa desne strane nalazila žena koja vodi devojčicu sa darovima ka nevesti (videti: Mita Živković, Paja Jovanović, akademski slikar, Prilog istoriji srpske umetnosti, Letopis Matice srpske, knj. 165, Novi Sad 1891, sv. 1, str. 1—19).

U literaturi slika se pojavljuje i pod nazivima: „Nevesta“, „Kite mladu“, „Oprema mlade“.

Tokom konzervatorskih ispitivanja, sprovedenih prilikom konzervatorsko-restauratorskih radova u Ateljeu za restauraciju umetničkih dela Narodnog muzeja u Beogradu 2009. godine, ustanovljeno je da ispod gornjih bojenih slojeva postoji potpisana prvobitna kompozicija sa istom temom. U završnoj varijanti, Jovanović je skratio format platna sa desne strane (za oko 7cm), prostor enterijera je nešto izmenio, levu stranu kompozicije je u manjoj meri prepravio, a desni deo je potpuno preslikan: tri devojke koje sede i vezu na klupi naslikane su preko figura žene i devojčice koja nosi korpicu sa cvećem i stidljivo nevesti prinosi darove.

Petar Petrović, viši kustos
mr Sofija Kajtez, viši restaurator

Tekst i slika: Narodni muzej /riznicasrpska.net

_________________________________________________________________________

SREĆNI SLIKARI DUGO ŽIVE

Bio je Pavle glas junačkog Balkana a miljenik otmene mondenske Evrope. Smatran akademskim realistom a vatreno tragao za mitskim i romantičnim. Napravio majstorsku sintezu svih njemu savremenih modernizama a ostao tradicionalan. Bio doslovno svetski, slavan i tražen na svim kontinentima, a sa Ilarionom Ruvarcem peške obilazio fruškogorske manastire i ostao najdublje privržen svom narodu.

Voleli ga i vladari, i žene, i crkva, i sudbina. Poživeo je 98 godina, da nikad ne umre

Piše: Dejan Đorić

Paja Jovanovic copyOd rane mladosti do kraja života, Paja Jovanović je živeo i radio u važnim evropskim gradovima: Beču, Londonu, Minhenu, Parizu i Beogradu. Bio je umetnik metropole, uglađen, elegantan, moderan, obrazovan i slavan. Ugled svetskog slikara je stekao u vreme kada je bilo na hiljade vrhunskih majstora. Postao je građanin sveta, ali nije izneverio nacionalno i lokalno, podneblje iz koga je potekao. Lepom i bogatom svetu otmenih žena i visoke gospode, blaziranom i senzacija uvek željnom, ponudio je oporu balkansku egzotiku. U tome mu je pomogla generacija književnika kao što su Vuk Karadžić, Gete, Prosper Merime, Šarl Nodije i drugi.

Premda se o njemu obično misli kao o akademskom realisti, oslanjao se on i na romantičare koji su negovali nacionalnu mitologiju, istoriju i legende neevropskih i naroda pod turskom okupacijom.
Romantičarski ushićen srednjovekovnim i natprirodnim, nasuprot klasicističkom prosvetiteljskom teroru razuma i političkog apsolutizma, Paja Jovanović je bio glas malih balkanskih naroda, koji su na svetsku scenu donosili bogatu i junačku prošlost. Tu savest Evrope, povratak izvoru i korenima, likovno su osmislili i drugi slikari, slavni u Parizu i evropskim metropolama, kao što su Mihalji Munkači (omiljeni slikar Ničea i Džojsa), Rjepin, Jan Matejko, lord Lejton, ser Lorens Alma Tadema, Albert Mur i Vlaho Bukovac, jedan od vladara pariskog Salona, koji je u francusku kulturu ušao slikajući dramatične i romantične prizore iz balkanske istorije. Romantizam je otpočeo Gojinim vizijama i povratkom narodnom kao vidu otpora dvoru i francuskoj okupaciji. Nakon Vilijama Blejka, Delakroa, Žerikoa i Šaserioa, poslednji romantičari su pokušavali da mitsku povest otkriju gotovo naučnim metodama. Delovali su u zoru modernizma i već nakon generacije njihovih savremenika, impresionista i postimpresionista, biće odbačene tekovine istorijskog stila i XIX veka.

