PRIČE O KOSTIMU…

tamoiovde-logo

Ruski aristokratski kostim u XIX veku

Pišući ovaj blog, često se srećem sa pitanjima o ruskom aristokratskom kostim XIX veka. Interesovanje za ovaj kostim verovatno je vezano, pre svega, za bogatu rusku književnost ovog perioda (od Puškina, do Čehova).

Još od vremena Petra Velikog Rusija se okreće zapadnim uzorima, pa se to ogleda i u modi. Tako i moda XIX veka prati promene koje se dešavaju i u Zapadnoj Evropi, ali uz neizbežan uticaj ruskog tradicionalnog kostima.

RussianCostume022_800RussianCostume021_800RussianCostume023_800

____________________________________________________________________________________

Početak XIX veka je obeležen uticajem ideja Francuske revolucije i forma odeće se pojednostavljuje u duhu klasicizma i okretanja antičkim uzorima. Teške tkanine ustupaju mesto laganim, lepršavim tkaninama u svetlim, pastelnim bojama.

U modi su haljine visokog struka, sa dubokim, ovalnim dekolteom, kratkih rukava. Suknja pada u mekim naborima, koji su na leđima bogatiji. Kosa je podignuta u punđu, po uzoru na antičke frizure.

Natalia_Stepanovna_Golitsyna_

______________________________________________________________________________________

Dodatak ženskoj odeći su tkani vuneni šalovi, izuzetno popularni tokom čitavog XIX veka.

Nošeni su i zimi i leti, čak i na balovima. Posebno su bili popularni šalovi od dvostruke tkanine, tkani na ručnim razbojima u lokalnoj tkačnici Nadežde Merline.

Alexandra_Fedorovna_by_A.BrullovAlexander_Brullov_03

__________________________________________________________________________________

Za razliku od ženskog kostima, muški kostim će se tokom veka manje menjati.

Početkom veka on se najčešće sastoji od košulje visoke, uspravne kragne sa kravatom, prsluka, fraka i pantalona.

RussianCostume027_800 (1)Karl_Brullov_11

_____________________________________________________________________________________

Krajem 1820-ih ženska siluaeta se menja: struk se spušta na prirodnu visinu, a u upotrebu se vraćaju i korseti, kojima se postiže efekat „osinog struka“.

Suknja se širi uz pomoć više uštirkanih podsuknji, koje se zimi zamenjuju vatiranim podsuknjama. 1830-ih u modu ulaze bogato nabrani, široki rukavi, koji se sužavaju ka šakama – tzv. „ovčji but“.

K._A._and_M._Ya._Narishkin_by_BrullovFrizure postaju komplikovaije: kosa je podeljena po sredini i prikupljena u punđu, sa urednim visećim uvojcima koji uokviruju lice sa strane.

Na temenu se nalazi tzv. „Apolonov čvor“ – čvor ili mašna od lažne kose, učvršćena filigranskim češljevima.

4416360079_e6c4163223_b4416369029_b1895cd0e3_b

______________________________________________________________________________________

Na nogama se nose otvorene cipele niskih potpetica, sa trakama koje se omotavaju oko noge, nalik na baletanke.

Cipele su izrađivane od istog materijala kao i haljine, kako bi se slagale, i ukrašavane su vezom, trakama, čipkom i mašnama.

RussianCostume024_800RussianCostume025_800RussianCostume026_800

______________________________________________________________________________________

Ženski kostim 1840-ih opet donosi novu siluetu. Široki rukavi ustupaju mesto uskim, a uska linija struka se spušta još niže, završavajući se napred i pozadi u špic.

Dekolte je još uvek dubok i ovalan, otkrivajući ramena, koja, po tadašnjoj modi treba da „budu bela poput mermera“ i spuštena.

Balske haljine tog perioda su imale duboki dekolte, oivičen riševima ili čipkom.

Suknje postaju još šire i zvonaste. Početkom 1850-ih umesto podsuknji pojavljuju se krinoline – kostur sstavljen od žičanih obruča ili obruča od kitovih kostiju.

portmariRussianCostume032_800

____________________________________________________________________________________

Tokom 1840-ih većina haljina je šivena od kariranih tkanina.

