PARKOMANIJA…

Nemački grof koji je voleo parkove, i ostavio na nam vrstu sladoleda

Opsednut vrtovima, ženama i lagodnim životom – grof Pikler bio je živopisna ličnost. Njegovoj strasti prema parkovima posvećena je jedna izložba u Bonu

Foto: Vikipedija, Herman fon Pikler

Ako neće breg Muhamedu, onda će Muhamed bregu. Ta poslovica u slučaju Hermana fon Piklera nije puka metafora. Taj nemački grof doslovno je pomerao brda, stvarao ih tamo gde ih nije bilo, preusmeravao reke i otvarao perspektive koje su mu omogućavale idealan pregled njegovog vrtnog carstva.

Svoje najlepše i najpoznatije delo ostavio je u svom rodnom mestu Bad Muskauu u Gornjoj Lužici na današnjoj granici sa Poljskom.

Foto: Vikipedija, Zamak Muskau

Park koji se proteže na 820 hektara najveća je evropska zelena kultivisana površina u engleskom stilu. Na njoj su smešteni grad Muskau, okolna sela i šumske površine. Nemačka i Poljska dele taj park koji je od 2004. godine na Uneskovoj listi Svetske kulturne baštine.

Pikler je genijalno smestio dvorac i selo u park tako da su oni potpuno podređeni prirodi. Tok reke Nise, stabla, kameni blokovi koje su naneti tokom ledenog doba složeni su tako da mala belogorična stabla daju kolorativne akcente.

Stvaranje takvog parka i onda je koštala veoma mnogo novca. Grof Pikler imao je sreću da ga je njegova supruga Luci, ćerka kasnijeg carskog kancelara Karla Augusta fon Hardenberga imala napretek. I da je delila njegovu strast prema vrtovima. Njoj može da zahvali i na grofovskoj tituli.

Foto: Vikipedija, Park Branic

Izložba u Bonu pod naslovom „Parkomanija“, pokazuje da je grof potpuno opsesivno oblikovao krajolik – najpre u Bad Muskauu, zatim u Branicu (pored Kotbusa) i na kraju, kada je prodao Bad Muskau – i u Babelsbergu.

Za Piklera su barokni parkovi iz Francuske onoga doba bili noćna mora. Zato je kao sumanut crtao planove vrtova i eseje o novom oblikovanju pejzaža po uzoru na engleske vrtove koje je upoznao na svojim putovanjima.

U Engleskoj je upoznao i prosvetiteljske principe poboljšavanja prirode i čoveka. Njegovi zapisi odišu oduševljenjem za neobuzdanu prirodu. Godine 1834. objavljena je njegova knjiga „Beleške o hortikulturi“ koja i danas važi kao jedno od važnih i uticajnih teorijskih dela o toj oblasti

Foto: Vikipedija, Park Muskau

Grof rođen 1785. godine, u svom delu navodi da se s prirodom mora postupati kao što to radi umetnik: kreativno i akribično. Za Piklera je vrt bio neka vrsta umetničke galerije. Prirodnost je za njega u kontekstu „stana pod vedrim nebom“ igrala centralnu ulogu. Muskau je doživljavao kao svoje „životno delo“.

Vrlo je zanimljivo videti poređenje njegovih crteža dobrih i loših primera hortikulture: pravolinijske staze su tabu, jezera moraju da deluju prirodno, vegetacija da bude bujna…

Piklerova „parkomanija“, međutim, nije bila samo genijalna, već i skupa. Kada je potrošio ženin miraz, Pikler je morao da proda zemljište u Gornjoj Lužici i Holandiji. Luci se razvela od njega, a grof je otputovao u Englesku kako bi tamo našao ženu koja će da finansira njegovu strast. Nije je pronašao, ali je zato napisao jedan bestseler.

Foto: Vikipedija, veštačka piramida ispod koje je sahranjen Fon Pikler

Nakon toga, dobio je narudžbinu za oblikovanje pejzaža u Branicu gde je u staklenicima uzgajao ananas. Sledeći projekat bio je Babelsberg pored Berlina. Tamo je napravio nemoguće: peskovito tlo pretvorio je u plodnu zemlju sa šumećim vodopadima, vijugavim jezerima i žuborećim izvorima.

Napravio je brdašca i položi sistem cevi za navodnjavanje parka. Svaki zavoj i svako vijuganje staze, veštački je napravljeno, što na prvi pogled ne može da se vidi.

Na bonskoj izložbi se doduše ne mogu videti njegova remek-dela, ali se može upoznati i specifična ličnost tog nemačkog grofa, oca hortikulture i bonvivana po kojemu je u Nemačkoj nazvan troslojni (i trobojni) sladoled.

Najstariji nemački recept za taj sladoled, naime, potiče od pruskog dvorskog kuvara Luzia Ferdinanda Jungijusa koji ga je u svojoj knjizi recepata 1839. godine posvetio grofu Pikleru.

Izvor:newsweek.rs

__________________________________________________________________________________

 

JEDINSTVENI OMAŽ MIKELANĐELU…

U Bonu je otvorena izložba posvećena velikanu italijanskog renesansnog slikarstva – Mikelanđelu: dela njegovih obožavalaca i kritičara nastala tokom pet vekova. Govori se o izložbi godine u Nemačkoj.

Plastika Vilhelma Lembruka na izložbi u Bonu

U bonskoj ‘Bundeskunsthale’ od 6. februara do 25. maja mogu da se vide dela čuvenih umetnika: od Karavađa, Rafela i Rubensa, preko Rodena, Sezana i Mura pa do savremenih nemačkih umetnika poput Liperca ili Štruta.

