SVET JE MALI – PIDŽA JE VELIKI…

Ovaj razgovor je vođen i zabeležen početkom 2015. godine. Juče, 29. avgusta, Pidža je iznenada i zanavek otišao…

---

Dovoljno je reći samo Pidža i starijim i sredovečnim Boranima, ljubiteljima košarke bilo bi dovoljno da se sete legende ovdašnje, srpske, pa i jugoslovenske košarke. Ivica Pavlović- Pidža, jedan od najpoznatijih košarkaša Bora, kasnije trener u juniorskoj reprezentaciji Jugoslavije, školovani harmonikaš, vrsni kulinar i mađioničar. Sada u 58 godini života hoda ivicom gole egzistencije.

Zaljubljenik u sport najpre se oprobao, kao i sva borska deca, u fudbalu, ali je sudbina htela da postane košarkaš. Od trećeg razreda osnovne škole igrao je košarku, a prvotimac KK “Bor“ postao je kao “šestak“. Košarka se u Pidžino vreme igrala na otovorenom, dovoljan je bio obruč i tabla na drvetu u parku, na garaži.

To je ono vreme kada je Mali stadion bio hram malih sportova, vreme kada je više navijača i kibicera bilo na treninzima nego danas na prvenstvenim utakmicama. Vreme kada se sportom bavilo iz ljubavi, vreme kada su sportisti bili idoli. Pidža je sve to bio u borskim, pa i jugolsovenskim razmerama.

-U to vreme Bor se takmičio u Drugoj saveznoj ligi, pa u Prvoj B ligi Jugoslavije. Putovalo se od Triglava do Đevđelije, od Horgoša do plavog Jadrana. Na turnir povodom Dana rudara u Bor učešće su, pored nas, uzeli Partizan, Zvezda, OKK Beograd. Na Malom stadionu, koji ima kapacitet od 1.500 mesta, zbilo se čak 2.000 Borana. Zvezdu je vodio Bata Đorđević, otac sadašnjeg selektora Saše Đorđevića, ali KK “Bor“ ih je dobio sa pola koša razlike. Goranu Rakočeviću, ocu košarkaša Igora koga se mlađi više sećaju, driblingom sam „vezao noge u čvor“. Pao je na zadnjicu i seo na centar terena. Ne prekidajući sa vođenjem lopte prišao sam i pružio mu ruku da ustane. Nažalost, nas je Partizan pobedio sa pola koša, ali svakako je to bio spektakl-priseća se Pidža.

Po završetku sportske karijere završio je višu trenersku školu i bio član stručnog štaba juniorske reprezentacije Jugoslavije, kao “trener driblinga“. Juniorsku reperezentaciju su u to vreme činili, pored ostalih, Divac, Koturović, Lončar, Paspalj, Rađa, Kukoč, Rebrača… Saša Đorđević, Danilović…

-Svi oni, svi koji su nešto značili u sportskom i trenerskom košarkaškom smislu u Jugoslaviju su dolazili na našu Savaču. Lično sam učestvovao na 22 letnja kampa na Savači. Bili smo jači od Kopaonika i Zlatibora zajedno. Zlatne godine kampa na savači su 1976,`77. i `78. godina, tada je Bor bio zvanično regionalni centar košarke-s ponosom ističe Pavlović i dodaje.- Danas je to Niš, danas Savača više nema takav sjaj.

Lično se poznaje i, kako kaže, prijateljevao je sa Dušanom Ivkovićem, Batom Đorđevićem, Žeravicom, Lečićem, Maljkovićem, većina njih je bar jednom bila na Savači i držala seminare. U Šibeniku, gde je služio vojni rok, trenirao je sa Mokom Slavnićem, Jarićem (starijim), Macurom, Koprivicom. Tu je upoznao i košarkaškim mastorijama podučavao tada mlađanog Dražena Petrovića.

– Dražen je i tada trenirao po ceo dan. Strašan igrač, i drago mi je što sam imao privilegiju da sa njim treniram, pomažem mu, igramo jedan na jedan i dodajem mu lopte dok je neumorno trenirao šut. Petroviću su me kasnije pozvali kući na ručak, postali smo prijatelji- ponosno ističe Pidža.

