OTVORENOST, APSOLUTNI USLOV LJUBAVI …

tamoiovde-logo

Apsolutni uslov ljubavi jeste otvorenost; u idealnom slučaju – uzajamna, ali ponekad je otvorenost jedne osobe koja voli takva da je dovoljna za dvoje.

Otvorenost nam se može činiti zastrašujuća. Biti otvoren znači postati ranjiv; kada si otvoren tada tvoja radost i bol umnogom zavise od druge osobe. I to se može učiniti samo ako imamo dovoljno vere u drugu osobu…

Kao prvo, one osnovne vere u čoveka, dubokog uverenje da u svakoj osobi postoje svetlost, istina i beskrajne kreativne mogućnosti; da ako mu pomognete, podržite ga, nadahnete li ga, haos koji nas često plaši u čoveku može da rodi zvezdu.

Takvo uverenost jeste ubeđenost da u čoveku postoji svetlost, da postoji istina i da ona može da pobedi. I nema naivnosti u ovoj ubeđenosti, u ovoj veri; ona raste sa iskustvom, koje se zasniva na znanju o sebi i na znanju o životu i ljudima.

Ali na putu do toga, mi postojano imamo posla sa ljudima (kao i oni sa nama) koji su u fazi formiranja, to jest sa ljudima u kojima se bore svetlost i tama – a ponekad je to žestoka borba. I kada se otvorimo u činu vere, mi moramo unapred priznati svoju ranjivost i svejedno poći na to.

Ranjivost nije obavezno nešto loše. Ranjivost može biti gorka, teška: ranjeno samoljublje, ogorčenost i poniženje takođe spadaju u ovu oblast ranjivosti. Ali mi ovde ne govorimo o njima, već o ljubavi, o sposobnosti da budemo ranjeni u srce – a da ne odgovorimo ni gorčinom ni mržnjom; opraštamo, prihvatamo, jer verujemo da su surovost, izdaja, nerazumevanje, neistina prolazne stvari, a čovek ostaje zauvek.

Veoma je važno opredeliti se za ovu ranjivost. A sposobnost nositi tu spremnost da verujete do kraja i volite po cenu svog života tako da bi ne samo vi, već i drugi mogli da rastu u punu meru svojih svojih mogućnosti, – to je podvig. To je nešto stvarno veliko, to je istinsko stvaralaštvo: osobu koja se još nije ostvarila – mi ostvarujemo, postajemo ono što možemo biti, na šta smo sposobni da postanemo i pomažemo drugom da postane sve ono za šta je sposoban.

Ovo je jedna vrlo ozbiljne odgovornosti. Obično, govoreći o odgovornosti, ovu reč shvatamo kao da moramo da damo odgovor – za svoje reči, za svoja dela i za svoj život. Ali odgovornost nije samo u tome. Odgovornost je i sposobnost da čoveku odgovorimo – ljubavlju, razumevanjem, verom, nadom. U tom smislu, svaka ljubav sadrži odgovornost. Odgovornost pred tajnom čoveka, odgovornost pred njegovom budućnošću. I opet, ova odgovornost, kao i svaka druga – na primer, građanska – ima svoju cenu.

Ta odgovornost u ljubavi sjedinjena je se sa zahtevnošću. Voleti razmaženom ljubavlju, voleti ljubavlju koja sve dozvoljava i omogućava čoveku da postaje sve mizerniji, sve okrutniji, sve sebičniji – ovo nije ljubav. Ovo je izdaja. Ljubav treba da bude zahtevna. Ne u grubom smislu, ni na način na koji često zaista zahtevamo od drugih ono što sami ne pristajemo da činimo, što nam se čini preteško, namećući im bremena koja sami nismo u stanju ili ne želimo da nosimo.

Ne, zahtevnost u ljubavi se sastoji pre svega u tome da nadahnjujemo voljenu osobu, kako bi je uverili da je ona beskrajno značajna i vredna, da ima sve potrebno da izraste u veću meru čovečnosti. Za ovo je potrebna nepokolebljiva vera s naše strane, jer to nije uvek očigledno; postoje trenuci kada se pred nama zablista svetozarni obraz onog šta čovek može da bude – i onda se on polko ugasi: život uguši onaj najviši poriv.

