SVET GUBI BITKU PROTIV EBOLE…

TAMOiOVDE-logo

Međunarodna grupa „Lekari bez granica“ upozorila je da svet gubi bitku protiv ebole i ocenila da su centri za lečenje te smrtonosne bolesti u zapadnoj Africi „svedeni na mesta gde ljudi idu da umru sami“.

Ebola-Liberija

Zdravstveni radnici u Liberiji


Zvaničnici UN zamolili su svetske vlade da pošalju lekare i drugo medicinsko osoblje, kao i neophodne medicinske potrepštine u ugrožena područja.
U međuvremenu, u Liberiji je jedna misionarska organizacija objavila da je ebolom inficiran još jedan američki lekar.

Predsednica „Lekara bez granica“, koji su od marta u zapadnoj Africi lečili više od 1.000 obolelih od ebole, rekla je da su savladani tom bolešću. Ona je pozvala druge zemlje da pošalju civilno i vojno medicinsko osoblje u pogođene zemlje.

„Šest meseci najgore epidemije ebole u istoriji, svet gubi bitku sa njom. Centri za lečenje ebole svedeni su na mesta na koja ljudi idu da umru sami, gde se nudi jedva malo više od ublažavanja muka“, rekla je direktorka „Lekara bez granica“, Džoan Liju.

Prema njenim rečima, u Sjera Leoneu zaražena tela trule po ulicama. „Liberija mora da izgradi novi krematorijum umesto novog centra za lečenje ebole“, poručila je Liju.

Prošlog meseca, dva obolela Amerikanca, uključujući jednog iz iste misionarske grupe iz koje je i novooboleli američki građanin, evakuisani su iz Liberije u SAD gde su primili eksperimentalni lek „zmap“, posle čega su se oporavili.
Američki zdravstveni zvaničnici objavili su ugovor vredan 24,9 miliona dolara na 18 meseci sa farmaceutskom kompanijom „Map biofarmaseutikals“, kako bi se ubrzala proizvodnja „zmapa“.

Kao deo projekta, „Map“ će proizvesti malu dozu leka za bezbednosne testove u ranoj fazi, dok će zajedno sa američkim Sekretarijatom za zdravlje i ljudske resurse raditi na ubrzanju proizvodnog procesa.
Izvor:www.rts.rs

______________________________________________________________________________________________

Ebola: Pet zemalja i jedan strah

Ministri zdravlja zapadnoafričkih zemalja razgovarali su u Gani o borbi protiv epidemije ebole. Sve njih povezuje strah od širenja virusa, a svaka zemlja suočava se sa posebnim izazovima.

 0,,17887090_303,00Po najnovijim navodima Svetske zdravstvene organizacije, u Africi je otkriveno preko 3.000 bolesnika kod kojih se sumnja na ebolu, a od virusa je za sada preminulo 1.552 osoba. Ta institucija Ujedinjenih nacija upozorava da će biti još mnogo obolelih pre nego što se zaraza stavi pod kontrolu. Dojče vele ispituje situaciju u pet direktno pogođenih zemalja.

Gvineja
Naučnici veruju da je virus otpočeo svoj smrtonosni pohod upravo unutar granica Gvineje, decembra 2013. Prvi potvrđeni slučaj bio je dvogodišnji dečak u selu Meliandu na jugoistoku zemlje. Dete je ubrzo umrlo, a nakon njega preminuli su i njegova majka, sestra i baka. Virus se brzo širio ovom zemljom – već u martu 2014, gvinejsko ministarstvo zdravlja obavestilo je SZO da je ebola u toj zemlji odnela 59 života. „Epidemija je prosto ubila naš zdravstveni sistem“, kaže za DW resorni ministar Remi Lama. „Taj zdravstveni sistem ionako nije imao obučeno osoblje i opremu da se pobrine za takvu zarazu.“

0,,17872107_404,00

Ebola ubija svakog drugog obolelog

Na početku, lekari u Gani često nisu pravilno dijagnostifikovali ebolu, pošto u tom regionu ranije nije ovog virusa. „To je bilio potpuno iznenađenje za zapadnoafričke zemlje“, kaže Lama. Ni medijske kampanje o ovoj bolesti nisu zaustavile njeno širenje. „Kada su ljudi u bolnicama čuli da nema vakcine ili leka koji bi mogao da ih zaštiti od ebole, okrenuli su se tradicionalnim nadrilekarima“, kaže ministar zdravlja. Broj smrti od ebole i dalje raste.