Sa ništa manje ponosa ističe, da je imao čast da na jednoj utakmici u Paraćinu upozna Ćosića, Jelovca, Daneua, Zorgu, Plećaša, Tvrdića, kod koga je kaže jednom bio u Splitu.- Čovek je držao tv servis-kaže borska legend,  a govori o jugoslovenskoj košarkaškoj legendi.

Dragana Kićanovića Kiću upoznao je na jednom košarkaškom seminaru na Savači, 1979. godine, po povratku iz Manile gde su godinu dana ranije naši košarkaši postali prvaci sveta.

– Kića je od nekog čuo da ja izvodim uspešno mađioničarske trikove pa me je u Hotelu “Jezero“ zamolio da mu neki pokažem. Pristao sam uz molbu da odemo do Bora da ga upozna moj otac koji je bio okoreli partizanovac, na šta je on i pristao. Uđemo u naš stan i ja Kiću mom ocu predstavim kao mog prijatelja. Otac ga gleda i kaže: “Nešto si mi ti poznat“. Uskočim je zbunjen i kažem: “Tata, pa poznat ti je sa televizije“. Na šta će moj tata: “A, znama, znam, Ljuba Moljac“.

Ubrzo se pročulo da je Kićanović u Boru i ispred zgrade se okupilo puno ljudi, nije moglo da se iz zgrade izađe. Morala je da dođe i policija kakao bi obezbedila izlaz košarkaškoj vedeti Partizana i reperezentacije. Kića je usput podelio autograme i vratio se na Borsko jezero.

– Od tada smo postali veliki prijatelji i on sam je ponudio da mi bude kum kada se budem ženio, ali na dan moje ženidbe on je bio sa reprezentaciom na nekom prvenstvu. Međutim, iz poštovanja prema velikom košarkašu i mom prijatelju svom prvom sinu sam dao ime Dragan. Kiću ja, bez obzira što to nije postao i zvanično, ja smatram kumom. Ponekad se čujemo telefonom. Povukao se u “mirne vode“ i na Kopaoniku ima svoj privatni biznis. Nije red da ga pitam za detalje- kao da se pravda Pidža Pavlović.

Voli sport i danas, ali niko ga ne zove da pomogne borskoj košarci. Mlađi treneri u Boru, kaže, smatraju da sve znaju.

-Profesionalizam je doveo sport do propasti. Ne igra se više iz ljubavi, za ekipu, za grad, za reprezentaciju. Ne mogu da zamislim da se igrači ne odazivaju na poziv selektora. Košarkaške zvezde koje sam ja poznavao bi pešice došle na poziv selektora, to su bile ljudine. Navijam za Bor i Crvenu zvezdu, ali moram da priznam da i danas Partizan ima najjaču školu košarke iz koje izlaze košarkaške zvezde poput Kiće, Praje, Saleta, Danilovića, Divca, Paspalja… Nažalost takvo je vreme. U sve pore društva, pa i u sport, je ušla politika i napravila katastrofu. To nije dobro za našu omladinu- zaključuje Ivica Pavlović.

Pidža neizmerno voli Bor. Proneo je njegovo ime i slavu. Popularnost je prohujala, vreme kada su, kaže Pidža, mnogi poznati Borani voleli da se nađu u njegovom društvu, mnogi direktori da ga potapšu po ramenu. Bor nema toliko legendi u spomenaru svoje sportske istorije. Pidža svoju stranicu u toj slavi zasigurno ima.

Juniorski tim Bora, prvak Srbije 1976. godine

Ivica Pavlović-Pidža – pobednički pehar

Ivica Pavlović-Pidža

Izvor:bor-sve./07. 02. 2015.

Ivica Pavlović, februar 2015.

__________________________________________________________________________________

VELIKI RAT I MALI ČOVEK…

U Velikom ratu muška košulja ušla u žensku garderobu

Društvene okolnosti uticale da se odeća prilagodi nemaštini, ali je i dalje jedan sloj stanovništva, ne samo Srbije već čitave Evrope, „terao” novu modu

Živka Ranojević 1917. u srpskom građanskom kostimu, u znak otpora okupatoru (u sredini) i u predratnim evropskim modelima (1911. i 1912.)

