IŠLA JE SVOJIM PUTEM…

tamoiovde-logo

SVAKA TVOJA REČ

Na današnji dan, 16. maja 1898. rođena je velika poetesa Desanka Maksimović

Svaka tvoja reč, u meni je do pesme porasla svaka tvoja reč.

Svaki tvoj dodir,
u meni je do zagrljaja porastao
svaki tvoj dodir.

Naš slučajni susret,
u meni je do života porastao,
naš slučajni susret.

Sve što mi se zbog tebe dogodilo,
kao očarano živi u meni,
i čini se, neće proći,
sve što mi se zbog tebe dogodilo.

Desanka i Sergej

I volela bih
da te tek sada volim prvi put.

Volela bih da ne verujem
da će mi srce za tobom proći
kada budeš jednom otišao.

Desanka Maksimović

_________________________________________________________________________________________

FotoPlustamoiovde-logo

Brankovina

Stara, Protina (levo) i Nova, Desankina škola(desno) u Brankovini

MOLITVA OČEVOM SRCU

Oče, pronađi me noćas u svetu zlome,
nagni se nad mene sa nebeskog šara.
U molitvi jedino čujem da srcu mome
tvoje, već večno srce odgovara.

Kako si otišao sa  zemlje, nije davno,
nisi ljudske patnje još zaboravio.
Nagni se noćas nad ovo carstvo tavno
gde si jednom i ti sa nama boravio.

Neka me srce tvoje ovu noć čuva,
ono jedino na nebu za mene mari.
Nagni se noćas nad krov tvoj stari,
gde sam ja, i bolovi i jesen i drva suva.

Kada se Bogu molim, on hladno ćuti;
bezbroj je na svetu onih koji ga mole;
a ti, znam, u svakoj malenoj minuti
slušaš samo šta šapćem ja na zemlji dole.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

NAŠA TAJNA 

O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je, 
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame, 
žeđi, umora, ni da li je 
ikada ma koje od nas drugo volelo; 
niti srce naše 
da li nas je radi nas 
ili radi drugih 
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno; 
ni da li sam ja ili si ti bio rad 
da tako bude – 
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život 
ili od smrti strah 
spajao naše ruke; 
ni da li zvuke 
smeha voleli smo više 
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini, 
šta je moglo, ni da li je moglo nešto, 
da uplete i sjedini 
duše naše kroz čitav vek; 
ni da li je otrov ili lek 
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa 
u meni večito: 
da li opija toplo kao šume naše s proleća; 
ili tiha i tužna 
ćuti u meni rečito. 
O, nikome neću reći 
da li se radosna ili boleća 
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane 
odemo ona i ja 
tamo gde istom svetlošću sja 
i zora i noć i dan; 
tako gde su podjednako tople 
i sreća i bol živa; 
tamo gde je od istog večnog tkiva 
i čovek i njegov san.

JEDNO UVERENJE

Moram ti lepe večeri neke
zenice tople gledati do dna,
pa ti na kapke providne, meke,
lagano, kao milovanje sna,
spustiti usne.

Moram ti jednom u dana jatu
od mrskog dana učiniti drag,
pa ti na srce, blago kao bratu
kad bih da bola otklonim trag,
spustiti ruku.

Moram, kad jednom opazim da me
s radošću sretaš poslednji put,
uz tihu pesmu na tvoje rame,
taj tako čudno primamljivi kut,
spustiti glavu.

Tako ćeš lepih jutara nekih
pružajuć drugoj zenica dna
reći: „O, gde su oni meki,
slični milošti lakoga sna
poljupci njeni?“

Tako ćeš često u noći jatu,
kada ti život ne bude drag,
reći: „O, gde je ona kao bratu
da mi sa srca zbriše bola trag
dodirom ruke?“

Tako ćeš, posle lutanja razna
osamljen kad se vidiš prvi put,
reći: „O, gde je ona mazna,
ramena moga na osamljen kut
da spusti glavu?“

_________________________________________________________________________________________

Život i rad Desanke Maksimović

Srpska pesnikinja, Desanka Maksimović, rođena je 16. maja 1898. godine u selu Rabrovica kod Valjeva. Otac joj je radio u školi kao učitelj, a ubrzo po njenom rođenju je dobio premeštaj, pa se tako cela porodica preselila u Brankovinu.

Detinjstvo je provela u Brankovini, gimnaziju je završila u Valjevu, a Filozofski fakultet u Beogradu.

Desanka Maksimović

U avgustu 1933. godine udala se za glumca i pesnika, Sergeja Slastikova. Imali su skladan život, iako nisu imali biološku decu. Mnogi smatraju da je sav njen porod bio književni.

Radila je kao profesor srpskog jezika u nekoliko škola od 1923. do 1953. godine. Prvo je radila kao profesor u obrenovačkoj gimnaziji, zatim u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu, nakon čega je premeštena u učiteljsku školu u Dubrovniku, gde je provela godinu dana. Posle toga je radila u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. Jedna od njenih najboljih učenica bila je Mira Alečković, koja je takođe postala pesnik, ali i Desankina prisna prijateljica.

Desanka je osvojila brojne književne nagrade, među kojima su Vukova nagrada, Njegoševa nagrada i nagrada AVNOJ-a (nagrada Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije). Izabrana je za počasnog građanina Valjeva.

  1. godine rekonstruisana je osnovna škola u Brankovini, koju je Desanka pohađala i u kojoj je njen otac radio kao nastavnik. Stanovnici Brankovine nazvali su je „Desankina škola“.

U Valjevu je, još za njenog života, podignuta njena statua, iako se pesnikinja tome protivila, a kada su je pitali kako se oseća kada vidi svoj spomenik, rekla je: „Skamenila sam se“.

