MALA CRNA HALJINA…

tamoiovde-logo

Kako se menjao ovaj stilski klasik kroz istoriju

Kad se započne razgovor o modi, retko koji će izostaviti pominjanje možda i najvećeg modnog i stilskog klasika ‒ male crne haljine.

Koko Šanel i ilustracija koja se pojavila u Vogu

Popularna LBD (little black dress) smatra se ključnim komadom koji svaka dama koja drži do stila mora da poseduje. Čuveni Karl Lagerfeld je rekao da niko ne može biti preterano ili nedovoljno sređen kada nosi malu crnu haljinu. Brojni modni dizajneri uključuju ovaj komad odeće kao standardan deo gotovo svake nove kolekcije.

Ništa ne prolazi bez male crne haljine, a evo kako je ona prolazila kroz istoriju.

Prvo pojavljivanje male crne haljine

Poreklo male crne haljine vezuje se za dvadesete godine prošlog veka i dizajnere Koko Šanel i Žana Patua. Priča kaže da su oni pokušavali da osmisle komad odeće koji će ujedno biti i priuštiv i šik. Jednostavno, svetu mode je trebalo nešto što će svaka žena poželeti, ali će, za promenu, moći i da kupi.

Danas mala crna haljina je igranje na sigurno, ali je tada ona bila svojevrsni rizik.

No, bio je to rizik koji se dobrano isplatio. Vreme je pokazalo da je mala crna haljina više od trenda, jer trend umire sa svakom sezonom, dok ona preživljava iz godine u godinu.
Prvobitna mala crna haljina bila je dugačka do listova i ravno sečena. Koko Šanel ju je 1926. godine predstavila ni manje ni više nego u Vogu, modnoj bibliji.

Uredništvo ovog kultnog časopisa nazvalo je malu crnu haljinu Šanelovim fordom. I istina je, ono što je za Fordovu kompaniju bio T model, za kuću Šanel bila je mala crna haljina. Njena jednostavnost i mogućnost da bude prikladna za sve prilike učinili su je normom u svetu mode i stila.

Štaviše, može se reći da je upravo mala crna haljina i doprinela tome da crna bojapostane toliko značajna u svetu mode i siguran način da neko ostavi utisak kao osoba od stila. Ono što je pre male crne haljine bila boja žaljenja, od tada postaje boja elegancije.

Istina, crnina se i danas vezuje za žalost, međutim, to nije nužno i prva asocijacija kada se spomene ova boja, naročito ne u svetu mode.

Mala crna haljina i njena transformacija

U početku, mala crna haljina nije nužno bila tako mala, bar ne za današnje standarde.

Crtež Koko Šanel koji se pojavio u Vogu predstavljao je haljinu srednje dužine koja je čak imala i rukave. Međutim, već sledeće godine rukavi se gube, a haljina dobija elegantniju i izazovniju notu iako je i dalje dugačka. Već nakon dve-tri godine, mala crna haljina počinje da uvodi kombinaciju materijala, pa tako ramena i dekolte prekriva čipka.

Početak tridesetih označiće vrhunac dekadencije za ono vreme, jer haljina biva nikad kraća (seže do kolena), a kroj je osmišljen tako da otkriva ramena i leđa. Međutim, kako to sa trendovima biva, ovakav trend brzo se pretvara u svoju suprotnost. Do 1935. mala crna haljina ne samo da se vraća na staru dužinu nego je i premašuje, pa tako seže do polovine listova ili čak članaka.

Postepeno se u modu vraćaju i rukavi, najpre kratki, da bi potom ravni, dugi rukavi obeležili kraj tridesetih.

Nova decenija donosi i nove promene, pa do tad relativno ravno sečena suknja počinje da dobija volumen. Mala crna haljina sada postaje haljina A kroja, a elegancija počinje da ustupa mesto komforu. Otprilike u drugoj polovini četrdesetih, Šanelu se pridružuje druga vodeća modna kuća koja je dosta uticala na status koji danas ima mala crna haljina.

Radi se, naravno, o modnoj kući Dior.

S istorijske tačke gledišta, mala crna haljina nekako je uvek oslikavala duh civilizacije. Nakon Drugog svetskog rata, društvo počinje da se opušta, zabave i društveni događaji dobijaju na važnosti, a takvo raspoloženje u društvu je plodno za modne dizajnere. Tako mala crna haljina počinje da se pretvara u komad koji se graniči sa umetničkim, za razliku od ranijih godina kada su je više smatrali uniformom.

„Novi izgled‟ male crne haljine

Ovu kompletnu struju pokrenula je modna kuća Dior koja je predstavila tada popularni „novi izgled.‟ Ukratko, malu crnu haljinu odlikovao je uzak struk i široka suknja sa puno volumena, dok je najpopularniji gornji deo ličio na košulju kratkih rukava sa jednim redom dugmadi.

Dizajneri od tog trenutka počinju da se igraju krojem, i tokom pedesetih gotovo da je nemoguće definisati neki generalni stil male crne haljine. U čitavoj istoriji mode, ovo je možda i najuzbudljiviji period kada je mala crna haljina u pitanju, jer su neki od kultnih krojeva nastali upravo u ovoj dekadi. Redom svi poznatiji krojevi pripadaju Dioru, i sve ih odlikuje uzak struk i suknja do listova, ili polovine listova.

Tokom godina koje su usledile, mala crna haljina će doživeti brojne transformacije, a dužina i kroj menjaće se gotovo iz sezone u sezonu. Još kada se šezdesetiih pojavila mini-suknja, mala crna haljina dobila je potpuno novu, zabavniju dimenziju. Od tada, pa do danas, mala crna haljina nije abdicirala sa trona koji čvrsto drži kao kraljica stila i elegancije.

Štaviše, ova tekovina mode uspela je da se uklopi u različite modne i muzičke pokrete, pa su je jednako kombinovali sa pank frizurama, martinkama, različitim čizmama, ili je dekonstruisali za potrebe grandž pokreta.

Kako bilo, mala crna haljina uspela je da se prevede na svačiji stilski jezik.

Mala crna haljina u popularnoj kulturi

Kada se pojavila dvadesetih godina prošlog veka, mala crna haljina postala je gotovo neodvojivi deo popularne kulture. Neko bi rekao da to tako biva kada vas svetu predstavi jedna veličina kakva je Vog.

Možda se prvi upliv male crne haljine u vode popularne kulture desio u crtaću o Beti Bup. Iako ovu animiranu junakinju danas prepoznajemo po njenoj crvenoj haljinici, u originalnom crtaću, haljina je bila crna. Izvesno je da je haljina bila crna jer tada nije bilo televizije u boji, ali je, tehnički, ovo bilo jedno od prvih pojavljivanja male crne haljine na televiziji.

Merilin Monro naročito je volela da nosi malu crnu haljinu (film Džungla na asfaltu)

Nakon Drugog svetskog rata, a naročito tokom pedesetih, mala crna haljina bila je prvi izbor poznatih glumica i fatalnih žena Holivuda, kakva je, na primer bila Merilin Monro.

No, iako ju je popularizovao Holivud, mala crna haljina je remek-delo francuske mode, pa su je tako nosile i velikanke francuske kulture kakva je, na primer, Edit Pjaf koja je tokom svoje duge karijere gotovo uvek nastupala u elegantnoj maloj crnoj haljini. Kasnijih godina, malu crnu haljinu nosile su i Brižit Bardo i mnogo druge dive francuskog glumišta.

Odri Hepbern u „Doručku kod Tifanija“, Izvor: Trailer screenshot – Breakfast at Tiffany’s trailer, Public Domain, https://commons.wikimedia.org/w/index.php?curid=16292840

No, da se vratimo Holivudu ‒ 1961. godine stupa na scenu još jedna kultna inkarnacija male crne haljine. Te godine izlazi Doručak kod Tifanija u kome Odri Hepbern paradira u haljini koju je dizajnirao Hubert de Živanši. Pored nje, ikone koje su inspirisale dizajnere da stvaraju nove verzije male crne haljine 60-ih bile su i Džeki Kenedi i Sofija Loren.

Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, mala crna haljina proslavlja se i u svetu rokenrola, a popularizuju je dive poput Debi Hari.

Ukoliko vam se čini da je Šanelovo čedo tokom godina odlutalo u ruke drugih dizajnera, ne varate se. Jednostavno, čitava modna kuća Šanel počela je da gubi svoj sjaj koji je imala u vreme Koko Šanel, pa ni ne čudi da se onda nisu znatno isticali u kreiranju male crne haljine. To naravno ne znači da ona nije bila deo njihovoh kolekcija, ali, naprosto, Šanel više nije izbacivao ništa toliko dobro da bi parirao drugim modnim kućama.

No, to se kolo okreće osamdesetih kada na čelo ove kuće stupa perspektivni Karl Lagerfeld, koji je preporodio modnu kuću Šanel, a u tome mu je pomogla i mala crna haljina koju on predstavlja kao stub elegancije. U njegovim kolekcijama mala crna haljina prelazi u sferu visoke mode i pojavljuje se u brojnim varijacijama.

No, i pored toga, popularnost ove haljine će blago uminuti, jer je crna boja za osamdesete bila previše mirna i ukroćena, što ne čudi za jednu epohu koja se odlikovala ekscesom u svakom pogledu. Opet, tako karakteristično za svet mode, ovaj trend smenjuje njegova potpuna suprotnost, a sa minimalizmom devedesetih i mala crna haljina ponovo stupa na scenu.

I ovoga puta zaista mislimo mala. Simbol ove dekade je haljina koju je često nosila Poš Spajs, tj. Viktorija Bekam u danima kada je nastupala sa Spajsicama. Njena haljina bila je ekstremno kratka i imala je tanke bretele.

Gotovo da nema popularne dame koja nije ponela malu crnu haljinu makar jednom, a često su je koristile kako bi prenele svetu neku poruku.

Tako je, Lejdi Di, nakon što se razvela od princa Čarlsa, za svoju „osvetničku haljinu‟ (kako su je mediji prozvali) odabrala upravo riskantnu malu crnu haljinu. Zanimljivo je da se radi o istoj maloj crnoj haljini koju je nosila na prvom pojavljivanju nakon što se verila sa princom Čarlsom; upravo onoj haljini koja je do te mere uzburkala britansku javnost, da se čitava ujdurma graničila sa skandalom u britanskoj štampi.

Mala crna haljina pokazala se i kao toliko moćno oružje da je mogla i da promeni nečiji život. Naime, brojni modni kritičari (pola u šali, a pola u zbilji) kažu da je mala crna haljina koju potpisuje Versaće, a u kojoj se Elizabet Herli pojavila na premijeri filma Četiri venčanja i sahrana ono što je ovu glumicu lansiralo u svet filma i popularnih ličnosti.

No, kada je konkretno o modi reč, koliko je mala crna haljina stilski klasik i od kolikog je značaja za istoriju mode govori i činjenica da je čuveni Andre Leon Tali 2012. posvetio izložbu ovom modnom komadu u Američkom muzeju umetnosti u Savani, na osnovu koje je objavio i knjigu Mala crna haljina u kojoj se predstavljen dug istorijski put do klasika kakav je danas.

 Slađa Stamenković

Izvor: kultivisise.rs

_____________________________________________________________

 

Advertisements

DALA JE SVE ŠTO JE IMALA……

 tamoiovde-logo

ONA JE PLATILA NAJVIŠU CENU: Mala Ruskinja pokazala šta sve može da učini dobrota!