Liberija
Preko granice Gvineje, virus je stigao do Monrovije, glavnog grada Liberije, sredinom juna. Oko mesec dana kasnije, u razjarena masa demonstranta napala je centar za izolaciju bolesnika u siromašnom monrovijskom naselju Vest Point, pa su vlasti stavile celu oblast pod karantin i zavele policijski čas. Čini se da to nije bilo dovoljno.

0,,17875859_401,00„Danas je ebola prisutna po celom gradu“, kaže Lindis Haram, koordinator Lekara bez granica u Monroviji. „U svim četvrtima, svim naseljima ljudi umiru i razboljevaju se svakog dana.“ Čak i uz međunarodnu pomoć i strano medicinsko osoblje, sistem je jednostavno preopterećen, kaže Haram: „Ima previše bolesnika i odgovor države je preslab“. U Liberiji je do sada od ebole umrlo 700 ljudi i ta zemlja je najteže pogođena virusom.

Sijera Leone
Ubrzo nakon izbijanja epidemije, susedne zemlje počele su da skeniraju putnike na graničnim prelazima i traže znake groznice. Pojedine države su jednostavno zabranile prelazak na svoju teritoriju. Sredinom avgusta, vlasti u Liberiji naredili su svojim oružanim snagama da pucaju na svakog ko pokuša da se ilegalno prebaci preko granice iz susednog Sijera Leonea – države koja se još uvek oporavlja od građanskog rata tokom devedesetih. Mnoge avio-kompanije takođe su obustavile svoje letove za Fritaun, prestonicu Sijera Leonea, uključujući tu Britiš Ervejz i Er Frans.

0,,17869000_404,00Liberija je poslala policiju da obezbedi karantin
Budući da strane vlade apeluju na svoje građane da napuste region i mnoge međunarodne kompanije povlače svoje zaposlene, mere zaštite od bolesti polako počinju da koče ekonomski rast u zapadnoj Africi. Predsednik Afričke banke za razvoj Donald Kaberuka obećao je hitnu pomoć od 60 miliona dolara tokom nedavne posete Fritaunu, i apelovao na investitore da se vrate u zemlju. „Moje prisustvo ovde šalje signal. Hajde da uspostavimo ograničenja na osnovu preporuka SZO, ali sve preko toga će na duži rok doneti štetu po naše ekonomije, trgovinu, prosperitet u regiji.“

Nigerija
Vlasti u Lagosu, namnogoljudnijem grad u Nigeriji i ekonomskom čvorištu zapadne Afrike, prijavile su prvi slučaj ebole 25. jula. Virus je stigao sa pacijentom koji je iz Monrovije, prestonice Liberije doputovao u Lagos. Međutim, nasuprot vlastima u Gvineji, Liberiji i Sijera Leoneu, čini se da je Nigerija dorasla izazovima smrtonosne epidemije, kaže Džon Vertefil, iz tima američkog Centra za kontrolu bolesti, koji se nalazi na terenu u Nigeriji: „Moramo da priznamo da je vlada brzo reagovala na prvi slučaj ebole“, kaže on.
Osobe u kontaktu sa pacijentom bile su pronađene, proverene i, ukoliko je to bilo potrebno, stavljene u karantin. Uspostavljen je i krizni centar a na radiju i televiziji su bez prekida emitovane informacije o higijeni i zaštiti protiv bolesti. Ipak, uprkos svim tim naporima, ebola je uspela da napusti Lagos i da uzme život jednog lekara u Port Hakoru, na jugu zemlje.