I tada naša vera treba da bude dalekovida, naša nada – vatrena, naša ljubav – nepokolebljiva; tada smo dužni sa svom pažnjom, sa svim svojim iskustvom, pomoći čoveku da raste; i samo ako na ovaj način verujemo, sa spremnošću da budemo otvoreni do poslednje ranjivosti i zahtevajući od drugog da bude sve ono na što je sposoban, imamo pravo da kažemo da ga zaista, ozbiljno, stvaralački volimo: ne radi sebe – već radi njega.

Mitropolit Antonije SuroškiČovek pred Bogom

Izvor:poznajsebe


 

ALI, NE VERUJ MI…

tamoiovde-logo

Molim te, poslušaj ono što ne kažem

Nemoj da te zavara izraz moga lica.
Jer, nosim masku, hiljade maski,
maske koje se bojim da skinem,
a nijedna od njih nisam ja.

Foto ilustracija. Bora*S

U pretvaranju sam pravi majstor,
ali ne daj se zavarati.
Za ime Božje, ne daj se zavarati.

Pretvaram se da sam siguran
da je sve med i mleko u meni
i oko mene
da mi je ime samouverenost,
a smirenost moja igra,
da je sve mirno i da sve kontrolišem
i da ne trebam nikog.

Ali, ne veruj mi.          

Možda se čini da sam smiren,
ali moja smirenost je maska
uvek promenjiva i koja sakriva.
Ispod nje nema spokoja.
Ispod nje je zbrka, strah i samoća.

Ali, ja to sakrivam.
Ne želim da iko zna.

Hvata me panika na pomisao o mojoj slabosti
i da će me otkriti.

Zato frenetično kreiram masku da bi iza nje sakrio
nonšalantno, sofisticirano pročelje,
da mi pomogne da se pretvaram,
da me zaštiti od pogleda koji zna.

Ali baš takav pogled je moje spasenje.
Moja jedina nada i ja to znam.
Dakako, ako iza njega sledi prihvatanje.
Ako sledi ljubav.

To je jedina stvar koja me može osloboditi od mene samoga,
od zatvora što sam ga sam sagradio,
od prepreka što ih sam tako bolno podižem.

To je jedino što će me uveriti u ono u šta ne mogu da uverim samog sebe,
da uistinu nešto vredim.
Ali ja ti ovo ne kažem. Ne usuđujem se. Bojim se.

Bojim se da iza tvoga pogleda neće uslediti prihvatanje,
da neće uslediti ljubav.
Bojim se da ćeš me manje ceniti, da ćeš se smejati,
a tvoj bi me smeh ubio.

Bojim se da duboko negde nisam ništa, da ne vredim,
i da ćeš ti to videti i odbiti me.
Zato igram svoju igru, svoju očajnu igru pretvaranja
sa sigurnim pročeljem izvana
i uplašenim detetom unutra.

Tako počinje svetlucava, ali prazna parada maski,
a moj život postaje bojište.
Dokono čavrljam s tobom učtivim tonovima površnog razgovora.

Kažem ti sve, a zapravo ništa,
i ništa o onome što je sve,
i što plače u meni.

Zato kad sam u kolotečini,
neka te ne zavara to što govorim.

Molim te pažljivo slušaj i pokušaj čuti ono što ne kažem.
Što bih voleo da mogu reći,
što zbog opstanka moram reći,
ali što reći ne mogu.

Ne volim ništa da krijem,
Ne volim da igram veštačke, lažne igre,
želim da prestanem s igrama.
želim da budem iskren i spontan, te biti ja,
ali mi ti moraš pomoći.

Moraš pružiti ruku
čak i kada se čini da je to poslednje što želim.
Samo ti možeš iz mojih očiju ukloniti prazan pogled živog mrtvaca.
Samo me ti možeš prizvati u život.

Svaki put kad si ljubazan, nežan i kad me hrabriš,
svaki put kad pokušaš razumeti jer uistinu brineš,
moje srce dobije krila,
vrlo mala krila,
vrlo slaba krila,
ali krila!