Manji obodi na šeširima, suknje iznad gležnjeva koje ne sputavaju korak žene u čiju su svakodnevicu, zbog ratnih dešavanja, ušli do tada isključivo muški poslovi; mogućnost da na ulicu izađu gole glave i ponesu komad muške garderobe poput bele košulje i kravate, neke su od promena koje je Prvi svetski rat uveo u modu, na početku 20. veka.

Do tada veliki saloni, poput onoga u vlasništvu dizajnera Žana Patua, postali su krojačnice uniformi za bolničarke i vojnike. Prilagođena damama, ova garderoba takođe je postala, današnjim rečnikom, „trendi”.

A na stranicama modnih magazina iz Pariza, Beča i Berlina uvedene su rubrike „Rat i moda” da bi se čitateljke uputile kako da se obuku u novonastalim okolnostima.

Nisu zaobiđene ni najtragičnije situacije – redakcije su crtale predloge za udovice. Ni Srbiju, kao siromašnu i okupiranu zemlju, nisu mimoišle ove, tektonske modne promene, o čemu svedoče fotografije običnih ljudi iz tog doba.

Na predavanju u okviru ciklusa „Veliki rat i mali čovek” u beogradskom Etnografskom muzeju, mr Bojana Popović, kustos Muzeja primenjenih umetnosti, osvetlila je segment odevanja u četvorogodišnjem ratnom periodu i prvim poratnim godinama.

– Veliki rat je na posredan način doprineo ne samo emancipaciji žena kroz njihov novi društveni položaj već je uticao i na odevanje. Krojevi koji su do tada bili strukirani, višeslojni, isticali ženske obline, polako su napušteni – ispričala je kustoskinja Popović.

Iz praktičnih razloga, poput onih da su žene preuzele do tada muške poslove do činjenice da nije bilo vremena da se dugo šije, bila je oskudica materijala. Tekstilna industrija radila je u ratne svrhe, a nedostajala su prirodna prediva. Veliki rat bio je doba kada su se prvi put proizveli sintetički žersej u Austriji, dok su Britanci stvorili veštačku svilu.

Pariz je zadržao titulu prestonice sa modnim normativima koji su u naše krajeve stizali posredno preko Beča i Berlina. Zaraćene strane pokušavale su da nametnu pridev nacionalnog modi, čime je ona gubila suštinu – internacionalnost.

– Najveći deo našeg stanovništva pod okupacijom ili u izbeglištvu bio je u oskudici. Kako se kaže. bili su „goli i bosi”. Za fotografije koje su u to doba služile kao dopisne karte i svedočanstvo da su dobro, Nišlijke, Kruševljanke, Beograđanke podjednako su se oblačile u skromne predratne haljine. Ne tako često porodica je raspolaga jednim parom obuće. Samo malobrojni mogli su da priušte poneki šešir ili nove komade odeće – pojasnila je Bojana Popović.

Žena čiji je rad u vreme stvaranja nove slike sveta doneo i kopernikanski zaokret u modi, Gabrijel Koko Šanel započinjala je razvoj svoje kompanije. Primera radi, 1916. u pariskom salonu imala je 300 krojačica. Prvi butik, ne slučajno, otvorila je u Bijaricu na Azurnoj obali, gde je bilo zbirno mesto za izbeglu aristokratiju iz Rusije, pokorenih zemlja Evrope, ili za bogate Amerikanke. Njeni svedeni krojevi bili su inspirisani uniformama mornara i najavili su poratni talas ležernih, nesputanih dečačkih krojeva za dame. Ratnu krinolinu, kako su nazivali široku suknju dužine iznad gležnja, zamenila je ravna forma uz obrise tela mršavih devojaka. Sve ostalo je deo savremene modne istorije.

———————————-

Dečja mornarska odelca
Deca su se do mature oblačila kao deca. Dečaci u kratke pantalone, devojčice u kratke suknjice. Tek po stasavanju dobijala su priliku da se obuku poput odraslih: devojke da stave šešir, ponesu dugačku suknju i rukavice, a momci da nose dugačke nogavice i šešir na glavi. Industrijska proizvodnja mornarskih odelca za decu oba pola donela je revoluciju i gotovo da nema arhaičnih fotografija na kojima se ne vidi dete u ovakvom, najčešće belom kompletiću.

