„Pretpostavljao sam do tog vremena da je poprilično uobičajeno da roditelji vole svoju decu, ali me je rat ubedio da je to ipak redak slučaj. Pretpostavljao sam da mnogi ljudi vole novac više od bilo čega drugog, ali sam otkrio da razaranje vole još i više. Pretpostavljao sam da su intelektualci odani istini, ali sam otkrio da ni deset posto njih ne ceni istinu više od popularnosti.“
„Ljubav i znanje su me uzdizali ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje vuklo nazad ka zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja koji pravi ruglo od onoga što ljudski život treba da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to ne mogu, zato i sam patim.“
Lisabonska knjižara Bertrand radi od 1732. godine. Preživela je potrese, revolucije, a i najnoviju ekonomsku krizu. U osiromašenoj Portugaliji, vlasnici se ipak nadaju profitu.
Livraria Bertrand do Chiado – najstarija knjižara na svetu ,koja još uvek radi, nalazi se u Lisabonu
Najstarija knjižara na svetu koja posluje bez prekida nalazi se u mondenskoj lisabonskoj četvrti Šiado. Za samo nekoliko minuta hoda, odatle se stiže do nacionalne opere i poznatog kafića „A Brazilijera“, ispred čijih vrata stoji bronzana statua najvećeg modernog pesnika Portugala, Fernanda Pesoe.
„Knjižara je oduvek bila mesto gde se sastaju lisabonski intelektualci i književnici“, kaže Katarina de Novais, direktorka prodaje izdavačke kuće i trgovačkog lanca Bertrand. Ova moderna kompanija nastala je iz istoimene prodavnice knjiga. Katarina stoji ispred nedavno restauriranih drvenih polica na ulazu u knjižaru staru 282 godine, koji se poput duge cevi proteže duboko u stare zidine kuće koja takođe potiče iz 18. veka.
Renoviranje će biti završeno tek 2015. godine. Planira se i otvaranje novog kafića i prostorija za održavanje raznih manifestacija. „U Šiadu se oduvek žustro raspravljalo i razmenjivale su se mnoge ideje“, kaže Novais. „Naša knjižara bi trebalo da tome ponovo da svoj doprinos, i to uskoro.“
Nema bogate srednje klase
Obnova je predstavljala ozbiljnu investiciju za preduzeće Bertrand. Ta grupacija, koja se sada sastoji od 53 knjižare, osam izdavačkih kuća i jednog književnog kluba, do 2010. je pripadala nemačkom Bertelsmanu, sve dok ova kompanija nije odlučila da ih proda najvećem portugalskom izdavaču „Porta Editora“.
Katarina de Novais
Trgovina knjigama u Portugaliji teško je pogođena krizom. Od 2004. godine zatvorena je skoro jedna petina svih knjižara. Prihodi od prodaje knjiga su prošle godine nastavili da opadaju, i to za 4,6 posto.
Zbog teških mera štednje, koje je Portugalija morala da primeni od početka državne krize 2011. godine, najviše je nastradao srednji sloj. „Jednostavno, knjige Portugalcima trenutno nisu potrebne“, kaže Žoao Alvim, predsednik Saveza portugalskih izdavača i knjižara (APEL).
To je i glavni problem domaćeg tržišta. „Za razliku od mnogih drugih evropskih zemalja, digitalno tržište kod nas još ne igra veliku ulogu.“
Doduše, internet-prodaja pomaže da portugalske knjige dospeju u inostranstvo. Katarina de Novais procenjuje da nekih 12 odsto mušterija koji kupuju preko Bertrandove digitalne platforme ne stanuje u Portugaliji. Većina portugalskih knjiga koje izdavači prodaju u inostranstvu odlazi u Afriku, a od toga skoro polovina u Angolu, zemlju čija privreda raste i u koju se odselilo desetine hiljada Portugalaca, u potrazi za poslom.
Izlozi knjižare u Lisabonu
Jezička barijera ometa izvoz
Istovremeno, portugalski izdavači gotovo i da ne koriste tržište od preko od 230 miliiona ljudi kojima je portugalski maternji jezik. Naime, Portugalija se sa svojim bivšim kolonijama još uvek nije dogovorila o jedinstvenom književnom jeziku, koji bi mogao da se zajednički koristi u Evropi, Africi i Južnoj Americi.
Zbog toga se čak i romani portugalskih pisaca prvo „adaptiraju“ na brazilsku verziju jezika, i tek onda puštaju na tržište te južnoameričke zemlje od 200 miliona stanovnika. Predsednik APEL-a, Žoao Alvim ostaje skeptičan: „Naše probleme sigurno nećemo rešiti izvozom.“ Ipak, ima i nekih dobrih vesti što se tiče ekonomije same Portugalije. Ova zemlja je u poslednjih pet godina uspela da poboljša svoju izvoznu kvotu s 28 na 41 odsto. Pored toga, porasla je i privatna potrošnja – u trećem kvartalu 2014. taj rast je iznosio 2,7 posto.
