ISTINITOST FOTOGRAFIJE…

tamoiovde-logo

(Teorija “studium i punctum” po Rolandu Barthes-u)

_____________________________________________________________________________
Svake sekunde, čak i sada, neko, negde u svetu okida dugme na svom aparatu kako bi zabeležio momenat koji se upravo odvija ispred njega ili nje.
_____________________________________________________________________________

milano1974-il-semiologo-roland-barthes-1Razlozi su beskonačni – zbog lica koje se našlo na mestu subjekta ili neponovljivog pejzaža, ili raspoloženja, ili jednostavno zbog same situacije koja se upravo odvija i koja zahteva da bude uhvaćena na delu.

Milioni turista u ovom trenutku takođe poteže za brzim kliktanjima na svojim aparatima i telefonima ne bi li sačuvala sećanje na tren da su nekada boravili ispred monumentalne građevine ili jednostavno bili deo nekog događaja.

Fotografijom beležimo ne samo sećanja na boje, trenutke i osobe, već beležimo misli, asocijacije i poeziju onog nepovratnog. Posmatrajući realnost kroz tražilo aparata, vrebamo svoj plen da bude što lepše, intimnije i autentičnije zapisan, kao da se takmičimo sa nekim drugim stvaraocima sećanja čija će iskustva biti verodostojnija i privlačnija.

Souvenir-Martin-Parr-Fotografia-y-Coleccionismo-1-800x650

Martin Parr ,Souvenir, Athens Greece, 1991

Kao da se igramo lova na plen, čiji će biti jači i ukusniji. Ono što fotografija nama reprodukuje u beskraj, desilo se samo jednom. Iako se mehanički ona ponavlja iznova, u realnosti, ta istina dogodila se u jednom potezu i neponovljiva je.

U budizmu, realnost se označava dvema rečima – sunya, što znači praznina, i tatatha što je činjenica da je nešto takvo kakvo jeste, kao kada upiremo prstom u nešto posebno i dokazujemo da je to to, da je istinito.

Fotografija pruža takav osećaj činjeničnog stanja – ona uzima trenutak iz realnosti i prenosi nam istinu onakvom kakva ona jeste ili kakvom je mi želimo videti.
_________________________________________________________________________________
U fotografskoj praksi, prema teoriji Rolanda Barthes-a postoje tri stanja – činiti, trpeti, gledati.
_________________________________________________________________________________
Prva osoba je fotograf iliti Operator, onaj koji vreba, hvata metu. Drugi smo svi mi ili Spektatori koji posmatramo fotografiju, izučavamo je po različitim arhivama, novinama, albumima, izložbama, kompjuterima i na kraju postoji meta, onaj plen koji se nalazi na samoj fotografiji, referent koji označava istinu ili onaj detalj koji se može nazvati čak i “povratkom iz mrtvih”.

U svakom slučaju, fotografiju promatramo uočavajući samo određenu stvar koja nam zapada za oko, jedno polje na istoj koje nas privlači i zbog čega određujemo da li nam se fotografija dopada ili ne.

Interesantno je da nam se neke fotografije mogu dopasti toliko jako da razmišljamo o njima danima, dok druge samo površinski skeniramo i zaboravljamo ih istog trenutka, kao da se nikada nisu ni desile. Još je interesantnije da na istu fotografiju dve različite osobe različito reaguju, što samo dalje govori o onom unutrašnjem osećaju koji se prati prilikom proučavanja nekog fotografskog rada.

U svom radu “Svetla komora”, Roland Barthes je uveo dva termina ključna za proučavanje fotografije – studium i punctum. Studium predstavlja sve što nam zapada za oko, onaj prvi ubod, prvu tačku koja nam se svidi ili nas privuče. To su razne fotografije iz novina, fotografije koje vidimo i privlači nas njihova informacija, ali ne i nešto dublje, stoga na ovakve fotografije brzo zaboravljamo.

Punctum pak potpuno pobija studium. Punktum, takođe, kao i studium označava ubod, ali i bacanje kockice. Punctum jeste slučajni ubod, to je određena tačka na fotografiji koja nas sasvim slučajno privlači i tera nas da tu fotografiju pamtimo i promišljamo za kasnije. Punctum, za razliku od studiuma ne mora biti toliko očigledan, on može biti jedna mrlja na fotografiji, skrivena, ali sasvim dovoljna i slučajna da bude razlog zbog kog ćemo voleti baš tu fotografiju.