IZBEGAO ZAMKE DEKADENCIJE

01U evropskoj kulturi je sagoreo aristokratski duh, a na scenu su stupili radnici, boljševici, anarhisti, feministkinje i umetnički revolucionari. Uoči sloma buržoazije, bogati svet je, bežeći od dosade materijalizma i ustaljene kućne atmosfere, tragao za uzbuđenjima.

Dame sa pratnjom posećivale su najsiromašnije četvrti i pušionice opijuma kao neku vrstu ljudskog zoološkog vrta, a hašišu, laudanumu i apsintu su se odavali najveći umovi i talenti kao što su Tomas de Kvinsi, Bodler, Teofil Gotje, Balzak, E. T. A. Hofman i Edgar Alan Po. Lekari smatraju da je Van Gogovu kolorističku revoluciju izazvao apsint koji je kao psihodelik u njemu pokrenuo doživljaj boja, što se odrazilo na njegovim prvim avangardnim slikama.
Paja Jovanović je izvanredno osećao duh epohe koji je uništio mnoge talente. Sa srpskim racionalizmom, tipičnim za naše lekare, oficire, filozofe i naučnike, izbegao je zamke veštačkih rajeva i dekadentnoj evropskoj kulturi, u likovnom smislu, doneo nešto novo: etos i etnos Crne Gore, junačke scene, romantičnu prošlost iz doba pre turskih osvajanja, vedute nepoznatih gradova, neobične, snažne, mudre i dostojanstvene dinarske likove, pa i borbe petlova, koje ne pripadaju našoj kulturi.

Zasićenom svetu je imponovalo da jedan evropski sin deluje na posrnule naravi, a da pri tom ničim ne izneveri otmeni duh. Njegov šarm i harizma bonvivana i kosmopolite doneli su mu mnoge porudžbine. Značajan je kao prvi srpski slavan slikar, čija su dela rasejana po velikom svetu, od Evrope do Japana i Amerike.

02Njegov uspeh ponovili su samo Dado Đurić i Marina Abramović. Odredio je neke od najvažnijih parametara za našu sredinu i odnos prema svetu. Prvi je stvarao u duhu postmodernog slogana „misli globalno, deluj lokalno” i preteča je umetnika koji promovišu vrednosti malih kultura. Uspeo je na svetskoj sceni kao mondenski, popularan, ali i ozbiljan umetnik, ključan za nacionalnu istoriju. Rezimirao je i sjedinio sve glavne stilove svog vremena, od romantizma i realizma do impresionizma, a ostao tradicionalan.
Umeo je da priđe vladajućem sloju, da uživa sve pogodnosti, a da ipak ostane svoj. Nije se vezao za pomodni simbolizam (koji je, uostalom, relativno kratko trajao, jer ga je oko 1907, sa prvim političkim i umetničkim revolucijama, potisnuo modernizam, a oko 1914. je već nestao).

Njegovo stvaralaštvo je krajnje profesionalno – umetnost uvek iznad zanata. To mu je omogućilo da stalno dobija porudžbine, pa je pred kraj života, sa osamdeset osam godina, uradio pripremni crtež i naslikao paradni portret Josipa Broza Tita, poslednji u nizu njegovih vladarskih portreta, od kralja Nikole crnogorskog, princeze Milene, prestolonaslednika Danila, do cara Franje Josifa i belgijske kraljice Jelisavete.

VLADAR LIKOVNOG NEBA

Uvek u žiži aktuelnih događanja, Jovanović je veliki slikar herojskog, ali nikad i totalitarnog. Dela Ranjeni Crnogorac, Povratak poražene čete i Povratak Crnogoraca iz boja bila su cenjena, kao i kompozicija Furor teutonikus,za koju je na svetskoj izložbi u Sent Luisu dobio srebrnu medalju.