———————————-

Boje i nošnja
Neposredno pred Veliki rat nosile su se pastelne boje. Siva i crna dominirale su tokom četvorogodišnjeg ratnog perioda i tek početkom dvadesetih godina 20. veka kolorit se vratio. Do seoskog stanovništva moda nije stizala. Njihovu garderobu činili su nošnja i nacionalni građanski kostim. Čak su se i žene koje su se oblačile „evropski” tokom okupacije okretale tradicionalnim modelima kako bi pokazale nacionalnu pripadnost i prkos okupatoru.

Andrijana Cvetićanin
Izvor:politika.rs

______________________________________________________________________________________

GOSPOĐO RAUŠ, VRATIO SAM VAŠEG SINA…

Nemački dečak u srpskom stroju

Matijas Rauš iz Grabovaca u Sremu sa 12 godina je 1914. godine prešao Savu u Srbiju sa srpskim oficirom Antonijem Antonićem i posle četiri godine rata vratio se živ i zdrav kući

Dečaci od 12 do 16 godina u srpskoj vojsci na Solunskom frontu

Antonije Antonić, rezervni oficir srpske vojske iz Orida kod Šapca, kada je polazio u rat 1914. godine, znao je da će ratovati protiv nemačke vojske. Da će njegov ratni drug pune četiri godine biti nemačko dete, Antoniju ni na san nije moglo da dođe. A upravo mu se to dogodilo.

– U ofanzivi na Srem 1914. godine, srpska vojska je prešla Savu kod Grabovaca. Posle neuspešnih operacija nastalo je povlačenje.

Antonije Antonić, tada tridesetogodišnjak, vredan domaćin sa punom kućom čeljadi, bio je komandir srpske komore. U ratnom vihoru jednog trenutka se našao na prostranom imanju Ivana Rauša, Nemca, rođenog i nastanjenog u Grabovcima.

Srpskoj vojsci je bila potrebna zaprega i kočijaš da izvuku ratnu tehniku i komoru preko Save u Srbiju. Na imanju Rauševih ostala je Ivanova supruga Barbara i njihovo najmlaće dete Matijas, od 12 godina.

– Antonije je bio naočit i stasit čovek. Uniforma srpskog oficira stajala mu je kao salivena. Naspram njega je bila Barbara, žena produhovljene lepote, a pored nje sin Matijas koji je znatiželjno gledao u neznanog. Najzad Antonije prgovori jasnim vojničkim glasom:
„Gospođo Rauš, zamolio bih vas da mi date jedna zaprežna kola i ako dečak može da tera, samo do Save. Dajem vam časnu oficirsku reč, vratiću vam dete i kola”.

Pre nego što je majka što rekla, Matijas je poskočio od radosti i povikao:
– Idem, mama!
Barbara je pogledala sina i vratila pogled na Antonija:
– Gospodine, dajem vam mog sina. Verujem da ćete mi dete vratiti. Konji i kola, znam, trebaju vam.
Na to je Antonije sa ozarjem na licu odgovorio:
– Vratiću vam, gospođo dete! Kunem vam se u mojih petoro dece.

Prašnjavim putem od Grabovaca do obale Save ima pet kilometara. Matijas je galopom terao svoje vrance kao odrastao čovek. Divio mu se Antonije. I vojnici srpski. Na obali Save začuli su se rafali mitraljeza i eksplozije topovskih granata. Antonije se uplašio za Matijasa. Za sebe se nije plašio.

Stari ratnik je to pregrmeo u dva balkanska rata. Mađarske jedinice su nadirale prema Savi. Bilo je i suviše rizično da Matijasa vrati kući. Meci i granate ne poznaju čiji je ko. Prešli su obojica Savu i stigli u Srbiju.

