IZNAJMLJIVANJE KOKOŠKI…

Novi biznis u SAD

Želja sve većeg broja ljudi da jedu sveža jaja humano uzgajanih kokoški, ali bez odgovornosti koje zahteva njihov uzgoj, zaslužni su za uspeh novog biznisa u SAD – iznajmljivanje ovih pernatih životinja.

Džen Tompkins je pre dve godine u Pensilvaniji osnovala kompaniju „Iznajmite kokošku“ i od tada je proširila poslovanje na još tri američke države, i Toronto u Kanadi.

Iznajmljivanje kokošinjca je sve popularnije širom SAD, kako se sve više stanovnika gradova, predgrađa i sela pridružuju antifabričkom pokretu.

Neke porodice iznajmljuju kokoške radi edukativnog iskustva svoje dece.
Kao društvo, ne volimo obavezivanje. Ne volimo ugovore za mobilne telefone, ne želimo dugoročne ugovore sa našim kablovskim operaterima. Kokoške mogu da žive sedam ili 10 godina, i ljudi se pomalo plaše toga“, kaže Džen Tompkins.

Iznajmljivanje kokošaka oslobađa ljude te odgovornosti. Cena iznajmljivanja zavisi od kompanije, lokacije i vremenskog perioda, a početna cena je oko 150 dolara mesečno.

Najosnovniji paket uključuje dve kokokške, kokošinjac i hranu, a novi vlasnik odgovore na sva pitanja može dobiti putem telefona.

Ukoliko nije zadovoljna, mušterija može da vrati kokošku ranije, a može i da je usvoji ukoliko sve ide kako treba.

Kompanija „Iznajmite kokošinjac“ iz predrgađa Vašingtona počela je da radi 2012. iznajmljivanjem pet ili šest kokoški mesečno, da bi danas imala u ponudi 30 ovih ptica.
„Ljudi žele da znaju odakle dolazi njihova hrana“, kaže jedan od vlasnika te kompanije Tajler Filips.

Izvor: rts.rs

_________________________________________________________________________________________

MOĆ PREKO KREVETA…

Iako je zauvek napustila kraljevu postelju, madam Pompadur je ostala njegov najbliži savetnik i do pred kraj života vodila državnu politiku

Foto: Wikimedia.org

RENET je svoj život posvetila kralju, nedostatak seksualne odvažnosti nadoknađujući starostavnim čarima. Oduševljeno je prihvatala njegova interesovanja. Pridružila bi mu se u kartanju, iako je karte zapravo mrzela. Išla je u lov, premda joj je taj sport isisavao i ono malo snage što je imala. Uređivala je sočne, bezobrazne izveštaje koji su jednom nedeljno stizali od Lujeve špijunske mreže. Svakog dana je davala uputstva državnim ministrima. Savetovala je kralja i postala je njegov najdraži prijatelj, a ne samo ljubavnica.

Renet se takođe ubacila i u državne poslove, a to je bilo upravo ono na šta je Luj 14. upozoravao u svom memoaru. Ulagala je kraljevska sredstva kao pokroviteljka književnosti i umetnosti, o kojima je mnogo znala i za koje je imala razvijen osećaj. Bila je saosnivač vojne škole za obuku oficira, i danas čuvene fabrike porcelana u Sevru.

Posle mnogo premišljanja, Renet se 1751. odrekla seksualnih odnosa s kraljem, i to je obznanila. To odricanje je za Renet imalo dvostruku korist: umirilo je njenu religioznu savest i oslobodilo je zadatka koji naprosto nije moga dobro da obavlja.

DA bi zadržala uticaj nad Lujem, Renet je nastojala – ili se barem tako govorilo – da mu nađe bezopasne mlade žene. Savremenici su je optuživali za svodništvo i za organizovanje javne kuće u kraju Lovište u blizini palate. Tu su sasvim mlade devojke regrutovane iz siromašnih pariskih porodica, smeštane i pripremane za Lujevo erotsko zadovoljenje, često u grupama od po dve ili tri. Promet je bio veliki, verovatno i zato što su devojke koje bi se povukle primale penziju i često se udavale za imućne ljude koji su žudeli da se okoriste njihovom obukom.

Devojkama koje su rađale Lujeve potomke govoreno je da su im bebe umrle. Onda su ta deca dobijala godišnju rentu i davana na usvajanje odgovarajućim roditeljima.

Foto: Wikimedia.org

Dve godine pošto je osnovana Lujeva javna kuća u Lovištu, Renetina desetogodišnja ćerka Aleksandrin je umrla. Renet je skupila krhotine svog uništenog života. U narednoj deceniji zaokupila se državnim poslovima i unutrašnjom politikom dvora, uzdajući se da će njeni saveznici biti dovoljno jaki da poraze sve veći broj njenih neprijatelja, uključujući i zaštitnike drugih lepih žena za koje su se nadali da će je zameniti. Uticala je na Luja da otpušta ministre koji je nisu voleli. Preživela je krvavi rat na dvoru, a zbog novostečene čednosti osećala se tako vrlom da je podržavala crkvu u raznim vidovima borbe protiv parlamenta.

BLISKO je sarađivala sa svojim štićenikom, vojvodom od Šoazela, čiji su diplomatski poduhvati konačno doveli do sedmogodišnjeg rata u kojem su Francuska, Austrija, Rusija, Saksonija i Španija sklopile savez protiv Pruske. Rat se pokazao kao propast koja je Francusku zamalo dovela do finansijskog kraha. Sredstva iz blagajne osiromašene nacije neumereno je trošila na umetnička dela i arhitektonska zdanja. Stil koji je nametnula Francuskoj bio je genijalan da je po njoj prozvana čitava estetička epoha. Povlađivala je lenjom kralju, dok su izvan palate gnevne mase skoro umirale od gladi.

Ubrzo pošto se rat okončao Pariskim mirovnim sporazumom iz 1763. Renet je podlegla bolesti. Njen prijatelj Volter žalio je što je „preminula“ iskrena žena koja je kralja volela radi njega samog. Međutim, popularna pesmica kojom su je lukavo oblatili izražavala je viđenje većine savremenika: „Ovde počiva ona što bi dvadeset godina devica / osam godina kurva, / i deset godina svodnica.“
Piše: Elizabet Abot

Izvor:novosti.rs

Foto ilustracija: Bora*S

_______________________________________________________________________________________

U Versaju je na današnji dan, 15. aprila 1764. umrla Žan Antoanet Pompadur, markiza, ljubavnica kralja Luja XV i mecena francuskih umetnika i filozofa.

Rođena je u Parizu, 29. decembra 1721. godine.

_______________________________________________________________________________________

Najveće ljubavi: Luj XV i madam De Pompadur

Lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom, bila interesantna žena izuzetnog intelekta, a kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri

Luj XV, praunuk Luja XIV i sin Luja od Burgundije, četvrti kralj Francuske iz dinastije Burbon, presto je nasledio kao dete. I otac i majka umrli su mu 1712. godine kada je bio dvogodišnjak, a braća kao deca. Ostao je sasvim sam, a tron je nasledio od pradede i vladao uz pomoć rođaka Filipa, vojvode od Orleana, sve dok nije napunio 16 godina.

Kada je njegova vladavina počela bio je omiljen, pa ga je narod prozvao „ljubimac“. Međutim, njegove neuspešne reforme, opadanje privrede i raspad državnog uređenja, kao i rasipnički život sa ljubavnicama, oduzeli su mu naklonost naroda. Istoričari smatraju da je veliku ulogu u neslavnoj vladavini imao njegov učitelj, kardinal Fleri, koji je negovao izuzetno kontroverzan stil vaspitanja koji je Luja pretvorio u neodlučnu, plašljivu i pasivnu osobu. Fleri je bio njegova „desna ruka“, sebi je obezbedio učešće u vlasti kao glavni ministar i kraljev savetnik.

Kralj je imao vrlo neobične sklonosti za to vreme, nije poštovao ceremonije, bio je daleko više okrenut privatnim zadovoljstvima nego državničkim poslovima. Godine 1725. oženio se osam godina starijom Marijom Leščinskom, kćerkom bivšeg kralja Poljske, Stanislava Leščinskog, a sa brakom je došlo i pravo da priključi Lorenu Francuskoj. Luj i Marija imali su jedanaestoro dece, ali su sva umrla u detinjstvu ili u ranoj mladosti.

Loš brak, karakter, velika moć, mnogo novca i luksuz koji ga je svakodnevno okruživao Luja su izgradili u velikog egoistu, koji je utehu pronalazio u društvu kurtizana. U početku je ta reč (od francuske reči „court“ koja znači dvor) označavala dvorsku damu, pripadnicu kraljevske svite, koja je pravila društvo kraljici ili pripadnici aristokratije, ali je kasnije postala sinonim za visoko pozicioniranu prostitutku, čija je glavna uloga bila da bude ljubavnica vladara ili visokog feudalca.