04Miljenik dvorova i plemstva, dobitnik najvećih nagrada, saradnik velikih galerista, svetski putnik, koji je, kao Ežen Delakroa, Vereščagin i Nikolaj Rerih, posetio Maroko i Kavkaz, ali i Grčku, Španiju, Egipat i niz gradova, od Budimpešte do Carigrada, nikada nije zaboravio svoj rodni Vršac, a fruškogorske manastire je obilazio sa tada najboljim srpskim istoričarem Ilarionom Ruvarcem.

03Pored balkanskih tema naglašene atmosfere (Guslar, Kićenje neveste, Izdajica, Krvni umir),naslikao je i Vršački triptihon. Sistematski je obilazio ceo Balkan i na terenu i u arhivima izučavao istoriju, arhitekturu, nošnju, naoružanje i običaje. Nakon višegodišnjih priprema, sa neviđenom akribijom je naslikao naša najvažnija istorijska dela i rekonstrukciju Takovskog ustanka (u dve verzije), Proglašenje Dušanovog zakonika i tri varijante Seobe Srba, a za ugledne naručioce iz sveta slikao je i druge istorijske kompozicije.

05On je naš najvažniji slikar ne samo po tome što je polazio od vrednosti svoje sredine. Nosilac evropskih medalja i odlikovanja, kao i Ordena za zasluge za narod I reda, on je pre svega slikar kosovskog mita (između ostalih i slika iz 1913. Osveta Kosova), alii Ženidbe Hercega Ferija IV sa Jelisavetom Habsburškom.


Paja Jovanović je naš poslednji veliki slikar starog kova i prvi moderni, a po mnogo čemu i postmoderni. Sa njim se završava jedno doba i pogled na svet, ne samo beogradski i srpski. Otmen, bogat, lep i obrazovan, on je uzor stvaraoca koji, kako kaže Dragoš Kalajić, zastupa „beogradski pogled na svet”.
Brojni savremeni slikari poštuju Paju Jovanovića. Među njima su neki od najboljih svetskih slikara fantastike, poput Željka Tonšića, Sergeja Aparina i Borisa Dragojevića. U Beogradu i Sremskoj Mitrovici Jovanovićevi sledbenici otkrivaju slikarske tajne ovog majstora i postaju njegovi privrženici. On je uzor jedne slikarske škole i mentor duhovnosti modernih majstora realizma.
Oženjen mnogo mlađom lepom Bečlijkom, ovaj akademik je našoj umetnosti na ličnom i profesionalnom planu postavio najviše zahteve. Živeo je devedeset osam godina. Ne samo da je spojio dva veka i dve epohe, dokazao da srećni slikari dugo žive, već je uspeo da u dubokoj starosti slika kao u najboljim danima, što nisu mogli ni neki slavniji slikari. Pojavom, stilom i značajem, Paja Jovanović je postao veliki uzor za sve buduće stvaraoce, večni slikar, apsolutni vladar ne samo našeg likovnog neba.

***

Omaž
Kao omaž ovom velikom majstoru, godine 1994. je u beogradskom Muzeju savremene umetnosti održana prevratnička izložba „Balkanski istočnici”. Izučavajući godinama Paju Jovanovića, autor izložbe Dragoš Kalajić i koautor Dejan Đorić prvi su kod nas predstavili drugu stranu istorije srpske moderne. Ukazali su na svu inferiornost nekih naših kritičara i umetnika, ovisnika o zapadnim trendovima, i otkrili neiskorišćene mogućnosti postavljanja naših estetskih vrednosti. Pokazali su da je živ duh Paje Jovanovića, velikog slikara Beča, Budimpešte i Minhena, i da slikarstvo, uprkos tvrdnji postmodernih teoretičara, nije mrtvo.