Razlog je velika popularnost Dikensovih romana i interesovanje za tada savremenu škotsku istoriju.

RussianCostume029_800RussianCostume034_800

______________________________________________________________________________________

U to vreme marame, šalovi i kepovi (kratke pelerine) postaju neizbežni deo ženskog kostima. Javljaju se u različitim oblicima: okrugli, četvrtasti ili sa produženim prednjim krajevima, a izrađuju se od najfinijih materijala i bogato ukrašavaju.

Zimi su bili vatirani pamukom ili vunom. Među moskovskim ženama-trgovcima omiljenje bio „salop“, kaput krojen poput tradicionalne ruske bunde – širok, bez kopčanja, postavljen krznom ili vatiran.

RussianCostume035_800RussianCostume036_800RussianCostume030_800

_______________________________________________________________________________________

U drugoj polovini veka moda se prilagođava zahtevima sve moćnije buržoazije.

Široke suknje postaju još šire (nekad i do 6 m). Riševi i karneri ulaze u modu i na jednoj suknji se moglo naći i do deset karnera. Isti ukrasi su korišćeni i na grudnjaku (gornji deo haljine).

countess_varvara_alekseyevna_musina-pushkina-largeprincess_elizabeth_esperovna_belosselsky-belosenky,_princess_troubetskoi-large

_______________________________________________________________________________________

Tokom 1870-ih i 1880-ih haljine dobijaju još ekstravagantniju formu, pojavom turnira, koji zamenuje krinolinu.

Suknja je napred ravna, a na zadnjem delu se tkanina zadiže i drapira preko jastučića od konjske dlake i spušta u lepezasti šlep.

U modi su rips, pliš, i vunene tkanine. Haljine se ukrašavaju trakama, resama i čipkom.

RussianCostume037_800RussianCostume039_800 RussianCostume038_800

_____________________________________________________________________________________

Kosa je visoko podignuta, sa dugim uvojcima, složenim pletenicama i šinjonima.

Cipele imaju visoku, izvijenu, francusku štiklu („Luj“) i ukrašene su trakama, mašnama i šnalama.

RussianCostume040_800alexandras_evening_dress

_______________________________________________________________________________________

Turniri izlaze iz mode 1890-ih. Korset ostaje čvrsto utegnut, ali suknja dobija novu, zvonastu formu.

Krajem veka na kratko se vraćaju u modu rukavi „ovčji but“. Na prelazu u XX vek silueta poprima formu slova „S“. Suknja je napred ravna i uska u bokovima, a pozadi se širi.

Bluza je napred bogato ukrašena čipkom i riševima, a kragna se penje visoko uz vrat.

1900s_alexandras_yellow_e-2ChekhovGl_1

_____________________________________________________________________________________

Izvori podataka sa linkovima ovde.

Autor:Marina Skrinjik

Izvor:modanekadisad.wordpress.com

_____________________________________________________________________________________

DA LI SE SVE OTIMA KONTROLI…

TAMOiOVDE-logoDa li je Evropa sišla s uma?

Postoje trenuci u istoriji kada se čini da ludilo nezaustavivo juriša, da se sve otima kontroli, da neka skrivena ruka gura svet u propast i da se haosu ne može stati na put. Trijumf zla i ludosti se uvek jasnije vidi u retrospektivi, uvek onda kada je previše kasno.

Nikada od kraja Drugog svetskog rata ludilo nije tako gospodarilo Evropom kako to danas čini. Evropa podseća na lutkarsku pozornicu kojom upravlja nevidljiva ruka, ili, u najboljem slučaju, na pozornicu kojom dominiraju umišljeni, ili možda ucenjeni politički Pigmeji.
Evropa je već u sedmoj godini ekonomske krize i stagnacije. Valjanog recepta za oporavak nema, a ekonomska politika nastavlja sa besmislenim insistiranjem na rešenjima koja je ne mogu izvesti iz krize.

Ubitačna politika budžetske štednje na jednoj strani, i pogrešna vera u moć monetarne politike na drugoj, ne samo da ne rešavaju problem hronične nezaposlenosti, već seju zlo seme nove finansijske krize. U ime tobožnje odgovorne budžetske politike države blagostanja se sistematski razgrađuju, a društva ubrzano raslojavaju.