Zbog svoje besmrtne poezije, Desanka Maksimović je 17. decembra 1959. godine postala vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. godine i redovan član.

Umrla je 11. februara 1993. godine u Beogradu, a sahranjena je u Brankovini.

Nakon njene smrti, osnovana je fondacija „Desanka Maksimović“ koja dodeljuje nagradu za književnost pod nazivom „Desanka Maksimović“.

Desankina poezija

Prve ocene svoje poezije dali su joj drugovi iz srednje škole u Valjevu. Čitala im je svoje pesme, a oni su se oduševljavali i hrabrili je da nastavi s pisanjem. Glavni motivi njenih pesama su ljubav i patriotizam. Njene pesme su mladalačke i pune entuzijazma, a opet ozbiljne i osećajne. Kaže se da se u pesmama Desanke Maksimović najbolje vidi pevljivost srpskog jezika. Neke od njenih najboljih pesama su: Predosećanje, Strepnja, Prolećna pesma, Opomena, Na buri, Tražim pomilovanje, Pokošena livada, Prolećni sastanak, Đačko srce, itd.

Njena poeziju su kritičari odmah nazvali ženskom poezijom, a pod tim nazivom su podrazumevali poeziju koja je prvenstveno zasnovana na mlakim lirskim osećanjima, a kojoj nedostaje misaona dubina. Zbog toga njenoj poeziji nisu pridavali onoliki značaj koliki je zaista imala. Međutim, njena iskrena, sveža i snažna lirska osećanja u dubini kriju i duboke misli o svetu i čoveku, i zapravo su zasnovana na dubokoj i vešto sakrivenoj misaonosti.

U vreme kada se javila Desanka Maksimović, u srpskoj poeziji su dominirale modernističko-avangardne pesničke tendencije, kao što su ekspresionizam, nadrealizam, i sl. Ona se, međutim, nije priklonila nijednoj vladajućoj pesničkoj školi, već je išla svojim putem. Umešno i skladno je povezivala tradicionalno i moderno. Pošto nije išla za književnom modom, njena poezija je bila pristupačna za najširi krug čitalaca.

Iako njena poezija nije bila moderna, svakako je bila savremena, što znači da je Desanka pratila sve značajnije događaje i zbivanja svog vremena i svog naroda. Ona je uvek bila uz „male“ ljude iz naroda. Na primer, kada je čula da su nemački vojnici streljali đake jedne osnovne škole u Kragujevcu, Desanka je napisala pesmu pod nazivom “Krvava bajka” koja govori o svireposti okupatora nad nedužnim narodom u Drugom svetskom ratu. Pesma je objavljena tek kada se rat završio.

Poznati srpski pesnik Stevan Raičković je ovako video Desanku Maksimović:

„Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine, pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kada opeva neku zemlju koja i jeste i nije, koja i postoji i ne postoji, i za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Od kada je objavila svoje prve pesme 1920. godine u časopisu Misao ona neprekidno stvara, tako da spada u naše najplodnije pesnike. Objavila je oko 50 knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko, neprestano… Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju,“ rekla je jednom prilikom sama pesnikinja.“

Krvava bajka

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu,

umrla je mučeničkom smrću

četa đaka

u jednom danu.

Iste su godine

svi bili rođeni,

isto su im tekli školski dani,

na iste svečanosti

zajedno su vođeni,

od istih bolesti svi pelcovani

i svi umrli u istom danu.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

A pedeset i pet minuta

pre smrtnog trena

sedela je u đačkoj klupi

četa malena

i iste zadatke teške

rešavala: koliko može

putnik ako ide peške…

i tako redom.

Misli su im bile pune

i po sveskama u školskoj torbi

besmislenih ležalo je bezbroj

petica i dvojki.

Pregršt istih snova

i istih tajni

rodoljubivih i ljubavnih

stiskali su u dnu džepova.

I činilo se svakom

da će dugo

da će vrlo dugo

trčati ispod svoda plava

dok sve zadatke na svetu

ne posvršava.

Bilo je to u nekoj zemlji seljaka

na brdovitom Balkanu

umrla je junačkom smrću

četa đaka

u istom danu.

Dečaka redovi celi

uzeli se za ruke

i sa školskog zadnjeg časa

na streljanje pošli mirno

kao da smrt nije ništa.

Drugova redovi celi

istog časa se uzneli

do večnog boravišta.

Izvor: srednjeskole.edukacija.rs

_________________________________________________________________________________________

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

Tražim pomilovanje za zgužvane misli

Za one koji su se izgubili

i svoje srce stisli.

Grob Desanke Maksimović u Brankovini

Za one koji klecaju pod teretom svog bremena

I koji ne znaju da za sve treba vremena

Za one koji hoće da na prečac postignu mnogo.

 

Tražim pomilovanje za one koji beže od života

I koji su zaslepljeni idejom

Da postoji divota

Jedino izvan naše planete

Za one koji beže kao dete

Kad se pred njima ukaže problem

Kojem u oči treba pogledati.

 

Tražim pomilovanje za one koji sami sebe ne razumeju

Nije zato što ne umeju

Već zato što su se udaljili od sebe

I što njihovo srce težak teret grebe

Što su ga sami sebi natovarili.

 

Iz zbirke pesama „Tražim pomilovanje  Desanke Maksimović

Foto ilustracija: Bora*S

________________________________________________________________________________________

 

KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA…

tamoiovde-logo

Mala ulica velikog rodoljuba: Beograđani, svakodnevno prolazite ovuda, a ni ne znate KO JE ZAPRAVO BIO ČIKA LJUBA

U najstrožem centru grada, ušuškana i u „debelom“ hladu, mirna i tiha, a opet užurbana i urbana, „čuči“ uličica, koju uvek biramo kada hoćemo da izbegnemo metež i vrevu… Koliko ste samo puta prošli Čika Ljubinom, „galopom“ ili sitnim koracima, zaokupljeni različitim mislima, a nikada se niste zapitali po kome zapravo nosi ime? Ko je uopšte bio čika Ljuba?