Katarina de Novais se zbog toga nada da će Portugalci ponovno početi da kupuju knjige: „Mislim da smo pregurali ono najgore“, kaže ona.
Turisti koji vole knjige
Ipak, stara knjižara u Šiadu ima i druge razloge za nadu. Naime, Lisabon postaje sve omiljenija turistička destinacija. U prvih deset meseci 2014. godine, broj noćenja u prestonici je porastao za skoro 15 odsto u odnosu na isti period prošle godine, a veliki broj posetilaca odlazi baš do najstarije knjižare na svetu.
Ispred jednog od drvenih regala stoji moderno odeven stariji gospodin: Sunil iz Šri Lanke. Ovo mu je prva poseta Lisabonu. Knjižaru su njegova kćerka i unuka pronašle na internetu. Sunil razgleda dela portugalskih autora – među njima i dela dobitnika Nobelove nagrade Žozea Saramaga i pesnika Fernanda Pesoe koja su prevedena na engleski. „Izbor literature na engleskom bi mogao biti malo bogatiji“, kaže on, „ali mi ćemo sigurno nešto poneti kući kao suvenir.“ Autor Henrik Böhme Izvor:www.dw.de
Šta je ovaj velikan pisao i govorio o uspehu i ljudima koji ga okružuju…
Samuel Langhorn Clemens verovatno je jedan od mudrijih ljudi koji su iza sebe ostavili vredne tragove.
Toliko je toga doživeo da je sva njegova iskustva teško smestiti i u nekoliko prosečnih ljudskih života.
Danas ga svi znaju kao velikog pisca, ali ovaj svestrani i mudar Amerikanac bio je i kormilar, tipograf, kopač zlata, putnik, izdavač i poslovan čovek koji je doživeo bankrot, novinar, predavač, kritičar, suprug i otac koji je sahranio svoju porodicu.
Mnogo ljudi je poznavao i bio je jedan od retkih prijatelja Nikole Tesle.
Ovakvo životno iskustvo i nesvakidašnji dar da posmatra pojave i odnose oko sebe, stavljao je na papir i svetu je ostavio najlepši poklon – mudre misli i neprocenjive savete koji ne znaju za mesto i vreme.
Reč je, naravno, o velikom piscu Marku Tvenu.
Bizlife.rs
O PRIJATELJSTVU
Nemoguće je govoriti o prijateljstvu bez sećanja šta su o tom govorili antički pisci.
Uvek sam voleo već ovde pomenuti lepu reč koju je kazao Monteskje: da nove pisce čita publika, a da stare pisce čitaju autori.
Odista, nije bilo nijednog antičkog mudraca koji i o prijateljstvu nije govorio duže ili kraće: i Epiktet i Seneka, kao, mnogo pre njih, Teognis iz Megare, Platon i Aristotel i Epikur i Zenon iz Atine.
Ciceron je napisao o prijateljstvu jedno slavno delo koje svi i danas s ljubavlju čitamo. Naročito su stoici pisali o prijateljstvu vrlo toplo. Možda u tom niko nije bio tako neposredan i toliko intiman kao Seneka. On kaže kako traži prijatelja zato da bi znao za koga će poginuti, i s kim poći u izgnanstvo, i kome spasti život po cenu sopstvenog života. On kaže da pravo prijateljstvo ne može oboriti ni strah ni lično koristoljublje; jer pravo prijateljstvo umire s čovekom, a pravi čovek umire za prijateljstvo. Seneka poznaje mnogo ljudi koji imaju dovoljan broj prijatelja, ali ipak nema među tim ljudima pravog prijateljstva. Ovo se, kaže, nikad ne događa kod ljudi koje vezuje strast poštenja, i koje kreće isga sila volje, jer je između njih sve zajedničko, nesreće više nego i sreće. Od Seneke je ona izvanredna i sjajna izreka: „Živi s ljudima kao da te Bog gleda, a govori s Bogom, kao da te ljudi slušaju“.
Ali ma koliko da su stoici verovali u prijateljstvo, koliko i pitagoristi, ipak su dropovedali da stoik može opstati i bez prijatelja. Kad stoik ne nađe prijatelja, to nije gubitak bez kojeg se ne može ići i dalje putem vrline; pošto stoik ne treba da svoju sreću vezuje ni za što spoljašnje, pa, sledstveno, ni za drugog dobrog čoveka.