I sama politička stabilnost Evropske unije je ozbiljno uzdrmana. Regionalne, nacionalne i socijalne napetosti rastu, a sa njima i centrifugalne sile koje ugrožavaju uvek krhko jedinstvo Evrope. SAD su i dalje moćne, dinamične azijske ekonomije sve su jače, i Evropa se sa njima sve teže nosi.
Kao da joj sve te muke nisu dovoljne, Evropa se opredelila za iracionalnu, avanturističku politiku u kojoj je prvo pucala sebi u levu nogu (severna Afrika i Bliski Istok), a sada još odlučnije puca i u desnu (odnos sa Rusijom). Sve je to, može biti, samo uvertira za pucanje u glavu, po modelu dva svetska rata koja su Evropu ojadila i unazadila, i skinula je sa svetskog trona.
Evropa se (sa izuzetkom Velike Britanije) uglavnom uzdržavala u podršci razaranju Iraka. Period u kome je razum preovlađivao je trajao kratko, da bi potom neobjašnjivo i snažno Evropa podržala razaranje Libije i Sirije. Za uzvrat, dobila je ogroman broj izbeglica sa kojima ne zna šta da radi i koje teško može integrisati. Mase najsiromašnijih izbeglica ne idu na put preko Atlantika, već dolaze u Evropu.

Pre ili kasnije, bliskoistočni haos će dovesti do velikih poremećaja u snabdevanju energentima od kojih Evropa kritično zavisi. Sve i da naftu može oteti bez plaćanja, politička, socijalna i bezbednosna cena takvog preduzetništva će biti paprena.
Na Bliskom Istoku je Evropa pokazala sramnu ravnodušnost prema stradanjima – kako muslimana, tako i lokalnih hrišćana za koje tamo više nema mesta. To možda i nije nelogično obzirom na snažan trend opšte dehristijanizacije društva. Evropa je namerila da se odrekne svojih hrišćanskih temelja i da tu poslednju nit kakve-takve etike i normalnosti žrtvuje boginji zla i entropije.

Stvoreni bliskoistočni haos kao da nije dovoljan, pa se brže bolje pravi novi, još gori – ukrajinski. Sledeći bolesne recepte amoralnih, nadobudnih geostratega poput Bžežinskog, Zapad je umislio da svoju ratnu mašineriju instalira na samoj zapadnoj granici Rusije i da je tako matira u velikoj evroazijskoj partiji šaha.
Dajući podršku najostrašćenijem i najbeskompromisnijem delu ukrajinske populacije, budeći i stimulišući u njemu odavno umirene religiozne atavizme, insistira se na potpunom potčinjavanju istoka Ukrajine i na pobedi majdanskih ideja po svaku cenu. A cena su ukrajinski životi. Ako ovo liči na genezu tužne jugoslovenske drame, to je zato što se potpuno isti model primenjuje i u Ukrajini, s tim da je ulog mnogo veći.

Šta ovaj rat donosi Evropi?
Trgovinski i transportni tokovi se seku, obim trgovine opada, slab privredni rast se dodatno usporava, siromaštvo i nejednakosti rastu, a Evropa sebe pretvara u nestabilnu i rizičnu investicionu zonu. Razumni Evropljanin na kontinentu sada mora brinuti i o tome kako će se grejati ove zime.
Evropa čiji su energetski troškovi mnogo veći od onih u SAD, danas se, iz čista mira kocka i svojom energetskom sigurnošću. Verovatno se kalkuliše da je Rusima novac od prodaje energenata potreban isto toliko koliko i Evropljanima energija. To može biti tačno, ali ulog je prevelik, čak i onda kada se nekome čini da je sve dobro izračunao.
Zapad veruje da će zahuktala propagandna mašina po ko zna koji put uveriti i domaću i svetsku javnost da ovde nije reč o pohodu na Istok, već da je reč o principijelnoj podršci celovitosti Ukrajine i njenom pravu na nezavisnu politiku i samoopredeljenje – naravno, majdansko.

