REČI KOJE NE GORE…

tamoiovde-logo

Newsweek o rušenju Narodne biblioteke Srbije

Bolna priča o rušenju Narodne biblioteke Srbije, jednom od najperfidnijih kulturnih zločina, nesposobnostima jugoslovenskih vlasti i krateru koji na Kosančićevom vencu stoji i 75 godina kasnije i podseća na kulturološki i etički ponor u kojem živimo

2-copy_14595309862

Foto: Jovan N. Tomić vrši pregled knjiga vraćenih iz Sofije 1919. godine/ Foto: Iz zbirke fotografija NBS

Čitavih sedamdeset pet godina nakon uništenja Narodne biblioteke Srbije lokalitet na beogradskom Kosančićevom vencu i dalje ima oblik velikog udubljenja koje je nastalo kao posledica višednevne vatrene stihije u kojoj je u potpunosti nestalo zdanje te institucije.

Krater koji je ostao da svedoči o mestu na kome se do 6. aprila 1941. godine nalazila nacionalna biblioteka bolno je svedočanstvo naše višedecenijske nebrige o kulturnom nasleđu. On predstavlja ne samo prirodni već, rekao bih, kulturološki i etički ponor u kojem godinama obitavamo.

Zato će obnova Narodne biblioteke Srbije na Kosančićevom vencu biti snažan znak našeg sveukupnog društvenog i moralnog oporavka.

Narodna biblioteka Srbije nastala je u Kragujevcu 12. jula 1838, u okvirima Ministarstva prosvete, da bi početkom naredne godine bila preseljena u Beograd.

U drugoj polovini 19. i početkom 20. veka na njenom čelu nalazile su se neke od najznačajnijih ličnosti iz kulture i nauke poput Ðure Daničića, Janka Šafarika, Stojana Novakovića, Jovana Boškovića, Nićifora (Dučića), Milana Ð. Milićevića, Stojana Protića i Ljubomira Jovanovića.

Godine 1903. za upravnika je imenovan istoričar i akademik Jovan N. Tomić, koji se na tom mestu zadržao duže od bilo koga pre i posle njega – ukupno 24 godine.

ISTORIJA U DRVENIM SANDUCIMA

aaaa_14595310501

Foto: Zgrada NBS na Kosančićevom vencu, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Nakon što je austrougarski poslanik baron Fon Gizl predao ultimatum austrougarske vlade, ministar prosvete Ljubomir Jovanović već sutradan je naložio Jovanu N. Tomiću da najvrednije rukopise i stare štampane knjige izdvoji i na prestoničkoj železničkoj stanici preda predstavnicima Ministarstva inostranih dela.

Najdragocenija građa upakovana je u dva drvena sanduka i istog dana utovarena u vagon br. 6639, u okviru posebne železničke kompozicije. Veruje se da je krajnja destinacija bio Kruševac.

Tokom leta iste godine došlo je do delimičnog stradanja fondova Narodne biblioteke Srbije jer je neprijateljska artiljerija više puta pogodila Kapetan Mišino zdanje, u kojem se ona nalazila. Ministarstvo je naredilo hitnu evakuaciju zbirki na više lokacija. Krajem 1914. i početkom 1915. delovi zbirki preneti su u Niš, Skoplje, Kosovsku Mitrovicu i Peć.

Prve poratne godine zatekle su nacionalnu biblioteku u teškom stanju. Primarni zadatak odnosio se na povraćaj opljačkanih zbirki. U Narodnoj biblioteci Bugarske u Sofiji nađen je deo knjiga i časopisa opljačkanih iz srpske Narodne biblioteke.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-2_14595311069

Foto: Čitaoci u biblioteci između dva svetska rata, Foto: Iz zbirke fotografija muzeja grada Beograda

Upravnik Tomić ulagao je napor da obezbedi odgovarajući prostor budući da su predratne prostorije Narodne biblioteke Srbije u Kapetan Mišinom zdanju bile tako oštećene da se nisu mogle koristiti.

Nacionalna biblioteka je tek 1921. dobila svoj prvi dom na beogradskom Kosančićevom vencu.

Šesti april od sudbonosnog je značaja za srpsku nacionalnu biblioteku i kulturu u celini.

 Tog 6. aprila 1921. upravnik Narodne biblioteke Srbije uputio je inicijativu ministru prosvete Svetozaru Pribićeviću da se za potrebe njenog smeštaja otkupi zdanje u Kosančićevom vencu broj 12, što je i učinjeno.

Nakon što su okončani višegodišnji poslovi prilagođavanja objekta specifičnim bibliotečkim potrebama, prenosa i sređivanja zbirki, Narodna biblioteka Srbije otvorena je za javnost 1925.

Problem čuvanja najdragocenijih zbirki dobijao je na važnosti. Tek 1938. obezbeđeno je 120 limenih sanduka kako bi se, u izostanku odgovarajućeg trezora, najvrednija građa makar delimično osigurala od mogućih oštećenja. Posledice nedovoljnih aktivnosti u smislu uspostavljanja trezora sa sigurnosnim elementima ili dislociranog depoa na (tajnoj) lokaciji u punoj meri pokazale su se kad je 6. i 7. aprila 1941. godine došlo do potpunog uništenja zdanja Narodne biblioteke.

fond-istorijskog-arhiva_14595311766

Foto: Skica za adaptaciju zgrade iz 1920. arhitekte Branka Tanazevića, Foto: Fond istorijskog arhiva Beograda

Uprkos svim teškoćama ustanova je vršila prijem dobara. Narodna biblioteka Srbije istovremeno je drugim ustanovama ustupala delove ili čitave zbirke. Ova praksa pokazala se dragocenom imajući u vidu njeno stradanje, do koga je došlo 6. aprila 1941.

Već decenijama vlada mišljenje kako je čitav nacionalni fond, izuzev jednog srednjovekovnog rukopisa, u potpunosti uništen tokom tragičnih aprilskih dana 1941. Manji deo nacionalnog fonda ostao je sačuvan.

Godine 1939. rukovodstvo Muzičke akademije u Beogradu uputilo je molbu Narodnoj biblioteci Srbije u vezi sa ustupanjem muzikalija. Upravnik Dragoslav Ilić obavestio je rukovodstvo Muzičke akademije da je odlučeno da se toj visokoobrazovnoj ustanovi predaju „sva muzička dela kojima biblioteka raspolaže na stalan revers s molbom na upotrebu“.

Ovim činom spasena je od potonjeg uništenja celokupna Zbirka muzikalija Narodne biblioteke Srbije.

NAŠA KOBNA GREŠKA

Početak agonije nastupio je 1939, kad je bilo sasvim izvesno da je Jugoslavija sledeća na meti napada nacističke Nemačke i njenih saveznica.

