SIMANA NIJE ZNALA KUD DA IDE…

TAMOiOVDE________________________________________________

JUNAK I KUČKA

Kad su Simanu pustili iz zatvora,

Ona nije znala kud da ide.

Čekali su veče da je oslobode,

A po noći nije smela u planinu.

Dva-tri puta je obigrala gradić,

U čijem se centru nalazila tamnica

(Oko koje je ovo mesto i nastalo

Nekako kao oko svoje ose),

Ispadalo je da se vrzma oko apsa,

Sve kao oko svoje kuće.

Plašila se da zamoli ključara

Da je pusti nazad dok se ne razdani,

Pa je stajala uz tamnička vrata,

Sigurna da je tu na svome mestu,

I spokojna ako je ko vidi,

Kao što se jedino unutra

Nije bojala da će je apsiti.

U neko doba prođe Radivoje,

Onaj Radivoje što ga zovu Junak,

A verovatno da je to i bio.

Tek kada je pred njega iskročila,

Pomisli da je hteo da je prođe.

-Znaš da bih te zvao kod mene na konak,

Mene je tvoja kuća zadužila, ne zadužila, no spasila glavu,

Ali i sama vidiš- nije zgodno,