DŽINOVI LEDENOG DOBA…

tamoiovde-logo

Zamiislite susret sa odraslim mužjakom runastog mamuta, koji su za vreme najjačeg zahlađenja stigli i do Balkanskog poluostrva, visokim  3,4 metra sa dostignutom  težinom do 6 tona, sa kljovama dužine  od neverovatnih 2,7 metara!

Ili, zamislite džinovskog jelena čiji je raspon rogova mogao biti  veći od tri metra!

HPIM9616Ovo je tek par fizičkih karakteristika i osobina krupnih biljojeda-megaherbivora, koji su se na severnoj hemisferi pojavili, egzistirali i uzumrli tokom kvartara, poslednjeg geološkog ledenog doba.

A većina ovih velikih sisara izumrla je na svim prostorima, osim u Africi, u intervalu pre pedeset i deset hiljada godina.

Osnovni razlozi za njihov potpun nestanak bile su nepovoljne i brze klimatske promene, ali u velikoj meri i čovekova delatnost- lov.

Pregršt novih saznanja,  kroz minulo vreme čaroliju putovanja i uzbudljiva susretanja donosi nam jedna izložbena postavka. 

Izložba “DŽINOVI LEDENOG DOBA”, autora Gordane Paunović, višeg kustosa, paleontologa Muzeja u Smederevu, otvorena je 17. marta u borskom Muzeju rudarstva i metalurgije.

 

TAMOiOVDE-214_6438

Gordana Paunović, otvaranje izložbe u Boru

„Ova paleontološka izložba prezentuje karakteristike poslednjeg geološkog ledenog doba, kvartara, koji traje od pre 2.588 miliona godina do danas. Specifičan je po varijabilnoj klimi.

Kvartar ima najmanje 50 klimatskih ciklusa (glacijali i interglacijali). Glacijali su hladna razdoblja tokom kojih dolazi do formiranja centara zaglečeravanja i širenja ledničkih pokrova, dok su interglacijali toplija razdoblja, tokom kojih dolazi do otopljavanja i povlačenja ledničkih pokrova.

Efekti kvartalnih klimatskih oscilacija dovode do spuštanja snežnih granica, što inicira da biljni i životinjski svet:

-migrira

-prilagodi se izmenjenim uslovima životne sredine

-ili izumire.

U Evropi je pre kvartara živeo veći broj krupnijih sisara (kopneni sisari teži od 40 kilograma), među kojima su jeleni, medvedi, nosorzi, mastodonti, konji i drugi. U toku pleistocena, sa pogoršavanjem klimatskih promena – pojavom glacijala, izrazito tople forme, napuštaju Evropu ili migriraju na njen krajnji jug.

Tokom otopljavanja- pojavom interglacijala, tople forme migriraju ka srednjoj i severnoj Evropi. Migracioni trendovi toplih i hladnih formi, više puta su ponavljani tokom pleistocena.

Najimpresivniji pleistocenski krupni boljojedi- megaherbivori su :

Mammuthus primigenius (runasti mamut)

Muzej-214_6468Prvi predstavnici runastog mamuta su se pojavili u severoistočnom Sibiru i kasnije su se proširili po Evropi. Živeli su u otvorenim stepama hladnije, ali ne i arktičke klime. Za vreme najjačeg zahlađenja stigli su do Balkanskog i Pirinejskog poluostrva.

Izumrli su krajem glacijacije.

Odrasli mužjaci dostizali su visinu do 3,4 metra i težinu do 6 tona. Ženke nisu bile više od 3 metra i nisu težile više od 4 tone. Kljove mužjaka imale su dužinu do 2,7 metara dok su kod ženki kljove bile duge u proseku od 1,5 do 1,8 metara.

Utvrđeno je da su na ostrvu Wrangel, u Arktičkom okeanu, pronađeni patuljasti runasti mamuti. Njihova starost utvrđena je metodom radioaktivnog ugljenika na oko 7.000 pa čak do 3.700 godina.

Fosilni nalazi runastog mamuta su česti na teritoriji Srbije.

Coleodonta antiquitatis (runasti nosorog)

HPIM9613U Evropi se pojavljuje tokom gornjeg pleistocena. Tokom poslednjeg glacijala nastanjivao je predele današnje Italije i Grčke.

Dostizao je visinu do 2 metra i težinu do 4,5 tona.

Predstavnik je stepskog biotopa. Ostaci ovih životinja su na teritoriji Srbije retki.

Bison priscus (stepski bizon)

HPIM9618U Evropi se bizon pojavljuje u srednjem pleistocenu pre oko 700.000 godina, migrirajući iz Azije. Severnu Ameriku je počeo da nastanjuje pre oko 300.000 godina. Bio je veoma snažna životinja, sa visinom preko 2 metra i težinom preko jedne tone. Rogovi su mu bili masivni i snažni. Dužina roga kod najkrupnijih predstavnika je prelazila dužinu od pola metra.