U današnjem vremenu u kojem se ljudi sve više otuđuju od prijatelja, pa čak i od porodice, predstavljamo vam priču koja vraća nadu i pokazuje da samo od nas samih zavisi koje ćemo vrednosti veličati.

akaSvaki put kada padnete u očaj i pomislite da se više ne vredi truditi, vratite veru u sebe i verujte – uvek će se naći neko ko će znati da nagradi vaš trud.

Ovaj video će vam upravo to i pokazati.

On prikazuje prodavca koji stoji za tezgom prodavnice i rasejano gledao na ulicu. Jedna mala devojčica je prišla prodavnici, bukvalno se zalepivši za izlog.

Kada je pronašla ono što je tražila, njene oči su zablistaše od oduševljenja. Ušla je u prodavnicu i zamolila da joj pokažu perle od tirkiza.

„Želim da kupim te perle sestri. Da li imate i lepo pakovanje za njih?“, pitala je devojčica.

Vlasnik prodavnice nepoverljivo je pogledao devojčicu i upitao:

„A koliko imaš novca?

Devojčica je izvadila iz džepa maramicu, odmotala je i ispraznila na tezgu pregršt sitnine. Sa nadom u glasu, zapitala je:

„Je li ovo dovoljno?“

Tamo je bilo svega nekoliko sitnih novčića, ali devojčica je nadahnuto nastavila:

„Znate, ja želim da poklonim nešto svojoj starijoj sestri. Naša mama je davno umrla, i od tada se ona brine o nama. Za sebe joj uopšte ne ostaje vremena. Danas joj je rođendan i ja sam ubeđena da bi ona bila srećna da dobije takve perle, one joj vrlo pristaju uz boju očiju“, rekla je devojčica.

Čovek je uzeo perle, zašao u unutrašnjost prodavnice, doneo kutijicu, smestio u nju tirkiz, obmotao trakom i zavezao mašnu.

„Uzmi!“, reče devojčici, „I nosi pažljivo!“

Devojčica je istrčala iz prodavnice i radosno požurila kući. Krajem radnog dana, prag te iste prodavnice je prekoračila lepa mlada devojka.

Vlasnik prodavnice odmah je zapazio malu porodičnu sličnost sa malenom posetiteljkom, koja je kupila perle tog dana.

Ona je izvadila iz torbice i stavila na tezgu kutijicu poznatu prodavcu, a zatim papirno pakovanje i razvezanu mašnu.

„Ove perle su kupljene ovde? Koliko su koštale?“, upitala je žena.

„A!“, uzviknuo je vlasnik, „Cena bilo koje robe u mom dućanu je uvek tajni dogovor između mene i kupca“.

Devojka je izjavila:

„Ali moja sestra je imala svega nekoliko novčića. Jesu li perle od pravog tirkiza? One su sigurno dosta skupe. Mi to ne možemo da priuštimo“.

Čovek je prišao tezgi, uzeo bisere, sa nežnošću i toplotom ih ponovo upakovao, predao devojci i rekao:

„Ona je platila najveću cenu, veću nego što bi mogao da plati bilo koji odrasli“, ona je dala sve što je imala.

Tišina je ispunila malenu prodavnicu, i dve suze skotrljale su se niz lice devojke, koja je u rukama pritiskala maleni zavežljaj…

Pogledajte detaljno celu priču:

Izvor:bktvnews.com

_________________________________________________________________________________

JEDINI NA SVETU…

tamoiovde-logo

Britanski naučnici na Kipru primetili su nešto neobično u jatu flaminga.

Naime, kako izgleda, uslikali su vrlo retku jedinku crnog flaminga, za koju veruju da je možda trenutno jedina na svetu. Pogledajte kako izgleda ova neobična jedinka…

1428921183ngo1

Na fotografijama se jasno vidi crni flamingo okružem drugim jedinkama roze boje na obali slanog jezera Aktorija.

A black flamingo is seen in a salt lake at the Akrotiri Environmental Centre on the southern coast of CyprusPtica je skoro u potpunosti crna, osim što na nekim mestima ima po koje belo pero.

Neobična boja ovog flaminga je rezultat genetskog stanja koje dovodi do većeg generisanja pigmenta melanina nego što je uobičajeno, pa tako roze pera postanu crna.

flamingo3
Još jedna jedinka crnog flaminga primećena je 2014. godine u Izraelu, a stručnjaci veruju da je ovo trenutno jedini primerak.

S????? ????? F?????G?? S??? ????? ???O??????– Veoma nas raduje ovo otkriće, jer je moguće da je ovo jedini crni flamingo na svetu – izjavila je Aleksija Perdiu, koja je zadužena za zaštitu okoline na teritoriji vojne baze.
Izvor: zivotinje.rs

____________________________________________________________________________________

PISAO SAM CRNE ROMANE…

tamoiovde-logoINTERVJU: PJER LEMETR, pisac, dobitnik Gonkurove nagrade

Kada je 1918. Francuska odlučila da premesti stihijski sahranjene vojnike sa improvizovanih na vojna groblja, na tom morbidnom tržištu profitirale su privatne kompanije

Pierre_Lemaitre_-_Salon_du_livre_de_Paris_-_23_mars_2014.png

(Foto Vikipedija)

Njegov život deli se na period pre i posle Gonkurove nagrade…

Godinama je predavao francusku i američku književnost, a gotovo krišom pisao romane.

U 55. godini objavljuje svoj prvi naslov „Brižljivo odrađen posao” koji su najpre odbila 22 izdavača, da bi, kad se konačno pojavio, dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.

Pjer Lemetr (Pariz, 1951), relativno nepoznat široj publici – ali dobro znan ljubiteljima krimi žanra – vrtoglavo je uleteo u francusku književnu orbitu prošle godine, kada je za roman „Doviđenja, tamo gore” dobio Gonkurovu nagradu.

Taj roman, za kratko vreme preveden na preko 30 jezika – a nedavno, u prevodu Olje Petronić, u izdanju „Čarobne knjige“ i kod nas – književno je ogledalo tamne strane Prvog svetskog rata… „Prvi svetski rat je prelazak iz starog u novi svet”, kaže Lemetr dok pijemo espreso „a la Pjer” u njegovoj radnoj sobi na 13. spratu jednog tamnog nebodera u modernom predgrađu Pariza Kurbvoa.

„Bio je to poslednji tradicionalan rat – vojnici su se borili i hladnim oružjem, ali i moderan rat – prvi put je upotrebljeno oružje za masovno uništenje. Neverovatno, ali ta suluda ljudska klanica predstavlja osnov današnje Evrope”, dodaje pisac.

U istorijskim spisima, Francuska u Velikom ratu predstavljena je kao herojska zemlja. Ipak, vaš pogled je drugačiji…

Herojska Francuska nestala je iz naše istoriografije pre dvadesetak godina. Naši istoričari su, kao i mnogi evropski, istoriju Prvog svetskog rata osavremenili: više ne obrađuju sastav štabova i velike bitke, već svakodnevan život ljudi koje je zahvatio ratni vihor.

U romanu „Doviđenja, tamo gore“ slikate kako istorija razara privatni život ibudućnost.

Da. Broj nastradalih u Prvom svetskom ratu je zastrašujući… Bilo je ukupno preko deset miliona mrtvih, ali ako uzmemo u obzir sve žrtve u svim zemljama – misleći pri tome i na invalide, udovice, siročad – tada broj ljudi pogođenih ratom dostiže četrdeset miliona. Veliki rat je, u velikoj meri, poremetio živote tri generacije.

U romanu prikazujete Francusku koja veliča svoje mrtve, ali s preživelima ne zna šta će. Da li je to istorijska činjenica?

Da, Francuska nije znala šta će s preživelima. Ali, ne shvatite ovu rečenicu pogrešno – svakako da je želela da se za njih pobrine, ali nije znala kako.

Kakvo je bilo stanje u Francuskoj 1918?

Francuska je sve podredila ratu – svoje ljude, energiju i privredu… Doživela je privredni krah i predstojao joj je dug oporavak. Na sve to, trebalo je pet miliona vojnika vratiti kući, a to je ogroman posao. Francuska je taj zadatak obavljala godinu dana. Vojnici koji su ratovali pedeset meseci ni posle rata nisu mogli da skinu uniforme; mesecima su besciljno lutali po praznim kasarnama jer država nije znala kako da ih vrati kućama.

Pišete da rat otvara velike pogodnosti za trgovinu. To je cinična, ali istinita rečenica. Kakva se to trgovina služila mrtvima?

Rat se završio 1918. Tada je, u Francuskoj, bilo milion vojnika pod zemljom. Za vreme rata sahranjeni su na improvizovanim grobljima – umotavali bi ih u šinjele i zakopavali. Francuska nije imala novca za nadgrobne ploče pa su papir s podacima o pokojniku ubacivali u bocu i tako obeležavali mesta gde su sahranili vojnike. To su bila privremena rešenja.

Odlučili su da 1918. poginule premeste na velika vojna groblja: iskopavali su leševe u fazi raspadanja a zatim ih polagali u prave kovčege. Prevozili su ih kamionima do velikih grobalja i tamo ih ponovo sahranjivali. Vlada nije imala tehničkih mogućnosti da obavi taj posao, već ga je poverila privatnim kompanijama koje su ostvarile veliki profit na tom morbidnom tržištu. Varali su na svemu: određivali pozamašne sume za kovčege i grobarske usluge i zarađivali na prevarama! I danas, sto godina kasnije, to saznanje nam steže srce. Ti vojnici su svoje živote žrtvovali za Francusku, a posle toga bezdušni trgovci su njihove leševe koristili da ostvare velike zarade.

Dva glavna junaka, Alber i Eduar, vraćaju se s fronta. Ali, u posleratnom francuskom društvu za njih nema mesta – prepušteni su sebi samima i životu na margini. Tada počinju da smišljaju prevaru…

Francusku je 1918. obuzela „komemorativna groznica” – za samo nekoliko meseci podignuto je 30.000 spomenika. Kako opštine nisu imale novca da spomenike naruče od umetnika, tražile su industrijske spomenike.
Osnivala su se privatna preduzeća koja su pravila kataloge i prodavala ih poštom. Tako i junaci mog romana smišljaju prevaru: izrađuju katalog nadgrobnih spomenika i traže da im opštine plate unapred. Uzimaju pare, a spomenike ne isporučuju, već nestaju s novcem.

Poznati ste kao pisac detektivskih romana. Da li, na neki način, pravila krimi romana primenjujete i u ovom istorijsko-pikarskom delu?

Detektivski roman je poseban književni žanr koji ima specifičnu sintaksu, logiku i pravila. Među svim tim pravilima, jedno je ključno: poistovećivanje čitaoca s likom. Da bi roman funkcionisao, čitalac jednom od likova treba da uđe pod kožu. Zamislio sam čitaoca koji se poistovećuje s likom i veruje mu. Čitaoca prvo navodim da poveruje određenom junaku, a zatim mu dokazujem da on to poverenje nije zaslužio. Indirektno ga pitam: Ko je osoba koju si u prvoj trećini knjige voleo, a u drugoj mrzeo? Šta ćeš otkriti u poslednjem odeljku?

Čini mi se da roman „Doviđenja, tamo gore” sadrži mnoge elemente detektivskog romana: preokrete, iznenađenja, lažne tragove, a često se poigravate i pitanjem identiteta. Kao i u vašim krimi romanima, i u ovom delu vaši junaci menjaju ime, lica, dokumenta. Čini se da vam je pitanje identiteta veoma važno?