Kako bih razjasnila značenja studiuma i punctuma, za primer sam uzela fotografiju Martina Parra iz njegove serije fotografija o turistima. Naime, ono što vidimo na Parovoj fotografiji na prvi pogled je hrpa turista koja pozira ili se sprema da ispozira za fotografiju koja će se naći u albumu sa putovanja. Parr ovde beleži imbecilnost turista, jednu apsurdnu situaciju gde će svaka osoba imati istu fotografiju sa putovanja.

Ono što privlači nas kao gledaoce ovde jeste ta čitava informacija i ponašanje ljudi na putovanju. Njihova poza i pogled, ali i neka vrsta identifikacije sa njima, jer svi smo u nekom trenu bili ti turisti koji se fotografišu ispred monumentalnih građevina.

263-54

Martin Parr, Pisa, Italy, series Small World (1987 – 1994)

Studium je dakle jedna kolektivna glupost i podsmeh upućen turistima koji zabeležavaju svaki kutak na svom putovanju, to je ono što ovu fotografiju na prvi pogled čini uzbudljivom i zanimljivom. S druge strane, na primeru Parrove fotografije punctum bi za mene bile dve šake koje se na fotografiji skoro dodiruju.

Žena koja drži toranj da ne padne i druga žena koja je nešto dalje od nje koja pridržava suprotnu stranu, ali na fotografiji izgleda kao da zapravo pridržava prvu ženu da ne padne. Punctum je dakle samo jedan detalj (u ovom slučaju to su za mene njihove šake koje se skoro dodiruju) koji privlači i objašnjava fotografiju i na neki drugi način.

On treba da predstavi skriveni detalj fotografije koje jeste ono što nas uzbuđuje na istoj i čini da je posmatramo duže i mislimo o njoj. Punctum nije za svakog isti, štaviše, neko na ovoj fotografiji ne može da pronađe punctum, jer za njega ona predstavlja samo puku informaciju ili zabelešku, ali ne i očaravanje.

Ipak, postoji još jedna stvar koju Bart navodi u svom radu, a to je „šok“ koji se može pojaviti na fotografiji i koji bi trebalo razlikovati od polja privlačnosti. Na Parrovoj fotografiji sa turistima ne postoji iznenađenje, naime, svi su vrlo svesni ovih situacija, tako da ona nema nikakav fotografski šok u sebi. Ona obelodanjuje apsurd turističkih fotografija, ali mnogo više u obliku informacije, nego u obliku šoka, jer sve su te situacije već dovoljno poznate.

077-weymouth-800x533

Martin Parr, Weymouth, England, 2000

Na kraju, osećaj koji nam određena fotografija pruža je subjektivan. Izbor fotografija koje su nam drage, koje pamtimo i držimo kraj sebe je individualan i zavisi isključivo od nas.

Bez obzira da li je fotografija koju posmatramo promenila svet ili ne, ukoliko ona nema polje koje nas najviše intrigira, ona se za nas nije ni desila. Bila je samo dokument nekog vremena ili događaja, ali ne i osećaj koji smo želeli da doživimo gledajući je. Ipak, neke priče ostaju samo nama ispričane.

Smisao onoga što smo uhvatili nije za svakoga istog kroja. Ali koliko god istine ili neistine u svim zabeleškama ima, percepcija onoga što se gleda i drži u ruci je realna.

Ono što čitaš je istina, makar samo ove sekunde, ovog trena.

1077680_1390295704527329_423755268_o-150x150

Author: Katarina Marković

Izvor: refoto.rs

_____________________________________________________________________________________

HISTRIONIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo
U ovom se tekstu bavimo  još jednim intrigantim poremećajem ličnosti, koji je u literaturi obeležen kao histrionični poremećaj ličnosti.

Tippies-of-1796-caricature-1Reč “histrionični” je svakako čudna i nesvakidašnja, ali videćemo da ponašanje koje karakteriše ovu pojavu nikako nije nešto neuobičajeno; štaviše, većina nas će se, čitajući o ovom poremećaju, prisetiti barem jedne situacije ili osobe na koju je ovo podseća.

Stoga, možemo da krenemo sa konkretnim sagledavanjem problematike i bacimo svetlost na još jedan ugao ljudske psihe.