Beograd se dostojno odužio Ljubomiru Ljubi Nenadoviću, profesoru, diplomati, novinaru, akademiku, poeti, dodeliviši ulici u samom centru gradu njegovo ime. Zapravo, nadimak… Jer Nenadovića, tog intelektualca blage narave i junačkih porodičnih korena, svi su iz milošte zvali Čika Ljuba. 

Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini kod Valjeva u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji, koja je zadužila domovinu kroz generacije i pokolenja… Sin je čuvenog vojvode iz Prvog srpskog ustanka, prvog Karađorđevog diplomate i pisca „Memoara“, Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse, kojeg su dahije pogubile u seči srpskih knezova početkom 1804. godine.

Ljubu Nenadovića krasilo je evropsko obrazovanje i kosmopolitski duh, pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena. Njegovo pero bilo je britko, ali nadasve puno vedrine, dosetljivosti i humora, sa glavnim ciljem da zabavi i pouči dušu čitaoca… Stvaralaštvo čika Ljube obojeno je jednostavnošću, pitkošću i srdačnošću.

Znameniti Srbin sebe je prevashodno smatrao pesnikom, ali se lako kretao kroz različite žanrove – pisao je poučne priče za narod, basne, satirične i humorističke poeme, stihovane pripovetke, besede, putopise, a neretko je radio i kao prevodilac. Danas ga znamo kao jednog od najčitanijih pisaca srpskog romantizma i čoveka koji je umnogome uticao na razvoj masovne čitalačke publike. Nenadović je najviše uživao u ulozi pesnika – on je izjednačavao život sa stvaranjem poezije; stihovi su bili njegova duhovna i životna biografija – sve što je mislio, želeo i video on je prenosio na papir. 

Profesor, diplomata, pa ministar 

Za života Ljubomir Nenadović zadužio je srpski narod ne samo bogatim književnim stvaralaštvom, već i društvenim uticajem i boravkom na visokim funkcijama. On je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.

Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete, nakon čega je zatražio penziju i povukao se u rodnu Brankovinu. Takođe, vredi napomenuti da ga je knez Milan Obrenović, koji će kasnije postati i kralj, imenovao za redovnog člana Srpske kraljevske akademije.

 Zanimljivo je, međutim, da je najveći trag u istoriji srpske književnosti ostavio kroz svoje putopise, pet knjiga pisanih u obliku pisama. To su: „Pisma iz Švajcarske“, „Prva pisma iz Nemačke“, „Pisma iz Iitalije“, „Druga pisma iz Nemačke“ i „Pisma o Crnogorcima“. Ona nemaju toliko umetnički, koliko kulturološki i istorijski značaj, a kako je i sam Nenadović istakao stvorena su tako da „svaki čitatelj ima utisak kao da su baš njemu pisana“.

Za nas su svakako najinteresantija „Pisma o Crnogorcima“, koja su nastala kao rezultat prepiske sa knezom Danilom. Ljuba Nenadović bio je donekle opčinjen Crnom Gorom i tamošnjim narodom, divio se njihovom čojstvu i junaštvu. Dragocena su i „Pisma iz Italije“, koja svedoče o prijateljstvu i zajedničkom putovanju kroz Italiju sa Njegošem. 

Nenadović je pokrenuo i časopis „Šumadinka“, koji je sa povremenim prekidima izlazio sedam godina. Međutim, kako se stalno podsmevao cenzuri, neretko i kritikujući vlast, list je zabranjen s obrazloženjem da „prkosi praviteljstvu našem“.

Ono što je za srpsku književnost, prosvetu i kulturu Ljubomir Nenadović učinio nemerljivo je – on je „naslednik“ Dositeja Obradovića čiju je tradiciju nastavio i osigurao joj mesto u budućnosti.

Danas, Čika Ljubina ulica se ugnezdila između trga na kome je spomenik Knezu Mihailu i Ulice Kneza Mihaila, što je pomalo simbolično – na ovaj način dva velika prijatelja ostala su povezana i nakon smrti. Naime, knez Mihailo i Ljuba Nenadović gajili su blizak odnos, i važili su za dobre prijatelje. Nakon ubistva kneza, književnik je dugo, dugo bolovao i patio u tišini, posebno jer je u atentatu učestvovao jedan od njegove braće. 

Platonska ljubav čuvene Milice Stojadinović  Srpkinje

Čuvena pesnikinja Milica Stojadinović bila je očarana Ljubomirom Nenadovićem, koji je do kraja života, ostao njena jedina ljubav, nažalost neostvarena… Ipak, naklonost je bila obostrana – i Ljuba je cenio i iskreno se divio Milici, veličao ju je u svojim stihovima, slavio njene „lepe pesme“ i „čustva prava“.

Upoznali su se u Beogradu 1851. godine, što je svakako bio trenutak koji je odredio dalji Miličin ljubavni život. Od tog trenutka ona je lebdela između romantičnih emocija i prijateljstva, ipak, nikada se nije usudila da dozvoli da njene čežnje isplivaju na svetlost dana…  Ljuba je bio najprisutniji čovek u njenom životu, i kako je smatrala najbolji srpski pesnik. Pesme koje je želela da objavi uvek bi prvo slala njemu na čitanje. Na njenom stolu uvek su mogle da se vide Nenadovićeva „Šumadinka“ ili „Putnička pisma“ kao i njegova fotografija u crnom plaštu. 