Tačno je, ali ne bih umeo da objasnim zašto. Francuska može da se pohvali piscem Patrikom Modijanoom koji već 30 godina obrađuje pitanje identiteta. Ipak, čini mi se da „vrti” jednu te istu misao. Tako i ja pisanjem svakog novog romana pokušavam da shvatim zašto me ta tema obuzima. Kroz pisanje, tragam za sobom. Svakim novim delom nastojim da otkrijem zašto mi to pitanje ne daje mira.

Vaša slika sveta izmeđuljudskih odnosa je, ako ne crna, onda prilično siva…

Pisao sam crne romane jer odgovaraju mom stanju duha – moja vizija sveta je mračna. Pisanjem svake nove knjige nastojim da shvatim sopstveno viđenje sveta i odgovorim na pitanje: zašto me ta mračna i cinična vizija ne napušta? Moji romani su u isti mah razdragani i tamni. Ne znam odakle potiče ta čudna mešavina. Trudim se da tu misteriju dokučim kroz pisanje.
Neda Valčić Lazović
Izvor:politika.rs (objavljeno: 20.12.2014.)

_____________________________________________________________________________

ČUVARKA „BELE“ VLAŠKE MAGIJE…

tamoiovde-logo1
U pitomom homoljskom selu Neresnica, u skromnom domaćinstvu koje odiše toplinom, sa suprugom i 17-godišnjim sinom živi Slobodanka Makuljević (61).

slobodanka-makuljevicOna je poslednji „beli mag“ na ovim prostorima, čuvar homoljske tradicije, kulturnog nasleđa i paganskog folklora, poznatog kao „vlaška magija“.

Od ovog „zanata“, tvrdi, ne postoji ništa jače, čak ni čuveni „vudu“; jer, dobro je, kaže, uvek jače od svakog zla, dobro uvek mora da pobedi!

A Slobodanka radi upravo to: „skida zle čini“ kroz bajalice, koristeći znanje koje je nasledila od majke koja je pomagala ljudima da vrate zdravlje, ljubav, spokoj…

Monasi joj spasili život

Kao dete, doživela je kliničku smrt. Spasili su je monasi iz obližnjeg manastira, zahvaljujući baki koja ju je na rukama odnela, moleći za pomoć.
Po struci je daktilograf; sedamdesetih godina radila je u Beogradu, u jednom ministarstvu. Onda je doživela tešku saobraćajnu nesreću i to shvatila kao poruku da bi trebalo da se vrati u Homolje Na istoku Srbije,, da nastavi „zanat“ koji joj je „od Boga dat“ i „Božjom rukom vođen“.

-Da bi čovek mogao da pomogne drugima, mora da bude dobar, da bude verujući, da poštuje svece, pripoveda Slobodanka. – Svako od nas ima svog „anđela čuvara“ koji mu sedi na ramenu. Postoji i onaj drugi, čije se ime ne izgovara, a koji donosi sve suprotno od dobrog. Kad nas ophrvaju problemi, kad nas zle sile „uzmu pod svoje“, trebalo bi da se pomolimo i da pozovemo u pomoć sve svece i našeg anđela čuvara da bismo se vratili na pravi put. Ja to radim za svakog ko od mene potraži pomoć.

Misterija „crne magije“

Vlaški kraj od vajkada je poznat po magijskim ritualima i drevnim i „onim novijim“.

Blizu pećine Duboka do koje se stiže kozjom stazom, nalazi se čitav „arsenal dokaza“ o onima koji su pokušali da naude drugima. Omanji krstovi napravljeni od drveta, na njima lutke polomljenih ruku ili nogu, oko očiju i usana obeleženih crvenom bojom, raspukle tikve uvezane crvenim koncima, katanci…

Zastrašujući prizori za običnog turistu, koji je prvi put kročio na tlo Homolja. Za meštane, to je uobičajena slika manifestacije dejstva „crne magije“.
Slobodanka objašnjava da ljudi koji žele da naude drugima odlaze kod „crnih magova“. U Homolju, upozorava, preostala je samo jedna baka koja priziva „sile zla“: „zaključava“ muškarce da postanu impotentni, „rastura“ ljubavi i brakove, priziva bolesti i nesreće…
– Ne borim se protiv nje, borim se protiv onoga što je napravljeno. Svaki čovek ima pravo na sreću, na zdravlje, na ljubav, na porodicu, decu… Ja nikoga ne varam, nikome ne nanosim zlo. I ovo što radim, ne naplaćujem!

Ko god vam za ovu vrstu pomoći zatraži određenu količinu novca, znajte da je prevarant, otkriva poslednja čuvarka „bele magije“.

Ritual skidanja „crne magije“

vmSlobodanka pristaje da pred novinarskom ekipom koja je, zahvaljujući agenciji „Pozitiv“ i programu „Mistika vlaške magije“ došla do nje, izvede ritual „skidanja čini“ za gospodina koji je oslepeo i kome je porodica pred raspadom.

Najpre odnekuda iznosi posrebrenu tacnu, na kojoj se nalaze teglica sa vodom („sa tri izvora, obavezno“), nož, so, tamjan, maslačak, ljuta paprika, beli luk, bosiljak i med. Tu je i bela majica „klijenta“, koju izvrće kao šator nad tacnom na kojoj su poređana „pomagala“ za „skidanje čini“.

vm-ritual2– Mi smo slika prirode.

Pogledajte; ovu našu planetu čini 70 odsto vode, 30 odsto tla. Ljudski organizam je isti: 70 odsto voda, 30 odsto mišići i kosti. Voda je najveći provodnik energije, zato smo skloni da „upijamo“ i sve dobro i sve loše što nam drugi ljudi šalju, stručno objašnjava Slobodanka i ističe: – Ovaj ritual radim kraj vatre. A šta je jače, voda ili vatra? Voda, naravno! Ona gasi vatru, zato je neophodno da tokom „skidanja čini“ vatra i voda budu jedno uz drugo.

Dok secka beli luk, ljutu papriku, tajman (sve po deset puta), i u teglicu sa vodom dodaje pomalo soli, meda, maslačka i bosiljka, poslednji „beli mag“ Homolja izgovara molitve na vlaškom…

„Tretman“ traje duže od pola sata. Pominje svece, reku Jordan, Bogorodicu, Isusa Hrista… Moli da „ako je zlo došlo od Boga, ode u crnu goru, tamo gde nema ni drveta ni čoveka ni životinje, tamo gde niko ne živi“. Ako je „zlo došlo od čoveka“, Slobodanka ga svojim bajalicama šalje da ode „niz svilen konac, a ako su vrata zaključana da razbije bravu i vrati se tamo odakle je pristiglo“.

Zagrlite procvetalu jabuku

Pitamo je ume li čovek da se zaštiti od „crne magije“?
– Kletve su najgora stvar, mada mi toga često nismo svesni. Nikada ne kunite nikoga, ta energija se kao bumerang vraća! Šaljite samo pozitivne i lepe misli, molite se Bogu za zdravlje vaših prijatelja i vaših neprijatelja. Tako ćete oplemeniti njihovu dušu, pa i ako vam žele zlo, dobra energija će ih sprečiti u toj nečasnoj raboti, tvrdi Slobodanka.

Zaštitu od „zlih sila“ svako od nas, otkriva poslednji vlaški „beli mag“, može da potraži u prirodi.
– Izađite u baštu, hodajte bosi po travi, zagrlite drvo. Procvetalo drvo jabuke ima veliku moć da „skloni“ loše raspoloženje, mračne misli, tugu…Volite i čuvajte i prirodu i ljude, jer je to Božji dar!

Napisala Snežana Moldovan/Foto: Ivan Derikonjić
Izvor: Kuća dobrih vesti /april 2014/

______________________________________________________________________________________________

NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA…

tamoiovde-logoIzložba povodom 200 godina od rođenja velikana srpske nauke

U sredu, 1. oktobra 2014. godine (danas) u 18 sati u Galeriji nauke i tehnike SANU, Đure Jakšića 2, biće otvorena izložba povodom 200 godina od rođenja našeg velikog naučnika i prirodnjaka i prvog predsednika SANU: JOSIF PANČIĆ – NASLEĐE KOJE NE ZASTAREVA.
images-2013-boximage.php_663938624Izložbu su priredili: Galerija nauke i tehnike SANU, Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu i Institut za botaniku i Botanička bašta „Jevremovac“.

Autor postavke je akademik Vladimir Stevanović sa saradnicima.

Moto izložbe je Pančićeva naučna zaostavština i njen značaj za savremenu prirodnjačku biologiju u Srbiji.
Na postavci će biti prikazano naučno delo Josifa Pančića, pre svega njegov rad na istraživanjima flore Srbije, Crne Gore i Bugarske, kroz karte Pančićevih putovanja, herbarski materijal i brojne fotografije flore koje je Pančić izučavao. Posetioci će moći da se upoznaju sa biljkama koje je Pančić otkrio, saznaće priču o Pančićevoj omorici i balkanskoj ramondi, a videće i koje sve biljke nose ime našeg velikog naučnika.
Pored toga, biće predstavljena i savremena Crvena knjiga flore Srbije, sa pričom o iščezlim vrstama koje je Pančić otkrio.

Osim flore, Josif Pančić se bavio i izučavanjem faune Srbije, otkrio je dve vrste skakavca, proučavao je ribe i ptice, bio je preteča ekologije u Srbiji, bavio se pedagoškim radom, pisao udžbenike. Na izložbi će biti prikazan njegov bogat opus i kroz originalnu prepisku, knjige i radove.

Postavka će biti otvorena do 10. oktobra 2014. godine.
Izvor:nationalgeographic.rs

______________________________________________________________________________________________

49129887

Panciceva omorika na obroncima Drine Foto:panoramio.com

______________________________________________________________________________________________

 Neispunjeni zavet Josifa Pančića

Na vrhu Kopaonika povodom 200. godišnjice od rođenja čuvenog botaničara i planinara. Mauzoleju sa porukom srpskoj omladini, koji je 1999. pogodio projektil NATO, zabranjene posete

josif_pancicKo je ovaj čovek?
Ovo pitanje su tokom zimskog raspusta na Kopaoniku mnogo puta, gledajući mermernu bistu Josifa Pančića, postavljali osnovci i srednjoškolci, koji su se skijali i sankali na vrhu najveće srpske planine. Odgovorom, koji bi dobili od zaposlenih u Nacionalnom parku „Kopaonik“, najčešće nisu bili zadovoljni:

– Josif Pančić je jedan od najvećih svetskih botaničara, planinar koji je bio zaljubljen u Kopaonik i godinama ga istraživao. Pančić ima svoj mauzolej na vrhu planine, ali je on zatvoren za posete.

Navršava se dva veka od rođenja ovog velikog srpskog prirodnjaka, čoveka koji je na magarcu iz Brzeća poslednji put davne 1886. godine izašao na vrh Kopaonika da odatle, kako je govorio, još jednom vidi celu Srbiju.
– Đaci, planinari, turisti, mladi, a i stariji ljudi danas gotovo da i ne znaju ko je bio Josif Pančić, zbog toga što su mauzoleju već dvanaest godina zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović, bivši direktor Nacionalnog parka, koji je 2001. postavio Pančićevu bistu na Sunčanim konacima.

DOZVOLA VOJSKE

PLANINARSKI savez Srbije će prilikom obeležavanja 200 godina od rođenja Josifa Pančića da postavi venac na mauzolej na Pančićevom vrhu, ali za to mora da traži posebnu dozvolu Vojske Srbije i VBA. Savez, inače, podržava inicijativu Nacionalnog parka „Kopaonik“, koja je podneta još 2004. godine, da se Pančićev mauzolej oslobodi vojne nadležnosti i postane dostupan javnosti.