Histrionični poremećaj ličnosti odlikuje se jednim specifičnim obrascem ekstremnog traženja pažnje i ekstremne emocionalnosti.

Ljudi sa histrioničnim poremećajem ličnosti konstantno žele da budu u centru pažnje, gde god da se nalaze; dakle, bez obzira na mesto, vreme i grupu ljudi koji ih okružuju.

Ovo nije jedini problem – oni osećaju veliku nelagodnost kada nisu u centru pažnje. Iako su često okarakterisani kao živahni i interesantni ljudi, doduše ponekad teatralni, oni imaju poteškoća kada ljudi nisu fokusirani isključivo na njih.

Često mogu delovati i kao plitke osobe, jer odaju utisak da im je bitno samo da ih ljudi “gotive”, da su lepi i da se svet vrti oko njih, kao i zbog toga što mogu brzo menjati svoja emocionalna stanja i stavove. U svojoj misiji skretanja pažnje na sebe, mogu biti seksualno zavodljivi ili ispoljavati neka druga provokativna ponašanja – sve što će biti adekvatno sredstvo do cilja.

Kao što smo naglasili, osobe sa histrioničnim poremećajem imaju veliku potrebu za pažnjom, što pokazuju svojim glasnim i neretko neprimerenim “nastupima”, dramatizovanjem i teatralnošću, kao i preuveličavanjem svojih ponašanja i emocija. Dobar izraz koji se može upotrebiti prilikom opisa ovih ljudi je “kraljica drame”, upravo zato što je ta dramatičnost centralna tačka ponašanja i glavni alat dostizanja cilja. U isto vreme, oni i sami žude za stimulacijom od drugih, te će i od njih očekivati slična ponašanja.

Ako nije glasno i bučno, onda je dosadno. Ako nema glasnog smeha i zbijanja masnih šala (gde je najbolje ako su oni ti koji su najduhovitiji) onda je to “smor” situacija. Emocionalno izražavanje je prenaglašeno i teži ka tome da se drugi impresioniraju ili izmanipulišu.

Takođe, na ove osobe je veoma lako uticati, te mogu biti dosta povodljive: ovo je razumljivo jer su na neki način “zavisnici” od pažnje i stimulacije, pa će uraditi sve što se od njih traži i očekuje kako bi je dobili. Osetljivost na kriticizam ili negativno mišljenje je, naravno, stalan pratilac ovog stanja, jer ove osobe imaju slab ego. Ako gajite bilo kakvo loše mišljenje ili ispoljite neko negativno ponašanje prema ovakvoj osobi, ona će to veoma teško podneti.

Najverovatnije će pokušati da vas odvrati od stava prema njoj ponovo svojim teatralnim ponašanjem (plač, histerija, bes, itd.) izazivajući vam osećaj krivice. Nakon toga, gledaće da vas izmanipulišu u onom smeru u kojem biste počeli da mislite sve najbolje o njima. Crte ličnosti koje prate ove osobe uključuju egocentrizam, upuštanje u rizična ponašanja, kontinuirana potreba za uvažavanjem i uporno manipulativno ponašanje kako bi se ostvarile sopstvene potrebe.

Ljudi koji se nalaze u ovakvom stanju mogu imati poteškoća da postignu emotivnu intimnost u ljubavnim vezama ili seksualnim odnosima. Interesantno je zapažanje da često glume neku ulogu – najčešće je to uloga „žrtve“ ili “ princeze“ u svojim odnosima sa drugima, a to je deo njihovog manipulativnog ponašanja koje ima za svrhu da izazove neke emocije kod drugih.

Oni će često gledati da na razne načine iskontrolišu svog partnera kroz emocionalne manipulacije ili zavodljivo ponašanje. Međutim, u isto vreme će pokazivati i primetnu zavisnost od te osobe, što deluje dodatno zbunjujuće i čini odnos sa njima još haotičnijim.

Kako bi čitaocu bilo što jasnije o čemu je ovde reč, kao suma ovoga što smo do sad izneli možemo ukratko navesti karakteristike histrioničnih osoba.