Nakon serije sastanaka održanih u resornom ministarstvu odlučeno je da se prioritetno evakuišu dragocenosti Narodne biblioteke Srbije. Za tajnu lokaciju određen je manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Ali kasnije se odustalo od evakuacije, pa je doneta odluka da se u Beogradu obezbedi sklonište za kulturno blago pohranjeno u centralnim ustanovama kulture. U februaru 1941. odlučeno je da se sklonište obezbedi u lagumima ispod Tašmajdana. Ono je trebalo da bude u vidu tunela s ograncima kako bi svaka ustanova imala zaseban deo.

Nažalost, bilo je prekasno.

Posle puča izvedenog između 26. i 27. marta 1941. godine upravnik Ilić obavešten je da do evakuacije ustanove treba da dođe čim budu primljene instrukcije od Ministarskog saveta.

Istog dana Adolf Hitler održao je niz sastanaka s najbližim političkim saradnicima i vojnim zapovednicima. Vest o puču saopštena mu je rano tog jutra. Pobesneo je. Govorio je kako je bio izdan od Srba na najperfidniji način. Odlučio je da „smrvi Jugoslaviju“. Brzina je bila od suštinske važnosti. Napad je bilo važno izvršiti „nemilosrdnom oštrinom u munjevitoj operaciji“.

Predviđeno je da operacija počne u ranim jutarnjim satima u nedelju 6. aprila. Na vojnim mapama kao jedan od ciljeva koje je trebalo uništiti bila je i zgrada Narodne biblioteke Srbije.

foto-vojislav-radovanovic1_14595313316

Foto: Orginalna pločica sa poda zgrade, Foto: Vojislav Radovanović

Najveće dragocenosti bile su zapakovane u 60 limenih sanduka. Konačno, u večernjim satima 31. marta stigao je akt s instrukcijama za evakuaciju s rokom za 10. april.

Upravnik Ilić obavestio je 1. aprila ministarstvo da su dragocenosti spremne za evakuaciju.

Tokom istog dana javljeno je da je evakuacija dragocenosti u manastir Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri planirana za kasne večernje sate 3. aprila ili jutro narednog dana.

Rano ujutro 3. aprila došlo je do iznenadnog preokreta. Upravnici najznačajnijih ustanova kulture pozvani su na hitan sastanak kod ministra Miloša Trifunovića, koji je kratko saopštio da se odustalo od evakuacije dragocenosti, te da sve treba da ostane na svom mestu. „Ministar vojske ne može da da nijedna kola, nijedan vagon. Sve mora da ostane ovde. To će biti kao 1915. Pokorena Srbija, a vojska će otići van granica. Kako hoćete da se sve to seli kad će vlada možda imati svega dva aviona na raspolaganju da ode?

Upravnik Ilić zabeležio je da su se prisutni bunili, protestovali, objašnjavali da nije reč o nekoj seobi van zemlje, nego o najobičnijem zbrinjavanju. „Ja sam objašnjavao prilike u zgradi, nemanje trezora, značaj starina koje mogu nepovratno propasti. Ostali su protestovali za svoja nadleštva. Ništa nije pomoglo. Ministar Trifunović je rekao: ‘Metite u podrume! Zbrinite kako znate!’ S tim nas je otpustio.“

biblioteckog-fonda-fakulteta-muzicke-umetnosti-u-beogradu_14595314194

Foto: Muzičko delo Josifa Šlezingera iz 1869. Jedan od sačuvanih segmenata, Foto: Iz bibliotečkog fonda Fakulteta muzičkih umetnosti

Upravnik je bez odlaganja otišao do nacionalne knjižnice kako bi tokom čitave noći bilo vršeno prenošenje sanduka s najvećim dragocenostima u suteren zdanja.

Pošto je bila prekinuta svaka veza s ministarstvom, upravnik Ilić je rešio da preduzme nešto ne bi li spasao ono najdragocenije. U subotu 5. aprila oko 21 sat obavešten je da su vojne vlasti odobrile angažovanje dva kamiona i deset vojnika kako bi u nedelju 6. aprila u 10 sati pre podne dragocenosti bile prenete do železničke stanice i ukrcane u posebnu vojnu železničku kompoziciju koja je trebalo da napusti prestonicu sutradan ujutro.

Bilo je naređeno da se tim vagonima dragocenosti prenesu do železničke stanice Jelen Do kod Užičke Požege, nakon čega bi Narodna biblioteka Srbije preuzela odgovornost za njihov transport do manastira Blagoveštenje u Ovčarsko-kablarskoj klisuri.

Jedino što je preostalo bilo je da se čeka.

 

NAPAD UZ MUZIKU

Nedelja 6. april

Vladala je potpuna neizvesnost. Prisutne je obuzimao osećaj bespomoćnosti.

Neprijateljska vojna operacija trebalo je da počne u nedelju 6. aprila, u pet sati i dvadeset minuta ujutro. Bilo je predviđeno da u njoj učestvuju ukupno 2.144 neprijateljska ratna aviona.

Napetost u nacističkom Ministarstvu propagande i vladinim službama bila je grozničava. Gebels je, uz Hitlerovo odobrenje, osmislio zvučni zapis koji bi putem radio-talasa označio početak združenog napada na Jugoslaviju. Muzički zapis bio je uzet iz uvoda ,“Marša princa Eugena“ austrijskog kompozitora Andreasa Leonarda.

Bilo je pet sati i dvadeset minuta.

Napad na Kraljevinu Jugoslaviju je počeo.

Dan tragedije osvanuo je vedar i prohladan.

Već oko šest sati i 20 minuta ujutro upravnik i deo zaposlenih bili su u Narodnoj biblioteci Srbije. Trebalo je da dva kamiona i vojnici pristignu oko 10 sati kako bi dragocenosti prevezli do železničke stanice.

Umesto vojnika i kamiona nad glavnim gradom začuli su se zvuci više stotina neprijateljskih lovačkih aviona i bombardera.

Počelo je višednevno bombardovanje Beograda.

Bio je to početak nemilosrdnog uništavanja stare evropske prestonice i čitavog jugoslovenskog kraljevstva.

Počeo je rat.

Prvi vazdušni napad na Beograd trajao je od oko šest sati i 50 minuta do oko devet sati.

zbirke-fotografija-muzeja-grada-beograda-3_14595313754

Foto: Prenos nacionalnog fonda u zdanje na Kosančićevom vencu 1922., Foto: Zbirka fotografija muzeja grada Beograda

Tek u trećem vazdušnom naletu, do koga je došlo između 15 sati i 30 minuta i 18 sati istog dana, bombardovan je Kosančićev venac. Neprijateljski avioni doletali su iz pravca Velikog ratnog ostrva i tom prilikom zapaljivim projektilima zasuli čitav kvart.