***

Tumači i nastavljači
Najbolje ga je proučio slikar Slobodan Bob Đurđević i svoja saznanja preneo na sina Veljka Đurđevića. Beogradski slikari Stojan Milanov, Slavoljub Radivojević i Aleksandar Jovanović su njime inspirisani. Na njegovom tragu je i Robert Kalmarević, majstor portretne umetnosti. U Sremskoj Mitrovici deluju članovi grupe „Esnaf” – Dragan Martinović, Goran Mitrović, Damir Savić i Jovica Tomašević – nastavljači dela Paje Jovanovića i slikari vojvođanske tajne, kao što su to i Srećko Radulović i Mihail Kulačić. Milan Miletić, začetnik našeg magičnog realizma, poklonik je Uroša Predića i Paje Jovanovića, što se uočava i u njegovom načinu slikanja. Tomislav Suhecki u Vršcu aktuelizuje prožimanje realizma i modernizma, postmodernu auru Paje
Jovanovića.

POVODOM 150. GODIŠNJICE ROĐENJA PAJE JOVANOVIĆA (1859-1957), JEDNOG OD NAJVEĆIH SRPSKIH UMETNIKA SVIH VREMENA

Izvor:nacionalnarevija.com /Br 15/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

PAJA JOVANOVIĆ

Kao neki stari orao lebdeo je lik slikara Paje Jovanovića nad našim umetničkim razvojem. Smenjivale su se generacije slikara, nestajale su mnoge snažne ličnosti koje su ponetkom ovog veka izvršile modernizaciju srpskog slikarstva, a ratovi i kobne ratne posledice prerano su i nemilosrdno grabile naše umetničke nade. U košmaru velikih društvenih preloma, u vrtlogu grozničavih umetničkih traženja u kojem su se pokatkad ispisivale najtragičnije lične biografije, sigurno se i nekako stameno izdizao umetnik Paja Jovanović, kome je sudbina namenila ulogu svedoka gotovo svih važnijih zbivanja naše moderne, političke a razume se i likovne istorije. Tekao je njegov bogati život u vremenskom rasponu kada je Srbijom još godinu dana vladao knez Miloš, doživeo je on na kraju i pobedu narodne revolucije rođene u burama Drugog svetskog rata.

Danas, kada je stari orao sleteo sa svojih visina, mogu se sa znatno više pravednosti ocenjivati njegova krstarenja po prostranom umetničkom nebu, Nastavite sa čitanjem

ESTETIKA I SIMBOLIKA NAKITA SRPSKIH NEVESTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

NAKIT SRPSKIH NEVESTA

Običaj nošenja nakita kod Srba imao je u prošlosti dvojaku ulogu: estetsku i simboličnu.

nakit-nevesta_0  Nakit je korišćen kako da ulepša osobu koja ga nosi, tako i da ukaže na njen položaj, stalež i religioznu pripadnost.

Simbolika nakita kod žena imala je naročito značenje u periodu njene pripreme za udaju, kada se značajno menjao njen društveni status.
Sklapanje braka predstavlja jedan od najvažnijih momenata u životnom ciklusu svakog pojedinca. Bračna ceremonija kao obred prelaza iz jednog životnog perioda u drugi, za srpsku ženu u prošlosti odvijao se u tri faze i obuhvatao je tri statusa. U prvoj fazi, kada žena ima status udavače morala je o tome da „obavesti“ zajednicu.

Najrečitiji i najočigledniji način da stavi do znanja da se njen devojački život završava je putem načina ukrašavanja. Udavača se tada oblači lepše od drugih mladih devojaka, kiti se cvećem i nosi bogatiji nakit nego ostale žene. To traje do veridbe, odnosno udaje, kada nastupa druga faza prelaznog stanja koje za srpsku nevestu u prošlosti nije bilo vremenski određeno. Trajalo je do rođenja deteta, pa i duže.

Posebnost položaja neveste naročito se izražava lepotom i bogatstvom nakita. Naime, ona nosi sav nakit koji je nosila kao devojka, ali još bogatiji i raskošniji. Količina i vrednost nakita koji se priprema za svadbu jasno govori o značaju samog čina udaje i statusa neveste, kada svaka žena možda najviše u životu blista od sreće i zadovoljstva.

Najvažniji deo srpskog nevestinskog nakita tokom 19. i prve polovine 20. veka je oglavlje ili ukras za glavu, koji mlada prvi put stavlja na dan venčanja, a zatim ga nosi u svečanim prilikama za sve vreme trajanja statusa neveste. Rođenjem prvog deteta nevesta skida sa oglavlja jedan deo nakita i tim činom stavlja do znanja da se zauvek odvaja od svoje dotadašnje uloge. Time započinje treća faza, kada nevesta stiče položaj udate žene, koji se u okviru zajednice najviše ceni.