Josif Pančić je rođen 1814. u bivšoj Austrougarskoj. Bio je srpski lekar, botaničar i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije. Otkrio je na Tari novu vrstu četinara koja je po njemu nazvana Pančićeva omorika. Školovao se u Beču i Budimpešti, ali je poslušao Vuka i došao u Srbiju maja 1846. da izučava planine i prirodu.
– Istraživao je mnoge srpske planine, ali se najviše oduševio bogatstvom prirode i ljudi na Kopaoniku, koji je posetio 16 puta. Prvi put 1851. godine, a poslednji kada je imao 72 godine.

Vrh Kopaonika je obožavao jer se na njemu susreću svi balkanski vetrovi i jer se odatle ponajbolje vide sve planine u Srbiji. Pančić je začetnik srpskog planinarstva i prvi planinarski vodič – kaže Dragan Božović, danas prvi planinar Srbije.
Za 42 godine proučavanja prirode Josif Pančić je napisao 42 dela iz botanike, zoologije i geologije. Najlepši opis Kopaonika dao je u radu „Kopaonik i njegovo podgorje“ objavljenom 1869. godine. Kao predavač studentima je javno govorio da se divi toj planini i da iznova želi da joj se vrati.

– Kada je umro u Beogradu 25. februara 1888. Pančić je zbog velike ljubavi prema narodu i nauci iskazao želju da bude sahranjen na Kopaoniku. Želju su mu ispunili naši planinari i SANU 7. jula 1951. kada su njegove zemne ostatke sahranili u kovčegu od Pančićeve omorike u mauzoleju na vrhu Kopaonika. Bio je to veliki slet planinara sa 2.000 učesnika, koji je započeo na Studentskom trgu u Beogradu, a okončao na Pančićevom vrhu – priseća se Dragan Božović.

josif-pancic1

Mauzolej na Pančićevom vrhu na Kopaoniku

Pančićev mauzolej je prvi spomenik kulture na planinama Srbije. Građen je kao zatvoreni kameni sarkofag po projektu arhitekte Vladimira Vladisavljevića. Mauzolej je ozidan kopaoničkim granitom tamnosive boje. Širok je 2,45 metara, dugačak 3,60, a visok 1,65 metara. Do mauzoleja se stiže planinskim putem ili žičarom sa Sunčanih konaka. Na čeonoj strani mauzoleja stoji ploča na kojoj poruka SANU i Planinarskog saveza Srbije:
„Ostvarujući zavet Pančićev, prenosimo ga da ovde večno počiva. Objavljujemo i njegovu poruku upućenu srpskoj omladini – Da će tek dubokim poznavanjem i proučavanjem prirode naše zemlje pokazati koliko voli i poštuje svoju otadžbinu „

PLANINARSKI GENIJE

BOTANIČAR svetskog glasa, jedno od najvećih imena naše nauke i kulture, osnivač mnogih naučnih disciplina, Josif Pančić je bio dopisni član Jugoslovenske akademije nauka i umetnosti, Ugarske akademije nauka, Brandenburškog botaničkog društva i nosilac Ordena Svetog Save prvog stepena, Takovskog krsta i Krsta društva Crvenog krsta.

– Nažalost, ovu Pančićevu poruku danas nema ko da čita, a ni zavet da ispuni, jer je njegov mauzolej prvo bio bomabrdovan, a potom su mu 2001. godine zabranjene posete – kaže Milosav Maksimović.
NATO je, naime, 1999. godine gađao vrhove Kopaonika sa 81 projektilom i deset sanduka kasetnih bombi. Jedan od projektila pogodio je temelj mauzoleja i teško ga oštetio.
– Od siline eksplozije razmaknute su kamene cigle, kroz koje se video kovčeg od omorike, u kome su posmrtni ostaci Josifa Pančića. Oštećena je bila i desna strana krova mauzoleja. Amerikanci su imali planove da Pančićev mauzolej okupiraju i kroz njega da provuku novu granicu između Srbije i Kosmeta. Srećom to se nije dogodilo, pa su Nacionalni park „Kopaonik“, Zavod za zaštitu spomenika i naš planinarski savez već u leto 1999. ciglu po ciglu vratili natrag i tako renovirali mauzolej – seća se Dragan Božović.
Na Pančićevom vrhu pored mauzoleja danas se nalaze radar Vojske Srbije i zgrada Agencije za kontrolu vazdušnog saobraćaja. Planinari i botaničari traže da posete Pančićev mauzolej i da posade omoriku pored njega. Prema planu razvoja Nacionalnog parka Kopaonik, predviđeno je da se na Pančićevom vrhu na 2017. metara pored mauzoleja ovog srpskog genija izgradi spomen
-kompleks sa botaničkom baštom i muzej odnosno spomen-soba sa dokumentima, otkrićima i delima Josifa Pančića.
Marko Lopušina | 23. februar 2014.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

Ko je bio Josif Pančić

josif_pancicRođen je 05. aprila 1814. godine u selu Ugrine u Lici. Obrazovanje je započeo u Gospiću, gde je završio i Osnovnu školu. Gimnaziju pohađa u Rijeci, a visoke škole uči u Zagrebu, gde je i diplomirao na Filozofskom fakultetu u Zagrebu, a potom i na Medicinskom fakultetu u Pešti. Doktorirao je medicinske nauke 1843. godine.

U Beču je upoznao Vuka Karadžića koji ga savetuje da ode u Srbiju i u njoj razvije svoj rad. Josif Pančić dolazi u Srbiju 1846. godine i tu ostaje da živi i radi do svoje smrti 15.02.1888. godine.

Josif Pančić je rad u Srbiji započeo kao lekar, ali od lekarske prakse nije mogao živeti, jer nije imao dovoljno pacijenata, a i oni što su dolazili bili su većinom siromašni. Proveo je dve godine u Ruksbergu u Banatu, gde ce bavio i vaspitanjem dece vlasnika tamošnjih rudnika. Za to vreme je upoznao floru Banata, obišao je i Deliblatsku peščaru i peo se na Karpate, a u rudnicima je upoznao mnoge interesantne stene i minerale. Prikupio je dosta interesantnih biljaka iz flore Banata.

panciceva_omorika2Dugi niz godina je bio profesor na Velikoj školi u Beogradu. Napisao je nekoliko udžbenika kao što su: Zoologija, Mineralogija i geologija i Botanika.

Bio je osnivač i prvi predsednik SANU. On je prvi naučno opisao, obradio i sistematizovao floru Srbije i Vojvodine.

Tokom svoga višegodišnjeg rada otkrio je 102 i opisao oko 2.500 biljnih vrsta, a njegovo životno otkriće je Pančićeva omorika, koja je ”živi fosil” ledenog doba.

Njegova omorika raste samo na jednom uskom lokalitetu uz reku Drinu.

Josif Pančić je umro u Beogradu, ali od 1951. počiva na ”svojoj zemlji”, u kovčegu napravljenom od omorike, na ”vrhu Srbije” – Kopaoniku, u skromnom kamenom mauzoleju.
Izvor:poljoprivredna-skola.rs

______________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

STRAĆARE SRAMOTE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________

 PRED VRATIMA MADRIDA

Kod Madrida se nalazi najveće ilegalno naselje na svetu – neugledna hrpa šatora, straćara i betonskih kuća.

sramota-madrida-najvece-ilegalno-naselje-svijetu-slika-165105Kako Madrid raste, tako se njegove granice primiču naselju poznatom kao Kanjada Real.

I ono počinje da mu smeta.
U Kanjada Realu ulice su neasfaltirane. Kuće su napravljene od talasastog lima ili betona. Na nekim mestima su samo hrpe smeća.
Naselje su pre 40 godina počeli da grade ljudi koji su sa sela dolazili u Madrid tražeći posao. Sa ekonomskom krizom ono je naraslo do gotovo 40.000 stanovnika – mešavinu severnoafričkih izbeglica, Roma i Španaca sa društvenog dna.

Kristina Pozas ovde je živela 11 godina.
– Živeli smo tamo generacijama, ali sada su se predgrađa počela širiti prema nama i prodirati na našu teritoriju pa im odjednom smetamo. Grad je stigao do nas i sada žele da se otarase ovog predgrađa. Žele da se dokopaju novca koji bi im moglo doneti ovo zemljište, a mi da nestanemo – priča Kristina.
Nakon što su vlasti decenijama zatvarale oči pred ilegalnim naseljem koje se sve više širilo, sada su gladne novca i žele zemlju nazad. Tako već dve godine u Kanjadu Real šalju buldožere da uklone desetine domova tamošnjih stanovnika.
Jedan od njih je pripadao Abdulu Gajlanu. On nogom prebire po hrpi šuta – to je sve što je ostalo od njegovog doma. Iz nje izviruje komadić slomljene keramičke pločice – uspomena iz Abdulove domovine Maroka:
– Ostavili su me na ulici. Zahvaljujući pomoći komšija, ponovo sam izgradio kuću. Ali, šest meseci kasnije došli su u pola pet ujutro i ponovo je srušili, a mene i moju porodicu ostavili na ulici – priča marokanski doseljenik.
Naselje je izgrađeno na putu kojim je u stara vremena prolazila stoka, u 14 kilometara dugom rečnom koritu koje je već 700 godina javno dobro. Ljudima se dozvoljava da budu na njemu, ali ne i da izgrade stalne objekte za stanovanje. Njegovi stanovnici plaćaju porez na dohodak, ali ne i na posjedovanje zemlje.
Većina  sama gradi svoje kuće, sa cisternama, ali bez kanalizacije.

sramota-madrida-najvece-ilegalno-naselje-svijetu-slika-165106U naselju nema ni škola ni zdravstvenih ustanova. Ljudi koji tamo žive moraju za ovakve i slične usluge da odlaze u druga naselja. I često kao prebivalište navode adrese prijatelja ili rodbine:
– Kada moji sinovi pošalju molbu za posao, navedu djedovu ili bakinu adresu kao svoju. Jer, ako priznaju da žive u ovom naselju, niko im neće dati posao. A vrlo su dobri studenti. Ono što se događa njima, događa se i mnogim drugim ljudima – priča Kristina Pozas.
Luis Noges je socijalni radnik i profesor koji istražuje Kanjadu Real. Kaže da je ovo sirotinjsko naselje dalo mnogo radnika za vjeme ekspanzije građevinske branše.
– Ali, sada je kriza pa ovdje više nema koristi za velike poslovne projekte u Madridu. I to je pravi problem. Zato je oni sada žele ukloniti. Samo je pitanje kako – objašnjava Noges.
Ahmad Bilkain je iz Maroka u Španiju došao pre 20 godina u potrazi za boljim životom. Uslovi u kojima sada živi su ga, kaže, spustili na zemlju:
– Pa mi smo ovde u Evropskoj uniji! Ne možete ostaviti ljude bez kuća, bez ičega, na ulici… Ne možete ostavljati decu na ulici! Ne možete to raditi – rekao je ogorčeno.
To se pogotovo ne bi trebalo događati u zemlji koja ima višak stambenog prostora. Ironija sudbine je da su mnogi od stanovnika ilegalnog naselja pred vratima Madrida pomogli da se izgrade luksuzni stanovi koji sada zjape prazni, dok oni sami žive u bedi i prljavštini.