Crteži, ulja na platnu i skulpture pokazuju način na koji su oni divili Mikelanđelu – i kako su ga interpretirali. Tako će Mikelanđelov rad očima različitih umetnika biti predstavljen u čudnom, novom i raznovrsanom svetlu.

A mit o njemu će dobiti svoj oblik. „Pokazujemo kako je Makelanđelo uticao na druge umetnike, a ne samog umetnika“, objašnjava direktor muzeja u Bonu Rajnijer Volfs.

„San“ Alesandro Alori

To je cilj ove izložbe koja bi mogla da bude nemačka izložba godine. Jedinstvena je u svakom slučaju. Jer, toliko remek dela – ikona istorije umetnosti – sigurno se neće tako brzo moći ponovo da se vide na jednom mestu. Muzeji i fondacije u čijem su vlasništvu, teška srca su se od njih odvojili za potrebe izložbe u Bonu.

Među njima su veoma značajna zdanja umetnosti kao što je pariski Luvr, Moma iz Njujorka ili bečka Albertina. Pripreme za izložbu trajale su punih pet godina.

Mikelanđelo je bio usamljen

Jedno je jasno: nikada niko ni pre, a ni posle Mikelanđela, nije stekao toliku slavu zbog svojih slika, skulptura i crteža. Kada je reč o njemu kao čoveku, sve je bilo poptpuno drugačije.

Neki hroničari ga opisuju kao usamljenog, melanholičnog, drugi opet kao odvratnog, nedruštvenog, škrtog i nadmenog. Ali, Mikelanđelo je bio i vrlo ambiciozan, marljiv i opsednut svojom umetnošću. Sin gradonačelnika planinskog mesta Kapreze, živeo je skromno. Na trpezi su bili hleb, usoljene haringe i vino.

Deo Karavađove slike „Sveti Jovan“

Kosmos njegove umetnosti nastajao je u Mikelanđelovoj glavi, podstaknut možda i melanholijom do koje je možda dovela i prerana smrt njegove majke.

Činjenica je: Mikelanđelo se izražvao prikazujući ljudsko telo. Unutrašnja stanja poput tuge, ljubavi, vere i danas se mogu videti na njegovim delima jednako kao i dramatika stradanja i borbi.

Telo kao instrument doživljavanja sveta – time je dirnuo mnoge ljude. Mikelanđolva umetnost nije bila senzacija samo za njegove savremenike. Obožavali su ga svi, od običnih radnika do pape. Tako je to i danas.

Mikelanđelov David, fotografija Kandida Hefer

Umetnici se vekovima oduševljavaju Mikelanđelom. Još u njegovo vreme su ga kopirali ili radili varijacije na njegove teme. Karavađo i Rubens tematski su imali slične slike, kao što je na primer Karavađov „Sveti Jovan“ iz 1602.

Njegove skulpture su služile kao primer Berniniju. Rafaelo je 1505/1508. nacrtao „Mikelanđelovog Davida ispred Palate Vekio“.

„Mikelanđelova ključna dela su imala veliku publiku, baš zbog toga što su bila izložena na značajnim javnim mestima“, kazao je istoričar umetnosti Sebastijan Šice. Kapela Medičijevih ili Pjaca dela Sinjorija u Firenci, vatikanska bazilika ili pak Sikstinska kapela u Rimu subila i ostala mesta koja privlače ogromnu publiku.

Nijedan umetnik nije bio toliko često portretisan kao Mikelanđelo. „Zbog mnoštva reprodukcija njegova dela su postala dostupna na različite načine“, kaže kustos Sebastijan Šice koji za Mikelanđela kaže da je i tokom svog života uživao „nenadmašnu popularnost“, i da je njegova umetnost imala oreol „božanstvenog“.

Zvezda renesanse i svih vremena

Mikelanđelov uticaj doseže skulpturu 19. i 20. veka. Bilo da se radi o Francuzima Ogistu Rodenu, Anriju Matisu ili nemačkom Vilhelmu Lembruku – svi su obožavali Mikelanđela. Naprimer Rodenova skulptura „Bronzano doba“ – muškarac s jednom rukom iza glave, to jasno oslikava.

„Ležeća“ skupltura Henrija Mura

Dok je Henri Mur po uzoru na Mikelanđela vajao svoje „Ležeće“ skulpture, Kandida Hefer je fotografisala Davida u Akademiji u Firenci i izrađivala fotografije velikih formata.

Korak dalje otišao je njen kolega Tomas Štrut koji je fotografisao posetioce Mikelanđelove kolosalne osvietljene statue. Šta iz toga učimo? – Ovaj Florentinac je umetnik za sva vremena.

Nagost Mikelanđelovih skulptura oduvek je insiprisala umetnike. Američki umetnik Robert Mepltorp pokazuje nešto slično u svojoj seriji „Tomas“ – nag muškarac u kružnom okviru. Nemački slikar i vajar Markus Liperc se drži Mikelanđelove kompozicije, slično kao i mladi britanski filmski stvaralac Sem Tejlor-Džonson.

Robert Mepletorp, iz serije „Tomas“ 1987.

Tako će šetnja kroz izložbu u Bonu biti zapravo šetnja kroz istoriju umetnosti.

Čini se da je o Mikelanđelovom životu sve rečeno. Jedva da je život nekog umetnika bolje istražen. „Znamo i koje je boje bilo ćebe pod kojim je preminuo“, kaže drugi kustos izložbe u Bonu Georg Zacinger, „a znamo i kakvo je tada bilo stanje na njegovom računu“. Ali, jedno je sigurno – za mnoge umetnike Mikelanđelo je i uzor i veliki izazov.
Izvor: dw.de

_____________________________________________________________________________________