Čak je i Vuk Karadžić provodadžisao da se Milica uda za Nenadovića, a nju je, kako je zapisala, posle toga bilo stid da se prema pesniku „ponaša sestrinski“.

Na koncu svega njena ljubav je zanavek ostala platonska. Milica se nikada nije udala, a isti slučaj bio je i sa Čika Ljubom – ostao je neženja.

Autor: S. Pavlović                                 Foto: Dnevno.rs/Kolaž

Izvor: dnevno.rs/Vreme: 06. mart. 2017.

_____________________________________________________________________

PROSTRANA DUŠA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________

 Velika srpska poetesa Desanka Maksimović, rodila se na današnji dan, 16. maja 1898. godine, u Rabrovici kod Valjeva

__________________________________________________________________________________________________

Naša tajna
O tebi neću govoriti ljudima.
Neću im reći da li si mi samo poznanik bio,
ili prijatelj drag; ni kakav je,
ni da li je u našim snovima
i žudima dana ovih ostao trag.

Neću im reći da li iz osame,
žeđi, umora, ni da li je
ikada ma koje od nas drugo volelo;
niti srce naše
da li nas je radi nas
ili radi drugih
kadgod bolelo.

Neću im reći kakav je sklad
oči naše često spajao
u sazvežđe žedno;
ni da li sam ja ili si ti bio rad
da tako bude –
ili nam je bilo svejedno.

Neću im reći da li je život
ili od smrti strah
spajao naše ruke;
ni da li zvuke
smeha voleli smo više
od šuma suza.

Neću im reći ni jedan slog jedini,
šta je moglo, ni da li je moglo nešto,
da uplete i sjedini
duše naše kroz čitav vek;
ni da li je otrov ili lek
ovo što je došlo
onome što je bilo.

Nikome neću reći kakva se
zbog tebe pesma događa
u meni večito:
da li opija toplo kao šume naše s proleća;
ili tiha i tužna
ćuti u meni rečito.
O, nikome neću reći
da li se radosna ili boleća
pesma događa u meni.

Ja više volim da prećutane
odemo ona i ja
tamo gde istom svetlošću sja
i zora i noć i dan;
tako gde su podjednako tople
i sreća i bol živa;
tamo gde je od istog večnog tkiva
i čovek i njegov san.

____________________________________________________________________________________________________

463px-Desanka_Maksimović_potpisuje_svoje_knjige_1955.Najčešći motiv u poeziji Desanke Maksimović je bila ljubav, i njena reč, odnos prema svetu i filozofija su i sami bili pesničke prirode.

Njena poezija je odlikovana čitavim obiljem novih aliteracija i rima. Njeno osnovno pesničko geslo je bilo da poezija treba da bude razumljiva, jasna, iskrena, otvorena prema čoveku i životu.
Mnoge njene pesme predstavljaju poziv ljudima da budu dobri, plemeniti, ponositi, postojani, da poštuju ljude drugačijih uverenja i načela, mišljenja, boja i vera, i da budu strogi prema svojim manama kao i prema tuđim. Od svih vrednosti u životu ona je kroz svoje pesme posebno isticala slobodu, odanost, hrabrost, dobrotu i nekoristoljublje.
U kasnijem periodu života, lirika Desanke Maksimović je dobila nešto smireniji i tiši duh. Njena poezija, pripovetke, romani, knjige za decu prevođeni su na mnoge jezike, a njene pojedine pesme nalaze se u antologijama poezije.

____________________________________________________________________________________________________

Opomena
Čuj, reći ću ti svoju tajnu:
ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Mogu mi se učiniti
duboke i meke
oči neke
sasvim obične.
Može mi se učiniti
da tonem u zvuke,
pa ću ruke
svakom pružiti.
Može mi se učiniti
lepo i lako
voleti kratko
za jedan dan.
Ili mogu kom reći u tome
času čudesno sjajnu
predragu mi tajnu
koliko te volim.
O, ne ostavljaj me nikad samu
kad neko svira.
Učiniće mi se negde u šumi
ponovo sve moje suze teku
kroz samonikle neke česme.
Učiniće mi se crn leptir jedan
po teškoj vodi krilom šara
što nekad neko reći mi ne sme.
Učiniće mi se negde kroz tamu
neko peva i gorkim cvetom
u neprebolnu ranu srca dira.
O, ne ostavljaj me nikad samu,
Nikad samu,
Kad neko svira.

Warning
Listen, I’ll tell you my secret:
Never leave me alone
when music plays.
It could seem to me
that some eyes gray
are so deep and soft —
the eyes that are actually plain
It could seem to me
that I dive into the sound
and I could give my hands
to anyone around.
It could seem to me
se easy, so gay
to love someone
for only one day.
Or, I could tell someone
my dearest,
magically growing secret
how much I love you.
Oh, never leave me alone
when music plays.
It could seem to me that again,
somewhere in a forest,
my tears flow through a new well.
It could seem to me that a black butterfly
makes patterns on heavy water —
those that no one feels free to tell.
It could seem to me that, somewhere in the dark zone,
someone sings and touches my heart with a bittter flower —
right where the incurable wound stays.
Oh, never leave me alone,
never alone
when music plays.

____________________________________________________________________________________________________

Biografija
200px-Desanka_Maksimović_u_osamdesetim_godinama_životaDesanka Maksimović je bila najstarije dete oca Mihaila, učitelja, i majke Draginje. Odmah posle njenog rođenja, Mihailo Maksimović je dobio premeštaj, te se porodica odselila u Brankovinu.