Premalo stambenog prostora
Stanovnici i aktivisti za ljudska prava tvrde da vlasti Kanjadu Real prikazuju problematičnijom nego što jeste kako bi javnost pridobile za rušenje naselja. To, argumentuju oni, odvraća pažnju od stvarnog problema – činjenice da u Španiji ima premalo stambenog prostora koji ljudi sebi mogu da priušte.
Izvori: glassrpske.com i vijesti.me/ foto: ongcaps.wordpress.com

ŽIVOT OBOJEN U CRNO-BELO…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, šahovski velemajstor, bivši prvak sveta u šahu i jedan od najboljih šahista u istoriji, rođen je 9. marta 1943.u Čikagu (SAD).

 250px-Bobby_Fischer_1960_in_LeipzigTitulu svetskog prvaka osvojio je 1972. u Rejkjaviku pobedom nad Spaskim, a kruna mu je oduzeta tri godine docnije, pošto je odbio meč protiv izazivača Karpova. Kada je 1956. kao trinaestogodišnak, postao juniorski prvak SAD, proglasen je za „čudo od deteta“, a već naredne godine trijumfovao je na Otvorenom prvenstvu SAD. Titulu velemajstora osvojio je sa 15 godina.

Šahu se vratio 1992. kada je na Svetom Stefanu i u Beogradu odigrao revanš protiv Spaskog. Vlada SAD optužila ga je tada zbog kršenja sankcija protiv Srbije (SRJ) što je Fišer javno ismejao doslovno pljunuvši na tekst optužbe. Nakon osmomesečnog pritvora u Japanu, zbog zahteva SAD za deportaciju, 2005. dobio je islandsko državljanstvo, pa je ostatak života proveo u Rejkjaviku. Umro je 17. januara 2008. u Rejkjaviku (Island).

____________________________________________________________________________________________________________________

Najveća tajna Bobija Fišera

U izdanju ‘’Everly books publishing co ’’ iz Njujorka se prvih dana januara 2013, pojavila i celom svetu preko Amazon.com –a u elektronskom i štampanom varijetetu postala dostupna knjiga ‘’Najveća tajna Bobija Fišera’’ ( The greatest secret of Bobby Fischer ) autora Nenada Nesh-a Stankovića.

Ovo dugoočekivano delo predstavlja do sada jedinu mogućnost da se široka čitalačka publika diljem planete upozna sa, po preovladjujućem mišljenju, najvećim šahistom svih vremena.

Autor je tu privilegovanu mogućnost svedočenja ‘’zaslužio’’ činjenicom da je u svojstvu ličnog asistenta i sekretara misterioznog američkog velemajstora proveo gotovo dve godine u vreme ‘’Revanš meča XX veka’’ 1992.godine Sveti Stefan ( Crna Gora) – Beograd ( Srbija), kao i u mesecima koji su usledili nakon ovog spektakla. Izazvavši veliko interesovanje u čitalačkim krugovima na svim meridijanima , delo je u svoj život krenulo preko već pomenutog američkog izdanja, ali i već učinjenih prevoda na ruski, kineski, srpski, crnogorski i albanski jezik.
Zbog čega su lik i delo Roberta Jamesa Fischer-a toliko značajni za prošlost, sadašnjost i budućnost ? Zašto ova posebna ličnost toliko intrigira ne ‘’samo 600 miliona’’ ljudi koji su svojom strašču i interesovanjem vezani za šah već i sve one ljubitelje izuzetnosti i svekolike posebnosti.
Kada se na stranicama knjige večnosti bude pisala sveobuhvatna i konačna istorija XX veka u svakom pojedinačnom segmentu ljudske aktivnosti i delatnosti biće mnogo pojedinaca i podataka. Ipak je neminovno da se iz svakog od tih sazvežđa važnosti izdvoji jedno ime koje će kroz sva vremena i buduća pokoljenja blistati jače od drugih i čije će se značenje poistovetiti sa naslovom poglavlja kome pripada. Van svake sumnje je da će u toj enciklopediji posebnosti, poglavlje* šah *biti označeno likom i delom ”dečaka iz Bruklina, junaka iz Rejkjavika, siromaha iz Pasadene, srpsko-crnogorskog buntovnika, japanskog zatočenika te islandskog stanovnika Valhale” Roberta Džejms-a – Bobija Fišera. Ovaj američki velemajstor je, hteo to neko da prizna ili ne, razdelio šahovske epohe.
Svoje doba je obeležio snažnim kreativnim idejama na 64 crno-bela polja ali i grandioznom željom za poštovanjem šahovskih dostignuća kroz svekoliko poboljšanje položaja ove igre i statusa ljudi koji se njome bave. Ogroman publicitet koji je svojom voljom zadobio i koji mu je sa zaslugom pripao nemerljivo je doprineo da šah postane planetarna medijska atrakcija regrutujući tako milione novih igrača i zaljubljenika. Pravedniku sa osudom i krivcu bez kazne, legendarnom Bobiju Fišeru. Istoriju je lako sagledati.
Hronologija govori sama. Mesto, godina rođjenja, prve titule, Rejkjavik, Island, 1972 godine. Svetski tron. Povlačenje sa javne scene. Dvadeset godina izolacije, samoizolacije, povučenosti i mraka. A onda nova ljubav koja ga vraća igri koju je živeo. 1992. Beograd, Sveti Stefan, Srbija i Crna Gora. Rimejk islandskog dvoboja, ponovo Fišer- Spaski, ali ovog puta za najveći nagradni fond u istoriji šaha, 5 miliona dolara. Nakon toga ponovo povučenost, Madjarska, Filipini. Velika mržnja i ogorčenost.
Utamničenje u Japanu. Na kraju puta ponovo Island, kao druga kuća.
Poslednji i večni dom.
Jednostavni fakti koji se mogu naći. I kao što je rečeno, to je lako sagledati.
Ali, ko je zapravo bio Bobi Fišer? Samo mali krug povlašćenih, onih koji su nekim slučajem ili proviđenjem imali priliku da svedoče o njegovom hermetičnom svetu mogu o tome nešto reći. Istina, pre svega, zahteva objašnjenje koje dolazi kroz odgovor šta je svetu dao i šta je od njega dobio glavni junak naše priče.

Priča o Bobiju Fišeru je priča o nadarenosti i briljantnosti. Namerno ćemo izbeći reč genijalnost jer bi i Bobi u svakodnevnom razgovoru, kada bi se taj termin vezao za njegove uspehe, to sa ogorčenjem odbio. Govorio je: “Postoji samo talenat i sve se na njemu zasniva”. Nepobeđeni prvak sveta je sve bazirao na ovoj prirođenoj ili odnegovanoj osobini za koju on sam nije imao objašnjenje odakle dolazi.
”Ne verujem da je ona nasledna jer da je to tačno neko od mojih predaka zasigurno bi bio svetski prvak”- reći će mi uz osmeh. Sećao se priče koja je negovana u porodici Fišer da je brat njegovog dede po majci, koga Bobi nije nikada upoznao, bio solidan šahista. Bobi nije bio ni vernik. I ako je njegova višegodišnja epizoda sa pripadnošću *World Wide Church of God*mogla ličiti na to, on je čitavog života zapravo bio agnostik.
Verovao je ”da tamo gore nešto postoji” ali da to nije bog po konceptu tradicionalnih religija. On je dakle razumeo da njegov talenat nije došao ni iz tog pravca.
Najveći šahista svih vremena je svoj dar prihvatao kao silovitu snagu koja ga je od najranijeg detinjstva motivisala i usmeravala da svoj život oboji u crno – belo. Teško mi je verovati da je u bilo kom segmentu ljudskog postojanja bilo još mnogo personaliteta koji su se sa takvom strašću vezali za izvor svog nadahnuća. Bobi Fišer je od svojih najranijih dana živeo šah.
U svojim najboljim godinama, pedesetim, i u vremenu koje smo proveli zajedno u svakom trenutku sam video i osetio tu posvećenost. U hodu, šetnji, u bioskopu, za večerom. Hitro bi iz levog džepa svoga sakoa ili jakne vadio malu magnetnu šahovsku garnituru ploveći neizmerljivom brzinom misli u šahovsku zemlju Oz. Kada bi se posle nekog vremena vratio, budivši se kao iz sna, ponovo bi bio tu, u razgovoru, u hodu, u filmu ili u zalogaju. Fascinantna mera poistovećivanja čoveka i njegovog stvaralaštva.
Bobi i šah su bili jedno.
S druge strane realni život je nosio i tražio svoje. Tu, van svog jedinog, realnog sveta drvenih figura u kome je bio ultimativni vladar i gospodar čekala ga konekcija dana i noći je java svakodnevnice koju u velikoj meri nije razumeo i koju takvu neobjašnjivu nije mogao da prihvati.

Njegovi sukobi, njegovi konflikti, spoljnji i unutrašnji, rušili su svaku mogućnost da konekcija dana i noći, levog i desnog, onoga što je gore i onoga što je dole, bude uspostavljena. Često povređivan, ranjavan, bez za njega prihvatljivog razloga kao večiti usamljeni putnik, kao *AHASVER* bez smiraja, kao brod u boci ili stranac u noći, lutao je svetom od Čikaga punog nade do islandskog hladnog zadnjeg vapaja: ništa ne prija kao ljudski dodir.

U priči o Bobiju Fišeru nema nevinih. Strasno je volio svoju zemlju, svoju Ameriku. Smatrao je da u stalnom ratu sa Rusima nad šahovskom tablom snažno zastupa interese svoje zemlje. Trijumf nad Borisom Spaskim u Rejkjaviku bio je finalna potvrda da je zastavu Amerike trijumfalno uzdigao iznad Sovjetskog Saveza i zemalja Varšavskog pakta. Ali sva priznanja koja su mu po njegovom mišljenju i objektivnoj oceni pripadala su izostala i nisu nikada dodirnula njegove junačke grudi.
Govorio je: “Pobedio sam Ruse u najintelektualnijoj igri na svetu. Pokazao sam moć duha i snagu talenta…”
Širom otvorenih očiju zagledan u daljinu tražio je odgovore koje nikada nije našao.
Iz Fišerovih biografija je na neki misteriozan način poglavlje njegovog povratka u javni život, sada već davne i daleke 1992 godine gotovo izbrisan.

Da li će to nekome biti lakše što nije veličina prepoznata na mestu na kome je to trebalo biti? Da li najveći nagradni fond u istoriji šaha od 5 miliona dolara i još stotine miliona koje su bile u blizini, nekome i sada smeta? Treba znati da je po prvi put u istoriji igre miliona zahvaljujući njenom naistaknutijem protagonisti Bobiju Fišeru svet šaha dobio sve što mu je u istinu pripadalo. Novac, neverovatne uslove i pogodnosti za igru, opipljivu moć i posle Rejkjavika ponovo globalnu medijsku senzacionalnost. U jeku balkanskih ratova, kao da su sve druge vesti utihnule pred onom najvećom da se prvog septembra 1992. godine kralj vratio na životnu i šahovsku scenu. U intimnom Bobijevom svetu to je bila nova nada, novi početak i sa stanovišta retrospektive njegovog celokupnog životnog puta jedini trenutak potpunosti i sreće.

Živimo u svetu koji se usprkos mnogim plemenitim nastojanjima polako pretvara u svet ravnodušnosti i neznanja.Usprkos savremenim tekovinama informatike i komunikacije sve smo dalje od izvora znanja i suštine.

