TRAG SEVERNE SVETLOSTI…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________

Kakve su zaista posledice Sunčevog vetra? Zašto, kako i u kojim bojama na nebu nastaju polarne aurore, jedinstveni tragovi Sunčevog dodira?

Aurora-Borealis-NWT-canada-55873_599_393 Kao i mnogo puta pre toga, početkom 2012. zabeležena je velika magnetna aktivnost na Suncu, a do planete Zemlje su ponovo stigli udari Sunčevog vetra. O solarnoj oluji izvestile su gotovo sve domaće i strane novine, radijske i televizijske stanice.

Pisalo se i govorilo o mogućim smetnjama u komunikacijama do kojih ponekad dolazi zbog toga što Sunčev vetar zapravo čine brze naelektrisane čestice. No, kao i obično, bilo je i izvesnih preterivanja.

Kakve su stvarne posledice Sunčevog vetra? Ima li, osim smetnji, i nekog drugog fizičkog traga Sunčeve aktivnosti na Zemlji? Naravno, taj trag je jasno vidljiv na nebu, ali, nažalost, jedini koji ga uživo mogu videti su srećnici koji se zateknu na najnegostoljubivijem od svih mesta na svetu – na krajnjem severu ili jugu planete.

Ovde se, naime, na nebu „događaju“ aurore, odnosno polarne svetlosti, koje postaju vrlo snažne u periodima pojačane aktivnosti na Sunčevoj površini. No, šta su aurore? Zašto, kako i u kojim bojama nastaju?

aurora-300x201KOMADI SUNCA

Polarna svetlost nije nikakva neobjašnjena misterija. Ova zadivljujuća meteorološka pojava je upravo fenomen direktno podstaknut procesima na Suncu. Izazivaju ga čestice koje „nisu odavde“, već su u bujici Sunčevog vetra stigle sa zvezde.

Sa Sunčeve površine se, naime, povremeno otkida „komad“ vrele plazme koja se ogromnom brzinom kreće kroz svemir i koji će izazvati auroru. Najbrže čestice do Zemlje stižu nakon 18 sati leta, ali će veći deo ove plazme pristizati tokom perioda od naredna dva dana, koliko aurore intenzivno svetle.

Magnetno polje Zemlje na taj oblak brzih jona, odnosno naelektrisanih čestica, deluje kao štit, ali deo ovog materijala sa zvezde ipak dodirne planetu, krećući se duž linija polja. Budući da je blizu polova magnetno polje planete zakrivljeno, ono sve ove čestice vodi ka polovima gde se sudaraju sa atomima u vazduhu.

Na ovaj način čestice sa Sunca, uhvaćene u Zemljino magnetno polje i spuštene na severno nebo, stvaraju prizor kakav je teško videti bilo gde drugde. Jedinstveni prizor zelenih i crvenih tragova Sunčevog dodira.

DSC1534-600x398SVETLA NA NEBU

Kako, međutim, naelektrisane čestice sa Sunca izazivaju svetla na nebu? Sama svetlost potiče od zračenja atoma kiseonika i azota koji se nalaze na oko 80 km visine u Zemljinoj atmosferi.

Do tog zračenja dolazi zbog sudara sa brzim elektronima na energijama do 15 keV, kakvi su stigli sa Sunca. Zbog sudara sa njima, atomi kiseonika na nižim nadmorskim visinama emituju zelenu boju (557,7 nm), a oni na višim, braonkastocrvenu (630 nm). Atomi azota emituju pak plavu i crvenu.

Ovakvu polarnu svetlost u suštini možete i sami napraviti – dovoljno je da razređeni kiseonik iz kakvog elektronskog topa gađate elektronima koje ste ubrzali naponom od 15.000 volti i pojaviće se zelenkasta severna svetlost. Naravno, ne preporučujemo da ovo zaista pokušate ili bar ne u kućnim uslovima.

Da bi se ova pojava zaista razumela, nije loše da se podsetimo šta se inače dešava u slučajevima kad su bilo kakvi atomi pogođeni tako brzim elektronima.