Srpska vojska posle povlačenja se prestrojavala, vidala rane, brojala žrtve i ranjene, popunjavala redove. Samo je u jedinici Antonija Antonića bio jedan prekobrojan. I to dete. Dugo su vojnici mislili da je to jedno od Antonijeve dece. Međutim, jednom na prozivci, grlatom i snažnom naredniku zastao je dah. Pročitavši ime Matijas Rauš, zapitao je:
– Ko je to, da ga vidim?
– Ja gospodine! – rekao je Matijas, iskočivši iz stroja.
– Odakle tebi ovakvo ime i prezime? Ti nisi Srbin!
– Nisam, gospodine! Ja sam Nemac…

Posle ovoga, pričao je Antonije svojim potomcima, narednik je ispustio spisak vojnika i stao se krstiti, čudeći se odakle nemačko dete u srpskoj vojsci. A to dete se sa Antonijem Antonićem povuklo preko krševitih planina Crne Gore i Albanije i stiglo na Krf, a kasnije i na Solunski front. Velike borbe za osvajanje Kajmakčalana i proboja samog fronta doneli su velike žrtve i stradanja u redovima svih vojski. U istom danu ranjeni su Antonije i tada 14-godišnji Matijas. Antonije u desno rame, a Matijas u levu butinu.

Ranjeni Antonije je jednom rukom izneo iz borbe svog mladog prijatelja. Nije hteo da se odvoji od njega ni u francuskoj bolnici iako su pravila nalagala da deca imaju poseban tretman. Oskudnim znanjem francuskog, ubedio je lekare da se zajedno leče. U bolnici u Brindiziju Antonije i Matijas su bili krevet do kreveta.

Matijas je kasnije svojim potomcima stalno pričao kako su ga srpski vojnici zavoleli iako je bio jedini dečak Nemac od svih dečaka koji su bili u srpskoj vojsci. Antonijeva rana je bila teža. Matijas je imao lakšu ozledu metkom. Voleo je da jede mleko i pirinač. Antonije je uvek svoju porciju davao Matijasu, govoreći mu:
– Jedi, samo jedi, da te majci vratim zdravog i snažnog. Treba onoliko imanje raditi, a to može samo delija od momka…

Čim su ozdravili, Antonije i Matijas su stigli na front. Prošli su svu ratnu epopeju srpske vojske u oslobođenju, prvo Makedonije, zatim Srbije i stigli do Šapca. Antonije je svratio do Orida da vidi svoje, a Matijasa je hrabrio.
– Sutra stižemo u Grabovce da te predam majci!

Tako je i bilo. Bio je 4. novembar 1918. godine, Antonije Antonić je raportirao:
– Gospođo Rauš, vratio sam vašeg sina!

Neopisiva radost u nemačkoj porodici Rauš u Grabovcima iako su u istom tom ratu brojni Rauši stradali na frontovima prema Rusiji ili Francuskoj. Matijas je taj koji nastavlja lozu familije.

Miomir Filipović

Izvor: politika.rs/objavljeno: 03.01.2015./

---

OTIDIMO NA KRAJ SVETA…

TAMOiOVDE_______________________________________________________________________________________________________

Znate li kako izgleda kraj sveta?

Greben Bunda, kraj sveta…

Da li zapravo znate gde bi trebalo da se uputite kad nekom kažete „na kraj sveta ću od tebe da pobegnem“ i znate li kako taj kraj sveta izgleda?

Greben Bunda na krajnjem jugu Australije bi mogao da bude baš to mesto koje tražite.

Smešten u Velikom australijskom zalivu, na kraju ogromne Nullarbor ravnice, greben Bunda predstavlja najveći jedinstveni komad krečnjaka koji pokriva oblast od 270,000 kvadratnih kilometara i pruža se hiljadu kilometara u pravcu istok – zapad. Nullarbor ravnica je toliko ravna da se na njoj pruga čuvene TransAustralija želežnice proteže potpuno pravom linijom punih 483 kilometra. Ova suva, skoro pustinjska ravnica dobila je ime po nedostaku drveća na njoj (latinski: nulus-ništa arbor-drvo), i završava se dramatičnim prekidom tla na grebenu Bunda, stvarajući 200 km dugu liticu koja čini Veliki autralijski zaliv.

Slojevi krečnjaka ovog grebena ispisuju geološku istoriju Australije. Beli sloj koji vidite blizu nivoa mora je Wilson Bluffov krečnjak, nalik kredi, koji se formirao nakon što je Australija počela da se odvaja od Antartika pre 56 miliona godina. Ovaj sloj je debeo oko 300 metara, i samo njegov gornji deo je vidljiv na grebenu Bunda.