U tom naletu, oko 15 sati i 30 minuta, zapaljivom granatom pogođeno je zdanje Narodne biblioteke Srbije.

Projektil kojim je pogođena zgrada dejstvovao je tako što kad zrno udari u kakav predmet ili zemlju, u njegovoj unutrašnjosti zapali se smesa stvarajući temperaturu od 1.300 stepeni Celzijusa i paleći svaki materijal na udaljenosti od jednog do dva metra. Parčići projektila rasprskavaju se na udaljenosti između 10 i 15 metara i nastavljaju da pale sve oko sebe. Time se postiže mnogo veći prostor obuhvaćen razornim požarom. Gasilo se isključivo peskom, a ne vodom.

Sava Veličković, koji je živeo na adresi Kosančićev venac broj 26, ostavio je dragoceno svedočanstvo o uništenju Narodne biblioteke Srbije.

„Na dan 6. aprila tek. godine, oko tri i po časa po podne, preleteli su više Kosančićevog venca nemački avioni, koji su bacali zapaljive bombe. Za vreme preletanja ovih aviona nalazio sam se u podrumu svoje zgrade na Kosančićevom vencu broj 26, koja se nalazi u blizini Narodne biblioteke. Čim su se avioni, koji su bacali zapaljive bombe, udaljili, izišao sam iz skloništa na ulicu. Na ulici pred mojom zgradom našao sam na rastojanju od dva do tri metra na tri zapaljive granate, koje sam s mojim sinom zasuo s nekoliko lopata peska i one su se u kratko vreme ugasile.

Izašao sam na ulicu da vidim kako je sa susednim zgradama. Došavši pred zgradu Narodne biblioteke video sam da se na mansardnom krovu zgrade nešto puši i to vizavi zgrade Kosančićev venac broj 17. Dim koji se pojavio bio je slab, ali plamena još nije bilo. Sused i ja pokušali smo da uđemo u zgradu, da obavestimo da se krov puši, pa da se vatra koju smo očekivali za vremena spreči. Zgrada je bila zaključana, nismo mogli ući u zgradu i nismo mogli tu u zgradi nikoga obavestiti.

autor-fotografije-marko-krstic_14595310795

Foto: Dejan Ristić, autor knjige „Kuća nesagorivih reči, Foto: Marko Krstić

Pred samo veče, oko šest i po časova po podne, primetio sam da je veći deo krova Narodne biblioteke bio u plamenu i vatra se sada počela širiti velikom brzinom. Ispočetka lak, a docnije sve jači vetar pokrivao je vatru, ona se širila neverovatno brzo i oko devet časova bio je ceo krov i ceo gornji deo zgrade u plamenu. Oko pola noći izišao sam na ulicu i od požara Narodne biblioteke bilo je pred mojom kućom svetlo kao u podne.

Uskoro je cela zgrada bila već u moru od plamena. Video sam da Narodnoj biblioteki nema spasa, ali sam se nadao da su stvari od vrednosti odnete na sigurno mesto. Sutradan, 7. aprila, gorela je Narodna biblioteka celog dana i požar se dalje širio. Gar od hartije, kao i pojedine polusagorele listove nosio je vetar daleko i cela okolina bila je preplavljena pepelom. U ponedeljak po podne vetar se polako stišavao.

U Narodnoj biblioteki još uvek je besneo jak požar i ogromna vatra, koja se sva sručila u podrum pošto su međusobne konstrukcije pregorele. Narodna biblioteka je gorela još u utorak i sredu. Vetar je potpuno prestao i vatra se nije dalje širila, ali Narodne biblioteke nije više bilo.“

JOŠ JEDNO SVEDOČENJE

Važno svedočanstvo ostavio je i Radoslav Grujić, upravnik Muzeja Srpske crkve, smeštenog u Konaku kneginje Ljubice. Opisujući kako je sam uspeo da ugasi zapaljivu bombu koju je pronašao u dvorištu muzeja, spomenuo je veliki požar koji se u toku noći rasplamsavao iz pravca Narodne biblioteke.

„U rano jutro 7. aprila našao se pred samom bibliotekom. I gotovo kao okamenjen stao sam kad sam ugledao da ne gori Grafičko odeljenje Državne štamparije nego baš Narodna biblioteka. To su mi bili najteži trenuci koje sam preživeo za vreme celog bombardovanja Beograda.

U momentu kad sam ja došao pred biblioteku, oganj je već uništio bio ceo zadnji deo biblioteke prema Zadarskoj ulici, pa se spustio i u podrume pod tim delom, ali još nije bio prodro u suteren prednjeg dela. Kako sam znao da se rukopisi, inkunabule i stara arhiva, dakle sve ono naše narodno blago koje se ne može nadoknaditi, nalaze na spratu prednjeg dela, to sam gotovo izbezumljen od bola potrčao prema Varoš kapiji ne bih li koga našao da mi pomogne naći vatrogasce da bi se spaslo što se još spasti moglo.

Docnije sam, između talasa bombardovanja, ponovo pošao po pustim ulicama da sam potražim vatrogasce. I ja sam iznemogao, s teškim bolom, morao da se vratim u svoje sklonište u Crkveni muzej pošto sam umom i srcem i dušom u sebi fotografisao sav užas prvih dana naše nove strašne tragedije. Te noći novi oganj rasplamsao se u ostacima biblioteke, podišao je i u suteren prednjeg dela i goreo je celu noć, a sutradan (treći dan), kad sam došao na zgarište, već je sve izgorelo bilo i videla se samo velika naslaga od žara narodnog duhovnog blaga, skupljanog i čuvanog u Narodnoj biblioteci više od jednog veka.“

ZLOČIN BEZ KAZNE

Biblioteka je pogođena jednom zapaljivom bombom, najviše dvema koje su prošle kroz krov u zadnjem delu zgrade. Vatra je dugo tinjala pod krovom. Projektile je bilo moguće neutralisati ako se zatrpaju peskom koji je blagovremeno dopremljen u Narodnu biblioteku Srbije, ali, nažalost, u tim dramatičnim trenucima nije bilo nikoga ko bi to učinio.

Razarajući požar rasplamsao se 6. aprila oko 18 sati. Budući da tokom tog, kao i svih narednih dana, niko nije pristupio njegovom gašenju, on je u potpunosti utihnuo tek 9. aprila.

Motivi za uništenje Narodne biblioteke Srbije mogu se, pre svega, tražiti u samoj ideologiji nacističke Nemačke. U skladu s tim, kulturna baština bivala je pljačkana i najvećim delom svesno i planski uništavana.