U Brankovini je provela detinjstvo, a u Valjevu je završila gimnaziju. Početkom avgusta 1933. godine udala se za Sergeja Slastikova. Nije imala dece.
Studirala je na odeljenju za svetsku književnost, opštu istoriju i istoriju umetnosti Filozofskog fakulteta u Beogradu.
Nakon diplomiranja, Desanka Maksimović je najpre radila u Obrenovačkoj gimnaziji, a zatim kao suplent u Trećoj ženskoj gimnaziji u Beogradu. U Parizu je provela godinu dana na usavršavanju kao stipendista francuske vlade. Nakon što je od 3. septembra 1925. godine radila oko godinu dana u učiteljskoj školi u Dubrovniku, prešla je ponovo u Beograd gde je radila u Prvoj ženskoj realnoj gimnaziji (a današnjoj Petoj beogradskoj gimnaziji). Jedna od njenih učenica bila je i Mira Alečković, koja je takođe postala pesnikinja i bliska prijateljica Desanke Maksimović. PočetkomDrugog svetskog rata je otišla u penziju, ali se u službu vratila 1944. i u istoj školi ostala do konačnog penzionisanja, 1953.godine.
Putovala je širom tadašnje Jugoslavije i imala veliki broj prijatelja među piscima i pesnicima; u njih su spadali i Miloš Crnjanski, Ivo Andrić, Gustav Krklec, Isidora Sekulić, Branko Ćopić i mnogi drugi.
Dana 17. decembra 1959. izabrana je za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti, a 16. decembra 1965. za redovnog člana.
U četvrtak, 11. februara 1993. godine, u svojoj 95. godini, u Beogradu je preminula Desanka Maksimović. Sahranjena je u Brankovini kod Valjeva.
Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

____________________________________________________________________________________________________

BALKANAC
Ne stidim se što sam,
kako vi velite,
varvarin sa Balkana,
tla prljavštine i bure.

Čujte sad,
i kod nas ima neke
vama nepoznate kulture.
Vi prvo ispitujete i sumnjate,
daleki ste i od rođenih sinova,
za trpezu svoju
ne posadite svakog tuđina;
vi možete da pijete
a da svakom ne pružite
čašu vina.

A kod nas su još stari običaji grubi:
mi puštamo svakog pod svoje sleme,
kod nas se još i s namernikom ljubi,
kod nas se podvizi zbog gostoljublja čine;
kod nas svaki čovek ima
čitavo pleme
prijatelja i rodbine.

Vi, doista, imate
nekoliko miliona Hristovih kipova,
na svakog čoveka po jednoga,
imaju ga drumovi i polja, apsane i škole;
a kod nas, kad ljudi veruju u Boga,
u sebi ga nose,
i tiho mu se,
skoro u snu, mole.

Vi, istina, za svaki kut života
imate sprava i mašina,
sve ste sračunali i sve znate;
izumi su vaši za divljenje;
a mi još imamo starinske alate,
ali sve je kod nas još zdravo
i prirodno kao glina:
i umiranje, i rađanje, i življenje.
Vi imate čitave zbirke
pravila i nauka o slobodi,
o svemu se kod vas piše i pripoveda;
ali mi i po nepisanim zakonima
slobodno živimo
i nekog prirodnog držimo se reda,
slično ognju, vetru, i vodi.

Kod vas je, zbilja, sve tačno propisano,
kako se jede, govori, oblači;
a mi, kad govorimo, vičemo
i mašemo rukama,
i čorbu glasno srčemo,
i u rukavicama smo kao na mukama.

srpski-seljak-dedaSve je kod nas zaista prosto:
obuću nosimo od svinjske kože,
puno je kod nas seljačkih
navika i stvari;
i kraljevski preci naši
doista su bili govedari.
Narod naš, zbilja, u gnevu može da kolje,
ruši i pali;
ali mi nismo oni što smišljeno tlače,
mi ne smatramo da je svet celi
naše polje;
mi ne bismo podneli
ni urođenik prašumski da zbog nas plače;
duša nam je prostrana,
iako smo brojem mali.
Desanka Maksimović

____________________________________________________________________________________________________

 

____________________________________________________________________________________________________

 Priredio:Bora*S

„ČAROBNO SELO“ I „VILE ČAROBNICE“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„ČAROBNO SELO“  BANJI VRUJCI

Letnji kampovi u seoskim školama hit su među roditeljima dece iz grada. U vodenici uče kako se pravi hleb, a sa domaćicama pripremaju hranu

tur-kamp-mala EKSKURZIJE na kakve đaci u Srbiji već decenijama idu pregazilo je vreme, a dečje farme, letnje škole, zanimljive radionice i tematski kampovi su sve popularniji.

 Kuvanje, tkanje, uređivanje dvorišta, rad u seoskom domaćinstvu, pravljenje igračaka, hranjenje domaćih životinja, okopavanje bašte, istraživanje prirode ili druženje sa iskusnim kapetanima neuporedivo su primamljiviji od običnog razgledanja istorijskih spomenika.

– Ovakvi letnji kampovi su izuzetno zabavni deci iz grada, ali i roditeljima, jer jedu domaću hranu – kaže Vladimir Ivanović iz Turističke organizacije Ljig. – Sami smo došli na ideju da oživimo školu u Paležnici od 500 kvadrata koja je izgrađena posle zemljotresa za jednog đaka.

Prvo smo napravili kamp različitosti sa manjinama, a zatim se uključio Unicef i kompletno je školu opremio. Sada „u kampu vrednih ruku“ deca spavaju, jedu i sa instruktorima uče stare zanate: opančarski, kovački, da predu, pletu korpe. Sa njima su sve vreme i deca iz Ljiga.