Oni su govorili da je stoik sam sebi dovoljan, pošto je mudrost uvek dovoljna sama sebi. Rimski mudrac daje veliku cenu onom prijateljstvu koje ima veliki pisac za nekog drugog čoveka. On veruje da je prijateljstvo velikih pisaca spaslo mnoge ljude od zaborava.
Epikur je govorio kako pre nego što budemo mislili šta ćemo jesti i piti, treba da se zapitamo s kim ćemo biti za stolom da jedemo i pijemo; jer ako jedemo meso bez prisustva prijatelja, onda živimo kao lav i kurjak.
Ali jedno opšte mesto stare grčke mudrosti o prijateljstvu, jeste da ne treba uzeti zlog čoveka sebi za prijatelja. Teognis kaže da takvom čoveku, ako ne učiniš samo jednu uslugu, on će zaboraviti sve druge usluge koje si mu učinio; zato treba od njega bežati kao od opasnog pristaništa. Uostalom, svi mudraci grčki, bez razlike, ponavljaju kako treba uzeti samo najboljeg čoveka sebi za prijatelja, i slušati njegove savete, i dobro se čuvati da se čovek s njim ne posvađa zbog sitnice.
Koliko su ti mudraci cenili prijateljstvo, najviše se vidi po tom kako su mislili da je ono retko na svetu. Isti pomenuti filozof iz Megare je verovao, da, kad bi sa celog sveta pokupili dobre ljude, ne bi njima ispunili ni samo jednu lađu; kao što je i ubogi Epiktet govorio kako na svetu ima svega toliko dobrih ljudi koliko Nil ima ušća.
Zaista, nikad ovakav pesimizam neće biti preteran.
Dovoljno je pomenuti da je i sam najveći teoretičar prijateljstva, i tvorac antičke filantropije, filozof Pitagora, i pored svojih prijatelja, umro od gladi, u Metapontu, u hramu Muza.
Jovan Dučić / Blago cara Radovana (Glava 4)
Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari to ne može.
Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas. Ne mogu da mu kažem : budi mi prijatelj.
Ali mogu da kažem, biću ti prijatelj.
Ali, bilo ovako ili onako,u njegovo prijateljstvo nisam mogao sumnjati. Zavolio sam ga, znam po tome što mi je postao potreban,što nisam zamerio ničemu ma šta da je rekao ili učinio, i što mi je sve njegovo postalo važno.
Ljubav je valjda jedina stvar na svetu koju ne treba objašnjavati ni tražiti joj razloge.
Pa ipak to činim, makar samo zato da još jednom pomenem čoveka koji je uneo toliko radosti u moj život. Pitao sam ga jednom, kako to da je baš meni poklonio svoje prijateljstvo.
Prijateljstvo se ne bira, ono biva ko zna zbog čega kao ljubav… A ništa ja nisam poklonio tebi, već sebi…
Meša Selimović
“Želeo bih reći dve stvari, jednu intelektualnu i jednu moralnu.
Intelektualna stvar koju želim reći je ova: Kada proučavate bilo koju materiju ili uzimate u obzir bilo koju filozofiju, zapitajte se samo šta su činjenice i šta je istina koju te činjenice potvrđuju. Nikada ne dopustite sebi da vam pažnju odvrati ono u šta želite verovati ili ono što mislite da će imati društvene koristi ukoliko se u to veruje. Pogledajte samo i isključivo činjenice. To je intelektualna stvar koju bih želio reći.
Moralna stvar koju želim reći je vrlo jednostavna: Ljubav je mudrost, mržnja je ludost. U ovom svetu koji je sve više i više povezan, moramo naučiti da tolerišemo jedni druge, moramo naučiti živeti sa činjenicom da neki ljudi kažu stvari koje nam se ne sviđaju. Samo na taj način možemo živeti zajedno – a ako želimo živeti zajedno, a ne umreti zajedno, moramo naučiti dobročinstvo i toleranciju, koji su od apsolutno vitalnog značaja za nastavak ljudskog života na ovoj planeti.“
„Ljubav i znanje su me uzdizali ka nebesima onoliko koliko su mi bili dostupni, ali me je sažaljenje vuklo nazad ka zemlji. Odjeci bolnog vapaja odzvanjanju u mom srcu. Deca koja umiru od gladi, žrtve tlačenja i mučenja, bespomoćni stari ljudi koji su teret svojoj deci, i čitav svet samoće, siromaštva i zlopaćenja koji pravi ruglo od onoga što ljudski život treba da bude. Čeznem da ublažim to zlo, ali to ne mogu, zato i sam patim.“
TAMOiOVDE 