Kurtizane su bile lepe, obrazovane, pametne, harizmatične, žene koje plene, sa manirima, zavodljive i vešte. Takva je bila i madam De Pompadur, najpoznatija Lujeva ljubavnica. Stručnjaci smatraju da je kraljeva sklonost prema ljubavnicama posledica njegove nesigurnosti siročeta i podsvesne želje da ga neko voli kao majka i da mu da toliko potrebnu nežnost. A madam De Pompadur je to umela. Na kralja je izuzetno uticala, imala veliku ulogu u njegovoj politici i odlukama.

Rođena je kao Žana Antoaneta Puason, 1721. godine u Parizu u imućnoj porodici, kao ćerka Fransoaza Puasona i njegove žene Madeleine de La Mote. Međutim, neki teoretičari smatraju da je njen biološki otac bio ljubavnik njene majke, bogati trgovac Le Norman de Turnehem. Detinjstvo je provela u samostanu, što joj je omogućilo sjajno obrazovanje i lepe manire, a majka je puno uložila u njeno dalje školovanje angažujući tutore koji su je učili književnosti, muzici, umetnosti, slikanju, plesu…

Sjajno je pevala i plesala, čak je i nastupala u jednom pariskom klubu, a sve je finansirao ljubavnik njene majke koji se i brinuo o njoj kada je njen otac morao da napusti Francusku zbog dugova. Sa 20 godina udala se za rođaka svog, kako mnogi smatraju, biološkog oca i sa njim dobila dvoje dece, sina, koji je umro kao dete, i ćerku.Bila je inteligentna, lepa i prefinjena, plenila je šarmom i harizmom. Interesantan sagovornik i žena od koje je moglo mnogo toga da se čuje. Kasnije, kada je postala kraljeva ljubavnica, sa njom su se savetovali čak i ministri i važni ljudi iz sveta politike. Kada se udala, dobila je i imanje koje je bilo smešteno nedaleko od kraljevog terena za lov u šumi Senart.

Ovalnog lica, malih usana, elegantnog držanja i izuzetne inteligencije, smatrana je lepoticom i lako je našla put do visokog društva i francuske elite toga vremena. Posećivali su je mnogi filozofi, uključujući i Voltera, koji je bio njen veliki prijatelj. Postala je poznata i priznata u Parizu, pa je tako i kralj čuo za nju. Izuzetno širokih shvatanja, slobodoumna i neukrotiva, madam De Pompadur podsticala je mislioce i umetnike, važila za nekog ko postavlja standarde i „trendove“. Pomagala je Volteru i enciklopedistima, želela je da saznaje, njena radoznalost bila je bezgranična. Bila je izuzetno sposobna žena, od slikara najviše je volela Bušera, koji je bio i jedan od njenih štićenika.

Brzo je prerasla muža i njegove intelektualne i ljubavničke kapacitete, a 1745. godine zajednički prijatelji organizovali su njen susret sa kraljem, koji je u to vreme patio zbog smrti jedne od svojih ljubavnica. U želji da oraspolože vladara predstavili su mu lepu i pametnu ženu na jednom maskenbalu upriličenom u Versaju. Potpuno je opčinila nesigurnog kralja, koji je brzo zaboravio na smrt ljubavnice i posvetio se novoj ženi.

Savremenici pišu da su iste noći otpočeli avanturu, a ona je ubrzo ostavila muža i preselila se u palatu. Kralj ju je imenovao za markizu i sredio da se „ekspresno“ razvede, kada je pored titule dobila i nadimak pod kojim je poznata u istoriji. Zaljubljeni kralj čak je sagradio poseban stan za nju, sa tajnim stepenicama koje su vodile direktno u njegove odaje. Za lepom Parižankom potpuno je „izgubio glavu“, a ona je svakim danom bila sve svesnija uticaja koji je imala na svog ljubavnika.

Dvorani i kler nisu je prihvatali i morala je da bude veoma lukava i sposobna kako bi održala svoj položaj. Istoričari tvrde da je uspevala sve da kontroliše i da je, iako nije imala direktan uticaj na politiku, svaka odluka zapravo bila njena, jer je odlično radila „iza kulisa“ i toliko bila moćna u odnosu na vladara da jednostavno nije mogao da joj odoli.

Kralj je trpeo osude jer se zaljubio u ženu bez aristokratskog porekla, ali nije mu bilo važno. Jedino je ona bila bitna, njena ljubav i blizina. Savremenici tvrde da je imala izuzetno dobar odnos sa kraljevom ženom Marijom. Iako je za to vreme bilo sasvim normalno i prihvatljivo da kralj ima ljubavnice, nijedna nije bila u dobrim odnosima sa kraljicom. Ali, madam De Pompadur je smatrala da će na taj način smanjiti grižu savesti koju Luj eventualno oseća i tako ga još više približiti sebi.

Koliko je bila uticajna govori i činjenica da se 1755. godine austrijski diplomata Venzel Anton Kaunic njoj obratio da interveniše u pregovorima koji su doveli do Versajskog ugovora. Tako su se Austrija i Francuska ponovo ujedinile kao saveznici, što je uticalo i na Sedmogodišnji rat, u kojem su se Austrija, Francuska i Rusija borile protiv Prusije i Engleske. Francuska je iz rata izašla teritorijalno smanjena, gotovo potpuno finansijski uništena i potisnuta kao kolonijalna sila, za šta su savremenici najviše krivili upravo madam De Pompadur.

Istoričari tvrde da je umela da unese radost u inače melanholičan i tužan kraljev život. Pratila ga je u lovu, pokazivala da je važan, igrala sa njim karte, udovoljavala mu na najrazličitije načine. Kada god bi izubio bitku, ona je organizovala lov u kojem bi trijumfovao, kako se ne bi loše osećao. Potpirivala je njegovu strast za gastronomijom, pokazala mu kako hrana utiče na libido i seksualnost.

Stalno mu je organizovala male, intimne zabave, za uski krug odabranih zvanica, na kojima su se gostili, orgijali, pili dobro vino i jeli najbolju hranu tog vremena. Umela je da izbalansira sve, da ga umiri kada je besan, da ga oraspoloži kada je tužan. U svojim memoarima jedan od Lujevih vojvoda zapisao je da je umela na njega i da podvikne, a on bi kao dete poslušao, i samo promrmljao: „Dobro, pođimo onda u postelju.“

Narod je nije voleo, na njenom grobu spevan je epitaf da tu leži „žena koja je 15 godina bila devica, 20 razvratnica i 7 svodnica“.
Ali, njoj to nije bilo posebno važno. Uživala je u hrani, seksu, ljubavi, ali i u umetničkim delima i modi. Zapošljavala je trgovce koji su pravili kineske vaze od srebra sa rokoko ornamentima, bila je pokroviteljka vajarima, slikarima, volela je luksuz i trenutna zadovoljstva. Izvori navode da je stalno pila šampanjac i govorila da je to „jedino vino posle kojeg žena ostaje lepa“. Ima onih koji smatraju da je čaša za šampanjac prvobitno bila oblikovana prema njenoj dojci.

Ostavila je trag gde god se pojavila, a neki izvori navode da je na nju kralj potrošio novca koji bi se danas brojao milijardama, što je, između ostalog, doprinelo i opštoj krizi francuske monarhije. Zanimljivo je da je bila kraljeva ljubavnica samo pet godina. Francuski biskup nije mogao da je podnese, želeo je da se madam spali na lomači, ali kraljeva ljubav bila je jača. Imala je dva spontana pobačaja, nije uspela Luju da rodi dete.

Izvori navode da je između 1746. i 1749. godine sama tražila da kralju dovedu mlađe ljubavnice koje bi je zamenile. Posle Luja imala je druge muškarce, između ostalog i čuvenog zavodnika Kazanovu. Iako su lepa markiza i kralj bili ljubavnici samo do 1750. godine, ostali su doživotni prijatelji, ona je bila njegova poverenica i savetnica, i živela je na dvoru punih 20 godina, sve do smrti 1764. godine.
Umrla je mlada, u 42. godini, od tuberkuloze. Dok je ispraćao iz Versaja kovčeg svoje ljubavnice, padala je kiša i kralj je plakao. Jedino što je uspeo da kaže bilo je da žali što „markiza neće imati dobro vreme za poslednje putovanje“.

Posle smrti madam De Pompadur Luj je imao ideje kako da finansijski oporavi državu, predlagao je i razne reforme, ali je pao u duboku depresiju i napustio sve planove. Umro je deset godina posle svoje ljubavnice, 1774. godine, od velikih boginja. Od njegove dece sa zakonitom ženom nijedno nije doživelo da preuzme presto, pa ga je nasledio unuk, Luj XVI.