U 19. veku na širem području Balkana, gde žive Srbi, oglavlja se odlikuju velikom raznovrsnošću oblika i načina ukrašavanja.

Najpoznatija vrsta nevestinskog ukrasa za glavu je „smiljevac“. Ovaj ukras, koji ima oblik kape bio je obavezan deo nošnje neveste u Šumadiji, Beogradskoj Posavini, Levču, Resavi, Temniču, Timoku, Pomoravlju, okolini Jagodine, zatim u užičkom, čačanskom, rudničkom i valjevskom kraju. Zajedničko svim smiljevcima je da se prave od cveća i novca, a razlikovali su se samo po obliku i veličini.

Glavni ukras smiljevca bio je napravljen od raznovrsnog cveća. Za ukrašavanje je korišćen bosiljak, kičica, majčina dušica, nana, rudača i najviše smilje, po kome je ova svojevsna kapa dobila ime. Sveže nabrano cveće prišivano je na osnovu kape, a zatim je ta „cvetna bašta“ ukrašavana perjem iz krila i repova petlova i ćurana, a kod bogatijih devojaka i perjem pauna. Paunovo perje bilo je posebno cenjeno, jer se verovalo da okca na njemu odvraćaju zle poglede i štite nevestu od uroka.

  Odmah po venčanju neveste su menjale oglavlje, pa su tako prve godine o blagdanima nosile velike vence, načinjene od kupovnog cveća iskićene raznim perjem. Druge godine, ili po rođenju prvog deteta, neveste su nosile tzv. podsmiljke, koji imaju izgled manjeg venca na kome nema više smilja, već drugog cveća, a posle tog perioda mlada udata žena počinje da nosi manje dekorativno oglavlje pod nazivom „konđa“.
Običaj je bio da se sa smiljevca poskida novac koji su žene čuvale kao dragocenost, ili su njime ukrašavale oglavlja koje su nosile kao udate žene.

U istočnoj Srbiji su neveste osim smiljevca često nosile oglavlje pod nazivom „trvelji sa prevezom“. Trvelji su bile dve jako debele pletenice upletene od prave ženske kose sa dodatkom vune, ili tuđe kose. Te pletenice su se vezivale tako što se najpre spuste između uha i obraza, a zatim se vrate ispod uha i vežu na potiljku. Trvelje su neveste ukrašavele cvećem, perlama, šljokicama, ukrasnim iglama i nizovima novca. Preko trvelja stavljen je prevez u vidu pravougaonog komada tkanine, koji je zahvatao polovinu temena i spuštao se do polovine leđa. Prevez je kićen niskama novca, bojenim perjem, paunovim perom, praporcima i lančićima sa privescima. Svi ti ukrasi osim dekorativne imali su i apotropejsku ulogu, da zaštite nevestu od zlih uticaja.

Krajem 19. i početkom 20. veka, pod uticajem građanske nošnje, venčana kapa postaje fes, ves ili vesić. Fes je bio sašiven od crvene čoje, a oko njega su se obavijale vitice i preveza, odnosno uvrnuta tanka marama sa prstenom u sredini. Preko fesa se nosila tanka prozirna crvena marama, duvak, koja je pokrivala lice, glavu i leđa. Za pričvršćivanje fesa korišćene su igle sa različitim ukrasima, a imućnije mlade stavljale su iglu od srebra, ili pozlaćenu u obliku hrastovog lista pod nazivom „čelenka“.

nakit-nevesta1_0Veoma dekorativnu vrstu oglavlja nosile su neveste u Mačvi, u vidu teške kape zvane „naniz“, sa svih strana iskićene srebrnim novcem. Ova kapa produžavala se niz pleća i preko grudi i bila iskićena smiljem i ponekad ružom. Dan posle venčanja mlade u Mačvi su nosile oglavlja pod nazivom „konđa“ i „obradač“, bogato dekorisana kompletom nakita poznatim kao ukovi i kuke. Ukov se sastojao od tri ili pet ukovica, ili okruglih filigranskih pločica spojenih lančićem u vidu girlandi, a kuka od tri spojene pločice sa alkama na krajevima kroz koje su se provlačile dve igle.