Southern_Lights_from_ISS-300x199ATOMSKA POSLA

 Sudari sa česticima iz Sunčevog vetra, naime, predaju izvesnu energiju atomu tako da se elektroni koji su zatečeni u elektronskom omotaču elektrona „penju“ na više elektronske nivoe. Oni se potom prirodno vraćaju u osnovno stanje, a atom „oslobađa“ energiju zračenjem fotona, odnosno svetlosti.

Pogođeni, odnosno pobuđeni atomi, emituju svetlost. Naravno, ne emituju bilo kakvu svetlost, već svetlost tačno određene talasne dužine i, što je najvažnije, to ne čine odmah. Atom kiseonika je, na primer, vrlo trom – da bi elektroni „sišli“ u osnovno stanje i emitovali zelenu boju, treba mu skoro sekund, a da bi „ispustili“ malo manje energije sa crvenkastom svetlošću, čekaće i do dve minute.

To je prilično dugo u svetu atoma, tako da se kod običnih gasova ova energija najčešće izgubi u gužvi i uzajamnim sudarima atoma. No, ako je gas atoma kiseonika redak kao što jeste na 80 kilometara od tla, onda je sudara malo i ima vremena da pobuđeni kiseonik „ispusti“ svoje zeleno zračenje. Na većoj visini gas je još ređi, pa se zato ovde češće emituje crvena boja.

aurora-borealis-photo_7289-300x200POLARNA ZAVESA

 Prekrasna zelena zavesa na severnom nebu satkana je od ogromnog broja takvih atoma koje pobuđuju brze čestice pristigle sa Sunca. Sama ova pojava poznata je od davnina, posebno severnim narodima.

Današnji naziv severna svetlost, odnosno aurora borealis dao joj je 1621. godine francuski naučnik Pjer Gasendi (1592–1655), po rimskoj boginji zore Aurori i grčkom nazivu za severni vetar Boreas.

Za razliku od severne, južna aurora, odnosno južna svetlost, naziva se aurora australis. U današnje vreme, postalo je ustaljeno da se, budući da je reč o meteorološkoj pojavi, ovi nazivi pišu malim slovima.

Naučnici ponekad obe ove pojave često nazivaju aurora polaris, odnosno polarna svetlost. Ona je izučavana u brojnim kosmičkim i sasvim običnim, zemaljskim, meteorološkim istraživanjima.

Ako se nađete dovoljno severno ili južno, pa imate priliku da je posmatrate, uživajte u nežnom tragu „fizičkog“ dodira Sunca sa Zemljom, znajući da je ovaj fenomen ipak nešto drukčiji, za razliku od ostalih sasvim „ovozemaljskih“, kao što je, na primer, sneg.

 JEDNA LAŽNA „TEORIJA“ 

Kad se u medijima govori o Sunčevoj aktivnosti, mnogo češće se pominju razni   nedokazani efekti, nego polarne aurore. Ove godine se u nekim domaćim medijima otišlo dotle da su sa Sunčevim vetrom povezane lokalne vremenske neprilike, pre svega velika snežna nepogoda koja je pogodila Balkan. Tako je zagovornik famozne solarne meteorologije, izvesni Milan Stevančević, dospeo na naslovne strane domaćih novina tvrdeći da je zapravo Sunce direktno poslalo tolike snegove ove zime. Medijsku pažnju je pritom iskoristio da promoviše svoju „teoriju“ o tome da sneg i kiša kao atmosferski fenomeni ne potiču od vodene pare, nego da su nastali ni manje ni više – od čestica koje stižu sa Sunca. Reč je, naravno, o pseudonaučnoj prevari. Čak i ako ste poverovali da se uopšte može govoriti o nekakvoj „teoriji“ te vrste, brzo ćete shvatiti da ove izmišljotine mogu izdržati kritiku onoliko dugo koliko sneg izdržava na visokoj temperaturi, pošto se nakon otapanja, gle čuda, pretvara u vodu, a ne u komadiće sunca.

 

Video „AURORA BOREALIS“

Pogledajte izuzetno zanimljiv kratki film o efektima Sunčevog vetra iz produkcije skandinavskog naučnopopularnog portala forskning.no i Univerziteta u Oslu.

Slobodan Bubnjević/elementarium.cpn.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________

REMEK DELA, NA DIVNOJ NAM PLANETI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Tu su već milionima godina, ali mnogi i dalje ne znaju za njih, jer su uglavnom locirana u „ćoškovima“ naše prelepe planete – remek-dela majke prirode!