Nakon sloma nacističke Nemačke, general-pukovnik Aleksander Ler predao se britanskim trupama koje su ga izručile vlastima države na čijoj je teritoriji počinio najveće ratne zločine. Tokom svedočenja koje je dao oficirima Narodno-oslobodilačke vojske Jugoslavije početkom maja 1945. godine u mestu Kupinecu kod Zagreba Ler je naglasio da mu je lično Hitler izdao naređenje da se Beograd razruši. „U prvom naletu trebalo je da srušimo Narodnu biblioteku, pa tek onda ono što je za nas vojnički bilo interesantno“, kazao je tom prilikom Ler.

Na pitanje jugoslovenskih oficira zašto baš Narodnu biblioteku, on je odgovorio: „Zato što je u toj ustanovi sačuvano ono što je vekovima činilo kulturni identitet tog naroda.“

Tom izjavom otklonjena je sumnja u motive vrha nacističke Nemačke za uništenje srpske nacionalne biblioteke.

Odgovornost političkog i vojnog vrha Nemačke za uništenje nacionalnog fonda primarna je i nesumnjiva.

Usled propusta jugoslovenskih vojno-sudskih vlasti Aleksander Ler nije bio optužen, niti osuđen zbog uništavanja Narodne biblioteke. Iako do danas niko nije odgovarao za ovaj nesumnjivi ratni zločin istorijski izvori jasno ukazuju na odgovorne. Aleksander Ler je zbog učinjenih drugih ratnih zločina osuđen na smrtnu kaznu, koja je izvršena 27. februara 1947. u Beogradu.

Odgovornost jugoslovenskih vlasti nalazi se u kontinuiranom ignorisanju neophodnosti da se Narodnoj biblioteci Srbije obezbedi namenski građen objekat, odnosno da se preduzmu odgovarajuće mere za fizičku zaštitu fonda od opasnosti izazvanih prirodnim katastrofama ili oružanim sukobima.

Odgovornost upravnika i osoblja Narodne biblioteke tercijalna je po značaju i posledicama (ne)činjenja. Treba ukazati i na to da su ovlašćenja i mogućnosti za delovanje upravnika Narodne biblioteke, kao i njegovih malobrojnih saradnika bili veoma ograničeni u datim okolnostima.

Nakon sedamdeset pet godina od uništenja nacionalne biblioteke nedvosmisleno se postavlja pitanje odgovornosti i naših generacija, koje tokom tog višedecenijskog perioda nisu učinile ništa kako bi revitalizovale lokalitet i tako realizovale akciju „Povratak knjiga na Kosančić“, koju je 2012. pokrenula Narodna biblioteka Srbije.

Bez jasne kulturne politike i vizije razvoja kulture savremena Srbija svojim ignorisanjem stanja lokaliteta na Kosančiću, nažalost, nastavlja da šalje nedvosmislenu simboličku poruku da kultura ni danas nije jedan od prioriteta.

Da li upornim očuvanjem tog ponora i nesvesno amnestiramo naciste za počinjeno zlodelo?

Odgovor na to, kao i na mnoga druga pitanja, mora da dâ svako od nas pojedinačno. Treba imati u vidu da vremena nema napretek.

PIŠE: Dejan Ristić, istoričar, bivši upravnik Narodne biblioteke Srbije i autor knjige „Kuća nesagorivih reči“, koja uskoro izlazi iz štampe

Izvor: newsweek.rs/Objavljeno: 02.04.2016.

______________________________________________________________________________________

 

 

ZAŠTO? DA SE NE ZABORAVI…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Obeležavanje NATO agresije: Alijansa hoće i na Rusiju

Počelo obeležavanje 15. godišnjice od bombardovanja Jugoslavije.

 Živote izgubilo 4.000, a teško ranjeno oko 10.000 građana. Uzroke napada Alijanse razmatraće više od 120 gostiju iz sveta

dru-nato-agresija_620x0BOMBARDOVANjE Srbije i Crne Gore 1999. godine i poslednji događaji u Ukrajini imaju zajedničku nit – težnju ka širenju NATO na istok i izlasku ovog saveza na granicu sa Rusijom. Svako ko ne pristaje na ovu vrstu novog imperijalizma, neprijatelj je SAD i zapadnih država. Na tom putu našla se 1999. godine i SR Jugoslavija.

Ovo je jedan od zaključaka u petak započete konfenerencije evropskog dela Svetskog saveta za mir, koja se održava u Beogradu. Izvlačeći pouke iz 78 dana rata 1999. godine njegovi učesnici založili su se za rešavanje kriza dijalogom i uz uvažavanje vitalnih interesa svih država.

Skup Svetskog saveta za mir deo je šireg programa obeležavanja 15 godina od bombardovanja Jugoslavije 1999. godine koja se održava pod zajedničkim nazivom „Da se ne zaboravi“. Kruna ovogodišnjeg obeležavanja napada NATO je međunarodni skup koji će, pored domaćih, okupiti više od 120 učesnika iz više stranih država.

Konferenciju pod nazivom „Globalnim mirom protiv globalnog intervencionizma i imperijalizma“ koja se u subotu i nedelju održava u beogradskom Sava centru zajednički organizuju Beogrdski forum za svet ravnopravnih, Klub generala i admirala Srbije i Subnor.

– Reč je o centralnom događaju na kome će još jednom biti analizirana odgovornost za žrtve i štetu nastalu u agresiji NATO – kaže Živadin Jovanović, predsednik Beogradskog foruma za svet ravnopravnih. – Očekujemo prisustvo oko 1.200 uglednih gostiju, koji će učestvovati u raspravi sa najeminentnijim svetskim teorotičarima antiglobalizma.

IZLOŽBA O STRADANjU

U OKVIRU obeležavanja 15. godišnjice NATO bombardovanja biće otvorena izložba „Agresija NATO, 15 godina posle“. Reč je o restrospektivi stradanja srpskog naroda 1999, koja ima više celina: agresija, odbrana otadžbine, žrtve agresije, ekološke posledice, protesti kod nas i u svetu, život pod bombama NATO-a i posledice agresije. Od posebnog značaja je deo izložbe koji svedoči o ekološkoj katastrofi – ekocidu, pogubnoj upotrebi municije sa osiromašenim uranijumom koja i danas ubija, a to će činiti još mnogo decenija i vekova.