Dakle, to je, prvo, provokativno (ili zavodljivo ponašanje) u bilo kom smislu, koje može biti vezano ili nevezano za kontekst (vreme, mesto i ljude). Drugo, to je ekstenzivno privlačenje pažnje, u svakom pogledu, opet vezano ili nevezano za kontekst – pažnja je jednostavno njihova hrana. Način govora je takav da se njime drugi žele impresionirati, ubediti (u nešto), stimulirati, sve opet u svrhu ostavljanja što “pozitivnijeg” utiska.

Izražena je emocionalna labilnost i nestabilnost, praćena površnim reagovanjima; ove osobe mogu dramatizovati i teatralno se ponašati, “besneti” ali će to često biti samo gluma kako bi se privukla pažnja.

Čitava fizička pojava “podešena” je na takav način da privlači pažnju na sebe – počevši od šminke, koja može biti previše jarka ili prenaglašena, odeće koja može biti različitih ili jarkih boja, do “čudne” i neuobičajene frizure, previše nakita, itd.

Osobe sa ovim poremećajem imaju često poremećene veze sa istopolnim partnerima jer njihov seksualno provokativan stil ponašanja može njihovim partnerima delovati kao pretnja odnosu. Logično, konstantno flertovanje i koketiranje sa svim i svakim će probuditi sumnju kod drugih. Ovi pojedinci mogu otuđiti i prijatelje sa zahtevima za konstantnom pažnjom – postaje naporno kada stalno tražite ispoljavanje nekih emocija od strane drugih, da vas stalno hvale i da ste uvek u fokusu.

Izražena je i žudnja za novinom, stimulacijom i uzbuđenjem, uobičajena rutina im je dosadna. Često su frustrirani situacijama koje uključuju odloženo zadovoljstvo – sve mora sad i odmah. Iako često pokrenu posao ili projekat sa velikim entuzijazmom, njihov interes za isti može brzo opasti.

Kao i uvek, kada govorimo o uzrocima psihičkih poremećaja, pogotovo poremećaja ličnosti, veoma je teško iscrtati neku konkretnu sliku i navesti specifične faktore. Uglavnom su tu upetljani mnogi elementi, počevši od genetike i biologije, do socijalne sredine (naglašavajući značaj ranog iskustva sa roditeljima) i iskustva tokom života. Naše sagledavanje psihičkih poremećaja je uglavnom centrirano oko događaja u ranom detinjstvu, tj. odnosa roditelja prema detetu, iliti stila vaspitanja.

Autoritaran i hladan stil roditeljstva (zainteresovani mogu pogledati neke od prethodnih tekstova gde smo detaljnije opisivali stilove roditeljstva i njihove posledice po razvoj deteta), gde se u isto vreme zahteva od deteta da ispuni neka očekivanja (koja je uglavnom nemoguće potpuno ispuniti) je u ovom smislu jedan od glavnih “krivaca” za razvijanje ovakve strukture ličnosti.

Konstantno postavljanje zahteva pred dete od strane okoline dovešće do toga da dete postane opterećeno time da li ispunjava ili ne ispunjava iste, te svesti čitavo funkcionisanje na bavljenje tom problematikom.

„Da li sam dovoljno lepa i pametna? Možda da stavim još šminke ili da pričam o još nekoj pametnoj stvari.“ Uticaj ovakvog ponašanja roditelja je pogoršan tim više ukoliko su zahtevi veoma kompleksni ili su ciljevi previsoki i nedostižni za dete.

To mogu biti i nerealni zahtevi tipa da dete bude pametnije nego što mu to sama biologija i nivo razvoja dozvoljava (npr. ne može dete od 5 godina rešavati kompleksne matematičke zadatke, ili u 3. godini shvatati šta znači seksualni odnos, itd.), da bude lepše nego što jeste (što je nemoguće, jer niko, naravno, ne može izmeniti svoj fizički izlged) i slično.

Ovo deluje veoma frustrirajuće za dete i dovodi do toga da postane besno i na sebe (i na druge koji ovo zahtevaju), kao i da svede svu svoju egzistenciju na dostizanje ovih ciljeva. Naravno, kako su ciljevi nedostižni i nerealni, dete neće moći da ih dostigne, te će onda misliti loše o sebi. Takva situacija se još više može pogoršati – upravo ukoliko roditelj ne nagrađuje adekvatno detetove za njegove pokušaje (ukoliko se radi o nekim realnim ciljevima), ukoliko nema nikakve emocionalne topline i ukoliko ga još i kažnjava za sve to.