Sa svojom moći da me oživiš možeš udahnuti život u mene.

Želim da to znaš.
Želim da znaš koliko si mi važan,
kako možeš biti stvoritelj – do Boga pravedan stvoritelj – moje osobe
ako tako izabereš.

Samo ti možeš srušiti zidove iza kojih drhtim,
samo ti možeš ukloniti moju masku,
samo ti me možeš osloboditi moga senovitog sveta panike,
i nesigurnosti, iz mojega usamljenog zatvora,
ako tako odlučiš.

Molim te odluči. Ne mimoilazi me.
Neće ti biti lako.

Dugotrajno uverenje o bezvrednosti gradi snažne zidove.
Što mi bliže priđeš
to naglije mogu uzvratiti.

To je nerazumno, ali uprkos tome što o čoveku kažu knjige,
ja sam često nerazuman.

Borim se baš protiv one stvari za kojom čeznem.
Ali rekoše mi da je ljubav jača od snažnih zidova,
i tu leži moja nada.

Molim te pokušaj pobediti zidove
čvrstom rukom
jer dete je vrlo osetljivo.

Ko sam, možda se pitaš?
Ja sam onaj kojeg znaš vrlo dobro.
Jer ja sam svaki čovek na kojeg naiđeš
i ja sam svaka žena na koju naiđeš.

Charles C. Finn


Original (eng.) : Please Hear What I’m Not Saying


 

BORBA EROSA I ETOSA U DELIMA BORE STANKOVIĆA…

tamoiovde-logo

Doživljaj ljubavi u delima Bore Stankovića, bez obzira na to da li je reč o istinskoj ljubavi ili samo o jakoj strasti, ili i o jednom i o drugom, uvek je punokrvno istinit. Žena i ljubav prema ženi (odnosno ljubav muškarca i žene) nesumnjivo zauzimaju jedno od centralnih mesta u stvaralaštvu ovog pisca. Bilo da je posredi socijalno-ekonomska drama jednog društva, porodični udes ili tragična sudbina pojedinca, šta god da je povod ili posledica određene radnje, u prvi plan uvek izbija ljubavna priča, po pravilu – nesrećna.

borba-erosa-i-etosaU Stankovićevom Vranju, kaže Dučić, kao da se nikad ne spava, nego se ljubi i plače dan i noć, kao nekad u trubadurskoj Provansi. Čini se da je ljubav svemoguća, da može srušiti svaku, i najveću prepreku pred sobom. Ako ne ljubav, onda žena svakako najsnažnije „pomera” čoveka. Borini junaci se, iako retko delaju da bi ono što žele i ostvarili, povode za dramom i čežnjom zaljubljenog srca, zbog koje se čini da je sve izgubljeno, da propada svet.

Analazirajući snagu uticaja ljubavi i žene na ličnost i stvaralaštvo Bore Stankovića, Jovan Dučić piše: „Ja sam dobro poznavao Borisava Stankovića. Duboko moralan lično i krajnje uzdržljiv, Stanković, moj prijatelj, govorio mi je nekad i u običnim mladićskim razgovorima tako jezivo i uplašeno o ženi, kao što se govori samo o zemljotresima i o pomorima.”

Ispratimo li od početka do samog kraja sve, pa čak i epizodne ljubavne priče opisane u delima Bore Stankovića, uvidećemo da se nijedna ne ostvaruje do kraja. Zašto je to tako?

U psihologiji čitavog sveta koji je Stanković u svojom pripovetkama, romanima i dramama oživeo preovlađuje, pre svega, strastvenost. Od strasti niko nije zaštićen, naprotiv. Čak i „božji ljudi” od nje stradaju. Ukoliko je ličnost psihološki kompleksnija, utoliko više je strast u njoj destruktivnija. Do potpune realizacije ljubavi ne dolazi, i pored snažnih emocija, jer se željena ljubav ne traži dovoljno uporno i predano; junacima nedostaju snaga i volja da se sa preprekama izbore, pa svaki unutrašnji impuls na kraju biva stavljen u drugi plan. Unutrašnje zabrane, prouzrokovane spoljašnjim, deintenziviraju i lagano uništavaju strast i želju za realizacijom ljubavi. Potencijalni ljubavnici i srećnici se za tili čas , prepušteni jednom jedinom izboru, jer bi svaki drugi predstavljao neoprostivi bunt, pretvaraju u istrošene, prazne, izgubljene i u svakom pogledu unesrćene osobe.