Demokratska Republika Kongo

0,,17858731_404,00

Putinici na aerodromima prolaze kroz kontrole

Kada je ministar zdravlja ove centralnoafričke zemlje Feliks Kabange Numbi obavestio javnost o izbijanju ebole u provinciji Ekvater 24 avgusta, naglasio je da ti slučajevi nisu povezani sa epidemijom koja se proširila po zapadnoj Africi. Stručnjaci su kasnije potvrdili da je virus u to zemlji drugačiji, i verovatno i manje opasan. Ministar Numbi nije pozvan na krizne dogovore u Akri, prestonici Gane, koje je krajem avgusta organizovala Ekonomska zajednica zapadnoafričkih država.
Svetska zdravstvena organizacija upozorava da se bolest i dalje širi i da može da pređe granice Liberije, Sijera Leonea, Gvineje i Nigerije. „Naravno, pridošlice iz pogođenih zemalja najverovatnije će se pojaviti u susednim državama. Zbog toga te susedne države moraju da budu posebno oprezne“, kaže Nika Aleksandar, portparolka Centra za koordinaciju SZO u Konakriju, u Gvineji. „Ali SZO je apelovao na sve zemlje na svetu da se pripreme ako se pojavi slučaj ebole.“

Autor Peter Hile / dj

Izvor:dw.de

______________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

Advertisements

VIDOVDAN-SIMBOL KOLEKTIVNOG IDENTITETA SRBA…

tamoiovde-logo

vidovan,-kosovski-boj-wide-jpg_660x330

Uroš Predić-Kosovka devojka

Danas je verski i državni praznik Vidovdan kao pomen na stradanje Srba i kneza Lazara Hrebeljanovića u bici protiv turske vojske na Kosovu polju 1389. godine.

Kao državni praznik obeležava se radno, a u spomen na Kosovsku bitku, koja se odigrala 28. juna 1389, odnosno 15. juna po starom kalendaru na Gazimestanu i predstavlja prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima.
fTo je, prema mišljenju istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta.

Simbolizuje slobodu, otpor tuđinu, negovanje patriotizma, nacionalnog bića, viteštva i herojstva, ali i prekretnicu posle perioda uspona pod vladarima iz dinastije Nemanjića.
Poseban značaj Vidovdan je dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a kao zvaničan državni praznik uveden je 1889. na 500-tu godišnjicu od Kosovskog boja.
Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik.
U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600-tu godišnjicu Kosovske bitke.

Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka, a na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta cveta crveni kosovski božur.

Na polju Kosovu 1389. odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Pretpostavlja se da je turski sultan Murat Prvi, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca.
Izvor:rtv.rs/

_____________________________________________________________________________________________________

Jedno objašnjenje slike „Kosovka devojka“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1389. godine na polju Kosovu odigrala se presudna bitka između srpske i turske vojske, koja je otvorila vrata Turcima za dalji prodor u Evropu. Oskudni istorijski podaci ne otkrivaju tok bitke, čak ni ko je pobedio.

Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

narodnimuzej.rs/images/Nadezda-Petrovic-kosovski-bozuri-Gracanica-1913.

Pretpostavlja se da je turski sultan Murat I, koji je na Kosovo stigao sa sinovima Bajazitom (potonji sultan Bajazit I) i Jakubom, predvodio 40.000 vojnika, a da je srpski knez Lazar Hrebeljanović sakupio 25.000 boraca. Kralj „Srbljem i Bosni“ Tvrtko I Kotromanić – koji je knezu Lazaru pritekao u pomoć odredom pod komandom velikog vojvode Vlatka Vukovića – pisao je Trogiranima 1. avgusta 1389. o pobedi nad Turcima.

Slično pismo je Tvrtko poslao i u Firencu, odakle mu je odgovoreno da već znaju za turski poraz. Na pobedu Srba posredno ukazuje i dnevnik s puta u Carigrad ruskog mitropolita Pimena, u kojem se pominju veliki neredi u Turskoj 12 dana posle Kosovske bitke.

U bici su poginula oba vladara: Lazara su Turci zarobili i posekli, a Murata I je ubio srpski ratnik Miloš Obilić.