Računa se i s tim da će pod pritiskom sankcija ruski ekonomski centri moći, koji su imovinom, ali i dušom vezani za Zapad, pre ili kasnije dovesti do pada Putina i do nove jeljcinizacije Rusije.

I ovo može biti tačno, ali šta ako tako ne bude? Da li su sinovi Evrope spremni da ginu za ostvarenje majdanskih fantazija i za izlazak Nato snaga na rusku granicu? Samo arogantna budala može verovati da se tigar može jahati bez rizika.

Eventualni rat sa Rusijom ne bi bio video igrica po modelu bombardovanja Srbije, Iraka ili Libije. U takvom ratu se gine i na drugoj strani, kako su to na svojoj koži osetili nesretni ukrajinski piloti i vojnici. Kao što je Evropa danas ravnodušna prema ubijanju pravoslavnih civila na istoku Ukrajine, biće isto tako ravnodušna i ako sukob eskalira i ako budu ginuli civili na drugoj strani. Ali šta će Evropa tada raditi sa masama izbeglica iz zapadne Ukrajine?
Konačno, i najvažnije, kome treba ovaj rat?
Građanima Evrope ovaj rat ne treba, njima su potrebni posao, mir i izvesnost – sve ono što su ranije imali, a čime se danas kocka njihova elita.
Evropa će, bez obzira na ishod, ostati podeljena, nestabilna i slaba. Već sada politički marginalizovana, ona neće biti ni senka civilizovane, stabilne i uređene Evrope, one od pre pada Berlinskog zida. Velika većina građana će živeti gore i neizvesnije nego što živi danas, a loš život će rađati nove mržnje i jačati stare tenzije. Paradoksalno, Evropa sebe pretvara u korisnog idiota tuđe politike i postaje dobrovoljni pomagač sopstvene propasti.
Ukrajinci će izgubiti najviše, jer u ovakvom ratu nema pobednika.

Ko ne veruje, neka pita nekadašnje Jugoslovene.

Neka ih pita za čije babe zdravlje su ginuli, proterivali ili bili proterivani, i za koga i zbog čega su unesrećivali jedni druge. Kako su živeli pre početka rata, a kako žive danas? Ko su stvarni ratni pobednici i ko je profitirao na njihovoj nesreći? Istorija Jugoslovenima nije oprostila glupost, pa neće ni Ukrajincima.
I Rusija će izgubiti, kakav god ishod da bude. Ako se ne preda, biće mala uteha da se nije imalo kud, i da se biralo između beznadnog, sporog umiranja na kolenima, ili umiranja sa nadom i puškom u ruci. Samoubilačka ruska politika devedesetih godina prošlog veka tek sada dobija svoj puni smisao. Nije zgoreg ponoviti – istorija ne oprašta glupost.
Jedini vidljivi pobednik, bar za sada, su SAD. Sila na zalasku uspeva da uspori svoj silazak sa trona, uspeva da slabi i Evropu i Rusiju istovremeno, spremajući se za veliko kinesko finale.

A možda do finala neće ni doći i sve će se možda okončati velikim vatrometom koji neće imati svoje hroničare.

I kako nas istorija uči, samo je ljudska glupost večna.
Nebojša Katić
Izvor/orginalni tekst:nkatic.wordpress.com

______________________________________________________________________________________________

Foto i nalov: Bora*S

______________________________________________________________________________________________

UVELA RUŽA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Ljubavi srpskih pisaca: Bora Stanković

Velikan srpske književnosti, Bora Stanković, spada u one pisce koji su svoj život, sa svim tamnim i svetlim stranama, prenosili na papir. Njegovi romani i pripovetke imaju i te kako autobiografskog u sebi.