Stoga je poziv da se vratimo i obratimo još jednom Bobiju Fišeru oslušnuvši njegovu intimnu ispovest kroz pero neposrednog svedoka zapravo poziv da u istom trenutku učinimo dve dobre stvari. Prvu za njega, drugu za nas.
U verovanjima mnogih naroda diljem planete postoji priča o tome kako se neutešna duša preminulog grešnika ne može smiriti dok se sa svetom ne izmiri i tako za večnost bude spremna. Tu vrstu spokoja dugujemo Bobiju zbog talenta, kreacije, iskrenosti i poštenja koju je večnosti dao svojim stvaralaštvom. S druge strane, za ovozemaljskog bitisanja izgovorene reči mržnje koje su se pretvarale u surovi obračun sa samim sobom i sa svojim poreklom, te u otrovne strele autodestrukcije, traže priliku za objašnjenje bez opravdanja.
Zato ovaj momenat treba iskoristiti.

Vreme je da za večnost i generacije koje dolaze Robert Džejms Bobi Fišer dobije puno i pravo mesto u sveobuhvatnoj riznici posebnosti veka koji je iza nas.
Knjiga ”Najveća tajna Bobija Fišera” predstavlja snažni, definitivni rezultat takvih želja i stremljenja koje se na poštovanju i ljubavi temelje.

Izvor:radmilamilosevic.wordpress.com

___________________________________________________________________________________________

Bobi Fišer, crno-bela magija

Bobi Fišer, genije šaha, kontroverznim postupcima zbunjivao je i šokirao javnost. Može li novi film pojasniti misteriju koja je obavijala njegov život?

11748098884e1466d11158b545689619_v4_bigBobi Fišer bio je blagoslov i kletva šaha XX veka.

Uzbudio je svet šaha kada se pojavio 60-ih i 50-ih godina prošlog veka. Postao je svetski prvak nakon čuvenog meča protiv sovjetskog šampiona Borisa Spaskog 1972. godine. Potom je izazvao iznenađenje odbivši da brani titulu 1975. godine, počeo da „luta“ svetom narednih 30 godina, 2008. umire na Islandu, jedinoj zemlji koja mu je pružila utočište.

Njegovo odsustvo iz sveta šaha bilo je interesantnije od bilo čijeg prisustva, njegova senka još uvek obavija ovu igru.
Liz Garbus je napravila zanimljiv dokumentarac o Fišeru pod nazivom „Bobi Fišer protiv sveta“. Film prikazuje kako je oduzeo titulu SSSR prvaku, zatim kako je odbio da je odbrani, potom kako je okrenuo leđa Americi odbivši da plaća porez, i na kraju kako je prekršio UN sankcije odigravši meč sa Spaskim u Jugoslaviji u vreme besnila građanskog rata 1992. godine. Šokirao je svet izjavom koju je dao u radio intervjuu na Filipinima povodom napada na Ameriku 11. septembra. Informaciju o ovoj masovnoj tragediji Fišer je okarakterisao kao „divnu vest“. Svoj stav on je objasnio rečima: „Vreme je da se završi sa US jednom za uvek. Bio sam srećan i nisam mogao da verujem šta se događa. Svi zločini koje je US počinila u svetu. Aplaudirao sam tom činu. US i Izraelci su mučili Palestince godinama. Sada im se to vraća.“

Bobi Fišer, iako Jevrejin, postao je zagriženo anti-američki i anti-jevrejski nastrojen. Garbusova naglašava da je zbog toga Fišer u Americi etiketiran kao ludak koji se radovao 11. septembru i koji je izgovarao zastrašujuće stvari o Jevrejima.Ona zaključuje: „želela sam da istražim njegovu životnu priču i da nađem sve u čemu je podbacio kao individua, a ne samo ono u čemu je izneverio nas.“

Fišerova majka Regina je bila veoma inteligentna žena, koja je zapostavljala svog sina. Tokom puberteta bio je prepušten sam sebi, dok je ona studirala medicinu. On se potpuno udaljio od nje, mada film dirljivo svedoči o tome da je umro sa majčinom fotografijom pored kreveta. Zvanično on je bio sin Hans Gerharda Fišera, naučnika nemačkog porekla, ali je njegov pravi otac, gotovo zasigurno, mađarski fizičar Paul Nemenji sa kojim je Regina bila u tajnoj vezi.

Zbog usamljenosti u kući, Fišer je spas potražio u šahu, našavši u njemu rigorozna pravila suprotna nesređenoj realnosti u kojoj je živeo. Ubrzo postaje jak igrač i američki šampion 1958. u 14. godini, postigavši rekord koji do danas nije oboren. Igrao je kao mašina i do kasnih 60-ih potukao sve velemajstore u svojoj zemlji.

Garbusova u dokumentarcu o Fišeru ne koristi naratora. Služi se arhivskim snimcima i intervjuima, puštajući publiku da se na osnovu neobrađenog materijala odluči šta će misliti o ovom kontroverznom majstoru. Ona smatra da su Spaski i Fišer odigrali sraman meč u Jugoslaviji samo zbog para. Takođe, zaključuje i da je Bobi, izjavom da je kompjuter uništio šah, zapravo želeo da ubedi sebe da je poslednji pravi šampion.

Liz Garbus se priseća konferencije za štampu koju je Fišer održao 2005. godine na Islandu. Tad joj je postalo jasno da Bobi većinu vremena provodi „online“, skupljajući dokaze da postoji jevrejska zavera koja vlada svetom. „Sve to postoji na Internetu“, govorio je on: „Zbog čega ne proverite?“

Na pitanje kakva je njena slika o Fišeru, Garbusova odgovara: „Moj je utisak da je on bio čovek koji se nikada nije razvio van sveta šaha. Bio je arogantan ali briljantan, imao je momente lucidnosti koji su često bili zatrovani paranoidnim mislima. Na kraju, tužno je što nije postojao niko ko bi mu se dovoljno približio, ili ko bi bio trajno prisutan u njegovom živortu kako bi mu pružio istinsku sigurnost. Bio je izopšten iz sveta ljudi.“

Fišer je umro u 64. godini, to odgovara broju polja na šahovskoj tabli. Njegov život je tužna priča o zapuštenom detetu koji je postao izvanredan šahista. Čelična volja je koren njegove igre ali i odbijanja da popusti bilo kome, što ga je učinilo veličanstvenim igračem ali i nedodirljivim ljudskim bićem.b92.rs/

___________________________________________________________________________________________

 Priredio: Bora*S

POGLED NA GOLUBARNIK…

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________

OVO JE NAJSTARIJA POZNATA FOTOGRAFIJA

Najstarija poznata fotografija prirode, nastala na limu prevučenom slojem asfaltne smole Nisefora Nijepsa iz 1826.

 fotka_1381830061_670x0Najraniju fotografiju prirode načinjenu uz pomoć svetlosti i kamere opskure dobio je 1826. godine Francuz Nisefor Nijeps. On je upotrebio metalnu ploču premazanu tečnim rastvorom bitumena (asfalta) i izložio u kameri opskuri.

Ekspozicija je trajala 8 sati.

Ta fotografija (popularno nazvana „Pogled na golubarnik”) sačuvana je, a otkrio ju je 1952. godine istoričar fotografije Helmut Gernshajm u zaostavštini jednog botaničara iz 19. veka kome je Nieps poklonio taj primerak prilikom boravka u Londonu 1827. godine.

Prve eksperimente sa bojom izveo je francuski muzičar Luj Dik Doron oko 1868-69. Mada je dobio neke primerke fotografija u boji (a sačuvana je „Pogled na Angulem”, 1877) postupak je bio zametan, složen za izvođenje i nije imao većeg odjeka u javnosti. Za prodor fotografije u boji zaslužna su braća Ogist i Luj Limijer, 1904.

Oni su izumeli postupak sa obojenim zrncima krompirovog skroba (Autohrom) i to je prvi praktično primenljiv postupak za fotografiju u boji, uveden u fotografsku praksu 1907. godine. Do šire primene boje u fotografiji dolazi posle 1930. sa usavršavanjem filma u boji, najpre od nemačkog proizvođača Agfa, zatim i od američkog Kodaka. Naredno veliko otkriće na tom polju je trenutna polaroid-fotografija (izum Edvina Landa, 1947.) kojom se neposredno posle snimanja dobija gotov pozitiv.

Izvor: nadlanu.com

CRNA ŠUMA I ZELENA OAZA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

ŠVARCVALD

Planinski masiv fascinirao je braću Grim, Marka Tvena, britansku kraljicu Viktoriju, cara Vilhema Prvog, kompozitor Štraus je održavao koncerte u Baden-Badenu, a Dostojevski provodio noći u luksuznom kazinu

s-(1)_620x0VELIČANSTVENOM i divljom lepotom, planinski masiv Švarcvald (Crna šuma) u nemačkoj pokrajini Bade-Virtenberg oduvek je fascinirao i inspirisao poznate nemačke književnike, autore najlepših dečijih bajki braću Grim i pesnika Fridriha Helderlina, kao i dobitnika Nobelove nagrade za književnost Hermana Hesea. I zaista, ima li pogodnijeg mesta od Crne šume za susret Crvenkape sa strašnim vukom, da se Ivica i Marica izgube ili Snežana nabasa na kućicu u kojoj živi sedam patuljaka.

Nepregledan niz stoletnih stabala jela, borova i bukava presecaju potoci, reke i gorska jezera, pašnjaci i livade, a u plodnoj dolini su udobno ušuškani ljupki planinski gradići i sela.

Švarcvald je vekovima centar nemačke drvne industrije, ali Nemci su još u 19. veku najveći deo ove planinske oblasti proglasili zaštićenom prirodnom zonom, tako da se stanovništvo uglavnom bavi turizmom. Slobodno se može reći da su prirodne lepote Švarcvalda prvi otkrili i u njima istinski uživali stari Rimljani tokom svojih osvajačkih pohoda. Kada su kročili u ovu, tada prilično nepristupačnu oblast, Rimljani su je zbog gustih krošnji visokih četinara, kroz koji se sunčeva svetlost slabo probijala, nazvali prikladno „Silva negra“, odnosno Crna šuma, Švarc-vald na nemačkom jeziku. Njena lepota ih je na svakom koraku ostavljala bez daha, a naročito su ih oduševili brojni termalni izvori lekovite vode na koje su naišli. U blagodetima tih izvora prvi je, pre gotovo 2.000 godina, uživao rimski car Karakala, koji je i naredio da termalni izvori budu kaptirani. Mnogo vekova kasnije na tom mestu je nikla jedna od najpoznatijih banja na svetu – Baden-Baden.

STECIŠTE KRALJEVA, UMETNIKA, BANKARA

s-(7)

Posle rimskog cara Karakule, na oporavak i osveženje u vodama 12 termalnih izvora u Baden-Badenu, dolazili su pripadnici evropskih kraljevskih porodica, bogati industrijalci, bankari, slavni umetnici. Ovde se rado odmarala i britanska kraljica Viktorija, tu je svraćao i car Vilhem Prvi, česti gosti su bili članovi čuvene porodice Vandetbilt, kao i nemački kancelar Oto fon Bizmark, a Pisac Mark Tven je tvrdio da je baš ovde izlečio reumatizam. U ovom gradiću su redovno boravio i održavao koncerte kompozitor Štraus, a Dostojevski je noći provodio u luksuznom gradskom kazinu, smeštenom u krugu lečilišta, koje je i danas zaštitni znak mesta.