PORCELAN I ROKOKO…

Bila je dama od ukusa, tvrde savremenici, volela je svetle boje i malo i sitno pokućstvo ukrašeno u cvetnom rokoko stilu, koji se danas često naziva i „Pompadur stil“. Podsticala je dekorativne umetnosti, pa tako i fabriku porcelana koja je u to vreme bila čuvena po svojim proizvodima.

Veliki dokaz kraljeve ljubavi je i specijalno napravljena šoljica, koja je imala tacnu sa produbljenim dnom i bila je oslikana slikama njenog najdražeg slikara, Bušera.

Naime, pred kraj života madam je imala jake simptome bolesti, među kojima su bile i drhtave ruke i više nije mogla da ide na zabave i prijeme, nije želela da je neko vidi takvu.

Zbog toga je kralj naredio da se za nju napravi posebna šoljica, kako bi mogla da uživa kao da je na dvorskom prijemu. Želeo je da joj olakša poslednje dane, da se oseća voljena i važna.

Posle smrti madam De Pompadur, njen veliki prijatelj Volter je napisao: „Vrlo sam tužan zbog smrti madam De Pompadur. Ja sam joj bio zahvalan i tugujem. Čini mi se potpuno apsurdno da starica iz doba ’antike’, koja jedva hoda, i dalje živi, dok prekrasna žena mora umreti tako mlada.“
J. Jovanović

Izvor:novosti.rs

_______________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

SVET GUBI BITKU PROTIV EBOLE…

Međunarodna grupa „Lekari bez granica“ upozorila je da svet gubi bitku protiv ebole i ocenila da su centri za lečenje te smrtonosne bolesti u zapadnoj Africi „svedeni na mesta gde ljudi idu da umru sami“.

Zdravstveni radnici u Liberiji

Zvaničnici UN zamolili su svetske vlade da pošalju lekare i drugo medicinsko osoblje, kao i neophodne medicinske potrepštine u ugrožena područja.
U međuvremenu, u Liberiji je jedna misionarska organizacija objavila da je ebolom inficiran još jedan američki lekar.

Predsednica „Lekara bez granica“, koji su od marta u zapadnoj Africi lečili više od 1.000 obolelih od ebole, rekla je da su savladani tom bolešću. Ona je pozvala druge zemlje da pošalju civilno i vojno medicinsko osoblje u pogođene zemlje.

„Šest meseci najgore epidemije ebole u istoriji, svet gubi bitku sa njom. Centri za lečenje ebole svedeni su na mesta na koja ljudi idu da umru sami, gde se nudi jedva malo više od ublažavanja muka“, rekla je direktorka „Lekara bez granica“, Džoan Liju.

Prema njenim rečima, u Sjera Leoneu zaražena tela trule po ulicama. „Liberija mora da izgradi novi krematorijum umesto novog centra za lečenje ebole“, poručila je Liju.

Prošlog meseca, dva obolela Amerikanca, uključujući jednog iz iste misionarske grupe iz koje je i novooboleli američki građanin, evakuisani su iz Liberije u SAD gde su primili eksperimentalni lek „zmap“, posle čega su se oporavili.
Američki zdravstveni zvaničnici objavili su ugovor vredan 24,9 miliona dolara na 18 meseci sa farmaceutskom kompanijom „Map biofarmaseutikals“, kako bi se ubrzala proizvodnja „zmapa“.

Kao deo projekta, „Map“ će proizvesti malu dozu leka za bezbednosne testove u ranoj fazi, dok će zajedno sa američkim Sekretarijatom za zdravlje i ljudske resurse raditi na ubrzanju proizvodnog procesa.
Izvor:www.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Ebola: Pet zemalja i jedan strah

Ministri zdravlja zapadnoafričkih zemalja razgovarali su u Gani o borbi protiv epidemije ebole. Sve njih povezuje strah od širenja virusa, a svaka zemlja suočava se sa posebnim izazovima.

 Po najnovijim navodima Svetske zdravstvene organizacije, u Africi je otkriveno preko 3.000 bolesnika kod kojih se sumnja na ebolu, a od virusa je za sada preminulo 1.552 osoba. Ta institucija Ujedinjenih nacija upozorava da će biti još mnogo obolelih pre nego što se zaraza stavi pod kontrolu. Dojče vele ispituje situaciju u pet direktno pogođenih zemalja.

Gvineja
Naučnici veruju da je virus otpočeo svoj smrtonosni pohod upravo unutar granica Gvineje, decembra 2013. Prvi potvrđeni slučaj bio je dvogodišnji dečak u selu Meliandu na jugoistoku zemlje. Dete je ubrzo umrlo, a nakon njega preminuli su i njegova majka, sestra i baka. Virus se brzo širio ovom zemljom – već u martu 2014, gvinejsko ministarstvo zdravlja obavestilo je SZO da je ebola u toj zemlji odnela 59 života. „Epidemija je prosto ubila naš zdravstveni sistem“, kaže za DW resorni ministar Remi Lama. „Taj zdravstveni sistem ionako nije imao obučeno osoblje i opremu da se pobrine za takvu zarazu.“

Ebola ubija svakog drugog obolelog

Na početku, lekari u Gani često nisu pravilno dijagnostifikovali ebolu, pošto u tom regionu ranije nije ovog virusa. „To je bilio potpuno iznenađenje za zapadnoafričke zemlje“, kaže Lama. Ni medijske kampanje o ovoj bolesti nisu zaustavile njeno širenje. „Kada su ljudi u bolnicama čuli da nema vakcine ili leka koji bi mogao da ih zaštiti od ebole, okrenuli su se tradicionalnim nadrilekarima“, kaže ministar zdravlja. Broj smrti od ebole i dalje raste.

Liberija
Preko granice Gvineje, virus je stigao do Monrovije, glavnog grada Liberije, sredinom juna. Oko mesec dana kasnije, u razjarena masa demonstranta napala je centar za izolaciju bolesnika u siromašnom monrovijskom naselju Vest Point, pa su vlasti stavile celu oblast pod karantin i zavele policijski čas. Čini se da to nije bilo dovoljno.

„Danas je ebola prisutna po celom gradu“, kaže Lindis Haram, koordinator Lekara bez granica u Monroviji. „U svim četvrtima, svim naseljima ljudi umiru i razboljevaju se svakog dana.“ Čak i uz međunarodnu pomoć i strano medicinsko osoblje, sistem je jednostavno preopterećen, kaže Haram: „Ima previše bolesnika i odgovor države je preslab“. U Liberiji je do sada od ebole umrlo 700 ljudi i ta zemlja je najteže pogođena virusom.

Sijera Leone
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, susedne zemlje počele su da skeniraju putnike na graničnim prelazima i traže znake groznice. Pojedine države su jednostavno zabranile prelazak na svoju teritoriju. Sredinom avgusta, vlasti u Liberiji naredili su svojim oružanim snagama da pucaju na svakog ko pokuša da se ilegalno prebaci preko granice iz susednog Sijera Leonea – države koja se još uvek oporavlja od građanskog rata tokom devedesetih. Mnoge avio-kompanije takođe su obustavile svoje letove za Fritaun, prestonicu Sijera Leonea, uključujući tu Britiš Ervejz i Er Frans.

Liberija je poslala policiju da obezbedi karantin
Budući da strane vlade apeluju na svoje građane da napuste region i mnoge međunarodne kompanije povlače svoje zaposlene, mere zaštite od bolesti polako počinju da koče ekonomski rast u zapadnoj Africi. Predsednik Afričke banke za razvoj Donald Kaberuka obećao je hitnu pomoć od 60 miliona dolara tokom nedavne posete Fritaunu, i apelovao na investitore da se vrate u zemlju. „Moje prisustvo ovde šalje signal. Hajde da uspostavimo ograničenja na osnovu preporuka SZO, ali sve preko toga će na duži rok doneti štetu po naše ekonomije, trgovinu, prosperitet u regiji.“

Nigerija
Vlasti u Lagosu, namnogoljudnijem grad u Nigeriji i ekonomskom čvorištu zapadne Afrike, prijavile su prvi slučaj ebole 25. jula. Virus je stigao sa pacijentom koji je iz Monrovije, prestonice Liberije doputovao u Lagos. Međutim, nasuprot vlastima u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čini se da je Nigerija dorasla izazovima smrtonosne epidemije, kaže Džon Vertefil, iz tima američkog Centra za kontrolu bolesti, koji se nalazi na terenu u Nigeriji: „Moramo da priznamo da je vlada brzo reagovala na prvi slučaj ebole“, kaže on.
Osobe u kontaktu sa pacijentom bile su pronađene, proverene i, ukoliko je to bilo potrebno, stavljene u karantin. Uspostavljen je i krizni centar a na radiju i televiziji su bez prekida emitovane informacije o higijeni i zaštiti protiv bolesti. Ipak, uprkos svim tim naporima, ebola je uspela da napusti Lagos i da uzme život jednog lekara u Port Hakoru, na jugu zemlje.