Kao učesnici konferencije najavljeno je nekoliko desetina stranih akademika, profesora, stručnjaka za bezbednost novinara i publicista iz desetak stranih država. Među govornicima će biti ruski spoljnopolitički analitičar bivši general Leonid Ivašov, bivši šef kontraobaveštajne službe NATO admiral Elmar Šmeling, akademik SANU Jelena Guskova, nekadašnji potpredsednik ruske Dume Sergej Baburin. Učešće je najavio i bivši nemački diplomata Klaus Hartman, koji je danas na čelu Nemačkog društva slobodnih mislilaca, profesor Univerziteta u Čikagu Džon Pitermaher, publicista iz SAD Dijana Džonson.

– Tokom agresije NATO 4.000 građana je izgubilo život, a teško je ranjeno oko 10.000 građana – naglašavaju u Klubu generala i admirala Srbije. – Više od dve trećine ljudskih žrtava bili su civili. Koliko je života izgubljeno od posledica oružja sa osiromašenim uranijumom, kao i od zaostalih kasetnih bombi posle oružane agresije, teško da će ikada biti utvrđeno.

Učesnici konferencije razmotriće najnovije pokušaje svetskog intervencionizma u kontekstu međunarodnog prava i uloge Ujedinjenih nacija. Kršeći osnovne norme međunarodnog prava, NATO je tokom 78 dana neprekidnog bombardovanja razorio ekonomiju, infrastrukturu, javne službe, radio i TV centre i predajnike, vredna kulturna i istorijska dobra. Ekonomska šteta od agresije procenjuje se na preko 120 milijardi američkih dolara.

R. Dr. | 22. mart 2014. /novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

___________________________________________________________________________________________

Televizijski kanal „Rusija danas“ na godišnjicu NATO agresije na SRJ 24. marta emituje premijerno dokumentarni film „Zašto?“ o NATO zločinima u Jugoslaviji.

312486_nato-bombardovanje--youtube_fDanas se navršava 15 godina od bombardovanje Srbije

Ekskluzivni dokumentarni film u produkciji novinarki tog kanala delo je Srpkinje Jelene Milinčić i Amerikanke Anise Nauai.

One su razgovarale sa svedocima tragičnih događaja iz 1999. i bombardovanju Srbije koje je trajalo 78 dana i rezultiralo sa više od 2.000 civilnih žrtava, uključujući 88 dece.

vesti-online.com/

______________________________________________________________________________________________

UZNEMIRUJUĆI SNIMCI

______________________________________________________________________________________________

ALARMANTNO Na Kosovo bačeno 10 tona uranijuma

Novinar Robert Džejms Parsons, za „Novosti“, o skrivenom UN izveštaju o posledicama bombardovanja Srbije

dr-bombardovanje-mala_620x0Izveštaj sastavljen tokom bombardovanja nikad nije objavljenUjedinjene nacije su sakrile od javnosti izveštaj šefa misije za prostorni program UN Bakarija Kantea u kome se kaže da je NATO 1999. godine, tokom bombardovanja, bacio na Kosovo blizu deset tona osiromašenog uranijuma, javio je portal Gazetaekspres.

Izveštaj ide dalje objašnjavajući da se bombardovanje NATO snaga desilo u vremenu setve, a osiromašeni uranijum je uticao na kvalitet vazduha, zemlje i vode, što je rezultiralo posledicama u lancu ishrane. Kao posledica toga buduće generacije su izložene povećanju broja obolelih od raka, leukemije, abortusa, deformacija novorođenih beba, navodi Gazetaekspres.

Deo izveštaja šefa komisije OUN Bakarija Kantea 1999. godine o užasnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije javno objavljen. Delovi tog izveštaja su, ipak, dospeli u javnost zahvaljujući nezavisnom američkom novinaru Robertu Džejmsu Parsonsu.

– Svaki značajniji cilj u Srbiji tokom NATO bombardovanja 1999. godine gađan je različitom vrstom oružja. Jedan od najviših zvaničnika UNEP (Program Ujedinjenih nacija za životnu sredinu čiji su stručnjaci istraživali posledice bombardovanja) potvrdio mi je to. Oni su zapravo testirali oružje na civilnom stanovništvu. To je nezapamćen ratni zločin.

PUNjENjA AVIONI A-10, koji u minuti mogu da ispale i 4.000 metaka sa glavama od osiromašenog uranijuma, služili su kao pratnja pešadili. Uranijumska punjenja bila su dimenzija 196 sa 16 milimetara i teška 300 grama. Na Srbiju je ispaljeno 10.000 komada. Zaostali projektili traženi su prema NATO mapama, mada se ispostavilo da je gađano i u koordinate koje nisu bile upisane kao zvanična meta.

Ovako, za „Novosti“, Robert Džejms Parsons, novinar koji je objavio tajni izveštaj UN o posledicama NATO bombardovanja, sumira napad na tadašnju SRJ. Nezavisni novinar, čiji su tekstovi o NATO agresiji objavljeni u nekoliko švajcarskih dnevnika, kao i u francuskom „Mondu“, kaže da je to bila prva u nizu „humanitarnih“ intervencija koje su dovele do stravičnih stradanja, poput one koja je razorila Libiju. Kaže da je i danas zapanjen što su se Amerika i NATO odlučili da jedan narod usred Evrope zaspu bombama sa osiromašenim uranijumom.

– U to vreme sprovedena je strašna kampanja u medijima da bi se sakrile katastrofalne posledice bombardovanja i opravdao napad na Jugoslaviju – kaže Parsons. – Tim UNEP je, dok je još trajalo bombardovanje, sastavio preliminarni izveštaj o humanitarnoj katastrofi koji je izazvalo bombardovanje osiromašenim uranijumom, ali taj izveštaj nikada nije zvanično objavljen. Kada sam ga ja objavio u novinama, i sam sam trpeo velike pritiske zbog toga. U to vreme još je bilo živo sećanje na posledice koje su američki vojnici trpeli zbog korišćenja uranijumske municije u Zalivskom ratu. NATO ni po koju cenu nije hteo da dozvoli da se govori o osiromašenom uranijumu u Evropi.

NATO je, prema Parsonsovim rečima, pokušao da spreči Ujedinjene nacije da posle rata pošalju tim istraživača u Srbiju. Na kraju, napravljen je kompromis – ekipa Ujedinjenih nacija je došla u Srbiju, ali nigde nisu išli bez pratnje NATO vojnika. Taj drugi izveštaj objavljen je 2001. godine.

dr-bombardovanje-malaa

Čišćenje terena koji je zasipan NATO projektilima


– Vodili su ih isključivo na mesta na kojima nije korišćena uranijumska municija ili na lokacije koje su pre toga očistili. Izveštaj koji je posle toga sastavljen je besmislen – kaže Parsons. – Zapadni mediji se tim problemom gotovo uopšte nisu bavili. Iz nekog razloga jednostavno su slušali ono što je Džejmi Šej govorio.