Iznad belog, nalazi se beličast, siv ili mrki sloj krečnjaka ili kristalnih stena. Čine ga brojni fosili morskih crva i mekušaca. I ostali slojevi su sastavljeni od morskih sedimenata koji su prekriveni nanosima peska. Najmlađi od njih star je između 1,6 miliona i 100,000 godina.

Bunda greben, kako i dolikuje kraju sveta, nije prijateljski naklonjen prema posetiocima. Njegove ivice su veoma krte i nestabilne, pa se ne preporučuje razgledanje okoline van autoputa Eyre. Duž autoputa obezbeđeno je pet vidikovaca do kojih vode obeleženi, šljunkom posuti putevi. Zapadni vidikovac je najposećeniji jer je malo izbačen van kopna, i omogućava najlepši pogled na veliki deo grebena. Zaljubljenici u okeanologiju preferiraju istočni kraj grebena, gde kitovi iz familije Eubalaena australis dolaze u jesen iz oblasti Severnog Antartika, rađaju mlade i ostaju tu nekoliko meseci dok im potomci ne ojačaju dovoljno za samostalan život u jakim strujama antartičkih voda. “Kraj sveta” je njihovo utočište.

Autor: ΜΕΔΙΑΣ

DELA ZRELE STRASTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________

IZLOŽBA MILANA KONJOVIĆA U BEČU

U reprezentativnoj Palati Porcia, u Beču, otvorena izložba Milana Konjovića. Izloženi radovi iz umetnikove asocijativne faze, u kojoj kombinuje ekspresionizam sa koloritom vojvođanske ravnice.

Zrelo žito

 Po visokoj vrednosti, umetnička zaostavština srpskog slikara Milana Konjovića (1898 – 1993) pripada istovremeno i srpskoj i evropskoj kulturi. Iako je nerado napuštao svoj rodni Sombor, profesionalne stanice vodile su Konjovića kroz Beč, Budimpeštu, Prag i Pariz. Sinoć se Konjević „vratio“ u Beč, gde je u reprezentativnom prostoru Palate Porcia otvorena izložba njegovih odabranih dela.

 Austrijskoj publici predstavljeni su radovi iz Konjovićeve pretposlednje, takozvane asocijativne faze, gde on kombinuje ekspresionistički izraz sa jakim koloritom vojvođanske ravnice.

 Reč je o grupi radova poznatim pod imenom „slike geste i akcije“, ili „dela zrele strasti“ stvarane u periodu od kraja šezdesetih do početka osamdesetih godina.

 „Životni i profesionalni put Milana Konjovića je izlomljena linija neprekidnih uspona i padova – uvek je bio cenjen, ali nije uvek bio popularan“, kaže autor izložbe Sava Stepanov iz somborske zavičajne Galerije Milan Konjović, koja poseduje oko hiljadu dela tog autora.

 Više je razloga zašto se Konjovićeva karijera nije kretala utabanim stazama, onim istima koje su se između 1924-32 otvorile u Parizu pred mladim srpskim slikarem, tada kubistom.

 Kao prvo, objašnjava Stepanov, Konjović je na vrhuncu međunarodne karijere 1932. napustio Pariz i „zavukao“ se u Sombor.

 Od tada ga niko više nije mogao dobrovoljno izvući iz njegovog rodnog grada – čak je i odlazak do Beograda doživljavao kao dramatično putovanje preko tri kontinenta.

Palata Porcia

 Drugi razlog leži u stilskom karakteru njegovih dela: Konjovićev umetnički izraz kretao se u rasponu od kubizma, fovizma, ekspresionizma do abstrakcije, ali se nikada, ni u jednom trenutku nije spustio do soc-realizma, ideološkog predloška koji je komunistička politička elita tadašnje Jugoslavije postavljala kao estetski kriterijum pozitivne umetnosti.

 „Bio je napadan i kritikovan – da je živeo u Beogradu verovatno mu ne bi bilo lako, ali teško je politički ucenjivati umetnika koji živi u provinciji i slika prirodu“, kaže Stepanov.