Program je osmišljen tako da preko godine mogu da organizovano dođu u školu, dok se Kamp vrednih ruku održava u zakazanim terminima preko leta. Kada deca spavaju i jedu u školi, roditelji dnevno plaćaju 1.200 dinara. Postoji i mogućnost da porodica boravi u seoskom domaćinstvu.

„Kamp vrednih ruku“ je namenjen deci osnovnih škola, a programi su povezani sa obaveznim predmetima (srpski, istorija, svet oko nas, narodna tradicija). Kamp traje pet dana, od juna do septembra. Deca u vodenici uče kako se pravi hleb, sa domaćicama pripremaju doručak i večeru, uče krasnopis, čitaju pesme Desanke Maksimović u njenoj sobi u Brankovini, sakupljaju i suše lekovito bilje, pticama grade kućice, nauče da se orijentišu u prirodi.

tur-kamp_620x0U „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci deca sa „vilama čarobnicama“ uče kako se uređuje seosko dvorište, kako se mesi „čarobna“ pogača, tka i veze čobanska torba, prave igračke, igraju razne igre, a naučiće i kako da budu kuvari, baštovani, zanatlije, meteorolozi, izviđači, apotekari i dobri domaćini.

Letnje škole u prirodi, kampove i radionice počeli su da organizuju i druga mesta, poput Vršca, Knjaževca, Gornjeg Milanovca i Đerdapa gde deca prave predmete od gline, eterična ulja, druže se sa kapetanima dunavskih lađa i ribarima…

 INFO: * Dečji pun pansion u školi: 1.200 dinara

* Pun pansion u seoskim domaćinstvima od 1.500 do 1.800 dinara

* Radionice vrednih ruku su besplatne

* Ljig je od Beograda udaljen 85 kilometara

A. Krsmanović| novosti.rs/28. mart 2013.


FotoPlus_UpoznajSrbiju__________________________________________________________________

IMG_9117-Edit

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

IMG_9220-Edit

Foto:upoznajsrbiju.co.rs

IMG_9098

Foto:upoznajsrbiju.co.rs


Banja Vrujici: Čarobno selo

Jedinstvena učionica u Srbiji okupila mališane iz naše zemlje i inostranstva. Mali Englezi naučili kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, kako se radi na razboju

srb-Carobno-selo-Banja-Vruj_620x0Prvi put u Srbiji bili su desetogodišnja Ela, godinu dana mlađa Emili i osmogodišnji Sem Kvori iz Kembridža, i proveli se – kao u bajci!

Boravili su u „Čarobnom selu“, u Banji Vrujci, gde su naučili, između ostalog, kako se muzu krave, pravi kajmak, mesi hleb i proja, beru lekovite trave na livadi i od njih pravi čaj koji je, kažu, kao onaj, engleski.

„Čarobno selo“ je projekt, jedinstven u Srbiji, koji finansiraju Ujedinjene nacije, odnosno UNICEF, u okviru programa „Održivi turizam u funkciji ruralnog razvoja“. To je, zapravo, učionica pod vedrim nebom, u kojoj osnovci iz gradova uče o životu na selu, a organizovale su je učiteljica Željana Radojičić-Lukić, pedagog Olivera Petrović i profesor srpskog jezika Katarina Čarapić, iz OŠ „Milan Rakić“ u Mionici.

– Čuo sam za „Čarobno selo“, pa sam svoje unuke Elu, Emili i Sema doveo da uživo vide i nauče kako se živi na selu, u prirodi, daleko od gradske vreve – kaže Stiv Kvori, saradnik Ministarstva kulture Srbije. – Izuzetno je važno da deca shvate kako su živeli njihovi preci, jer svi, uostalom, potičemo sa sela, bilo da smo iz Srbije ili iz Engleske. Ničega sličnog nema u Kembridžu i okolini, a neprocenjivo je sve ono što su deca u Banji Vrujci videla i doživela, kroz igru i odmor.

Mališani iz Engleske, sa osnovcima iz mnogih gradova Srbije, mogli su u „Čarobnom selu“ da nauče i tkanje na starinskim razbojima. Zajedno su mesili „seljački“ hleb, brali lekovite trave po livadama u okolini Banje Vrujci…

DEČJI RURALNI OBRAZOVNI CENTAR – Do sada je u „Čarobnom selu“ boravilo pet grupa, sa po 150 osnovaca iz gradova u Srbiji – kažu prosvetne radnice. – Ideja je da se formira dečji ruralni obrazovni centar, za koji je idealno mesto obližnji Berkovac, gde u seoskoj školi uči samo jedan đak.

– Ovo je čudesna, atipična, ruralna, opremljena, bezbedna, obrazovna, eksperimentalna, ležerna, originalna škola u prirodi – nabrajaju organizatorke „Čarobnog sela“. – U njoj učestvuju, volonterski, studenti Učiteljskog fakulteta iz Beograda, a možda će ova učionica na otvorenom jednog dana postati i njihova vežbaonica.

„Čarobno selo“ organizovalo je Udruženje građana „Kreativa“, koje se bavi obrazovanjem kroz aktivno učenje. U udruženju su prosvetni radnici koji nastoje da razviju u Srbiji – dečji obrazovni ruralni turizam.

– Đaci su kroz igre, radionice, rešavanje zadataka u svakom trenutku aktivni u seoskom domaćinstvu, nauče čemu služe poljoprivredne alatke, prepoznaju biljke, uberu zelje, sremuš, naprave salatu, tkaju ćilime – nabrajaju Katarina, Željana i Olivera. – Koristimo već zaboravljene igračke, deca uče da igraju lastiš, klikere, naprave praćku, a oduševljeni su što sve ono o čemu su saznavali iz knjiga vide u svojoj okolini.