U pripovetkama, od kojih je najlepša “Uvela ruža”, opisivao je svoju prvu ljubav, komšinicu Pasu. Kako je sama lepotica godinama kasnije pričala, Bora ju je čuvao, pazio, cvećem ukrašavao kosu… nikome nije dao da joj priđe, njenoj majci je govorio da je čuva, dok on završi školu. Međutim, prva ljubav slavnog pisca završila se kako se obično i završavaju te prve ljubavi – nesrećno. Pasina majka nije htela za zeta činovnika, jer oni lutaju iz grada u grad. Nekadašnja lepotica pod naletom starosti pretvorila se, baš kao i u pripoveci, u uvelu ružu. Ostali su prijatelji, pa je Bora sa svojom suprugom često znao da joj dođe u goste. Jednom prilikom mu je prebacila što ju je “metnuo u knjige”. A on joj je na to odgovorio: “Ej, mori, samo na dobru ovcu se tura zvono!”

foto110

„Opet sam te snevao! Kako žalim što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati negoli zbilju gledati i gušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti…“

U vreme Borinih gimnazijskih dana, čuvena Koštana je zaludela celo Vranje. Ni stari ni mladi nisu joj odoleli. A najviše je uz njenu pesmu lumpovao i novcem je darivao gazda Mitke Stajić. Mladi Bora je sve posmatrao razrogačenih očiju i upijao svaku reč i svaki zvuk, da bi nekoliko godina kasnije sve to verno preneo na papir i stvorio svoje najpoznatije delo “Koštana”. Po završetku studija, Skerlićeve pozitivne kritike ovog dela, kao i zbirke pripovedaka, obezbedili su mu mesto u književnoj eliti. Dane je provodio sa Jankom Veselinovićem, Radojem Domanovićem, Stevanom Sremcom… sve samim velikim imenima domaće književnosti, ali i beogradske boemije.

I baš u to vreme vrtoglavog uspeha, desila mu se ljubav, najveća od svih. Dok je šetao Ulicom kralja Milana, zastao je kraj fotografske radnje i u moru izloženih fotografija zagledao se u jednu koja je prikazivala devojku obučenu u mornarsko odelo. Toliko je bio opčinjen da je još nekoliko puta prošao pored radnje, ne bi li se nagledao. A kako to obično biva kada su dvoje suđeni jedno drugom, iste večeri na maskenbalu slučajno su se sreli. Malo je reći da se zbunio, nije mogao da poveruje svojim očima! A i ko bi? Sreća te se pribrao, prišao devojci i sve joj objasnio. Ni ona nije ostala ravnodušna. Ta lepa misteriozna devojka, sada je dobila i ime – Angelina Milutinović.

I sami su shvatili da je sudbina na njihovoj strani, pa nisu mnogo čekali. Venčali su se 9. juna 1902. godine i ubrzo dobili tri kćerke: Desanku, Stanku i Ružicu.

Uporedo sa uspehom na književnom polju, u službenoj karijeri nije imao sreće. Od carinika, preko poreznika do kontrolora, dok konačno, pred kraj karijere, nije dogurao do činovnika Ministarstva prosvete. I sa tako skromnom platom, morao je da se kući, jer mu je dosadilo seljakanje. U Vršačkoj ulici u Beogradu kupio je staru kuću i prepravio je “po vranjanski”. U podrumu burad sa vinom, u kući sobica za rad. U njoj je pisao do iznemoglosti, palio cigaretu na cigaretu, pio samo kafu, a posle završenog posla izlazio umoran, ali sa smeškom na licu. Tu je nastala i konačna verzija romana “Nečista krv”. Kako je Borina kćerka Stana kasnije pričala, Angelina mu je pomagala, najmanje dva ili tri puta je prepisivala ovo veliko delo.

Posle Prvog svetskog rata, često je posećivao zavičajne krajeve. O tome njegova kćerka kaže: “Leta smo provodili u Vranjskoj Banji. Koštana je još bila živa, ali nije pevala. Pevale su druge. Tata je opisivao pesmu, dert, ali je bio povučen, ćutljiv. U društvu je najmanje govorio.”

Tada, tih posleratnih godina, Bora je odlučio da se vrati u svoj rodni grad – Vranje. Od opštine je dobio plac na najlepšem mestu. Započeo je gradnju kuće, ali je nikada nije završio. Smrt je bila brža. Imao je 51 godinu. Ostala je Angelina da sanja zajednički nedosanjan san i da čuva uspomenu na četvrt veka koje su Bora i ona proživeli zajedno.


Lola Radosavljević – bavi se jezikom, književnost nosi u srcu, a osmeh na licu. Hrabro ide kroz život, čuva večito dete u sebi, ruku pod ruku sa Mikom i njegovom parolom “Dok drugi objašnjavaju život, ti mahni rukom i odživi ga!”