 Izložba Milana Konjovića u Beču zajednički je projekt Galerije Konjović iz Sombora, vojvođanskog ministarstva za kulturu i srpske ambasade u Beču.

 Posebno raduje činjenica da se pod otpravnikom poslova Goranom Bradićem srpska ambasada u Beču konačno vratila prezentaciji vrednih ostvarenja nacionalne kulture u onim segmentima koji su komunikacijski „kompatiblini“ sa evropskim umetničkim tradicijama – što znači da nisu namenjeni samo dijaspori, već ciljaju na širu internacionalnu publiku.

 Reprezentativna je i lokacija izložbe: Palata Porcia je relikt drevnih vremena, jedan trakt je izgrađen od kamena rimske patricijske vile koja se nalazila na istom mestu; posle toga je dugo služila kao sud, da bi danas pripadala austrijskoj vladi.

 Narednih mesec dana, posetioci izložbe moći će uživati u ekspresionističkim slikama vatrenog kolorita koji gori „u prostoru nastalom pre rođenja Isusa Hrista“, kako je na otvaranju rekao predstavnik austrijske vlade dr Manfred Matzka.

 Zašto se Konjević, kako kaže autor izložbe Stepanov, već sa trideset godina – a živeo je i stvarao punih 95 – „zavukao“ u Sombor i odbio da se dalje brine o svojoj međunarodnoj karijeri?

 Nema odgovora. Konjović nikada nije pričao o tome, niti ostavio neko objašnjenje, ali, zaključuje Stepanov, „mora biti da se radilo o nekoj teškoj nostalgiji“.

 rts.rs   Vesna Knežević, dopisnik RTS-a iz Beča (16. jul 2013.)

---

GALERIJA „MILAN KONJOVIĆ”

Galerija „Milan Konjović“ u Somboru osnovana je 1965. godine.

Galerija čuva i prezentuje legat koji sadrži 1.078 dela slikara po kome Galerija nosi ime. Slike su nastale u periodu od 1913. do 1990. godine. Sam autor je gradu poklonio 1.050 radova, njegova kćerka Vera Konjović-Amidžić 17, a 11 dela dali su donatori iz Sombora, Beograda i Kikinde.

Galerija se nalazi u centru grada, u jednospratnoj zgradi iz XIX veka. U zgradi postoji osam izložbenih prostorija.Galerija predstavlja centar za istraživanje i proučavanje ličnosti i dela slikara Milana Konjovića. Galerija ima i svoju izdavačku delatnost, anjen dokumentacioni fond sadrži preko 6.000 naslova. Fond se permanentno popunjava i obrađuje.

Programi i projekti

 U Galeriji se izlažu isključivo dela Milana Konjovića.

Pored velikih postavki retrospektivnog karaktera, tokom 40 godina postojanja Galerije, bilo je i pedesetak tematskih izložbi dela Milana Konjovića. U saradnji sa srodnim ustanovama, ostvareno je preko stotinu samostalnih izložbi ovog umetnika u zemlji i inostranstvu.

U sklopu izdavačke delatnosti, Galerija je izdala sedam monografija o Milanu Konjoviću, brojne kataloge i druge publikacije.

Kontakt:Tel: 025/22-563

E-mail: gmkso@eunet.rs
Web: www.konjovic.rs
Adresa: Trg sv. Trojstva 2, Sombor

zaprokul.org.rs

---

---

VELIKI POTPIS- MILAN  KONJOVIĆ

Opis knjige

Milan Konjović je u sebi nosio, za naše provincijalne prilike, neuobičajen egocentrizam. Ili, kako je isto, voleo da sluša da ja kažem: faraonski sindrom. I odista, sad kada ga, živog nema među nama, i kada, onim starim putem, odlazim na somborsku adresu da tek njegove slike nanovo gledam, sve mislim da je s njim, faraonom, nestalo sve što je blisko njegovom životu, njegovoj strasti, njegovom u biti patricijskom duhu. Nestale su, najednom, sve njegove žene, svi njegovi pariski, praski, bečki i peštanski dojmovi, nestalo je čitavo jedno doba. Jer, nikako ne treba ni danas zaboraviti, Konjović je bio markantna, nezaobilazna cinjenica naše kulture, našeg nastojanja da (p)ostanemo Evropa, i da, istovremeno, neprekidno dotičemo, antejski sudbonosno, vlastitu njivu.