Najveću slavu Baden-Baden je doživeo u 19. veku, kada je bio letnja prestonica Evrope i glavno stecište pripadnika visokog društva toga vremena. I mada je grad vremenom izgubio mnogo od prvobitnog sjaja i glamura, o njegovoj slavnoj prošlosti svedoče raskošne palate i vile, izgrađene u bel-epok stilu, sa savršeno uređenim vrtovima, kao i prelepi parkovi sa tri kilometra dugim šetalištem u aleji Lihtentaler. Kupanje u čuvenom kružnom bazenu Kupelbad, okruženom mermernim stubovima sa karijatidama i kupolastim krovom i danas predstavlja jedinstven doživljaj. Naime, ovaj bogato ukrašeni prostor po svemu više liči na omanju renesansnu katedralu nego na bazen za kupanje u toploj, lekovitoj vodi koja stiže iz dubine od 2000 metara. Baden-Baden je i danas svetski poznato lečilište, ali i centar kulture čije postavke muzeja i brojne manifestacije privlače goste iz čitavog sveta. Stoga i ne čudi da se na dugačkom spisku slavnih posetilaca nalaze američki predsednici, kao i čuvena porodica Bekam.

RAJ U ĐAVOLJEM KLANCU

s-(2)Švarcvald ima neverovatne prirodne kontraste, 18 kilometara istočno od Frajburga počinje posebna oblast. Zmijoliki put koji krivuda kroz Crnu šumu, vodi ka devet kilometara dugom klancu reke Vutah, poznatom kao Đavolji klanac. Samo na ovom mestu i nigde drugde na svetu, ljubitelji prirode mogu da uživaju u jedinstvenoj lepoti oko 1200 retkih i endemskih vrsta biljaka. Među njima je 30 vrsta orhideja, kao i u 100 vrsta ptica i 500 leptirova. Iz ovog uskog klanca, bučna i penušava planinska reka Vutah sliva se u istoimenu dolinu, sirove prirodne lepote, koju zovu i Veliki kanjon Crne šume. Dolina je dugačka 30 km, okružena je strmim stenama sa čijih vrhova se u reku vrtoglavo ili u kaskadama slivaju bučni vodopadi. I dok koračate kroz veličanstveni predeo, u ušima odzvanja melodičan zvuk vode.

Kada se krene ka najvišem vrhu planine Feldberg, na 930 m nadmorske visine nalazi se veštačko jezero Šluhze, okruženo bajkovitom prirodom. Na njegovim obalama smešteno je malo planinsko selo, ali i muzej vredan pažnje – „Hisli“. U tipičnoj planinskoj brvnari, koja je pripadala slavnoj pevačici Heleni Zigfrid, svojevremeno je snimana čuvena TV serija „Klinika Švarcvald“. U muzeju je izloženi brojni zanimljivi eksponati, od simbola Švarcvalda, drvenih satova sa kukavicama, preko rustičnog, bogato izrezbarenog nameštaja i drvenih predmeta, do grnčarije i ukrasa od stakla i porcelana, koji svedoče o bogatoj tradiciji negovanja starih zanata u ovom kraju.

s-(4)Najveća turistička atrakcija Švarcvalda je glečersko jezero Titize. Prema lokalnom predanju, ime je dobilo po rimskom caru Titusu, koji je bio očaran njegovom lepotom. Široko je dva kilometra, dugačko 720 metara, a duboko 40 metara i prema legendi u koju veruje lokalno stanovništvo, svako ko je ikada pokušao da istraži mračne dubine ovog jezera, udavio se u njegovim vodama. Titize i njegovu okolinu svake godine poseti oko dva miliona turista koji preko dana uživaju u bogatoj turističkoj ponudi ovoga kraja: u obilasku brojnih restorana, kafića i prodavnica suvenira, tik uz obalu, pešačenju, vožnji bicikla, jedrenju na dasci, vožnji čamaca i paraglajdingu. Ali, u smiraj dana, najromantičniji obavezno dolaze do obale da vide trenutak kada sunce nakratko pomiluje vrhove borova u izmaglici i spusti se do površine jezera, koja tada sija neobičnom plavičastom svetlošću, a pred očima oduševljenih posmatrača odigrava se čaroban prizor zalaska sunca.

U blizini jezera Titize nalazi se i gradić Donauešingen poznat kao mesto gde nastaje Dunav, najduža evropska reka posle Volge. Reka nastaje u neposrednoj blizini grada, kraj dvorca Firstenberg, na ušću dve planinske rečice Breg i Brigah, i dalje nastavlja svoj 2850 kilometara dug put kroz Evropu, do Crnog mora. U parku ovog dvorca nalazi se fontana iz 19. veka, koja simbolizuje zvaničan izvor Dunava i predstavlja veliku turističku atrakciju.

Obilazak planinske oblasti Švarcvald nije potpun ukoliko ne posetite i „zelena pluća“ nemačkog juga, planinu Feldberg i ne popnete se na njen vrh, na 1493 metara nadmorske visine. Sa najviše tačke u regionu pruža se veličanstven pogled sve do Alpa, na oblast prekrivenu drevnim bukovim i borovim šumama, ispresecanim gusto naseljenim rečnim dolinama, livadama i pašnjacima. U podnožju planine nalazi se jezero Feldse i one koji su prvi put ovde, kao i mnoge pre njih, zasigurno će da zbuni neobičan prizor koji je kroz istoriju inspirisao brojne umetnike – odraz planine na glatkoj površini planinskog jezera koja deluje kao da je utonula u vodu.

SKIJANJE U REZERVATU PRIRODE

s-(6)Planina Feldberg dominira najstarijim prirodnim rezervatom u ovom delu Nemačke. Ova oblast se prostire na 42 kvadratna kilometra, a 1937. godine je proglašena zaštićenom prirodnom zonom jer u njoj živi mnoštvo najrazličitijih biljnih i životinjskih vrsta. Međutim, ma koliko da je njena priroda zaštićena, planina Feldberg je danas najpopularnije nemačko skijalište sa čak 80 km uređenih staza. Tokom zimskih meseci u čarima ove planinske lepotice svake godine uživa oko dva miliona ljubitelja sportova na snegu, ali zabava je ovde zagarantovana tokom čitave godine. U podnožju je smeštena Kuća prirode, gde turiste dočekuju ljubazni vodiči, spremni da im preporuče najbolje šetačke i planinarske staze, organizuju obilazak obližnjih naselja vozom, posetu lokalnim vinskim podrumima i vinogradima, jahanje šumskim stazama ili uzbudljivu potragu za blagom sa dži-pi-es navođenjem! Nisu, naravno, zaboravljeni ni najmlađi posetioci. Nema tog deteta koje se neće oduševiti idejom da u pratnji vilenjaka krene stazom dugom nešto manje od dva kilometra u uzbudljivu i poučnu potragu za Velikim tetrebom, čuvarom vresišta i maskotom Crne šume.

Severnije od planine Feldberg, put vodi do šarmantnog planinskog gradića Bajersborna, ušuškanog u istoimenoj dolini i okruženog idiličnom prirodom u čijoj neposrednoj blizini se nalazi čak pet glečerskih jezera. U ovom delu gornjeg Švarcvalda ljubitelji prirode, željni istinskog opuštanja imaju na raspolaganju čak 550 kilometara uređenih šumskih staza, koje prolaze kroz niz planinskih sela i zaseoka u kojima je sve prilagođeno potrebama posetilaca koji stižu u sve većem broju. U svakom, čak i najmanjem zaseoku sačuvane su i restaurirane stare zanatske radionice u kojima mogu da se kupe prirodno sušene domaće kobasice i šunke, sirevi, pčelinji proizvodi i med, buketi suvog poljskog cveća, proizvodi od lekovitog bilja, ali i domaća rakija i likeri od borovnice i mladih borovih izdanaka. Lokalno stanovništvo se izuzetno trudi da boravak u ovom kraju učini nezaboravnim doživljajem.

FRAJBURG – SREDNJOVEKOVNI DRAGULJ

s-(5)UPRKOS svetskoj slavi Baden-Badena, mnogi svetski putnici slažu se da gradić Frajburg s pravom nosi nadimak „Dragulj Švarcvalda“. Iako je u bombardovanju tokom Drugog svetskog rata bio gotovo u potpunosti razoren, polako i precizno je restauriran do poslednjeg detalja, pa danas važi za jedan od najlepših srednjovekovnih gradova u Evropi. Poznat je i po najvećem broju sunčanih dana u Nemačkoj, ali i po neobičnim, uskim vodenim kanalima, tik uz ulične pločnike, kao i po prelepim trgovima. Frajburg znači doslovno „slobodni zamak“, ime je dobio jer je još u 13. veku dobio status slobodnog grada. Starim jezgrom i glavnim trgom Munsterplacom, dominira gotska katedrala Munster i njen zvonik visok 116 metara, Istorijska trgovačka kuća iz 1532. godine sa tamnocrvenom fasadom, Muzej istorije grada i Gradska kuća podignuta 1559. godine. Međutim, omiljeno mesto okupljanja stanovnika, ali i mnogobrojnih turista je trg Augustinaca sa istoimenim manastirom. Okružen je ostacima kamenih zidina na jednom kraju se nalazi veliko stepenište koje veoma podseća na čuvene Španske stepenice u Rimu zbog „žive“ atmosfere i mnoštva ljudi.

Ž. Dulić| novosti.test.mainstream.rs/ 02.12. 2013.

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

BELA DAMA, CRNI KRALJ…

TAMOiOVDE__________________________

BALADA O ŠAHU

TamoiOvde-imagesŠah. Nije li to dosadno u naše doba? Danas, kada kosmos uzmiče, kada stvarnost prevazilazi najneverovatnije, reklo bi se fantastične težnje Žila Verna, kada čovek prodire u najskrivenije tajne prirode, kada…

Šah! Nije li to dosadno? I stvarno, kakvu duhovnu radost mogu da pruže ljudima zamršena kretanja figura na 64 polja?

Gore navedene reči izrekao je Tigran Petrosjan, bivši šampion sveta u šahu.

Setio sam ih se pre neki dan, kada sam u novinama ugledao sledeću malu vest:

17087Norveški šahista Magnus Karlsen osvojio je titulu prvaka sveta pošto je danas pobedio dugogodišnjeg šampiona Indijca Višvanatana Ananda.“

Da li je moguće? Tu, pre neki dan, završen je svetski šampionat u šahu!?

Nisam primetio! Da li je neko o tome govorio? Spominjao? Da li je, možda, prikazivana šahovska hronika, iz večeri u veče, u kojoj poznati, omiljeni velemajstor tumači poteze šampiona i njegovog izazivača, tu veličanstvenu borbu?

Priznajem, zauzet svakodnevnim brigama, okupiran raznim banalnim nevoljama i opterećen besmislenim strahovima, zaboravio sam na – šah.

Jedan od „večitih“ kandidata za titulu prvaka sveta, neumorni šahovski borac Viktor Korčnoj rekao je u Havani, na banketu povodom šahovske olimpijade: „Šah je nešto najinteresantnije od svega nerazumljivog na ovome svetu„.

Mladi šampion Karlsen ima tek 23 godine (isto toliko je imao i Mihail Talj, kada je 1960. godine osvojio titulu). 

Kažu da je „genijalan“ – može li se reći nešto drugo? Velemajstor je postao sa 13 godina. Svetsko prevenstvo u ubrzanom šahu osvojio je 2009. godine. Prvo mesto na svetskog rejting-listi zauzeo je još 2010. godine – bio je, tada, najmlađi velemajstor kome je to pošlo za rukom (pre njega, bio je to Vladimir Kramnik). Njegove pojedine pobede na turnirima širom sveta bile su spektakularne. O Karlsenovoj nesumnjivoj izuzetnosti govori i okolnost je broj poena koje je zaradio na rejting-listi (2861) apsolutno najveći koji je ikada imao neki šahista!