/wannabemagazine.com

___________________________________________________________________________________________

Borisav Stanković, jedan od začetnika moderne srpske proze. Prikazujući život rodnog Vranja s kraja 19. veka, dao je i psihološku analizu ličnosti, unoseći prvi put u srpsku literaturu erotiku i senzualnost (Nečista krv, Koštana, Iz starog jevanđelja, Stari dani…).

___________________________________________________________________________________________

UVELA RUŽA

(iz dnevnika) 

image0075rouzOpet sam te snevao! Kao žališ što san ode, te i ti s njime! Kako bih voleo da to ne beše samo san, san i ništa više. Ali hvala i snu. Slađe je snevati nego li zbilju gledati i fušiti se od navrelih osećaja, uspomena, i teška, hladna, samotna života… Da, slađi je san, san detinjstva i mladosti; san stare, pocrnele i čađu ispunjene kuće sa velikom baštom ograđenom tarabama i punom cveća, starih šimširova, ispucanih stabala od krušaka i kajsija, s gustim, gustim džbunovima i grmljem; san potoka što pored kuće teče sa visokim topolama, mladim vrbama, brestovima i mekom, uvek vlažnom travom. Pa san toplih noći kad vetar duše i lišće kreće, kad mesec sija a iz obasjane daljine dopire zvon od kleptuša i tiha, monotona pesma pastira u „duduk”; san tamnih večeri, razvalina od zidova, turskih konaka, džamija, opalih streja sa slepim miševima, vešticama, vampirima i „sajbijama” … san mladosti i sreće!

Hajdemo da snevamo:

Nastavite sa čitanjem

U TUĐINI, RASUTE KOSTI SRPSKE…

tamoiovde-logo

KRŠNA GORA PREKRILA 7.000 SRPSKIH GROBOVA

Zaječarac Dejan Ranđelović, čuvar osam decenija nepoznatog srpskog groblja u Češkoj

 Јиндриховице-Чешка-логор-српских-војника-из-I-светског-рата-011-300x225Ranđelović je slučajno 1995. godine otkrio spomenike i kamene krstove srpskih zarobljenika u šumama Kršne gore na granici sa Nemačkom, gde je i Spomen-kostrunica stradalim Srbima i Rusima.

 Godine 2005, nakom mnogo leta, na Vidovdan, u seocetu Jinžrihovci, 25 kilometara od Karlovih vari, u Češkoj, episkop Raško-prizrenski Artemije, služio je parastos  za 7.100 Srba i 180 Rusa stradalih u ogromnom logoru u vreme Prvog svetskog rata. Na tom mestu, nekadašnjeme “zarobljeničkom paklu” u koji su dovođeni Srbi iz svih karjeva Srbije, Kralj Aleksandar Karađorđević podigao je, 1931. godine, Spomen-kosturnicu. Nedaleko odatle, na češko-nemačkoj granici, iznikla je bujna šuma u kojoj i danas ima  srpskih grobova o čemu svedoče nadgrobne ploče i visoki kameni krstovi. Ovako piše “Politika” 16. oktobra 2005. godine dodajući da o ovom našem “Severnom Gazimestanu”  brine Dejan Ranđelović iz Karlovih Vari.

-Otišao sam u proleće te 1995. sa češkim prijateljima u šume u toj oblasti da tražimo jestive gljive. Iznenada sam naleteo na veći kamen, spomenik na kome je pislao ime Srbina iz okoline Požarevca. Ceo tekst bio je na srpskom jeziku. Onda su me moji Česi odveli do pet kilometara udaljene Spomen-kosturnice. Nisam čekao, posle dan,dva zaputio sam se u Prag, u našu ambasadu. Znali su da je tamo bio najveći zarobljenički logor na prostoru ondašnje Austro-Ugarske. Dali su mi ključ od Spomen-kostrunice i urednu, zvaničnu dokumentaciju kako bi mogao da brinem o tom prostoru.