Ovi pejzaži koji podsećaju na perfektno odrađene scenografije naučno-fantastičnih filmova nisu kompjuterske grafike, već delo majke prirode, deo naše planete.

Talasi u Juti: Izrezbareno talasasto kamenje nastalo je erozijom Navaho peščanika iz doba jure, starog 190 miliona godina

Od živopisnog izvora tople vode u Vajomingu, do različitih oblika kamenja i stena u Australiji, Novom Zelandu i na Madagaskaru, formirali su se milionima godina.

Ovaj predivni prirodni bazen, nazvan „Beauty Pool“ (Bazen lepote) nalazi se u Nacionalnom parku „Jeloustoun“, u SAD. Izvor tople vode omogućava algama i bakterijama da se razmnožavaju, stvarajući pritom predivne boje.

Za nastanak većine postoji objašnjenje. No, najviše muka naučnicima zadaje „klizeće kamenje“ u Dolini smrti, u Kaliforniji.

„Klizeće kamenje“ u kalifornijskoj Dolini smrti.
Niko ne može da odgonetne kako su komadi od po 320 kilograma menjali svoje mesto po savršeno ravnom tlu!

Isto važi i za jezero Hiler u Australiji.

Dokazano je da jarka roze boja ne potiče od algi u njemu. Niti soli. I tu je kraj objašnjenja.


Hiller Lake, Western Australia

Jednostavno, neke tajne priroda ne želi da nam otkrije.

Stena-slon locirana je u Državnom parku „Dolina vatre“ u Nevadi, SAD.


Elephant Rock, Valley of Fire State Park, Nevada, USA

 To samo priroda može!

The Moeraki Boulders, New Zealand

reference: rts.rs/smedia.rs/google

____________________________________________________________________________________________

SUNČANJE JE ZADOVOLJSTVO, ALI…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________

 SE U NJEMU NE SME PRETERIVATI

UV zračenje

Sunce podstiče izlučivanje hormona sreće, serotonina, koji smanjuje stres i umor i deluje na dobro raspoloženje. Na indirektan način deluje i na prijatan san, podstičući stvaranje melatonina, i vitamina D, koji je krajnje potreban za zdrav razvoj i rast koštanog tkiva. Sunčanjem dobijamo preplanuli ten, ali treba znati da ono utiče i na starenje kože, njeno isušivanje, bore i opuštenost. U težim slučajevima oštećuje i vid, slabi imunološki sistem, doprinosi crvenilu, alergijama i malignim oboljenjima. 

   
Ako i pored svega želimo tamne nijanse na svom telu, moramo preduzeti mere opreza. Moramo, pre svega, poznavati osnovne karakteristike zračenja koje emituje Sunce, jer od toga najviše i zavisi kakva će biti boja naše kože, njena kondicija i zdravlje. Tako, na primer, osobe izrazito svetle i pegave puti, plave ili crvene kose, bez dodatne zaštite mogu na suncu da provedu najviše pet do deset minuta. Nešto duže, deset do dvadeset minuta, mogu se sunčati osobe svetlog tena i svetle kose, a osobe tamnijeg tena i crne kose UV zračenju se mogu izložiti i do pola sata. Izrazito tamnoputi i tamnokosi zadovoljstvo mogu da produže i na 40 minuta, a to važi i za osobe koje su postepenenim izlaganjem suncu već dobile tamnu boju. Ako poštujete pravila, bićete srećniji, zadovoljniji i, svakako, zdraviji.
Jedno od najvažnijih pravila je da se UV zračenju (bez obzira na to da li je reč o prirodnom sunčanju ili solarijumu) ne smete izlagati više od 50 puta u toku kalendarske godine. Pritom treba koristiti i sredstva za zaštitu. Ona će vam omogućiti da u toku dana na suncu provedete dva do tri sata, ali nikako od 10 do 17 časova. Tada su sunčani zraci najjači, a njihova štetnost najveća. Boravak u vodi vam predstavlja minimalnu zaštitu, pri čemu je, zbog refleksije, lice još više izloženo zračenju.