Demokratska Republika Kongo

Putinici na aerodromima prolaze kroz kontrole

Kada je ministar zdravlja ove centralnoafričke zemlje Feliks Kabange Numbi obavestio javnost o izbijanju ebole u provinciji Ekvater 24 avgusta, naglasio je da ti slučajevi nisu povezani sa epidemijom koja se proširila po zapadnoj Africi. Stručnjaci su kasnije potvrdili da je virus u to zemlji drugačiji, i verovatno i manje opasan. Ministar Numbi nije pozvan na krizne dogovore u Akri, prestonici Gane, koje je krajem avgusta organizovala Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da se bolest i dalje širi i da može da pređe granice Liberije, Sijera Leonea, Gvineje i Nigerije. „Naravno, pridošlice iz pogođenih zemalja najverovatnije će se pojaviti u susednim državama. Zbog toga te susedne države moraju da budu posebno oprezne“, kaže Nika Aleksandar, portparolka Centra za koordinaciju SZO u Konakriju, u Gvineji. „Ali SZO je apelovao na sve zemlje na svetu da se pripreme ako se pojavi slučaj ebole.“

Autor Peter Hile / dj

Izvor:dw.de

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

IZLETANJE IZ ZLATNOG KAVEZA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

 Čudna priča o životu Germana Sterligova

 Sa samo 24 godine, kada većina ljudi počinje svoje poslovne karijere, Rus German Sterligov je već bio milioner sa finansijskom imperijom koja je izgradila jaku trgovinsku mrežu između Londona, Njujorka i Moskve.

Njegov život danas, nakon godina slave i bogatstva nije ono što bismo očekivali.

Odrekao se svega zarad mirnog života u prirodi. Uprkos tome što je nekada bio izuzetno bogat i moćan čovek, ovaj 47-godišnjak kaže da se danas oseća sigurnije i živi spokojno bez straha od globalne krize i ćudljivog finansijskog tržišta. Priznaje da većina njegovih bivših poslovnih saradnika smatra da je to što je uradio van pameti, ali tvrdi da se zbog svoje odluke ne kaje.

U ranim 1990-tim, kada je kraj ere komunizma postao izvestan, Sterligov je uspostavio prvu robnu razmenu sa kapitalističkim zemljama. Posao je dobro napredovao, a on je stekao reputaciju „novog“ ruskog poslovnog čoveka i uživao veliko poverenje svojih zapadnih partnera, prvenstveno Amerikanaca. Postao je prvi ruski milioner nakon 1917. godine, a 2000. godine je objavio svoju kandidaturu za predsednika Rusije.

Ispostavilo se da su biznis i politika loša kombinacija. Predizborna kampanja je bila zabranjena pod veoma čudnim okolnostima, a zbog troškova je bio prinuđen da proda svoju četvorospratnicu u elitnom delu Moskve. Iako njegovo bogatstvo ni u tom trenutku nije bilo u potpunosti ugroženo, shvatio je u kakvoj kuli od karata živi i kako lako može ostati bez svega što ima.

Tada je, navodno, odlučio da svom kapitalu sam presudi. Prodao je penthaus u Njujorku, kancelarije na Wall Streetu i u centralnom Londonu, letnjikovac u Ženevi, dvorac u Francuskoj i sedište svoje firme u Moskvi.

Odrekao se novca, kao i deonica koje su vredele na stotine miliona dolara i predložio supruzi Alyoni da svoj nakit i skupocenu odeću zameni za tradicionalnu odeću ruskih seljanki. Po Germanovim rečima, Alyona nije bila oduševljena ovom idejom i radije bi nastavila da živi kao supruga milionera, ali je ipak odlučila da ga sledi.

Na farmi koju su kupili, udaljenoj 100km od prvog naseljenog mesta, ubrzo se rodilo njihovo peto dete.

U kućama gde žive, letnjoj i zimskoj, televizija i internet nisu dozvoljeni, a decu jezicima i matematici podučavaju profesori koji dolaze iz Moskve. Sterligov insistira da svi čitaju, a o onome što pročitaju zajedno diskutuju. U javne škole odlaze tek kada postanu punoletna i školovaće se na Moskovskom državnom univerzitetu gde već studira najstarija kćerka, Pelageya.

Novinari koji su ih posetili pišu da su deca izuzetno inteligentna, rečita i pristojna, a da cela porodica deluje skladno i srećno.

Iako je odlučan u stavu da je povlačenje cele porodice u izolaciju njegova lična odluka i rezultat želje da obezbedi sebi ono najvrednije – slobodu, ljudi godinama spekulišu šta bi mogao biti pravi razlog za ovaj neobičan potez.

Jedni su uvereni da je u pitanju još samo jedan hir prvog ruskog postkomunističkog oligarha koji se jednostavno zasitio sporta u kojem je bio nenadmašiv – pravljenja para. Smatraju da se Sterligov svakako nije odrekao svega što je posedovao i da je dobar deo kapitala još uvek u njegovom vlasništvu, a da je „farmerska faza“ priprema za osvajanje tržišta budućnosti: žitarica, meda i ulja.

Oni koji su bolje upoznati sa njegovom biografijom tvrde da je zbog svojih revolucionarnih ideja i okretanja leđa zapadu postao meta za odstrel i da je stoga njegovo povlačenje bilo neminovno. Tu verziju potkrepljuju dobro poznatim incidentom kad je uoči rata u Iraku poslao otvorenu poslovnu ponudu Amerikancima da im proda 50,000 hrastovih pogrebnih kovčega.

Istovremeno, njegovi konzervativni stavovi i pokušaj učešća na izborima 2004. su ga bacili u nemilost Kremlja.

Sam Sterligov je nekoliko puta rekao da, između ostalog, nije više mogao da izdrži pritisak i rizik da mu deca budu kidnapovana, ili porodica na drugi način ugrožena. U jednom trenutku, Steriglove je u Moskvi čuvalo 60 specijalaca.

Razvoj događaja u Rusiji pokazuje da je Sterligov možda bio samo za nijansu mudriji od ostalih, pa je uspeo da predvidi budućnost „državnih tajkuna“ koji su se previše osilili. Njegov beg u izolaciju je, valja dozvoliti i tu opciju, bio pokušaj da izbegne tragičnu sudbinu Leonida Garta, Mihaila Kravčenka, Borisa Brezovskog ostalih ruskih magnata kojima je kapital došao glave.

Na pitanje novinara da li je neka od pretpostavki o njegovim budućim poslovnim planovima tačna, Sterligov je odgovorio da ni za šta na svetu ne bi pristao da se odrekne farmerskog posla i ponovo vodi svoj pređašnji život, dodavši „ne treba mi više to dirinčenje, živeli smo kao ptice u zlatnom kavezu“.

Autor: Mirjana

Izvor:medias.rs

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

 

 

I SLONOVI TO ZNAJU…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________

Razmišljanja jednog slona

Imam četiri noge, surlu i veliki mozak. On je često nepoznanica i za mene samog, a kamoli za ljude.

Foto: 24 sata

Ljudi misle da mi, slonovi, nemamo svest.

Nisam siguran za ostale vrste ali ako, osim što vidim, čujem, takođe i osećam bol, ljubav, tugu, zadovoljstvo – onda mora biti da sam sličan čoveku.Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču. Da li si to znao, čoveče? Za razliku od njega, koji veruje u Boga izvan sebe i u sebi, ja obožavam Majku Prirodu.

Majka Priroda poklonila je nama, slonovima, široke savane i bujne prašume, po kojima smo  lutali celog života. Nismo imali neprijatelja sve dok se nije pojavio čovek. Prvo je poubijao naše pretke, mamute. Oprostili smo mu, i nastavili život kao da rata nije ni bilo. Ali, mali čovek se osilio: počeo je da krči šume i gradi naselja na našoj teritoriji. Nekad su se ta prostranstva činila beskrajnim. Iz generacije u generaciju, naš životni prostor se sve više sužavao.

I opet smo mu oprostili.

Čoveku ni to nije bilo dovoljno. Sit i dokon, iz zabave je počeo da ubija naše afričke rođake, samo da bi se slikao pored njihovih leševa i izvadio im kljove od kojih je kasnije pravio ukrasne predmete.