Jerotićev tekst, „Erotsko u delu Bore Stankovića” na vrlo zanimljiv način pokušava da da odgovor na pitanje zašto se Borine ljubavi (one iz privatnog života, kao i one predstavljene u njegovim delima) nikada ne ostvaruju. Naime, pretpostavka da je lik majke, snažnog, ali kratkog delovanja, morao biti jako utisnut u piščevom sećanju, ostavljajući u jednom delu njegove Anime idealizovan lik žene uopšte, izgleda sasvim osnovana. Sa druge strane, suprotnu polovinu piščeve Anime predstavljala je baba Zlata, energična, ambiciozna, samouverena i otresita žena, koja je Boru odnegovala usled ranog gubitka roditelja. Svakako, nije bilo nimalo jednostavno pomiriti i uskladiti u sebi ova dva suprotna lika Anime. Nedostatak snažnih muških likova u Borinom detinjstvu i preovladavanje dominantnih ženskih figura uticalo je neopozivo, kako na Borinu ličnu slabost u sukobu sa životom u Vranju, a potom i u Beogradu, tako i na delovanje njegovih književnih likova.

Snovi o ljubavi, često prisutni kao prateći deo mnogih ljubavnih priča ovog pisca, mogu se posmatrati kao neka vrsta kompenzacije za razna lišavanja, počevši od onih u ranom detinjstvu (gubitak roditelja), do onih u već zrelom dobu (nezadovoljstvo i neispunjenost u ljubavi, sukobi sa okolinom). Vladeta Jerotić primećuje: „A šta tek treba reći kao psiholog o Borinoj ženi koju je upoznao, prema Siniši Paunoviću, na maskenbalu, maskiranu u mornarsko odelo! Kad se oženio njome bilo mu je dvadeset sedam, njoj trudeset godina. I sada ne znam zašto se njome oženih. Znam da je nikad ne videh radosnu, nasmejanu. Uvek sa stisnutim usnama, kosim pogledom i tihim disanjem (iz Stankovićevog pisma koje se čuva u Narodnoj biblioteci u Beogradu)”.

Po Jerotićevom mišljenju, Borino pisanje, na neki način, predstavlja vid sublimacije erosa. Svaki uspeli lik u njegovom stvaranju lična je sublimacija silne unutrašnje čežnje i tragike neizbežnog promašaja u ljubavi. Povodom Nečiste krvi Jerotić se pita: „Zar svekar Marko u Nečistoj krvi, koji ogromnom snagom savlađuje isto tako ogromnu strast prema Sofki, ali onda sebe uništava, kao u grčkim tragedijama, nije sam pisac koji nadvladava neispunjen eros, ali i onda ne može da izbegne uništavanje sebe, iako postepeno? Zato se moramo upitati nije li u Marku – Bori bilo nekog viška strasti, godinama nagomilavane, a neiživljene strasti, koja zbog toga nije više mogla ostati samo erotska, već je postala i agresivna strast, opasna za druge (Sofku), otud i samokažnjavanje da se ne bi neko drugi uništio!”.

U životima Borinih ličnosti strast se snažno ispoljava u mnogobrojnim oblicima, počevši od onog zdravog i očekivanog zahteva čovečje krvi i mesa, preko morbidnih prohteva u incestu, svekra prema snaji, pa i oca prema ćerki. Tako se, usled sukoba onoga što jeste i onoga što „bi trebalo”, vodi nepresušna unutrašnja borba između viših čistijih pobuda i najgrubljih čulnih pobuda. Međutim, strast nikada ne trijumfuje; njoj se uvek na putu preprečuju ogromne i fatalne prepreke, koje je na kraju uguše. Tako je čitavo književno delo Bore Stankovića jedna očajna pesma nezadovoljene strasti, otpevana od strane posebno ženskih, ali i muških likova.