U Vojvodini su neveste nosile visoke okrugle kape „kofire“ pravljene od kartona i obložene veštačkim cvećem i trešnjama. Na vrhu ove kape stajalo je zakačeno paunovo perje sa ogledalcem u sredini. Omiljeno oglavlje, posebno imućnih vojvođanskih nevesta, bila je i kapa zlatara ili zlaćanka.

Ove kape imale su izdužen oblik sa dva para traka. Izrađivane su od svile, atlasa, satena ili brokata obično bele, žute ili plave boje. Cela površina kape ukrašena je zlatovezom sa motivima srca, lale i ljiljana. Zlatara se ukrašavala i staklenim kamenjem, šljokicama i staklastim perlicama.

U nevestinski nakit za glavu spadale su i naušnice, ili minđuše koje su bile različitih oblika i dekoracije. Minđuše su rađene u tehnici filigrana i ukrašene raznim vrstama poludragog kamenja. Minđuše, kao obavezan deo nakita nevesti, osim ukrasnog karaktera imale su i magijska svojstva, naime verovalo se da mogu da zaštite onoga ko ih nosi.

Neveste u Srbiji nekada su obavezno kitile vrat i grudi ogrlicama poznatim pod imenom gerdani, đerdani ili nanizi. Posebno omiljeni bili su đerdani ili dukati sa nanizanim austrijskim, turskim i srpskim srebrnim ili zlatnim novcem, nanizani na vuneni gajtan, tekstilnu i kožnu traku, pa i srebrni lanac. Ovakve oglice od novca imale su ponekad i okvir u sredini za veću paru, koja je predstavljala lepo ukrašeni privezak.

Svrha nakita za vrat i grudi bila je prikazivanje materijanog stanja devojke, što je bio jedan od osnovnih kriterijuma u izboru bračnog partnera.

Veoma značajan i dekorativan deo ženskog nevestinskog nakita bile su različite vrste pojaseva sa kopčama, paftama, koje su u 19. veku bile takođe obavezan deo narodne nošnje. Veoma popularne su badem kopče, koje, kako sam naziv kaže, imaju oblik badema. Ove i kopče drugih oblika, izrađene su u tehnici filigrana i granulacije, a među njima su poznate pirotske kopče u obliku ploče od srebra ukrašene biljnim motivom i pticama. Lep detalj nevestinske odeće činili su i kožni pojasevi ukrašeni metalnim pločicama, ili okovanim poludragim kamenjem, najčešće ahatom. Ovaj pojas u narodu se zvao „okovanik“.

Srpske neveste nosile su narukvice i prstenje, koji su imali značenje amuleta. Naročitu magijsku snagu imao je prsten, koji je po narodnom verovanju štitio od zlih duhova. Kroz prsten je nevesta trebalo da pogleda svog mladoženju kada je sa svatovima dolazio po nju, kako bi joj bio veran u braku. U ceremoniji venčanja mlada i njen supružnik stavljaju burmu jedan drugom na ruku, koju potom nose celog života, kao simbol trajne, neraskidive veze.

Izvor: glassrbije.org   


 

SA MAJČINE SISE- PRAVO U KAVEZ…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

ZAVET

 
foto:ilol.rs

  Sina ako ikad dobijem

  sa majčine sise pravo u kavez ide

  hraniću ga živim mesom

  umesto igračaka

  uneću mu šumske zveri

  nek se njiše nek se kolju

  nek nauči njihov jezik

  i kad mečku napastvuje

  biće spreman za nevestu

  kad kurjaku kičmu slomi

  znaću da mi trud ne beše   uzaludan

  kad odgrize čedo moju ruku

  što ga hrani

  pustiću ga među ljude.

 Jovan Nikolić (iz knjige „Vatre“)