Kada krdo afričkih slonova naiđe na groblje pripadnika svoje vrste, svi – od najvećeg, do najmanjeg – kleknu i plaču.  Da li si to znao, čoveče?

Kada lavovi, leopardi ili hijene zgrabe naše mladunče, borimo se za njegov život.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, stojimo pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Svojim telima ga branimo od gladnih napasnika. Kada mu se duša spoji sa Majkom Prirodom, svako od nas ga dodirne u znak poslednjeg pozdrava.

Ako ljudi otmu naše mladunce, izgazimo im useve i porušimo kuće. Ne činimo to iz obesti niti iz mržnje, samo tražimo da nam se vrati ono što je naše.

Pamtim svoje detinjstvo, kada sam se surlom držao za majčin rep. Roditelji su skoro dve godine čekali da dođem na ovaj svet. Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.Kao najmlađi u krdu, uživao sam sve privilegije. Na lestivici hijerarhije bio sam beznačajan, ali sam, po slonovskim zakonima, bio predodređen da jednog dana postanem vođa.

I bilo bi tako, da me nisu oteli ljudi. Ubili su moju majku, koja je sa mnom mirno brstila lišće. Mene su odveli u cirkus, u kome sam proveo narednih dvadeset godina. Dali su mi ime «Ganeš», po ljudskom božanstvu, i morao sam da naučim kako da stojim na jednoj nozi, trčim u krug, trpim da se ljuljaju na mojoj surli… Sve zarad ljudske zabave. Ako ne bih slušao, dobijao sam batine. Nisu bolele. Moja koža je debela i otporna na udarce, ali mi je srce ranjivo. Ponekad su me krotili električnom palicom. Shvatio sam da, ukoliko hoću da preživim, moram da pretrpim i sačekam svoj trenutak.

Nisam imao nijednog prijatelja. Pokušavao sam da navedem svog krotitelja da mi se barem osmehne ili kaže neku toplu reč. On je bio sićušan čovek a prema meni se ponašao kao Kralj slonova. Nisam to više mogao da podnesem i, jednog dana, zatrčao sam se na njega, oborio ga na zemlju i pritisnuo svojom nogom. Nisam imao nameru da ga ubijem; to, jednostavno, nije u slonovskoj prirodi, ali… potpuno sam izgubio kontrolu nad svojim postupcima.

Zatim su me odveli na još gore mesto – u zoološki vrt. Strpali su me u samicu, u kojoj sam imao tek toliko mesta da mogu da se okrenem. Zime sam provodio zatvoren u tom skučenom prostoru, udarajući glavom o zid i željno iščekujući proleće kada bi me puštali napolje.

Zime, proleća, leta, jeseni… pa opet zime… Već petnaest ih je prošlo, a moj život tapka u mestu, ograničenom zidovima i barijerama koje ne mogu ukloniti. Jedna noga mi otečena, izranavljena i bolna, jer, u toku hladnih dana, provedenih u samici, stojim u sopstvenom urinu. Niko nije došao da mi ublaži svrab i bol. Kupaju me retko, a ja tada pozavidim mojim afričkim i azijskim rođacima na valjanju u blatu i tuširanju mlazevima rečne vode. U proleće, kada izađem na parče slobode, vezan lancem za otečenu nogu, posetioci me maze po surli i nude mi svakojaku hranu. Uzimam. Ne zato što sam gladan, već zato što sam željan društva. Prepoznajem lica koja sam viđao i ranije, sećam se svakog, ko mi se osmehnuo. Pamtim. Beležim u svojoj glavi. Primećujem da ni svi ljudi, kao i slonovi, nisu isti. Neki me vole, neki me se plaše… Ali, niko me ne razume.Većina njih misli da se prijateljstvo slona kupuje šakom kikirikija. Mnogima se moje ljuljanje levo-desno i napred-nazad čini kao izraz raspoloženja. Ja, zapravo, na taj način ublažavam stres i bolove u nozi.

Sad sam na polovini svog slonovskog veka. No, slutim da neću izdržati toliko dugo. Živim u centru grada, punom buke i izduvnih gasova. Tuku i ovde, lome mi želju za životom. Jednog dana, noge će me izdati i ležaću, sasvim sam, do poslednjeg izdisaja.

Dok slon umire od starosti ili bolesti, celo krdo stoji pored njega, pazeći da smrt protekne dostojanstveno. Da li si to znao, čoveče?

Kada mi se duša bude spojila sa Majkom Prirodom, ko će me dodirnuti u znak poslednjeg pozdrava?

Milka Knežević Ivašković /feniks.org.rs/

---

Krdo tužnih slonova okupilo se oko beživotnog tela mladunčeta koje je uginulo zbog srčane mane, u zoo vrtu Helabrun u Minhenu…

____________________________________________________________________________

SLONICA MILA

Susret slonice sa pripadnikom svoje vrste nakon 37 godina Slonica Mila, stara 41 godinu, prvi put je srela drugog pripadnika svoje vrste nakon punih 37 godina, pošto je tri decenije živela u cirkusu kao jedini slon, a nakon toga samovala u Zoološkom vrtu grada Frenklina, na Novom Zelandu, prenosi „Dejli mejl“. Susret je bio dirljiv: nežan zagrljaj surlama preko metalne ograde. Kako stručnjaci za slonove kažu, trljanje i preplitanje surli predstavlja uobičajen način komunikacije među afričkim slonovima, pri čemu važnu ulogu igra i njihovo vrlo razvijeno čulo mirisa. Pored neveselog boravka u cirkusu, Milin život je obeležio i tragični incident. Slonica je, naime, 2012. nesrećnim slučajem zgnječila čuvarku kojoj je bila veoma privržena i koja se zalagala da se velika životinja vrati među pripadnike sopstvene vrste. Ova tragedije je, međutim, zoološki vrt Frenklina navela da pokrene akciju prikupljanja novca za Milino premeštanje u drugi zoo vrt, u kom bi bila okružena slonovima, a ne samo ljudima. Prikupljen je 1,5 milion dolara, dovoljno da slonica bude premještena u Zoološki vrt San Dijega u SAD, koji ima šest afričkih i indijskih slonova, starih od 33 do 49 godina. Drugim rečima, pravi drugari za Milu, a pošto je Meri vođa ovog malog krda, čuvari su procenili da će upoznavanje sa njom predstavljati najbolji prvi korak za uvođenje Mile u društvo.  (blic.rs)

---

I slonovi teše jedni druge

Slonovi ne samo da prepoznaju kada su članovi njihove grupe pod stresom, već teše jedni druge i to dodirima i cvrkutavim zvucima.

Svi za jednog, jedan za sve. I slonovi to znaju.

Empatija i uteha su retke među životinjama.

Samo psi, šimpanze i ljudi imaju ove osobine. Ali, istraživači sa Tajlanda, koji su izučavali azijske slonove, uočili su da i slonovi mogu da se pridruže ovoj grupi.

Kada jedan slon pokaže znake stresa, drugi se skupe oko njega kako bi mu dali svoju podršku. Ostali slonovi stavljaju delove tela u usta slona kome je teško, ispuštaju određene zvuke, dodiruju genitalije napaćenog (ali ne na taj način)…

 „Dodirivanjem genitalija, slonovi se identifikuju, a na taj način slonovi uoče probleme u ponašanju drugog slona“, rekao je jedan od koautora studije.

  Ova saznanja, kažu naučnici, mogu pomoći u očuvanju slonova, kao i približavanju prirodnog staništa čoveka i slona.

---

 

---

Priredio: Bora*S

RASPRODAJA BOLA…

TAMOiOVDE_____________________________________________

 Rasprodaja grčkih ostrva: Oaza u moru za milion i po dolara

Pritisnuti velikim poreskim nametom Grci su prinuđeni da prodaju privatna ostrva.

Ponuda „mediteranskih rajeva“ je sve bogatija, a jedna kanadska kompanija dala je oglas za čak 17 ostrva, po ceni od milion i po do 62 miliona dolara.

Prodajom zemljišta po sniženoj ceni Grci odgovaraju na potez vlade koja pokušava da većim porezima napuni državnu blagajnu. Pre samo desetak godina niko nije sanjao da će toliko ostrva biti ponuđeno na prodaju na svetskom tržištu, ali je teška ekonomska kriza dovela mnogo Grka u bezizlaznu situaciju.

Prodaja nekretnina jedno je od najčešćih rešenja za izlazak iz krize, što je već iskoristio katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani, koji je u martu potrošio manje od 12 miliona dolara za šest ostrva iz arhipelaga Ehinades.

Emir kupio arhipelag Katarski emir Hamad bin Kalifa al Tani kupio je šest ostrva iz arhipelaga Ehinades u Jonskom moru za manje od 12 miliona dolara. Emir je vladao Katarom od 1995. do juna ove godine. Ima 24 dece i planira da kupi ostrvo za svakog od njih. Njegovo bogatstvo se procenjuje na više od 11 milijardi dolara.