U svakom slučaju, nesporna je posledica bila da je Srbija ubrzo postala vazalna država. Kosovska bitka postala je predmet legende, prvo kod čuvenog pisca srednjovekovne Srbije Konstantina Filozofa u „Životu despota Stefana Lazarevića“, zatim kod dubrovačkog istoričara Mavra Orbina u delu „Il Regno degli Slavi“ (Kraljevstvo Slovena) objavljenom 1601. – koje je u stvari prva prava istorija Srba, a najviše preko ciklusa srpskih narodnih epskih pesama.
Izvor:rtv.rs/Tanjug 28. jun 2014.

_____________________________________________________________________________________________________

Stihove napisao Milan Rakic 1912. godine
Izvođač: bend „357“

_____________________________________________________________________________________________________

_____________________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

VREME HEROJA I SMRTI – KOLUBARSKA BITKA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________

tamoiovde-logo

Na današnji dan, 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći

Jedno od najvećih stratišta srpskog naroda, Kolubarska bitka vođena je na frontu dugom 150 kilometara, protiv dva puta brojnijeg i nesrazmerno jače opremljenog zavojevača vojske Austrougarske carevine.

Tada je jedna mala srpska zemlja bacila u ovaj sudbonosni sudar 250000 boraca koje su činili svi ljudi grada i sela, sva inteligencija i čitav podmladak jednog naroda.

  Komandant austrougarskih snaga general Oskar fon Poćorek komanduje bitkom prvo iz Tuzle, a zatim iz Banje Koviljače. Pred sam početak bitke izveštava carevinu rečima: “Srpske jedinice se povlače u neredu prema Kragujevcu i nema izgleda za borbu“.

Naime Poćorek je očekivao da će gro srpskih snaga braniti grad Valjevo, da će uspeti da potisne srpsku vojsku i da je na reci Kolubari, koja se izlila tri kilometra oko sebe, uništi. Srpska vrhovna komanda ga je preduhitrila naredivši svojoj Prvoj armiji da brani Valjevo, a ostalim jedinicama da se na vreme povuku preko reke Kolubare.

Tako je 16. novembra 1914. godine počela čuvena Kolubarska bitka koja je trajala trideset dana i noći.

Jedno od glavnih žarišta bitke na Kolubari je bilo Vrače brdo koje se nalazi nadomak Lazarevca, a koje je bilo po petnaest puta u toku dana čas u rukama jednih, čas u rukama drugih. Na ovom brdu je izginulo oko 20 000 srpskih i 30 000 austrougarskih vojnika. Svi su oni zajedno pohranjeni u spomen kosturnici crkve Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu, po čemu je naš srpski narod jedinstven u svetu.

Naime, udostojili smo svoje neprijatelje, koji su nam naneli toliko zla, palili zemlju, vešali žene, decu i ostalo civilno stanovništvo, toga da budu sahranjeni u kripti jedne od najlepših naših crkava i time ih po dostojanstvu izjednačili sa svojim kraljevima koje smo na isti način pohranili u kripti crkve Sv. Vel. Georgija na Oplencu.

Ova bitka se izučava na svetskim vojnim akademijama, a karakteristična je po tome što se jedna mala vojska suprotstavila jednoj velikoj sili i pobedila. Naš vojnik je pobedio hrabrošću, vojnom taktikom i veštinom. Poznato je da je naš vojnik bio hrabar, disciplinovan i veoma poslušan, evo i jednog primera te discipline.

Sa kote Mačkov kamen jedan poručnik šalje svoj izveštaj komandantu:

„Gospodine majore na ovoj koti je pola moje jedinice izginulo, dozvolite mi da se povučem.“
„Ne dozvoljavam.“, odgovara komandant, inače major Tucaković poreklom iz Užica.

Malo kasnije opet se poručnik obraća majoru:
„Gospodine, mitraljez mi je pogodio obe noge, dozvolite mi da odem da se previjem, krvarim.“
„Krvari, ne dozvoljavam.“, odgovora major.