Međutim, kod službenika i vojnika koji su posle bombardovanja poslati na Kosovo svest o opasnosti od radijacije izazvane posejanim uranijumom i te kako je postojala. Parsons navodi primer holandskih vojnika koji su upozoreni da na Kosovu ne jedu ništa van vojnih baza u kojima su im služili uvezenu hranu.

AMBASADA NA NOVOJ ZEMLjI

PREMA dosadašnjim podacima, osiromašeni uranijum je korišćen i tokom bombardovanja na nekoliko lokacija u Prištini, uključujući i mesto na kome se nalazila kasarna „Kosovski junaci“, koju sada koriste pripadnici takozvanih Bezbednosnih snaga Kosova. Inače, preko puta te lokacije nedavno je ograđen prostor od više desetina ari na kome se planira izgradnja američke ambasade na Kosovu, gde je prema saznanjima „Novosti“ u dubini od nekoliko metara promenjena zemlja, a tlo je popunjeno drugim zemljištem… (D. Z.)

– Frederik Barton, zamenik visokog komesara UN za izbeglice, tražio je od Svetske zdravstvene organizacije da uradi studiju o uticaju uranijumske municije. Ta studija nikada nije završena, jer je Međunarodna agencija za atomsku energiju iskoristila svoje pravo da to zaustavi – objašnjava Parsons. – Ipak, jedan ruski profesor iz SZO dao je nezavršen izveštaj Bartonu. Posle toga, on je tražio da se na Kosovo ne šalju trudnice, kao i da se uvede pravilo da niko ne može da bude poslat na Kosovo ako ne želi. Barton je nakon toga ostao bez posla, iako je već bio viđen za naslednika Sadako Ogate na čelu Komesarijata.

Priču o katastrofalnim posledicama sejanja uranijuma na teritoriji naše zemlje oživeli su poslednjih dana mediji u Prištini, koji su prvi put otvoreno progovorili o ovom problemu. Albanske vlasti na Kosovu zataškavale su pred svojim stanovništvom da je bombardovanje osiromašenim uranijumom najviše štete nanelo upravo na teritoriji ove pokrajine, gde je, prema izveštaju, bačeno oko deset tona bombi sa osiromašenim uranijumom.

Da je situacija na Kosovu daleko dramatičnija nego u ostatku Srbije, objašnjava nam i dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta „Vinča“. Njegov tim je bio zadužen da „čisti“ teritoriju gađanu uranijumskim projektilima, ali severno od Kosova. U južnoj pokrajini, objašnjava, do danas nema saznanja da je organizovano uklanjanje osiromašenog uranijuma sa terena.

Sa druge strane, stručnjaci Instituta „Vinča“ i pripadnici vojske očistili su teren od zaostalih NATO projektila, gde god je severno od Kosova gađano municijom sa osiromašenim uranijumom. Problem je bio što su nalog da to rade dobili čak tri godine nakon bombardovanja. Za to vreme uranijum iz projektila spirale su kiše, a opasne čestice dospevale su u zemlju i vodu. Očistili su lokacije Reljan u opštini Preševo, Pljačkovicu kraj Vranja, Bratoselce i Borovac na teritoriji Bujanovca.

kosovo (1)– Odgovorno tvrdim da mimo ovih lokacija nigde nije bilo uranijumske municije. Proveravali smo sve delove Srbije i ništa nismo našli – izričit je dr Ilija Plećaš, naučni savetnik Instituta „Vinča“. – Možda je na ovim lokacijama na jugu ostao neki projektil, ali duboko u zemlji, pa nismo mogli da ga otkrijemo. Sve što je bilo do jednog metra dubine, izvađeno je. Tada smo doneli između 15 i 20 sanduka tog radioaktivnog materijala u „Vinču“, spakovani su u još sigurnije pakovanje i odloženi u Hangar 2, gde se i danas čuvaju.

Problem je, napominje naš sagovornik, što Srbija nikada nije izgradila trajno odlagalište radioaktivnog materijala, već se ovi projektili i drugi ozračeni materijali čuvaju u naučnom institutu na periferiji Beograda.

EPIDEMIJA MALIGNIH BOLESTI

DRAMATIČNE prognoze onkoepidemiologa prof. dr Miodraga Đorđevića o posledicama NATO bombardovanja na zdravlje stanovništva ne samo da su se obistinile, nego je statistika još više zabrinjavajuća od njegovih prognoza. Pre 13 godina procenio je da će stopa obolevanja od malignih bolesti porasti za 15 odsto, a već sada je dostigla 17 procenata.

– Prvo je mogao da se primeti porast obolelih od leukemije, kao posledica izloženisti radioaktivnom zračenju i prvi slučajevi obolevanja povezani sa bombardovanjem otkriveni su kod italijanskih vojnika – podseća prof. Đorđević. – Potrebno je od 10 do 20 godina da bi radioaktivnost, u kombinaciji sa drugim faktorima rizika, izazvala takozvane solidne tumore.

Samo u 1999. od malignih bolesti obolelo je oko 30.000 ljudi, a umrlo oko 19.000. Sada se bolest oktriva kod 37.000 pacijenata godišnje, a umire ih 21.000.

I. MIĆEVIĆ – V. MIJATOVIĆ | 04. mart 2014. /novosti.rs/

___________________________________________________________________________________________

INTERVJU Šmeling: Evropska pravda je umrla u Srbiji

Za „Novosti“ govori nemački admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef kontraobaveštajne službe NATO. Odgovorni za NATO zločine nisu odgovarali i od tada je sumrak prava

dru-nato-5agresija-mala_620x0

Elmar Ludvig Šmeling

KADA je 1999. uz NATO bombe na Jugoslaviju krenula i nezapamćena medijska histerija po evropskim medijima protiv „groznih Srba“, među retkima koji su stali iza bombarodovanih našao se Nemac, admiral Elmar Ludvig Šmeling, bivši šef Nemačke obaveštajne službe i potonji šef Kontraobaveštajne službe NATO.

Iako je tada bio u penziji, Šmelingov oficirski autoritet bio je dovoljan da u Nemačkoj odjeknu njegove reči: „Stid me je kao čoveka i oficira što moja država treći put u ovom veku napada malu Srbiju!“

Admiral Šmeling ponovo je minulog vikenda bio u Beogradu na obeležavanju 15 godina od agresije na SRJ.

* Aprila 1999. razobličili ste medijski NATO mit o humanitarnoj NATO intervenciji u Jugoslaviji u cilju spasavanja ugroženih Albanaca.