Porodica koja je prodala ta ostrva imala je finansijskih problema.

– Ostrva su bila u mojoj porodici više od 150 godina, ali nismo dovoljno bogati da bismo mogli zadržati tako vrednu imovinu s visokim stopama poreza – rekao je posle prodaje Denis Grivas čija je grčko-australijska porodica bila vlasnik ostrva.

Broker za luksuzne nekretnine Kristofer Bosvel, koji je dosad prodao imovinu vrednu više od 300 miliona dolara širom sveta i dobro poznaje grčko tržište nekretnina, ističe da je sada pravo vreme za kupovinu ostrva u toj zemlji.

– Od početka ekonomske krize Grčka i njena ostrva postali su privlačna prilika za ulaganje brojnim međunarodnim investitorima. Glavni razlozi za to su vrlo jednostavni: zbog recesije su nekretnine, posebno ostrva koja su uglavnom bili u vlasništvu države, prodavana kako bi se prikupio kapital i podstakle investicije – objasnio je Bosvel.

Onazisovo ostrvo prodato ruskom tajkunu   Ruski biznismen Dmitrij Ribolovljev kupio je u aprilu ostrvo Skorpios u Jonskom moru kao poklon za svoju ćerku Jekaterinu. Prodala ga je unuka grčkog tajkuna Aristotela Onazisa, a nagađa se da je cena iznosila oko 102 miliona dolara. Na ovom ostrvu venčali su se Onazis i Džeki Kenedi. Dmitrij Ribolovljev je vlasnik fudbalskog kluba Monako i poseduje 9,7 odsto udela Kiparske banke. Od Donalda Trampa je kupio vilu u Floridi za 95 miliona dolara. Ukupno bogatstvo ruskog biznismena premašuje devet milijardi dolara.

On smatra da su cene još relativno niske, anekretnine koje su bile u porodičnom vlasništvu i prenosile se niz generacija, sada su prvi put u posljednjih nekoliko desetina godina na tržištu spremne za prodaju.

Brojne agencije i agenti za nekretnine, koji posluju na globalnom nivou, trenutno po Grčkoj traže luksuznu imovinu za prodaju.

Prilika ima puno jer Grčka ima više od 15.000 kilometara obale, 190.000 plaža te 6.000 ostrva.

Dozvole za izgradnju nekretnina na privatnim ostrvima inače se ne dobijaju tako lako, zbog njihovog istorijskog značaja.

Za bilo kakav rad neophodna je dozvola od nadležnih arheoloških institucija.

Ipak, kako napominju stručnjaci, trud se svakako isplati jer je ovo izuzetno pogodan period za kupovinu ostrva.

 Irena Hadžiomerović | 22. 11. 2013.  blic.rs

---

---

OTIMANJE ZEMLJE…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Novi biznis „otimanje zemlje“

Milioni hektara zemlje u Africi, Aziji i Latinskoj Americi prelaze u ruke investitora a to „otimanje zemlje“ najviše pogađa zemljoradnike i stanovnike sela.

Foto: (sxc.hu)

 Trajanje ugovora je 99 godina, pa i više, kamate za zakup su vrlo niske – delom niže od jednog evra po hektaru godišnje.

 Proteklih godina je 33 miliona hektara zemlje u državama u razvoju i državama ubrzanog razvoja dato u zakup inostranim investitorima ili je prodato, piše Dojče vele pozivajući se na procene međunarodnih nevladinih organizacija.

 O dodatnih 54 miliona hektara se trenutno pregovara.

 Fenomen „otimanje zemlje“ naglo se proširio od 2008, kada su cene životnih namirnica na svetskom tržištu trostruko porasle, a sa njima i interesovanje za jeftinu poljoprivrednu zemlju.

 Među zainteresovanim „otimačima“ su i zemlje sa nedovoljno sopstvenih namirnica, kao što su Saudijska Arabija ili Indija, a koje na agrarnim površinama u inostranstvu žele da uzgajaju poljoprivredne proizvode za sopstveno stanovništvo.

I veliki koncerni životnih namirnica zakupljuju ili kupuju hiljade hektara velikih površina i proizvode u industrijskom stilu – na primer pirinač, soju ili biljke za gorivo. Tu su i finansijski investitori koji jeftinu zemlju vide kao mogućnost za dobitke putem špekulacija s rastućim cenama.

Posledice za stanovništvo su najčešće duboke. Oni moraju da se odvoje od zemlje na kojoj su izgrađena njihova sela.

Stotine hiljada malih poljoprivrednika zbog toga je već izgubilo egzistencijalnu osnovu.

Svetska banka i Organizacija UN za hranu i poljoprivredu (FAO), ipak i dalje ističu šanse za te regione na osnovu investiranja u zemlju. Poručju da investitori donose tehnologije i stručno znanje u ciljne države, što malim poljoprivrednicima omogućava da uče o metodama velikih agrarnih preduzeća, i poboljšava infrastrukturu zemalja.

Stvarnost je drugačija.

Mnoge države su pre svega zainteresovanje za punjenje državnih kasa sa „otete zemlje“, a mnogo manje za progres.

Izvor: b92.net (Tanjug)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

 EVO KAKO JE PODELJENO SVETSKO BAGATSTVO

Piramida svetskog bogatstva

Ova piramida koju je izradio je Kredi Svis prikazuje kako je raspodeljeno svetsko bogatstvo, kao i ogroman jaz između bogatih i siromašnih.

Ova mala piramida prikazuje kako je raspoređeno svetsko bogatstvo između ultrasuperbogatih, superbogatih, bogatih, kao i svih ostalih.

Piramida koju napravio Kredi Svis pokazuje kako 32 miliona ljudi, odnosno 0,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše 98,7 biliona dolara ili oko 41 odsto svetskog bogatstva .

Na dnu piramide vidimo da 3,2 milijarde ljudi, odnosno 68,7 odsto svetske odrasle populacije, kontroliše samo tri odsto svetskog bogatstva, ili oko 7,3 biliona dolara.

Izvor: b92.net (Tportal)

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

The Cult – Saints Are Down

 

I’m so blind, I cannot see

You’re so warm to me

I’m not there and you are here

Please take me

 

Yeah, the saints are down

Oh, the saints are down

The saints are down

The saints are down

 

Life’s so long, or short should I say?

I am here to get it on with you today

Girl, you should know that I love you more than I can say

Sometimes I fear all those things that come down on us anyway

 

But I gotta tell ya that my

My saints are down

That my saints are down

Let me tell you why

Saints are down

The saints are down

 

Hey, pretty good, what do you got to say?

Whose fucking life is it anyway?

Don’t you know anything about anybody else?

You’re so wrapped up in your tiny self

 

Oh, let me tell ya

Saints are down, yes they are

Your saints are down

Your saints are down

The saints are down

 

They’re down

And they’re not coming round

Yeah, they’re not easily found

Buried

And they’re buried in the ground

Yeah, they’re buried upside down

 

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

Saints are down

 

The saints are down

Yes they are

Yes they are, well

You’ll never see them again, no

 

Your saints are down…

 _________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

NASUKAN BROD I TRI DUHA…

TANOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Brod – hotel koji je zauvek „nasukan“

 Južna Koreja ima verovatno najneobičniji hotel na svetu – džinovski kruzer koji zapravo nikad neće zaploviti.

esuncruise.com

 

 Na ovom krstarenju ne možete dobiti morsku bolest, zato što je Sun Cruise Resort and Yaht u Čongdongjinu u Južnoj Koreji zauvek “nasukan”.

esuncruise.com

 

 Ovaj spektakularni hotel jedna je od najpopularnijih destinacija za turiste, budući da uključuje restorane, salu za venčanja, noćni klub, teren za odbojku, fitnes klu, pa čak i golf teren.

“Lažni kruzer” ima 211 soba i apartmana. Gosti mogu da uživaju u sobama na temu moreplovstva i posmatraju pogled kroz okrugle prozore.

esuncruise.com

 

 Zvuk talasa koji udaraju u palubu se tokom celog dana pušta preko razglasa, kako bi gosti imali što realističnije brodsko iskustvo.

  Osim što je neobičan, ovaj hotel je i jeftin – prenoćište košta 53 evra.

b92.net/

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Futuristički brod-hotel kao da je sleteo iz serijala „Zvezdane staze“

 Ploveći hoteli i kuće postali su u poslednjih nekoliko godina jedan od najpopularnijih trendova kome bogati i ekstravagantni ljudi naprosto ne mogu da odole. Najnoviji projekat ove vrste nosi naziv “Tri duha” (Three spirits), a reč je o plutajućem turističkom centru u obliku tri broda-hotela.