Priča o prošlosti, snevanje o njoj, žal za mladost, kao i druge teme sličnog usmerenja, nisu samo uslovi psiholoških i emotivnih pročišćenja u životima neostvarenih ličnosti Stankovićeve proze već i nova mogućnost književne forme. Naime, prošlost kao konrapunktna tema i vrednost omogućavala je Borisavu Stankoviću da svoje junake stavlja u potpuno nove i neočekivane egzistencijalne situacije. Ispovedajući prošlost, Bora Stanković je ostao savremen.

„Niko u srpskoj književnosti pre Borisava Stankovića nije ispoljio stvaralačku spremnost da ide do kraja u razvijanju tabu-motiva seksualnosti. Prvi je on prozreo i prezreo patrijarhalni stid pred Erosom. Prvi južnjak u srpskoj književnosti uneo je u nju, stidljivu i patrijarhalno zazorljivu, ono što se anegdotski veruje za južnjačko poreklo – jaku krv, plotsku veru, erotski naboj, strasnu potrebu za slobodom i radošću seksualnosti. Ali je uneo u nju i južnjački toplu setu što to neponovljivo erotsko bogatstvo mora u ništa da otide pred cenzurama spolja i iznutra. Svu svoju umetnost Bora Stanković je posvetio ljudskoj žudnji za ljubavlju i slobodom. Nadahnut tim idealima, on je naš savremenik, a to će ostati i budućim naraštajima.”

Autor: Danica Petrović

Izvor: pismenica

Uvela ruža Bore Stankovića>>

_______________________________________________________________________________

DRVO U BORBI ZA ŽIVOT…

tamoiovde-logo

Neverovatan prizor: Drvo u borbi za život

U Nacionalnom parku „Olimpik“ u Vašingtonu nalazi se drvo koje se još uvek održava u životu samo zahvaljujući nekolicini korenova uronjenih u liticu.

images-2015-11-neverovatan_prizor_drvo_u_borbi_za_zivot_aps_842932505Veći deo drveta visi u vazduhu između dveju stena koje je razdvojio potok koji teče prema Kalejlok biču.

Iako deluje gotovo nemoguće, ovo drvo svakog proleća dobija novo lišće, uprkos tome što je veći deo njegovih korenova sasušen i visi iznad potoka.

U podnožju se formirala prostrana pećina, koja je dobila naziv Pećina drvetovog korena, dok se samo drvo najčešće naziva Drvetom života ili Drvetom koje beži.

Najzanimljivije je to što u ovom delu Amerike oluje nisu retke – pa ipak ovo hrabro stablo opstaje.

Izvor: nationalgeographic.rs/

________________________________________________________________________________

USAMLJENA DAGLASOVA JELA…

tamoiovde-logo

Usamljeno drvo na površini jezera

Malo više od sto kilometara od kanadskog lučkog grada Viktorije, na ostrvu Vankuver, nalazi se „Jezero vila“, a na njemu se može videti jedan sasvim čudesan prizor. Jedno malo, usamljeno drvo, uprkos svim zakonima prirode, pronašlo je svoj dom na stablu koje viri iz ovog kanadskog jezera.

Drvo_na_povr__ini_jezera_780906624

Foto: Profimedia

Jezero vila nalazi se, kako mu samo ime kaže, u udaljenom i nezagađenom predelu, blizu gradića Port Renfrju. Iz mira i spokoja kojim odiše jezero, izvire samo jedno duboko zaronjeno stablo.

Životom vezano za njega, na samom vrhu je tanko „drvo Daglasove jele“ .

S obzirom da je uronjeno stablo jedini izvor podrške i hrane zakržljalom drvetu, ceo prizor odaje utisak plemenite žrtve jednog skoro mrtvog starog drveta zarad opstanka mlađeg koje na njemu raste.

Za turiste, planinare i lađare, ova slika predstavlja jedinstven prozor u svet prirode i ponovnog rađanja.

Malo „bonsai“ drvo privuklo je mnoge fotografe koji su želeli da ovekoveče njegovu borbu za opstanak, a među njima i osvajača nagrade Nacionalnog istorijskog muzeja za najboljeg fotografa divljine.