Živeo je u ledenodobnim  stepama koje su bile obrasle niskom travom i retkim žbunastim rastinjem. Sa najvećim zahlađenjem spustio se najniže do Peleponeza. Preživeo je ledeno doba. Živeo je na teritoriji Litvanije, do početka dvadesetog veka.

Fosilni ostaci ove vrste su česti nalazi u aluvijalnim nanosima Save i Dunava.

Megaloceros giganteus (džinovski  jelen)

HPIM9608Džinovski jelen spada u grupu krupnih sisara koji je mogao da podnese velika klimatska kolebanja. Tokom poslednje interglacijacije i glacijacije bio je rasprostranjen širom Evroazije. Predstavnici ove vrste preživeli su poslednji glacijal i najverovatnije izumrli na početku holocena.

Odrasli primerci mužjaka imali su visinu preko 2 metra u visini leđa i impozantne rogove, čiji je raspon mogao da bude veći od 3 metra. Ostaci ove vrste su relativno česti u Srbiji. Najčešći nalazi su u aluvijalnim nanosima Dunava i Save.“

(Citirani tekst iz kataloga izložbe, autora Gordane Paunović)

TAMOiOVDE-214_6461Fosilni ostaci ovih nestalih vrsta životinja su relativno česti na teritoriji  Srbije.

Ova prva palenteološka izložba će u borskom Muzeju biti otvorena do 26. aprila.

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________

FotoPlus

________________________________________________________________________________

MOJE VREME U CARSTVU TAME LAZAREVE PEĆINE……

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________

Od stotinu izuzetno vrednih speleoloških objekata na ovom području, u speleološkom, hidrološkom i arheološkom pogledu, najznačajniji su: Lazareva pećina, pećina Vernjikica, Mandina, Vodena, Hajdučica i jama Stojkova ledenica.

Dodamo li sistem Lazarevog kanjona i Dubašničku krašku površ, sa mnogobrojnim vrtačama, ponorima, kamenim mostovima, nepreglednim pašnjacima, šumama i lovištima, imamo Ovde prirodni i turistički potencijal neprocenjive vrednosti.

Lazareva pećina je jedinstven prirodni fenomen, zaštićena kao prirodna i arheološka vrednost, sada već davne 1949. godine. Spada u grupu izvorskih speleoloških objekata. Sadšnji ulaz u pećinu je 7 metara iznad jakog kraškog vrela, koje se nalazi u koritu Lazareve reke, a zapravo je tok koji izlazi iz pećine, nekada kroz sadašnji ulaz.

Pećina se formirala u krečnjačkom humu „Pripor“, čija visina iznad samog ulaza iznosi 55 metara i koji sam po sebi predstavlja svojevrsnu atrakciju. Unutrašnjost pećine  čine dva nivoa kanala: stariji, fosilni, suv i mlađi, rečno aktivan.

TAMOiOVDE-Lazareva pećinaUkupna dužina ispitanih kanala iznosi preko 8 kilometara. Za turističko razgledanje uređeno je oko 1.000 metara. Karakteristične i prostrane dvorane sa bogatim pećinskim nakitom impresivnih dimenzija,  pozicioniraju ovu pećinu u sam vrh na balkanskom prostoru. 

Lazareva pećina nije samo po ovim karakteristikama u samom vrhu speleoloških objekata. Ona je i jedno od najznačajnijih arheoločkih nalazišta u Srbiji. Potvrda za izrečeno su rezultati detaljnih arheoloških istraživanja izvršenih u periodu od 1963. do 1968. godine.

TAMOiOVDE-Lazareva pećina.jpg 1Istraživanja su otkrila tri kulturna horizonta. Najstariji pripada bakarnom dobu (pre 5.000 godina), kada se u pećini nalazio svojevrstan metalurški centar. Drugi horizont je iz bronzanog doba, a treći datira iz IV i V veka pre nove ere.

Mnogobrojni pronađeni predmeti iz pomenutih perioda čuvaju se u Muzeju rudarstva i metalurgije u Boru. No to je već tema koja zaslužuje mnogo više prostora i zasigurno će  uskoro Ovde biti prezentovana.

Ispred ulaza u pećunu je prostrani plato, koji je na neki način polazna tačka za najmanje tri atraktivna pravca. Jedan vodi u grotlo Lazarevog kanjona, drugi uređenom stazom put pećine Vernjikice i fantastičnog vidikovcu na obodu kanjona, a  treći preko atraktivnog visećeg mosta vodi  na drugu obalu jezerceta i motela na samoj obali, koji iz potpuno neobjašnjivih i nerazumnih  razloga nije u funciji već nekoliko godina. 

Ali o tome ću posebno, prvom prilikom. 

Autor: Bora Stanković 

____________________________________________________________________________________________