Pocrneti se, ali i pocrveneti, može i u hladovini, jer površina mora reflektuje i do 80 odsto UV zraka, pesak do 30 odsto, pa se opekotine mogu „zaraditi“ i ako niste na suncu.
Pre sunčanja kožu treba pripremiti. Vitamini E i C, beta karotin, selen i kalcijum, povećavaju otpornost ćelija na delovanje UV zraka. Upravo se zbog toga savetuje da se nekoliko nedelja pre odlaska na more ishrana pojača namirnicama koje obiluju antioksidansima. Treba jesti što više crvenog, žutog i zelenog voća i povrća – salate, paprike, paradajz, šargarepu, pomorandže i kajsije.
Ne treba zaboraviti ni sredstva za negu lica i tela, obogaćena kompleksima protiv starenja kože, i sredstva za sunčanje. Stručnjaci predlažu da prethodno sami pregledate svoju kožu, ili, još bolje, da posetite dermatologa. To se posebno odnosi na osobe sa više od četrdeset mladeža, jer je rizik za dobijanje raka kože kod njih 7 do 15 puta veći u odnosu na druge osobe. Srećom, za razliku od drugih karcinoma, rak kože se uglavnom ne širi, pa je i procenat izlečenja relativno visok.

Samopregled možete obaviti i sami, tako što ćete olovkom obeležite krug oko mladeža. Ako je prečnik kruga veći od šest milimetara, treba se obratiti dermatologu ili stručnjacima Instituta za kožno-venerične bolesti.

 Tabela

Osobine                                                 Zaštitni faktor

izrazito pegava put, svetlija kosa            15 – 20
svetla put, svetla kosa, pege                      15
tamniji ten, tamnija kosa                             10 –15
izrazito tamna put i tamna kosa                10

 U solarijum pametno

Sunčanje u solarijumu je štetno i ne štiti od sunčevog zračenja kao što se misli – tvrdi dr Gorana Isailović, dermatolog i profesor na Višoj medicinskoj školi. Deset odlazaka u solarijum godišnje, posle nekoliko godina, može dovesti do preranog starenja kože, pojave staračkih pega i fleka, raka kože ili katarakte. Lampe koje se koriste u solarijumima emituju UV zračenja A i B (UVA i UVB). Oba su štetna, a posebno UVB,  jer se dugotrajnim izlaganjem ovom zračenju znatno povećava rizik za maligno oboljenje kože. Još veći rizik stvaraju novi, takozvani turbo solarijumi, a uz sve ovo treba računati i na ukupnu dozu zračenja, koju, inače, svakodnevno dobijamo boravkom na suncu. Zbog toga ne postoji bezbedno sunčanje u solarijumu – ističe naša sagovornica.

Deset termina godišnje u solarijumu povećava rizik od nastanka raka kože za pet odsto, a dvadeset seansi godišnje u periodu od tri decenije, taj rizik udvostručuje. Ako i pored svega ne želite da odustanete od solarijuma, najbolje je, kažu lekari, da ukupan broj godišnjih termina svedete na dvadesetak.

 Proverite kako koža reaguje

– Prvi tretman ne treba da bude duži od pet minuta, kako bi se videla rekcija kože. Osobe osetljive na zračenje lako crvene, slabo tamne, pa ne treba ni da posećuju solarijum. To važi i za one koji imaju puno mladeža ili pega. Pre odlaska u solarijum ne treba koristi kozmetičke preparate, dezodoranse, mleko ili ulje za telo, šminku, kao ni lekove – ističe dr Isailović.

  Sanja Drča /Horizont

ZLATNE VLATI UTKANE U SLIKE…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________

NAIVA U TEHNICI SLAME

 Jedinstvena naivna umetnost u tehnici slame, ponikla je na severu Bačke iz bogate narodne umetnosti bunjevačkih Hrvata, jedne od mnogobrojnih manjina koje naseljavaju Vojvodinu. Izrada ukrasa od slame u selima i na salašima oko Subotice zaživela je pre više od jednog veka, a već pet decenija, samouke slamarke rade jedinstvene, trodimenzionalne slike od slame.