Međutim, bez obzira na nagrade, svaka slika ovog drvceta, odanog svom mrtvom stablu, priča sopstvenu priču o simboličkom pregnuću za opstankom.

Izvor:nationalgeographic.rs

________________________________________________________________________________

SELO DOBRIH JAJA…

tamoiovde-logo

Mokrin

Kao da im je bilo malo nelagodno, ali su se Mokrinčani ipak usudili da, makar i kao poslednju, šesnaestu, na svom spisku, formalnih i neformalnih, organizacija u „ličnoj karti“, koju je ulazeći u konkurenciju za dobar primer moralo da sastavi svako selo, navedu i – preferans klub „Mokrin“.

13061956_10154084928501168_3010453430078744621_n

Foto: facebook.com/MZ Mokrin

Svako ko išta zna o kartama zna da je to jedna vrlo ozbiljna i zahtevna igra koja, što je retko, istovremeno među igračima razvija i konkurentsku borbu i kolektivni duh.

Sigurno da Mokrin nije jedino mesto u Srbiji gde se igra ova igra, ali Mokrinčani, eto, spadaju među retke koji se ne libe da to i javno priznaju.

Štaviše, naglašavaju da to rade organizovano, da su treninzi svakodnevni i da se, naravno, odvijaju gde drugo nego u – kafani.

Još nešto u obično suvoparnim podacima sadrži laku šeretsku notu i upućuje na specifičan duh ovog slavnog banatskog sela. Tamošnji golubarski klub, naime, nije dobio ime ni po kakvoj vrsti goluba, ne zove se, dakle, ni gaćan ni lepezan ni prevrtač.., nego – Lasta.

imagesMikaKad se samo te dve stvari povežu prosto se nameće utisak da se Miroslav Mika Antić, poznati pesnik, autor „Plavog čuperka iz Garavog sokaka“ i desetina drugih pesama za decu od sedam do 77 godina, morao ispiliti baš u Mokrinu.

Miki Antiću u slavu i čast svakog 24, juna, na dan kada se poet uputio na onaj svet, održava se veliki Memorijal.

Od niza znametinih ljudi poniklih u Mokrinu – da ih je zaista veliki broj putnik namernik se može osvedočiti u mesnom muzeju gde je smeštena galerija sa 1.000 karikatura istaknutih Mokrinčana – ovde ne sme biti izostavljen ni Vasa Stajić, filozof i pisac. Jedna od Stajićevih preokupacija bila je i borba za prava nacionalnih manjina pa nije čudo da je u selu vrlo aktivno i lokalno Udruženje Roma.

Na osobitu životnu filozofiju žitelja Mokrina ukazuju i sledeća dva primera. Svake godine, naime, od početka januara do kraja februara, dakle puna dva meseca, duže nego Olimpijske igre, održava se, doduše samo vikendom, „Svetsko prvenstvo u nadmetanju guskova“.

 

Svetsko-prvenstvo-u-tucanju-jajima

Foto: travel.rs

A ubrzo posle toga sledi još jedno svetsko prvenstvo, ono po kome je Mokrin zaista stekao svetsku slavu. Reč je, naravno, o „Svetskom prvenstvu u tucanju farbanim jajima, koje traje 11 dana, od Lazarice do Vaskršnjeg ponedeljka“.

Ovo takmičenje je postalo atrakcija prvog reda i ne samo neizostavni deo udarnih (informativnih) emisija nacionalnih TV stanica, nego i događaj sa koga izveštavaju najpoznatiji svetski mediji.

Da parafraziramo „panonskog mornara“ Đorđa Balaševića: „u ovom selu uvek je bilo dobrih jaja“.

Tekst:agrarije.com

_________________________________________________________________________________

Šta je to što čini Mokrin Danas?

Pitate se šta je to što cini Mokrin „tako specijalnim“ u nasim pričama i srcima?
Šta je to što cini Mokrin Danas?