Najavljujući meč za svetskog šampiona u „Politici“ Marjan Kovačević je rekao i ovo:

17088Jer, takav sudar jarkih, a krajnje različitih asova drevne igre i takva medijska podela Zapada i Istoka, nisu viđeni od „meča stoleća“ između Fišera i Spaskog, davne 1972. Sa jedne strane je neponovljiva karijera dugovečnog i svuda omiljenog šampiona iz kolevke šaha Višija Ananda, a sa druge neslućene mogućnosti genijalnog Norvežanina Magnusa Karlsena, apsolutnog rekordera po rejtingu i medijskoj popularnosti na Zapadu – odmah posle Roberta Fišera.

Duel vremešnog „tigra iz Madrasa“ čiji će zubi krajem godine da proslave 44 godine, sa dvostruko mlađim „šahovskim Mocartom“ kompjuterske ere, ima sve dimenzije arhetipske priče, propletene geopolitikom, filosofijom i slikom aktuelnog vremena.

Međutim, upravo članak u kojem se ovaj navod nalazi, obrazlaže kako je došlo do „medijskog posrnuća šaha“. Spominje se, čak, i „medijski ponor“ i „mrva medijskog prostora“ koja šahu pripada u našoj zemlji.

Gde? – u zemlji Bore Kostića, Gligorića i Ljubojevića, Ivkova i Matanovića, Milunke Lazarević i mnogih drugih.

U zemlji u kojoj je nastala publikacija „Šahovski informator“. Eto, tu se mogu ponovo vratiti rečima Tigrana Petrosjana, navedenim na početku.

Jesmo li zaboravili na šah? Ako jesmo, šta je tome razlog?

Nemački velemajstor Taraš rekao je i ovo: „Uvek sam sažaljevao čoveka koji ne zna igrati šah. Jer šah, kao ljubav, kao muzika, ima moć da čoveka učini srećnim.“

vladimir petrovic  /blog.b92.net/01.12.2013/                    Počasni gost autor:  Nowhereman

________________________________

ŠAH

250px-Honoré_Daumier_032

Honoré Daumier:Igrači šaha

 Šah je igra na ploči za dva igrača .

 Ploča je kvadratnog oblika, podeljena u 64 ( 8 × 8 ) polja, obojenih naizmenično svetlom i tamnom bojom (redovno se govori “ beli “ i “ crni „). Svaki igrač na početku igre ima 16 šahovskih figura, od toga 8 pešaka, po jedan par lovaca, skakača(konja) i topova, te kralja i kraljicu .

 Jedan igrač igra sa figurama bele, a drugi s figurama crne boje .

 Igra sa ovakvom pločom i figurama postoji barem od 6. veka, ali pravila o kretanju figura menjala su se. Bitna promena, koja čini moderni šah sasvim drugačijom igrom od iranskog šatrandža, uvedena je oko 1470. godine u Italiji. Kasnije je bilo još modifikacija pravila (rokada, uzimanje “ an pasant „, promocija pešaka), pa su pravila konačno fiksirana tek u 19. veku .

Pravila igre
Igrači vuku naizmenično po jedan potez, prvi potez vuče igrač sa belim figurama. Cilj igre je matirati suparničkog kralja. Pravila savremenog šaha bitno se razlikuju od pravila iranskog šatrandža. Ploča i figure su jednaki, ali pravila o kretanju figura su drugačija.

Pravila kretanja figura
Pešak se kreće isključivo prema napred. Iz početne pozicije, na drugom redu, može ići napred za jedno ili za dva polja, a nakon toga samo za po jedno polje. Uzimati pak može samo ukoso na prvo polje prema napred. Dakle npr. beli pešak sa polja d4 može uzeti protivničku figuru na c5 ili na e5. Pešak dolaskom u zadnji ( osmi ) red biva promovisan u figuru po izboru igrača ( obično je to kraljica ) .
Kralj se može pokretati svim pravcima za jedno polje. Nikada ne sme doći na mesto koje napada bilo koja suparnička figura.
Kraljica ( naziva se i “ dama “ ) je najjača figura, kreće se neograničen broj slobodnih polja u svim pravcima : vertikalno, horizontalno i dijagonalno. Ne može preskakati figure.
Top ( naziva se i “ kula “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja vertikalno i horizontalno ( po linijama i redovima ). Ne može preskakati ostale figure .
Lovac ( susreće se nemački naziv “ laufer “ ) kreće se neograničen broj slobodnih polja po dijagonalama . Ne može preskakati druge figure. Zbog kretanja uvek po poljima iste boje lovci se mogu nazivati “ belopoljnim “ i “ crnopoljnim “ lovcem .
Skakač (naziva se i „konj“) je jedina figura koja može preskočiti drugu figuru, svoju ili protivničku. Kreće se u obliku slova L: dva polja pravo, zatim jedno polje levo ili desno , na bilo koju stranu. Dakle , ako stoji u centru table ima osam raspoloživih polja .

Mat je situacija kad je nakon našeg poslednjeg poteza suparnički kralj napadnut na takav način da se ne može odbraniti. Postoje tri načina odbrane od napada na kralja: uzeti napadačku figuru, postaviti neku svoju figuru na liniju napada ( ako nije napadnut od skakača ), uzmaknuti kraljem na polje koje nije pod napadom .

Ako niti jedna odbrana nije moguća, kralj je matiran . Nastavite sa čitanjem

A KAŽEM TI JA…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

SMAK, ČITAV SAT…

EL DUMO, BLUZ U PARKU, TENDŽI-TANDŽI, NEVIDJIVE TERAZIJE, ALO, PLAVA PESMA, CRNA DAMA, ZAJDI, DAIRE…

SUSRETI „ISTA“ NA BORSKOM JEZERU…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

  USPEŠNO ODRŽAN INTERNACIONALNI SUSRETI -„ISTA 2013“

Hotelu  “Jezero” na  Borskom  jezeru pripala je čast, ali i ozbiljan poslovni zadatak, da od  24. do 27. oktobra, po izboru i odluci Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA”, bude domaćin   Internacionalnih  susreta  turističkih asocijacija „ISTA 2013“.

TamoiOvde-DSC03418Tokom trodnevnog boravka predstavnika Asocijacija i Udruženja Turističkih agencija Jugoistočne Evrope, te predstavnika turističkih agencija iz  Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske, Albanije, Crne Gore i Srbije održane su stručne radionice namenjene turoperaterima, prezentacije i predstavljanje borskih, ali i turističkih potencijala  ovog dela Srbije. Na ovim susretima održana je i prva sednica Unije Asocijacija turističkih agencija jugoistočne Evrope, na kojoj su izabrani izvršni organi Unije.

 TamoiOvde-DSC03542mTAMOiOVDE Turistički poslenici, učesnici Susreta i predstavnici medija imali su priliku, da sa stručnim vodičem prilikom celodnevnog obilaska,  upoznaju Bor, njegove prirodne i turističke atrakcije, poput : Skijališta na Crnom vrhu, Caffe-aJama“, Površinskog kopa  Bor, Lazareve pećine, Brestovačke banje i naravno, Borskog jezera .

  U večernjim satima organizovana su sportska nadmetanja i kulturno-zabavni program.

  Ugovor o osnivanju Unije potpisan je 15.maja 2013. godine, od strane predstavnika šest zemalja:

TiO

Foto: istmedia.rs

ATAM – Asocijacija turističkih agencija Makedonije

UTA BIH – Udruženje turističkih agencija Bosne i Hercegovine

UHPA – Udruga hrvatskih putničkih agencija

ATA – Asocijacija turističkih agencija Albanije

CTU – Crnogorsko turističko udruženje

YUTA – Nacionalne asocijacije turističkih agencija Srbije.

Osnovna ideja o saradnji  nacionalnih asocijacija turističkih agencija temelji se na zajedničkom delovanju kroz projektne i razvojne aktivnosti s ciljem razvoja turizma i agencijske delatnosti, kako u regiji, tako  na tržištima pojedinih država potpisnica ugovora.

TamoiOvde-DSC03712TiOCilj osnivanja Unije je da se zajednički razvijaju turistički proizvodi kao i tematska putovanja svojstvena zemljama regije.

Među najvažnijim planovima je da se u kratkom roku utemelje modeli nastupa, promocije i razvoja zajedničkih turističkih programa po kojima bi ti turisti u jednoj turi obilazili dve,tri ili četiri zemlje regiona, s ciljem plasmana i promocije na tržištima Dalekog istoka, Evrope i sveta.

Prvi zadatak Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” iz Srbije, koja će prva predsedavati Unijom u naredne dve godine, je utvrđivanje tačnog broja agencija u sastavu asocijacija šest država, članica Unije.

„Planiramo da Asocijaciju najpre stavima na zdrave noge, prikupimo tačan broj agencija, a nakon toga izađemo na tržište , pokušamo da sačinimo zajednički program i učestvujemo na sajmovima“ – rekao je Milan Lainović, predsednik Unije.

Aleksandar Seničić, predsednik Nacionalne asocijacije turističkih agencija “YUTA” na konferenciji za novinare je izrazio izuzetno zadovoljstvo uslovima na Borskom jezeru, posebno istakavši podršku Rudarsko topioničarskog Basena Bor.

“Veoma nam je značajno i to što su se prvi put okupili i predstavnici svih šest zemalja, a kada smo birali mesto gde ćemo održati prvu sednicu Unije nismo slučajno izabrali Bor. Prepoznali smo da su ovi mladi ljudi spremni da nam pomognu u organizaciji i ulili nam sigurnost prilikom dogovora. Pokazali su ogromno interesovanje za ovo što mi radimo. Sve naše kolege su od prvog dana boravka u hotelu bili oduševljeni, i ponećemo odavde sjajne utiske. Jako su nam značili svi izleti koji su za nas organizovani, i svako od nas je prvi put zakoračio u rudnik (kafić Jama RTB-a Bor) “ – naglasio je  Seničić.


TamoiOvde-18032013635
Mile Spirovski, direktor ATEM-a iz Makedonije, istakao je svoje  izuzetno  prijatno iznenađenje hotelom “Jezero” i profesionalnošću  mladih ljudi koji ovde rade, a potom je naglasio da je još više iznenađen raznovrsnošću borske turističke ponude, izdvojivši  ipak dva lokaliteta: Klub u borskoj Jami i Lazarevu pećinu.

” Na Balkanu se to retko može videti. To su dva elementa koja će mo  iskoristiti. Ja vam obećavam i garantujem, da ću marta meseca iduće godine ovde organizovati značajan seminar.

Seminarski deo će se raditi u hotelu, a ta dva fakultativna sadržaja, moramo realizovati. To je vaš jedinstveni  turistički  proizvod.

TamoiOvde-DSC03588cOno što ipak ne može dobiti prelaznu ocenu je infrastruktura i to je nešto što morate da hitno  i značajno poboljšate, ukazao nam je Spirovski.

Uspešnoj organizaciji i realizaciji Susreta, pored hotela “Jezero”, doprineli su: Turistička organizacija “Bor”, RTB-Klub  u Brestovačkoj banji, RBB Bor i  JP Borski turistički centar.

Autor: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

NA ISTU TEMU:

http://www.istmedia.rs/yuta-predsedava-unijom-asocijacija-turistickih-agencija-jugoistocne-evrope/

http://bor-sve.net/2013/10/28/temelj-zajednickom-delovanju/

__________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________