„Three spirits“ je plutajući turistički centar
u obliku tri broda-hotela

  Projekat, koji je, zapravo, magistarski rad arhitekte Filipa Kuževskog,    nastao je na osnovu njegovih bezbrojnih crteža i slikarskih studija, inspirisanih podvodnim svetom koji je imao priliku da vidi tokom svojih ronilačkih avantura.

 

  Sva tri broda imaju dizel-električni pogon i predstavljaju zasebne celine, dizajnirane tako da su potpuno nezavisne tokom perioda od 30 dana, a osmišljene su za plovidbu u ostrvskim oblastima.

  Hotel će imati čamce kojima će gosti moći da se otisnu u provod

 

 Gosti imaju privilegiju da uživaju u raznim atrakcijama. Na prvom brodu će biti plesna dvorana, na drugom kockarnica, a na trećem multifunkcionalna sala, u kojoj će se, između ostalog, igrati pozorišne predstave ili prikazivati filmovi.

 Kada se tri broda sastanu, formiraće zajednički vodeni prostor, u kome će gosti moći bezbedno da plivaju. Tu je i ronilačka kapsula, koja omogućava gostima da rone i posmatraju olupine brodova i koralne grebene. Osim toga, hotel će imati čamce kojima će gosti moći da se otisnu do mesta pogodnih za odmor.

blic.rs/M.A.

 Priredio:Bora*S

EVO ZAŠTO TE NEĆU…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________

Bogataš sponzoruši: Evo zašto te neću oženiti!

Jedan od naših stalnih slušalaca, koji se samo tako i predstavio, posalo nam je duhovit i poučan prilog koji govori o pismu koje je za kratko vreme postalo pravi hit na internetu.

 Kažu da je istinito, pa vam ga i mi prenosimo.

Naime, izvesna devojka koja je odlučila da potraži bogatog supruga putem onlajn foruma, nedavno je dobila odgovor i to od generalnog direktora finansijske korporacije “J.P. Morgan” koji joj je, što bi rekli u žargonu – objasnio.

 “Mlada i lepa djevojka“, kako je sebe opisala na forumu, postavila je pitanje šta treba da uradi da bi se udala za bogatog čoveka.

 Pismo je glasilo ovako:

 “Biću iskrena u svemu što ću ovde napisati.

Imam 25 godina i jako sam lepa. Imam stila i dobar ukus. Želja mi je da se udam za čoveka koji zarađuje najmanje 500.000 dolara godišnje. Možda mislite da sam pohlepna, ali, po meni, zarada od milion dolara godišnje u Njujorku spada u srednju klasu.

Moj zahtev je razuman. Ima li na ovom forumu neko s godišnjom platom od 500.000 dolara, a da nije oženjen? Ako ima, za njega imam jedno pitanje: Šta treba da uradim da se udam za tebe? Oni koje sam dosad upoznala najviše su zarađivali 250.000 godišnje i to je, izgleda, moja gornja granica. Ako neko želi da se preseli u rezidencijalnu četvrt na zapadu Njujorka, 250.000 jednostavno nije dovoljno.

Zbog toga, ovde ponizno postavljam nekoliko pitanja:

1) Gde se najčešće druže bogate neženje? (Navesti adrese barova u koje izlaze)

2) Na koju starosnu grupu treba da ciljam?

3) Zašto je većina supruga bogataša prosečnog izgleda?

4) Kako odlučujete koja će biti vaša supruga, a koja samo devojka?

Gospođica Priti“.

 Gospođici je odgovor ubrzo stigao, i to od strane nikog drugog do direktora korporacije “J.P. Morgan”:

“Pročitao sam tvoj post s velikim zanimanjem. Postoji mnogo devojaka koje imaju slična pitanja kao što su tvoja.

Dopusti mi da ti odgovorim iz profesionalnog ugla. Moj godišnji prihod je veći od 500.000 dolara, što zadovoljava tvoje potrebe.

S gledišta poslovne osobe, bila bi loša odluka oženiti tebe. Ostavimo pojedinosti na stranu i pokušajmo na to gledati kao na razmenu “lepote” za “novac”. Osoba A pruža lepotu, dok osoba B tu lepotu plaća novcem.

Međutim, ovdje postoji jedan ozbiljan problem. Tvoja lepota će nestati, ali moj novac neće, bar ne bez nekog ozbiljnog razloga. Činjenica je da se moj prihod može uvećavati iz godine u godinu, dok ti iz godine u godinu teško možeš da budeš lepša.

Stoga, s gledišta ekonomije, ja sam uvažavanje imovine, a ti si amortizacija imovine. Ako je tvoja imovina samo lepota, ona za deset godina neće vrediti ništa. Rečnikom Vol Strita, svaka trgovina ima početnu tačku, a izlazak s tobom je “tačka početka trgovine”.

Ako je trgovinska vrednost nečega pala, mi ćemo je prodati jer nije dobra ideja držati dugoročno nešto što propada. Možda će ti ovo grubo zvučati, ali propadanjem tvoje lepote biznismen će te prodati ili dati pod “zakup”.

I pazi devojko, onaj ko zarađuje 500.000 dolara godišnje nije budala. Možda će izaći s tobom, ali te neće oženiti. Savetovao bih te da odustaneš od svoje potrage za bogatim čovekom. Inače, i sama možeš da postaneš uspešna i da zarađuješ 500.000 godišnje. Za to imaš više šanse nego da oženiš bogatu budalu”.

 

Stvarno joj je “objasnio”, zar ne?

Izvor: 202beograd202.wordpress.com

NE PITAM ZA CENU…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Na isteku ove bezuspešno pripremane „apokaliptične“ godine, ipak smo ušli  u dane, praznične i razdragane.

Vredno i pošteno radeći , pored svih svakonoćnih i dnevnih, kvartalnih i sezonskih zadovoljstava, uspeli smo i da zaradimo i uštedimo.

Novac (a šta ste vi pomislili). Da. Novac, taj jedini nam vredan i pravedan ekvivalenat za uloženu krv i znoj. Novac, to zlatno tele, zbog kojeg smo došli na svet ovaj i ovakav, zbog kojeg jedino i vredi živeti. Svi ostali razlozi su puka iluzija, zamajavanje, gubljenje dragocenog vremena a samim tim i novca, jer „vreme je novac“.

Oni i nisu čak ni činjenica. Beznačajni, nevidljivi, subjektivni i nije ih  vredno ni pominjati.

Zatoo, u skladu sa napred(nim)  pravilom, ne gubimo vreme, nego, nabubreli novčanik ili napupelu karticu u ruke, pa u kupovinu. Sve je na prodaju.

Jer, da novca nije, ko bi u sebe i drugog, ovo mogao da ulije. A sve od priloženog dole manje, izvinte me, je beznadežno Stanje !

Halo, Nosač broj 8!

Bora*S

---

 NAJSKUPLJIH 10 ALKOHOLNIH PIĆA NA SVETU

10. Flaša piva – 100$

 Najjače pivo na svetu, San Adamsova „Utopija“, sa procentom alkohola od čak 25%, dolazi zapakovano u interesantnu, ekskluzivnu bocu i u prodaji  košta oko 100$. Međutim, za prvu flasu piva „Tutankamon Ale“ plaćeno je čak 7.686 dolara.

Pivo je razvijano od strane naučnika Univerziteta u Kembridžu na osnovu recepta pronađenog na egipatskim hijeroglifima, kao i talogu pronađenom u jednim od Tutankamonovih podzemnih odaja. Ostala piva osim prve flaše prodata su za 76$ po boci.

9. Burbon – 350$

Burbon „Evan Vilijams“ star 23 godine, dostigao je elitu među alkoholnim pićima prodajući se za 350$ po flaši.

Moguće ga je kupiti jedino u destileriji gde se proizvodi.

 

8. Konjak – 10.000 $

Velike destilerije konjaka uvek se takmiče koja će proizvesti super-ultra-mega-giga ekskluzivan konjak. Poslednji takav proizvod došao je iz destilerije Remi Martin kao najekskluzivniji „Luis XIII“ konjak – „Crni biser“, a prodaje se za 10.000$ po flasi.

Za razliku od običnog Luisa XIII, Crni biser se dobija mešanjem više od 1.200 različitih sorti starosti 40-100 godina.

Toliko je ekskluzivan da se prodaje samo preko pozivnica, a nemoguće ga je pogledati ni na njihovom sajtu – neophodna vam je lozinka.

 

7. Boca šampanjca – 14.730 $

Šampanjac – jedno od najekskluzivnijih pića na svetu. Godine 2005. , boca šampanjca „Metuzalema“ iz 1990.  dostigla je na aukciji cenu od 14.730 dolara.