Nešto kasnije major se obraća poručniku:
„Sine, izdrži još malo, Srbija gleda u tvoja leđa.“

Srpska vojska je i vojno-taktički pobedila austrougarsku vojnu silu. Naime, kad je srpska komanda prozrela šta Poćorek sprema, a on je krenuo sa svojom petom armijom na Beograd, naredila je svojim snagama da se povuku iz Beograda i da se zbiju oko reke Kolubare 40 kilometara od Beograda. Ostala je samo jedna jedinica za odbranu grada Beograda, mala ali izuzetno hrabra vojska, koja je branila Beograd, ali ga nije odbranila.

Neprijatelj 3. decembra ulazi u Beograd. Istog dana Austrougari prave jednu veliku vojnu paradu kojoj prisustvuje i sam Poćorek. Svetska štampa piše da srpski vojnik više ne postoji, a po celoj austrougarskoj carevini deljene su ironične posmrtne liste da je grad Beograd umro.

General Živojin Mišić

Komandant prve armije general Živojin Mišić 2. decembra izdaje naredbu na svoju ruku u Gornjem Milanovcu, jer se vrhovna komanda nije složila, da se rano izjutra 3. decembra krene u kontraofanzivu i da se napadne neprijateljska šesta armija.

Mišić je dobro ocenio situaciju jer se nosio mišlju da iskoristi slavlje Poćoreka u Beogradu. Imao sam čast da u našoj crkvi u Lazarevcu razgovaram sa komandirom prve čete koja je izvršila proboj, jedan je od 1300 kaplara, koji opisujući proboj kaže:

Na Suvoboru je moja četa puzila jednom prostranom livadom prema neprijateljskim rovovima. Čitavu livadu je prekrila gusta magla, ali na moju nesreću i mojih vojnika, magla je iza naših leđa počela polako da se diže i postojala je opasnost da nam neprijatelj otkrije položaje. U takvoj situaciji bio sam u kratkoj nedoumici, a zatim sam naredio juriš. Pošto je trubač zasvirao juriš, veoma poznat švabama, neprijateljski vojnici su napustili svoje rovove i dali se u bekstvo. Tako smo bez mnogo napora zauzeli neprijateljske rovove. Ovaj događaj se brzo raširio po čitavom frontu, na kome se vrlo brzo krenulo u kontraofanzivu“.

Vojvoda Stepa Stepanović

Ovaj poraz je bio Poćoreku treći za redom u njegovoj vojnoj karijeri. Prvi je bio 28. juna 1914. god. u Sarajevu, prilikom atentata na prestolonaslednika Ferdinanda, bio je u automobilu sa prestolonaslednikom. Drugi, pak u avgustu mesecu iste godine i porazu u bici na Ceru, a treći na Kolubari.

Sam austrougarski car koji mu je za pobedu na Drini dodelio najviše odlikovanje, posle Kolubarske bitke je izjavio: “Znao sam, ne može se magarac sa lavom izboriti“.

Po narodnosti Poćorek je bio Čeh, a posle Kolubarske bitke nije pominjan u austrougarskim vojnim krugovima. Poručivali su mu iz vrhovne komande da izvrši samoubistvo, odnosno da se obesi. On im je na to odgovorio: „Kada doživim da jedan austrougarski vojskovođa pobedi srpsku vojsku, tada ću to učiniti“.

Pre Kolubarske bitke odigrala se avgusta meseca bitka na Ceru gde je austrougarska doživela poraz, ali prilikom povlačenja, naročito u Mačvi neprijatelj je palio srpska sela i vešao srpski narod. Zbog toga se za vreme Kolubarske bitke narod povlačio sa vojskom jer nije smeo da čeka neprijatelja. Bilo je to vreme smrti , kako kaže Dobrica Ćosić.

1300 kaplara

U borbi za Vrače brdo 20. novembra, poginuo je i Dimitrije Tucović. Prvo je bio sahranjen pod jednim hrastom na samom bojištu, pa je zatim prenet na šušnjarsko groblje, a odatle u spomen kosturnicu gde mu je telo bilo položeno u sanduk broj tri. Izvesni Draža Marković, tadašnji funkcioner, je preneo njegovo telo na Slaviju.