Prva asocijacija na slamu su strnjišta nakon žetve i tanke, zlataste vlati koje ostaju, kao bezvredni spomenik, na taj važan ratarski posao. Na krajnjem severu Srbije, u okolini Subotice, slama je postala pravi umetnički materijal od kojeg vešti prsti slamarki prave ukrase, tzv. perlice i slike. Pre više od jednog veka, perlicama su se kitili mladi za svečanost završetka žetve – Dužijancu. Ta tradicija se održala do danas, a Dužijancu prate razni kulturni sadržaji – priča Ljubica Vuković Dulić, istoričarka umetnosti Gradskog muzeja Subotica.

„Prva slika od slame je nastala 1962. godine, što znači da ovaj vid likovnog stvaralaštva kontinuirano traje pola veka. Slamarke inspiraciju imaju u tradiciji i drže se tradicionalnog načina rada, a u Subotici i okolini postoji nekoliko lokalnih zbirki koje turisti mogu da posete. Prošle godine je u selu Tavankut otvorena Galerija slika od slame, dok se u selu Đurđin i u Subotici mogu videti dve zbirke koje su sakralne tematike. Bogatu zbirku predmeta od slame ima i Gradski muzej Subotice, a i suvenirnice u gradu se ne mogu zamisliti bez maštovitih radopva slamarki“.

Ana Jaramazović, iz Likovnog udruženja slamara amatera iz Subotice, osnovanog pre dve decenije, priča da je prvu sliku od slame, nazvanu „Rit“, uradila Ana Milodanovića. Danas ima pet udruženja u kojima žene nastoje da očuvaju ovu tradiciju, ponukane, pre svega, lepotom tih slika. Svi motivi se rade od slame u prirodnoj boji, ne vrši se nikava dorada ili prerada vlati, a slike su uglavnom dimenzija 30 sa 40 centimetara, jer je to najbolji format za rad od ovog materijala.

Ponekad, od skupljanja slame na njivi, pa do izrade slike prođe par meseci – kaže Kosovka Ivković.

„Najčešći i najkvalitetniji način izrade ovih slika je od pletene slame. Slama se potapa u vodu, a onda se dugotrajnim i različitim pletenjem slame dobija željena struktura od koje nastaju slike“.

Jozefa Skenderović vodi Likovno-slamarsko radionicu u Tavankutu, gde je nastarije udruženje koje postoji već pola veka. U selu postoje dve galerije: jedna se nalazi u Župskom dvoru, pri crkvi, gde su najstarije slike od slame, a u drugoj galeriji se nalaze slike novijeg datuma i naravno suveniri. Tokom leta u Tavankutu se organizuju radionice gde se uči umeće izrade predmeta i slika od slame.

Ivana Dulić iz Đurđina, jednom od tri sela gde je nastala ova umetnost, kaže da je ljubav prema slikama od slame nasledila od majke. Ali, za razliku od nje, Ivana radi od sečene i pletene slame, pa tako motivi dobijaju na kvalitetu, tananosti i preciznosti. Mnogo je naučila i od slikara, koji su, na primer, ukazali da se lepša perspektiva horizonta dobija kada se vlati slame postave vodoravno.

Slika se prvo rodi u glavi, zatim se skicira na papiru, doteruje se i kada se oformi kompletna priča koju slamarka želi da ispriča, počinje sa radom. Radi se delić po delić, pa nekada to traje nedeljama – kaže Ivana Dulić.

„Jednu sliku od sitnopletenih vlati slame, tankih poput filigrana, radila sam 600 sati, puna dva meseca, deset sati dnevno. Na osnovu sati se formira cena, ali ona je pokazatelj samo tog tehničkog dela posla. O umetničkoj vrednosti ne treba ni govoriti“.

Onda je potpuno jasno zašto je ponekad slamarki teško da se od slike rastane. Ivana Dulić je izdala monografiju svojih radova, a u pripremi je i velika izložba. Zanimljivo je da se na izložbama njihovi radovi uvek nalaze uz slike naivaca iz Vojvodine, po kojima je Srbija u svetu poznata.

 

Jelena Gligorić

 Izvor: Međunarodni radio Srbija

NEMA RAZLOGA ZA BOLJI SVET…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________

Ja dobro znam šta radim,

al’ ne znam zbog čega

sve dobija drugu boju i miris.

Koliko puta sam krenuo iz početka

i stigao do istog prokletog mesta.