„Metuzalem“ je u stvari džinovska boca u koju stane osam klasičnih flaša od 0,7 litara, što kada se preračuna daje cenu od 1.841 dolar po boci…

 

6. Rum – 54.000 $

Jamajčanski rum po ceni od 54.000 dolara?

Nedavno su pronađene četiri boce ruma iz 1940. godine, što je najverovatnije i uticalo da cena bude ovako visoka.

Zaista nismo mislili da je rum dovoljno u trendu da dostigne ovoliku cenu.

 

5. Škotski viski – 75.000 $

Boca škotskog viskija „The Macallan“ iz 1926. godine prodata je 2005. godine jednom juznokorejskom biznismenu po ceni od čak 75.000 dolara.

Kao i mnoge stvari na ovoj listi, cena nije visoka zbog raskošne ambalaže, nego znog onoga što je u njoj.

Želite da ga probate?

Ostalo je još par primeraka u kazinu u Atlantik Sitiju u SAD, a cena za jednu časicu je 3.300 dolara.

Pa ko voli nek izvoli…

 

4. Flaša vina – 160.000 $

Na aukciji u Sotbiju 1985. godine, boca vina „Sate Lafit“ iz 1787. godine prodata je za 160.000 dolara.

Čak i bez izračunavanja inflacije, ovo je i dalje najskuplja flaša vina ikada prodata.

Ali zašto toliko dati za bocu kiselog vinskog sirćeta?

Pa ova flaša je bila u posedu Tomasa Džefersona, čiji su inicijali ugravirani u samu bocu…

 

3. Flaša Irskog viskija – 200.000 $

Pronađena 2005. godine, ova flaša viskija potiče iz Irske destilarije „Nun’s Island“, koja je ugašena 1908. godine. Godinama se bezuspešno tragalo za bar nekim ostatkom koji potiče iz nje, sve dok se jednog dana u prodavnici pića nije pojavio čovek sa flašom u ruci i pitao da li ovo možda nešto vredi.

Vredi i te kako – čak 200.000 dolara prema procenama stručnjaka!

Međutim, iako je već dve godine na aukciji, ovaj redak primerak nije pronašao svog kupca, a ako se on i nađe, ovo će biti najskuplja flaša viskija ikada prodata.

 

2. Flaša votke – 1.000.000+ $

Koliko bi ste trebali biti ludi da za flašu alkoholnog pića izdvojite milion dolara?

Medjutim, votka „Diva“ je zaista specijalna. Ova trostruko destilovana votka filtrirana je ugljenikom. I to ne bilo kakvim. Filtrirana je kroz komadiće dijamanta!

Medjutim, ono sto zaista podiže cenu je ručno pravljena boca. Unutar nje nalazi se drago kamenje čiji broj i vrstu određuje kupac u zavisnosti od toga koliko želi da plati za nju…

 

1. Flaša tekile – 1.500.000 $

Najskuplja flaša tekile ikada prodata je boca „Tekile Lej“ od 0.925 l stare šest godina 100% destilovane od biljke plave agave.  Bila je zapakovana u bocu od čiste platine i dostigla je cenu od 225.000 dolara. Ukoliko imate „ogranicen budžet“ mozete kupiti jeftiniju verziju (boca je napravljena pola-pola od zlata i platine) za 150.000 dolara. Ista kompanija je napravila i flašu od milion evra (1,5 miliona dolara) od platine i ukrašenu dijamantima, međutim izgleda da im je užasno teško da je prodaju, pošto nude 100.000 evra onome ko pronađe kupca.

Ukoliko se proda, ovo će biti najskuplja prodata flaša alkoholnog pića ikada na svetu. Zanimljivo kompanija nije pravila diskriminaciju u vezi toga šta se nalazi u boci, ukoliko želite, mogu da je napune i najobičnijim konjakom…

izvor: listverse.com/zezas.me

__________________________________________________________________________________

MOJE VREME U PIVNICAMA RAJAČKIM…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________

Hoće li lokalitet Rajačke pivnice uskoro postati deo svetske kulturne baštine?

Rajac. Od davnina čuveno po vinogradima i vinu srpsko selo u Negotinskoj krajini.

A opet, gajenje loze, način spravljanja vina, čuvanja i njegov kvalitet u ovom delu Srbije doprineli su da ovo vinogorje  zauzme istaknuto mesto i ulogu u istoriji srpskog vinarstva, dugoj više od hiljadu godina.

Vina iz Negotinskog vinogorja su još pre nekoliko vekova išla put tadašnjih evropskih prestonica.

Pilo se ovo vino u Beču, Švajcarskoj, Rusiji, Nemačkoj, Rumuniji…

Za takav uspeh zaslužni su izizetan kvalitet grožđa iz ovog vinogorja, tradicionalno visoko tehnološko umeće spravljanja vina, a posebno njegovo skladištenje, ”nega” i čuvanje u za to specijalno građenim objektima, vinskim podrumima-pivnicama.

Ovakvi objekti građeni su kao zasebna mala naselja izvan ljudskih naseobina, kako bi vino „radilo i sazrevalo” u miru i tišini, daleko od bilo kakve buke, mirisa…

Izgradnja vinskih podruma-pivnica u Negotinskoj Krajini počela je u 18. veku.

Građene su od  mekog žutog kamena, peščara, često tesanog, od brvana ili bondruka, ukopanih zadnjih zidova u tle, debelih i preko 60 cm, što omogućava postojanu temperaturu i vlažnost pogodnu,  idealnu za čuvanje vina.

Ovakvi vinski kompleksi građeni su na lokacijama u celoj Negotinskoj krajini, ali su vremenom mnogi od njih potpuno uništeni i nestali. Do današnjih dana, kao svedoci izuzetne kulturne vrednosti ostale su sačuvane Rajačke, Rogljevske, Smedovačke, Štubičke i Bratujevačke pivnice.

Zanimljivo je, da je nekada najveci kompleks pivnica bio u selu Tamnič. Ovaj kompleks je bio uzuzetan, sa kamenom popločanim ulicama i trgovima na kojima su radile i trgovine.

Njega praktično, nažalost, više nema. Poslednja kamena pivnica u ovom kompleksu porušena je 1955. godine.

Nemerljiva šteta.

Ali, na sreću, danas najbolje očuvani i reprezentativan lokalitet ove vrste, su Rajačke pivnice.

Nalaze se nedaleko od pomenutog sela Rajac, na brdu pored reke Timok, udaljene od Negotina 25, a od Zaječara 50 kilometara.

Predstavljaju jedinstven arhitektonski kompleks, lepih, precizno urađenih kuća i vinskih podruma, nastao od polovine 18. do tridesetih godina 20. veka. Kompleks čini 270 pivnica oko centralnog trga sa česmom.

Građene su na već opisan način od tesanog kamena i brvana, a pokrivene ćeramidom. Podrumi su delimično ukopani u zemlju, što omogućava veoma dobru stabilnost temperature i vlage tokom godine. Na spratu su građene prostorije za boravak u doba berbe, muljanja grožđa i negovanja vina.

Između objekata vijugaju uličice raznih širina, koje se „susreću” na trgovima, a između njih bunari…

Danas ovaj lokalitet odiše atmosferom minulih vremena, ali i nudi nove sadržaje prilagođene vremenu i zahtevima tržišta: smeštaj, dobra vina, tradicionalnu hranu ovog podneblja, kulinarske specijalitete, obilazak okoliša, proizvode domaće radinosti, suvenire…

Pored ovog napred lepog izrečenog, nešto što je na mene ostavilo loš utisak, su naizgled banalne, ali za pravilan razvoj i rast ovog zaista jedinstvenog kulturnog i turističkog bisera, preteće činjenice: jako loša dostupnost ( deo puta do samog lokaliteta je u nedopustivo lošem stanju), nedostatak dovoljnih količina vode i čini se prilično ubrzana, nekontrolisana urbanizacija čitavog lokaliteta.

I sad se vraćam na početak ovog teksta, odnosno na pitanje kojim on počinje.

Naime, Rajačke pivnice, Smederevska tvrđava, Caričin grad, manastir Manasija i grad Bač sa okolinom, – kandidati su Srbije za upis na listu svetske kulturne baštine UNESC-a, a našli su se među nominovanima koje je usvojio Komitet za svetsku baštinu te organizacije Ujedinjenih nacija.

Kako kažu stručnjaci, dva od ovih pet lokaliteta imaju i pored izuzetno strogih i specifičnih kriterijuma, realne šanse da postanu deo svetske kulturne baštine.

Hoće li to baš biti unikatne i autentične Rajačke pivnice?

Priredio: Bora*S

________________________________________________________________________________________________________