Te godine izabran sam za predsednika Pravoslavne omladine u Češkoj. Od tada sa Srbima, mladim pravoslavcima iz Češke, Ukrajincima i Rusima koji tamo rade, kao i meštanima (oni vole nedeljom da dođu u spomen-prostor i odaju poštu stradalim logorašima) odlaazim svakog vikenda.Otključam vrata, počistim, uredim celo mesto koliko mogu, pomolim se Bogu.Nažalost, spomen je maltene ruglo, krov prokišnjava. U zapuštenom groblju, na samoj granici, počiva 1.600 Srba i 64 Rusa. Našao sam 100 spomenika, po imenu i prezimenu, mojih Timočana-priča nam Dejan Ranđelović, Zaječarac, po ocu i majci sa Stare planine, Kalne i Jalovik Izvora. Najviše se obraduje kad na Vidovdan dočeka potomke starih srpskih ratnika iz Požarevca koji, od pre neku godinu, stalno dolaze na to sveto mesto.

Slavoljub Stojadinović Regrut, predsednik požarevačkog Udruženja potomaka ratnika 1912-1920, kaže da su Jinžrihovci drugi srpski Zejtinlijk, a da je Dejan drugi Đorđe Mihajlović, neumorni čuveni Zajtnlika zajedno sa svojim precima.

Ranđelović je uspešan čovek u Karlovim Varima. Od kada je tamo, od 1990. radio je prvo u toj svetskoj banji, pa u Osigravajućem društvu, potom je imao privatnu firmu, sada se bavi proizvodnjom i prodajom preparata na bazi banjske lekovite vode za izlečenje reumatičnih bolesti. Ugovorio je, zajendo sa suprugom, Ruskinjom, programerom u češkom Gazpromu, izvoz za Rusiju, pa je došao da predahne u rodni kraj. Veruje da će i u ovom poslu biti kako valja, onda će imati i više mogućnosti da pomogne popravku Spomen-kosturnice (mauzoleja) i posveti se uređenju srpskog groblja.

IMG_0018-300x225-Dolaze i Srbi iz Praga u Kršnogorje (Kršna gora), tamo ih je 4.000, Česi iz okoline, stižu i Sudetski Nemci. Najređi su naših iz otadžbine.Ta oblast pripada češkoj šumarskoj organizaciji, uskoro će 100 godina od kako je groblje osnovano.

Po međunarodnim zakonima, ukoliko se ne uredi i ne utvrdi vlasništvo, može se smatrati običnom parcelom. Neki biznismeni hteli su da kupe celu šumu i prvedu je kulturi, ali to češka država nije dozvolila, niti će tako nešto učiniti. Kosturnica ili mauzolej je poklon Češke iz 1926. godine tadašnjoj Kraljevini Jugsolavije. Bila je to gzrada vodovodnog preduzeća, kasnije je naša država platila preruređenje. Zato će Srbija morati pravno da reguliše svojinu kao što su to učinile druge zemlje-objašnjava naš sagovornik podsećajući da je 2011.dolazila delegacija Ministarstva za dijasporu, ali ništa, sem službene zabeleške, nije učinjeno.Čak su napisli i neke netačnosti.Groblje nisu ni videli. A za njegovo uređenje ne treba mnogo. Kao što nije trebalo puno ni vremena, ni para, da novinar RTS-a iz Poažrevca Novica Savić nadavno sačini prvu dokumentarnu emisiju o Jinžrihovcima.

Poslednjih godina u Jižrihovce odlaze Požarevljani. I njjihova pokolenja, veli Slavoljub Stojadinović, odlaziće, bar na Vidovdan, dok je sveta i veka. Pomoliće se senima tih mučenika, zarobljenika koji, braneći prag otadžbije, stigoše i kosti ostaviše u tuđini, daleko od svoje Srbije. Dejan Ranđelović nikad ih neće napustiti, boriće se sa svojom krhkom Ruskinjom i češkim prijateljima koliko god bude imao snage, isto toilko koliko i tri generacije Mihajlovića, rodom iz Grblja u Boki Kotosrskoj, čuvajući Zejtinlik. A Dejan je obnovio i napuštenu i usmaljenu crkvu u svom Jalovik Izvoru, ali to je, zbori on, druga, naša priča.

Brana Filipović/pulsistoka.rs 

_____________________________________________________________________________________________________