Ovde bih ja kao i svaki drugi Mokrinčanin mogao nabrojati 1000 stvari. Neke od njih(da samo zagrejem pero) mogle bi biti:

muzicariMokrin je naše srećno detinjstvo, Mokrin su naše umrljane od blata pantalone kad smo uveče, kao deca dolazili kućama, Mokrin je jendek u kome smo se igrali „Zoroa“ i zmuraca oko Zrenjaninske. Mokrin su vrbice, lazarice, taljige i mekana alva koja se tako nemoguće lepila za dečije zube. Mokrin je bol u stomaku usled previše pojedenih jaja za uskrs.

Mokrin je bezbrižnost i muzika.Muzika koju su svirali bendovi Mokrina, Balboksi, Đukinovi i moj kum Žika, Sima (fuck) i ja u prostorijama doma kulture. Mokrin su naše prve ljubavi, i naša prva ljubavna razočaranja. Mokrin je najlepši bioskop u kome si mogao pljuckati sa balkona na one dole u mraku.

Mokrin je prekinuta mladost ratom, Mokrin su snovi o odlasku u svet. Mokrin su svi uspesi i ostvareni snovi, Mokrin je nostalgija za srećnim detinjstvom, Mokrin je sigurnost u bolju budućnost.

I jos puno neizrečenih istina. Mokrin je sadašnjost, prošlost i budućnost.

Mokrin je stranica na internetu koja nikada neće biti izbrisana.

Autor:Milenko Milićev

Izvor: angelfire.com

_________________________________________________________________________________

Zasto Svetsko Prvenstvo

Osvano Veliki petak, pa kod mene pravi rusvaj. Unuke nedelju dana vuku kojekakve trave, moglo bi se sad naraniti vec dva osrednja juneta, a odjutros ovi ostali samo zaviju, vezivu i kuvu na dva sporeta. Posle i dresu i mazu mascom da budu onako staklena, ko da su lagovana. A mogu misliti kako je tek kod Nepini?! Kod nji se jos od deda Dusana farba bar dve korpe jaja, pa se vec isti dan od ljusaka sareni sve do Cokine kuce. Pojedu deca ona polupana. Nacemo se, rodjeni, u nedelju u varos da vidimo malo cija su jaca ove godine i da vidimo ko ce pobediti ovog prvenstva.

Eeaster_1987_Mokrin

Mokrin za Uskrs 1987 godine

Nego, jesil ti mislio kadgodj otom zasto smo mi napravili bas svetsko prvenstvo? E, da ti kazem, ako nisi. Od kad je Mokrina uvek su nasi imali bar malo jaca jaja neg ostali svet. Ta, ko bi se jos naselio na ovo mokro mesto di su i crkvu morali da izdignu, nego ljudi koji su imali malo tvrdja jaja, pa im nije smetala bas svaka sitnica. A i kroz istoriju kad gledas sve vuce na to.

Bata istoricar bi ti otom mogo pripovedati nasiroko, ali eto i Djura Jakssic je za one bune izbiro da dodje bas u Mokrinski bataljon. A taj je, kazu, proso svasta u zivotu, a da nije imo jaka jaja ne bi napravio to sto je napravio.I posle kad god je bila kakva ampa i halauka, najvise odere Mokrincane. Tako i od onog rata oni sto su oterali najvise frontovaca za Srem, isterali najvise obaveza od kulaka, poprodavali mline i porusili ciglane, isto su bili Mokrincani. I sigurno da to ne bi uradili tako dobro i detaljno da nisu imali ona prava Mokrinska – tvrda jaja.

CrnjaA tek di su oni po belom svetu? Nema, mislim, ni jedne malo vece busse na kugli nebeskoj, a da nema bar jednog Mokrincanina. Nije lako ni sa svojima kad zivis, a kako je tek u belom svetu? Ako nemas tvrda jaja, ode ti pogled. E, zato smo mi morali da napravimo bas svecko prvenstvo! Mi ovde u Mokrinu odavno, jer je ovde nasad, a eno i onaj Cokin sa Kanackim Mokrincanima pokaziva Indusima, Japancima i ostalim Amerikancima cija su jaja najjaca. Ajd, pa Hristos Vaskrs!

Pripovetka Mokrincanina Radovana Ristica – Crnje izdvojena iz njegove prve knjige „Usreh“

Izvor: angelfire.com

______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S