– Da, ukazao sam da su tvrdnje Rudolfa Šarpinga, ministra odbrane tadašnje Nemačke, kako postoji genocidni srpski ratni plan „Potkova“, koji ima za cilj isterivanje Albanaca sa Kosova obična laž, jer takva reč ne postoji ni u srpskom jeziku i očigledno je iz NATO kuhinje. Takođe, javnosti sam ukazao i na zvanična dokumenta Berlina, tačnije Saveznog zavoda za verifikaciju izbeglica iz marta 1999, u kojima je jasno pisalo da u Jugoslaviji ne postoji državni program proterivanja ljudi sa Kosova. Izbeglice i humanitarna kriza u pokrajini počeli su kada su počele da padaju NATO bombe, i to je jedina istina.

* U vrema kada ste stali „iza“ Srba, već devet godina niste bili NATO admiral. Bili ste u penziji.

NEMCI NAJBROJNIJI

Na obeležavanju 15 godina od bombardovanja Jugoslavije u beogradskom Sava centru bilo je na desetine intelektualaca, bivših visokih diplomata, generala i naše i drugih armija sveta. Ipak, u oči je upala činjenica da je iz Nemačke stiglo ubedljivo najviše gostiju – čak 30.

– U penziju nisam poslat jer mi je bilo „vreme“ već po diskrecionom pravu vlasti u Nemačkoj da penzionišu oficire koji im nisu po volji. Konkretno, ja sam još u NATO štabu u Briselu, posle ujedinjenja Nemačke, glasno ukazivao na promenu strukture i politike NATO posle ujedinjenja Nemačke pošto je NATO usvajao sve agresivnije doktrine i strategije upotrebe. Do ujedinjenja Nemačke to je bila odbrambena vojna alijansa, da bi se, posle toga, pretvorila u agresivnu. To koincidira sa početkom ratnih sukoba na teritoriji bivše SFRJ, u koje su se aktivno mešali i NATO i Nemačka.

* Odmah posle završetka bombardovanja, u julu, došli ste u posetu Jugoslaviji. Šta ste videli?

– Iako sam obučen vojnik profesionalac, bio sam preneražen stepenom razaranja u vašoj zemlji i ciljevima koji su gađani. Prema Srbima su počinjena dva zločina u jednom. Prvo, zločin je što su bombe uopšte bačene, a drugi, još veći, jeste korišćenje nerazumno velike količine zabranjene municije sa osiromašenim uranijumom i neverovatan broj bačenih kasetnih bombi.

* Čim ste se vratili u Nemačku, protiv Šarpinga, Fišera i Šredera podneli ste Saveznom sudu krivičnu prijavu jer su „prekršili član 80 državnog zakona“, koji zabranjuje upotrebu nemačke vojske u agresivnim ratovima. Kako se to završilo?

– Tužbu nisu uzeli ni u razmatranje. Ipak, u Berlinu smo osnovali potom „Evropski tribunal za mir“ u čijem radu su učestvovali mnogi umni ljudi Evrope i sveta, i taj sud je simbolički osudio i nemačke lidere za bombardovanje Srbije. Pravda i međunarodno pravo su ubijeni bombardovanjem vaše male nezavisne zemlje 1999, mimo odluka SB UN.

DAN SEĆANjA NA AGRESIJU

dru-nato-agresijaPolaganjem venaca na spomenik deci stradaloj u NATO bombardovanju biće obeležen 24. marta – Dana sećanja na žrtve NATO agresije. Na spomenik u beogradskom parku Tašmajdan venac će u ponedeljak, u 12 časova, položiti državni sekretar Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike Negovan Stanković.

Spomenik mališanima stradalim tokom NATO agresije podigle su „Večernje novosti“ sa svojim brojnim čitaocima neposredno po okončanju napada NATO snaga na našu zemlju. Posvećen je uspomeni na 89 mališana stradalih u periodu od 24. marta do 10. juna 1999. godine.

U okviru državne ceremonije obeležavanja 24. marta, Dana sećanja na stradale u NATO agresiji, predsednik Srbije Tomislav Nikolić u ponedeljak će položiti vence na spomen-obeležje stradalim civilima u NATO agresiji na Varvarinskom mostu.

Ministar odbrane Nebojša Rodić u Vranju će cveće položiti na spomen-obeležje poginulim vojnicima, policajcima i građanima Vranja i okoline od 1991. do 2003.

Načelnik Generalštaba Vojske Srbije general Ljubiša Diković položiće cveće na Spomen-obeležje „Herojima 37. motorizovane brigade“ u kasarni „Stefan Nemanja“ u Raški. (B. Ca.)

Dragan VUJIČIĆ | 23. mart 2014.  /novosti.rs/


 

___________________________________________________________________________________________

 

 

ŽIVE RANE OD „MILOSRDNOG ANĐELA“…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Pre trinaest godina, 24. marta 1999. godine, bez odobrenja SB UN počelo je bombardovanje SR Jugoslavije (SRBIJE i CRNE GORE)

Tokom 78 dana bombardovanja stradalo 2.500 ljudi, a procenjena šteta iznosi oko 30 milijardi dolara.

 Ne seća se samo onaj ko se tada nije rodio. Zaglušujući zvuk sirena zaparao je vazduh. Iz Avijana u Italiji, krenuo je let „Milosrdnog anđela“, kako je NATO nazvao svoju akciju protiv Savezne Republike Jugoslavije.

Ubrzo, zatresla se cela zemlja.
Napad je počeo oko 20 časova, 24. marta, 1999. godine.

Devetnaest zemalja Alijanse, bez odobrenja SB UN, obrušilo se najpre na kasarne i protivvazdušnu odbranu Vojske Jugoslavije. U Batajnici, Mladenovcu, Prištini.

 Tokom 78 dana i noći bombardovanja, u 30.000 vazdušnih naleta ispaljeno je 50.000 razornih projektila.

Stradalo je 2.500 ljudi, 500 civila, a među njima 79 dece. Ranjeno je 12.500 stanovnika.

Teško je razorena infrastruktura, privreda, škole, zdravstveni centri, spomenici kulture, medijske kuće.
Ondašnje vlasti u Beogradu štetu su procenile na oko 100 milijardi dolara i zatražile nadoknadu od članica NATO. S druge strane, grupa srpskih ekonomista izvagala je da je šteta bila – 29,6 milijardi dolara (podatak koji se uzima kao relevantan). Zanimljiva je i računica italijanskih analitičara. Oni su upozorili: za te pare moglo je da se prehrani 79 miliona ljudi na planeti, gde vlada glad.