Konjović je spojio tri veka i primerom dokazao da je prošlo vreme našeg romantizma, naše jektike, prerano i neopravdano naznačenih lirskih i slikarskih sudbina. Kao i Isidora, Veljko, Crnjanski, Aralića. Dr Draško Ređep (Knjiga Veliki potpis: Milan Konjović, dr Ređepa, nesumnjivo najboljeg poznavaoca Konjovićevog opusa, ilustrovana je sa 49 crteža, najvećim delom do sada neizlaganih, koje je tokom 15 godina susreta i razgovora, od 1978. do 1993. u blok Draška Ređepa crtao maestro Milan Konjović) Kako je ova knjiga krštena, seca se autor i piše:

Ova knjiga o Milanu Konjoviću, pisana, a pomalo njegovom rukom, i crtana bezmalo dve decenije, najpre je imala naslov koji se sad pominje kao drugi naslov, drugo ime: Sjaj u žitu. Tako je to bilo sve do 9. juna 1993. dakle do tog poslednjeg Milanovog proleća (zna se, voleo je izraz prolećni skerco). I tog devetog juna prošle godine, kada sam ga zamolio da se, po današnjem običaju, potpiše, ili tek nešto zapiše, a možda, već onako umoran, i nešto nacrta, i kad sam ja rekao: A sad na drugoj strani, jedan veliki potpis , on je, veoma spremno, napisao verzalom, krupnim i još iskošenim VELIKI POTPIS. Aleksandar Saša Tasić, Likovni život,

U Velikom popisu Draško Ređep, koji je vrlo rano poklonio svoje divljenje Konjovićevoj umetnosti – ne piše o Konjoviću, on – osvećuje! Ovakvu nesvakidašnju knjigu o Konjoviću, moglo je izroditi tek jedno duboko prijateljstvo i plemenita privrženost. A sa stanovišta privrženosti jedino i vredi pisati o umetnosti. Kroz lične, dnevničke beleške iz susreta i druženja sa maestrom u kući Ređepovih, kod Konjovića, ili u restoranu Stari fijaker , te kroz lucidne komentare i opservacije o Konjovićevom slikarstvu,

Draško Ređep je sačinio dragocen dnevnik, nezaobilazan za svakog budućeg tumača dela Milana Konjovića. Preporučujem vam da, dok listate ovu luksuznu knjigu, sa pregršt Konjovićevih crteža i krokija, pustite neku ploču sa muzikom Skrjabina koga ljubi gospodin Ređep, ili možda divan ciklus simfonijskih poema Ma vlast , od duša sviju Čeha obožavanog Bedziha Smetane, koji je, kao i Konjović bio umetnik krepke, zdrave intuicije. A nema sumnje, češka muzika velikom je maestru bila i te kako prirasla srcu. Kao što je, recimo, Smetanina muzika apoteoza češke narodne pesme, tako je i Konjovićevo slikarstvo slavljenje volsebne zatrudnelosti vojvođanske zemlje. Dragan Jovanović Danilov, Nova nada.

U razgovorima sa Draškom Ređepom naš slikarski večitaš, koji je od Sombora sagradio Pariz naših meridijana ostaje lucidan, ostrouman, nadahnut, sa bujičnim izlivima pretnje i protesta, drugarskih sećanja i apostolske brižnosti za druge i za mlađe. Tako će jedared, s neba pa u rebra reći: Mene i nije moguče upoređivati sa maloslikarima sa tankocrtačima. Kod mene je brate, sve drukčije. I to se ne može sakriti, sve je u mome slikarstvu na broju! Moć razumevanja sebe samog i suđenja sebi samom nikada nije napuštala velikog umetnika Milana Konjovića. O čemu svedoči kolorističkim stilom pisana knjiga Draška Ređepa. Milosav Mirković Buca, Ilustrovana politika.

Izdavač/Suizdavači: Izdavačka kuća Prometej/prometej.rs

---

---

Priredio: Bora*S