B. Puzović | 16. jun 2012. /www.novosti.rs


Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________________

TRIPTIH…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________

POGLED NA LEPOTU BRANKOVINE

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Autor: Bora*S

oktobra, 2012.

DESANKA…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 16. мајa 1898. godine u Rabrovici kod Valjeva, rođena je Desanka Maksimović.

Velika srpska poetesa, književnica i akademik, kao dete učitelja, detinjstvo je provela u Brankovini.Tu je odrastala i učila prve razrede osnovne škole, a danas se u senovitom delu crkvenog dvorišta u ovom mestu nalazi njen grob.

Gimnaziju završava u Valjevu, a potom odlazi na studije u Beograd. Kao student dobija stipendiju francuske vlade i godinu dana provodi i školuje se u Parizu.

Prve Desankine pesme štampane su 1920. godine u časopisu “Misao”.

Skoro ceo radni vek provela je kao profesor gimnazije.

Umrla je u Beogradu, 11. februara 1993.godine.

***

“Desanku Maksimović mnogi smatraju pesnikom ljubavi, mladosti i vedrine. Pesnikom zemaljskih lepota i plodova. U njoj, čini se, pre treba videti velikog pesnika velikih strahova i velikih sumnji. Ona je možda najautentičniji pesnik Srbije. Ali je ona još autentičnija kad opeva neku zemlju koja i jeste i nije; koja i postoji i ne postoji. I za koju se ne zna da li je pesnikov zavičaj ili zemlja njegovog progonstva. Prve svoje pesme Desanka je objavila 1920. godine u časopisu „Misao“ i od tada ona neprekidno stvara, tako da spada u nase najplodnije pesnike. Objavila je oko pedeset knjiga poezije, pesama i proze za decu i omladinu, pripovedačke, romansijerske i putopisne proze. „Kada su se stvarale ove pesme, izvirali su stihovi kao voda; kao da sam neku česmu otvorila. I sama sam se čudila kako su tekli glatko neprestano….Dogodilo se ono najpoželjnije, oblik i sadržaj su sliveni, jedno drugo ističu i dopunjuju.“ – kaže sama pesnikinja. „Po svojoj motivskoj raznovrsnosti i bogatoj lirskoj skali od najjednostavnijih tonova do dubokih i misaonih sazvučja, lirika Desanke Maksimović se ukazuje kao srećna mogućnost da poput večite pesničke senke prati svoga čitaoca od njegovih prvih koraka u život, pa nadalje…”

Stevan Raičković

Desankine pesme prevedene su na više svetskih jezika, a i sama je „prepevavala” sa slovenačkog,  bugarskog i ruskog jezika.

Uz nezaobilaznu prvu zbirku „Pesme”, posebno se ističu njene poetske knjige: ”Tražim pomilovanje”, „Vrt Detinjstva”, „Gozba na livadi”, „Zeleni vitez”, „Pesnik i zavičaj”, „Miris zemlje,” „Otadžbino, tu sam”,”Nemam više vremena”…

PREDOSEĆANJE

Poznala sam te kad sneg se topi,
topi, i duva vetar mlak.
Blizina proleća dušu mi opi,
opi, pa žudno udisah zrak.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te u zvonak dan,
dan pijan, svež i mek.
Činjaše mi se već davno znan,
znan kad te poznadoh tek.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

Poznala sam te kad kopni led,
led, dok se budi proletnji dah;
kad dan je čas rumen, čas setan, bled,
kad sretno se i tužno u isti mah.
S nežnošću gledah stopa ti trag,
trag po snegu belom;
i znadoh da ćeš biti mi drag,
drag u životu celom.

ZNATE LI KO JE…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Ko je mlada i lepa devojka (levo) na ovoj fotografiji? 

Početkom oktobra 2011. godine, u Brankovini (ovde) je otvorena  (rekao bih- napokon),nova muzejska postavka “O Desanki, perom i slikom”, posvećena Desanki Maksimović,slavnoj srpskoj poetesi.

 Tako je eto, nakon 26 godina, koliko je proteklo od prve  postavke “Zavičaj pesniku”, otvorene još za života Desankinog, spomen-kompleks u Brankovini dobio atraktivnost, koja će privući mnogobrojne posetioce i poštovaoce stvaralaštva, ove po mnogo čemu izuzetne osobe.. 

Sve pohvale za Narodni muzej iz Valjeva, koji je  pripremio  muzejsku postavku, koristeći  inovativne pristupe prezentacije, poput  atraktivnog dizajna i upotrebljene najsavremenije tehnologije, kao što su hologramske projekcije.

Ovakvim pristupom uspeo je da mnogobrojnim posetiocima omogući što kvalitetniji doživljaj. Idejna autorka izložbe je Dragana Lazarević Ilić, dok je autor dizajna Slobodan Sekulić Bogdanović.

Na doduše relativno malom ali ambijentalno rekonstruisanom prostoru u školi u kojoj je devojčica Desanka stanovala i sticala prva znanja, izloženi su komadi nameštaja i  brojni lični predmeti.

Knjige, rukopisi, fotografije iz skoro svih perioda njenog života, omiljeni joj šeširi i odevnii predmeti, ali i krevet, stočić (kupila ga od honorara po izdavanju prve zbirke pesama, 1924.godine), pisaća mašina…

I naravno, ono što je za vreme moje posete izazvalo najveću pažnju prisutne grupe turista-trodimenzionalni hologram.

Uz svo uvažavanje tehnologije, moju pažnju su ipak najduže zadržale, na panoima izložene fotografije i prelepo, rekao bih čak izuzetno emotivno pričana priča o Desanki, njenom stvaralaštvu, životu, ljubavi prema otadžbini, Brankovini, prirodi, ljudima i naravno Sergeju.