Srpski narod je u toku Cerske i Kolubarske bitke mnogo postradao, ali upečatljiv je primer jedne majke koja je povlačeći se ispred Austrougara sa sobom vodila i svoja tri sina, dvojicu za ruke, a trećega u torbi na leđima. Posle dugog puta, umora, golotilje, gladi, majka odlučuje da jednog od njih ostavi, a to je značilo skoro sigurnu smrt.

Posle dugog razmišljanja i borbe sa sobom odluka je pala na najmlađeg u torbi. Majka ga ostavlja na jednoj steni i odlazi, ali okranuvši se, dete se na nju nasmeje, a ona sažalivši se vraća se da ga uzme i nastavlja dalje put.

Nakon dužeg puta, majka ne može dalje i opet odlučuje da ostavi najmlađeg sina, ali opet okrenuvši se da ga vidi još jednom, ona se vraća i uzima sina i kako je znala i umela uspeva da pronese svoja tri sina kroz ratni vihor.

Naredne 1915. godine u Srbiji je harao pegavi tifus. Oba starija sina su podlegla bolesti i umrla, a majci je ostao u životu jedino najmlađi sin koga je ona htela da ostavi, da je gleda i brine o njoj. Naš narod za to ima jednu lepu poslovicu koja kaže: „Na mrđanu kuća ostaje“.

Najveće zasluge za pobedu u Kolubarskoj bici pripadaju vojvodi Živojinu Mišiću komandantu prve armije. Značajno mesto pripada i vojvodi Stepi Stepanoviću, koji je rođen na Torlaku i čitav život proveo u vojnoj službi. Sa svojom Drugom armijom bio je sve do osloobođenja. Sa svojom vojskom je prošao golgotu Albanije, ostrva Krfa i Vida, na kojima su mnogi srpski vojnici ostavili svoje kosti. Odlikovao se skromnošću tako da iako je bio srpski vojvoda nije imao svoju poslugu, jeo je iz vojničke činije, a čitav život spavao u vojničkom krevetu.

Pored vojnika Prve i Druge armije u ovoj spomen kosturnici sahranjene su i kosti vojnika Treće armije kojom je komandovao general Pavle Jurišić – Šturm, kao i vojnici užičkog korpusa sa komandantom Aleksom Vukomanovićem. Najveći broj izginulih u Kolubarskoj bici, tačnije 75 posto čine vojnici moravske jedinice.

Kasnija istorijska dešavanja, naročito ona posle Drugog svetskog rata, kreirana od strane lojalnih sledbenika komunističke revolucije, načinila su jednu istorijsku nepravdu radi očuvanja bratstva i jedinstva među jugoslovenskim narodima.

Naime, na predlog i naredbu tadašnjeg visokog funkcionera komunističke partije, Jovana Veselinova, negde pred proslavu pedesetogodišnjice Kolubarske bitke (1964. god), broj od 250000 srpskih vojnika koji su učestvovali u Kolubarskoj bici je u spomen- kosturnici vidno izbrisan i prepravljen na 120000, a sve to na račun ostalih jugoslovenskih naroda, koji su istini za volju učestvovali u Kolubarskoj bici, ali zasigurno ne na našoj, srpskoj već neprijateljskoj strani.

Kada je ušao u spomen – kosturnicu i video na zidu brojku od 250000, rekao je „Mnogo je to“, i bez skrupule i trunke poštovanja prema tim žrtvama odokativnom metodom rekao neka to bude naprimer 120000. Šta drugo reći do „srpska sramota“.

Prekrajali smo istoriju, odricali se naših predaka, očeva, dedova, ignorisali smo njihove žrtve na kojima danas počiva naša država i naša sloboda, stideli smo se svoga imena i zato nam se danas dešava to što nam se dešava. Plašim se da iz istorije nismo ništa naučili, te smo dužni ponovo da je proživimo.

Svim ovim žrtvama za ljubav i slobodu svih nas neka je večan pomen, slava i hvala.

Амин.

(Na osnovu kazivanja i dugogodišnjeg služenja Bogu u hramu Sv. Velikomučenika Dimitrija u Lazarevcu protojereja stavrofora Živorada Jakovljevića.)

crkvaulazarevcu.org

____________________________________________________________________________________________

Naslov: Bora* S