 Žrtve bombardovanja…
Nema grada i naselja koje NATO bombe nisu načele. Najviše su stradali Aleksinac, Surdulica, Kuršumlija… Pod ruševinama su ostale čitave porodice. U Aleksincu, Milići su stradali u jednom trenu. Otac Dragomir, majka Dragica i njihova kćerka Snežana. Pod bombama ugašen je život i devetomesečne Bojane Tošović i njenog tate Božine iz Merdara. U Novom Pazaru stradali su, zajedno, Marko Simić (2) i njegov tata Vladan.

U Batajnici, ubijena je trogodišnja Milica Rakić. U Vladičinom Hanu, bomba je pogodila zagrljene maturante gimnazije, Milana Ignjatovića i Gordanu Nikolić. Na Varvarinskom mostu bomba je pogodila Sanju Milenković (15), devojčicu kojoj su profesori predviđali briljantnu karijeru matematičara.

Pod ruševinama porodične kuće u Ralji kod Sopota, završio se život malih Pavlovića, Stefana i Dajane. Pod naletom bombi u istom času, stradao je i njihov tata Vladimir. U Murinu, u Crnoj Gori, dugo su otkopavali tela devojčica iz Prištine, koje su kod rodbine potražili spas – Julijane Brudar i Olivere Maksimović, sa kojima je stradao i njihov drug Miroslav Knežević.
U pamćenju su još prizori slomljenih novosadskih mostova. Sprženog voza u Grdeličkoj klisuri. Uništenog valjevskog „Krušika“. Čačanske „Slobode“. Niške pijace, na kojoj je, u sedmom mesecu trudnoće, ubijena Ljiljana Spasić, student završne godine medicine.

Povodi za napad
Neposredni povod za bombardovanje SRJ bila je akcija srpske policije u Račku, jednom od najvećih uporišta takozvane OVK, 15. januara 1999. godine. Tadašnji šef Verifikacione komisije OEBS na Kosmetu, američki general, penzioner Vilijem Voker, predstavio je ovu akciju javnosti kao „masakr“ albanskih civila. Toga dana i počela je, dotad, nezapamćena medijska kampanja. Priprema za bombardovanje.

 Ovaj besomučni napad zavšren je 10. juna usvajanjem Rezolucije 1244 SB UN. Dan ranije predstavnici Vojske Jugoslavije i NATO, u Kumanovu su, pod jednim šatorom, potpisali Vojnotehnički sporazum, kojim je utanačeno povlačenje naših vojnih i policijskih snaga. I, ulazak u južnu srpsku pokrajinu međunarodnih trupa – Kfora.
Multinacionalne snage, u čijem sastavu je bilo 37.200 vojnika, iz 36 zemalja, imale su zadatak da obezbede mir za sve nacionalne zajednice na Kosmetu. A kako su ga „obezbedile“, govori podatak da je od početka njihovog mandata sa Kosova i Metohije proterano 280.000 Srba i drugih nealbanaca. Kidnapovano – 1.500. U južnu srpsku pokrajinu ušlo je, tada, 800.000 Albanaca. Od toga – trećina koja na Kosmetu nikada nije živela.

Savetnici i lobisti
Vilijem Džeferson Klinton, pod čijom su se kapom vukli potezi akcije NATO, danas je samo „pratilac“ svoje žene Hilari, državnog sekretara Amerike. Albanci su mu se odužili ulicom i bilbordima. Tadašnji državni sekretar SAD Madlen Olbrajt troši penzionerske dane. Generalni sekretar NATO u vreme akcije na SRJ, Havijer Solana, do pre dve godine kreirao je spoljnu politiku Evropske unije. Od tada ga malo ima u javnosti. Vesli Klark, komandant Alijanse, kopredsedavajući je lobističke grupe za etanol. Džejmi Šejn, portparol NATO, i danas je visoki funkcioner zapadnih vojnih snaga, zadužen za „bezbedonosne izazove“. Toni Bler je izaslanik svoje zemlje za Bliski istok, a istovremeno savetnik vlada Gvineje, Ruande, Liberije i Sijera Leonea. A Vilijem Voker, koji je sve zakuvao, i dalje je omiljeni lik u Prištini, gde su ga nedavno oduševljeno dočekali.

Izvor: smedia.rs/

____________________________________________________________________________________________

nato_bombardovanje_276653402
AWACS i F16


Priredio: Bora*S

ZA KOGA NOVI SVET STVARATE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________

PODSEĆANJE NA 1999. godinu…

PLAČI, VOLJENA ZEMLJO

Plači, Voljena Zemljo i Suzama osvetli
Misao koja tinja u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najtužnije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji.

Ko će, i čime, da plati tolike Dečje Suze
Strah, Nesanicu i Radost odletelu u nepovrat
Ko će Deci da vrati sve ono što im uze
ovo zlo, stalo svo u kratku reč – rat?

Plači, Voljena Zemljo, oljagana i sama
Suze su Tvoje davno ušle u Pesmarice
Još nisi sve Dečje Kosti ni povadila iz jama
a već ti opet bacaju Decu u jame bezdanice.

Vi što nam rušite Crkve, kućerke i palate
ratnici fanatici, ljudomrsci i suncožderi,
za koga Novi život i Novi Svet stvarate
kad Deca beže od vas u šume, među zveri?

Plači, Voljena Zemljo, Suzama Mališana
što uče školu u vučjim i lisičijim jamama
Očevi i Majke im se gledaju preko nišana,
a Stričevi i Ujaci na njih palacaju kamama.

Neka se skamene pogledi i nišani uprti
u Dečja Srca, u Bele Ptice nad rovovima
Kakav to Život može da nikne iz Dečje Smrti
Kome će svanuti dan na Dečjim Grobovima?

Nijedna Zastava na ovom trulom svetu
makar od same svile i kadive satkana
ne zaslužuje da se zavijori na vetru
ako je i Dečjom Krvlju pokapana.

Plači, Voljena Zemljo, u čeljustima ale
(neka Te bar u Suzama što više bude)
sve dok se sva tri Boga na Tebe ne sažale
i ne preseku pomor bačen međ pse i ljude.

Pogledaj svoju Decu sa staračkim licima
Mladiće na štakama što uče prve korake
Uvelu Novorođenčad u invalidskim kolicima
Bezimene Grobove, Raspamećene Majke
i Starce beskućnike u tuđim šljivicima
što zure u Nebo, nalik na ugašene ugarke.

Plači, Voljena Zemljo, i Suzama osvetli
Svoje Srce što kuca u svakoj našoj želji
Od svih Suza koje sad kaplju po Planeti
najslanije su Dečje Suze u Mojoj Zemlji!

Dobrica Erić

ZAŠTO SU TVOJI MECI IŠLI KA MOJOJ DECI ?

O NJIMA SANJAM I MAŠTAM- DECU NE MOGU DA PRAŠTAM!