A priču zlatoveze godinama sa istim žarom još jedna divna osoba.

Ona, izuzetna, gospođa Cana, profesor književnosti i stručni vodič u spomen- komleksu, ovde u Brankovini.

Bora S.

________________________________________________________________________________________

FotoPlus tamoiovde-logo


SLUŽIO SAM I GOSPODARIO…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

„Cela moja prošlost bila je burna i vrlo promenljiva, ali bez ikakvog straha osvrćem se ja na nju, i sa zadovoljstvom i unutrašnjom nagradom prolazim u mislima sve prošle godine mog života, i radujem se da ni jedno delo ne nalazim za koje bi mi savest  štogod  prebaciti mogla.

Foto: Prota Mateja Nenadović-spomenik u Valjevu

Burna vremena novije srpske prošlosti bila su tesno skopčana sa mojim životom; i kao što su ona promenljiva bila, tako je i moj život bio promenljiv.

Ja sam služio i gospodario, popovao i vojvodovao; putovao po narodnom poslu daleke putove i kod kuće mirno sedeo i u mojoj bašti voće kalemio; vojevao sam opasne ratove i uživao blagodet opšteg mira; sa carevima govorio sam slobodno, a katkad zbunio me govor prostog  kmeta;  gonio sam neprijatelje i  bežao od njih, živeo u svakom blagu i izobiliju i opet dolazio do sirotinje; imao sam lepe kuće i gledao ih iz šume spaljene i srušene;  pred mojim šatorom vrištali su u srebro okićeni arapski hatovi i vozio sam se u svojim neokovanim taljigama;  vojvode isčekivale su  zapovesti  iz mojih usta i opet sudba me dovodila da pred onima koji su bili moji panduri na noge ustajem.

-To je deco  večna promenljivost sudbine koju sam rano poznao i na koju se nigda tužio nisam;  iz te promenljivosti  naučite: da se u sreći ne treba  gorditi ni u nesreći  očajavati.“

Prota  Mateja Nenadović

_______________________________________________________________________________________________

TRAŽIM POMILOVANJE…

tamoiovde-logo

TRAŽIM POMILOVANJE

Za one koji ne umiru na vreme

Za duševno stanje kao od pre pola veka,

za čoveka koji voli starinske ljubavne pesme,

za one koji se prohujalog drže,

koji pišu kako se pisati ne sme,

za ljude koji ne umeju da idu brže, koji zaostaju bar pola koraka,

za one koji ne umiru na vreme, koji boluju od osvrta i rastanaka,

za one koji ne pale i ne žare,

za stare podvige i slave stare,

za one čiji je zavičaj na obalama prošlosti osto,

za njihovo gorko sećanja zadovoljstvo,

za one koji ugašena sunca brane,

koji se sećaju snegova od lane, tražim pomilovanje.

Desanka Maksimović

____________________________________________________________________________________________

MOJE VREME U BRANKOVINI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

Divan septembarski dan. Odličan put Valjevo – Šabac. Na 11. kilometru od Valjeva, skretanjem levo, ulazim u Brankovinu. Znamenito  srpsko mesto.

Brankovina-jedinstvena ambijentalna, kulturna i istorijska celina. Neponovljiva, po „zračenju“ tišine, mira ,svežeg i opojnog vazduha koji struji niz dolinu reke, spuštajući se sa okolnih šumovitih brda… po osobama koje tamo  znam i danas želim da sretnem.

Na ulazu u dvorište škole isijava pojava i ličnost g-đe Cane, nekadašnjeg profesora a danas stručnog vodiča kompleksa u Brankovini. Njen širok osmeh i srdačnost, gospodstveno vladanje – teraju vas da je smesta zavolite . Kao i Brankovinu.

A Brankovina – rekoh, znamenito mesto.

Po istorijskim ličnostima, njihovim spomenicima i zadužbinama…

Brankovina je „izrodila“ jednu od najpoznatijih srpskih porodica, porodicu Nenadovića: Knez Aleksa, Vojvoda Jakov, Prota Mateja, putopisac i književnik Ljuba… Sve sami Nenadovići.

Ovde je Desanka odrastala, naučila da piše i čita, radovala se, tugovala, volela… I kad je otišla, redovno se vraćala.

I kad je poetesa-kraljica postala i kad je poslednje ovozemaljske korake hodala.

U bajkovitom Crkvenom dvorištu, sa desne strane reke, dominira crkva Svetih Arhanđela, zadužbina Prote Mateje, podignuta 1830.g.

Pored crkve sveti grobovi. I ne samo Nenadovića. Nešto dalje u najsenovitijem delu dvorišta, ispod ogromne krošnje drveta-Desankin grob. Nema spomenika, nema mermera, nema biste…

Humka, krst , cveće i klupa na kojoj je Desanka odmarala, naročito pred kraj svoga Života.

Jednostavnost i skromnost ushićuju.

Sa druge strane reke nekadašnje školsko dvorište.U dvorištu dve školske zgrade, koje su danas muzeji .

U staroj školi koja je podignuta 1836. godine, nalazi se izuzetna postavka koja svedoči o razvoju školstva u Srbiji u 19.veku.

Druga školska zgrada „Desankina škola“, datira s početka 20. veka i u njoj je kao dete učitelja živela i učila Desanka Maksimović. Muzejaska postavka je njoj i posvećena.

Pri dnu dvorišta orginalan srpski vajat.

Nastavak doživljavanja Brankovine- posle ispijanja kafe, hladne vode sa kockama šećera i druženja sa dragim osobama.

Tekst i foto : Bora*S