Uz sve ovo, logično je da će ove osobe, kada odrastu, postati veoma slabe ličnosti, tj. imati veoma nisko samopouzdanje i biti opsednute da ispune očekivanja okoline. Zapravo, nisko samopouzdanje ovde ima ključnu ulogu i to je najveći razlog zašto ove osobe konstantno traže pažnju od drugih – pogađate, da bi podigli sebi samopouzdanje.

Vidimo da se ovde opet radi o jednom začaranom krugu, koji, ukoliko se ne shvati i ne razbije na pravi način, može dovesti do negativnih posledica po samu osobu, a indirektno i po njemu okolinu. Osobe sa niskim samopouzdanjem, koje se razviju u histrionične osobe zbog toga, često će patiti; ali će i ljudi oko njih patiti zbog toga što one nisu dovoljno sigurne u sebe i ne vole sebe onakve kakve jesu.

Zato je bitno da se ova problematika stalno naglašava i da se dođe do razumevanja funkcionisanja ljudske ličnosti, kako bi se razbile ove psihološke „čini“ i unapredio kvalitet sopstvenog života.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (9)

Prethodni članak: GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI

__________________________________________________________________________________

KRIZA MORALA, KAŽEŠ ?

tamoiovde-logo

Često nam se, u trenucima zgađenosti nad vremenom i prostorom, otme jadikovka o tome kako vlada kriza morala. Sintagma ,,kriza morala“ čini se, na prvi pogled, samorazumljivom. Kriza morala, da, svakako, ona je tu i postoji kao neoborivi dokaz našeg sveopšteg propadanja.

jt4vdgrf-1351814592-1-650x400Na njen pomen setna misao odluta u neodređene daljine prošlosti, kada nije sve bilo tako poročno kao danas. Iz naslućivanja o povezanosti društvene patologije i ,,kvarenja“ morala, rađa se uverenje da bi nam bilo bolje ,,kad bi bilo više morala“, kao i imperativ da nam treba ,,više morala“.

Ipak, sintagma ,,kriza morala“ predstavlja, u dobroj meri, stereotip s kojim se barata bez velikog udubljivanja u njegovo značenje i smislenost.

Sintagma ,,kriza morala“ problematična je iz nekoliko razloga. Najpre, ona je u dobroj meri zasnovana na pretpostavci da je postojalo gotovo idealno vreme kad krize morala nije bilo i kad su ljudi bili takoreći ujedinjeni u moralnom ponašanju. Izvesnu poteškoću te mutne ideje predstavlja lociranje perioda ,,cvetanja morala”. Neko taj period vezuje za vreme od pre dvadeset i pet godina, neko ga povezuje sa Titovom vladavinom, dok neko u mislima grabi ka ,,idili“ patrijarhalno-tradicijskih društava (,,kad se znao red“).

U neku ruku, sasvim je razumljivo što se takve ideje rađaju iz prljavštine i nevolja aktuelnog stanja, iz nepodnošljive atmosfere vremena koje smo jedino i mogli osetiti na vlastitoj koži, te nam se otuda ono davno čini puno boljim i moralnijim.

Međutim, koliko god mislili da je naše vreme ekskluzivno u svojoj patologiji i nemoralnosti, ne sme se zaboraviti da su i ta ,,dobra stara vremena“, kojima se čežnjivo okrećemo zbog teškoća sadašnjosti, imala svoje kabadahije, korupciju i pljačku, da nisu oskudevala sa primitivizmom, zločinima, poltronerijom, partijskim banditizmom, potkazivanjem, golim otocima, da su se upravo ta vremena savremenicima činila nepodnošljivim i očajnim…

Da bi se dobio elementaran uvid u stanje kakvo je vladalo nekad u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni, dovoljno je zaviriti u knjige Branislava Nušića, Miroslava Krleže, Dimitrija Tucovića, Dinka Tomašića, Ive Andrića, Arčibalda Rajsa, Radoja Domanovića…

Prilike tih vremena koje opisuju navedeni autori u mnogo čemu pokazuju frapantne sličnosti sa današnjim. Kao da se ništa nije promenilo, kao da balkansko ,,večno vraćanje istog“ nepogrešivo funkcioniše. Ovde se možemo prisetiti i jedne Ničeove rečenice: ,,Ko je video sadašnjost – video je sve“.

Naravno, ovo ne znači da se želi napraviti potpuna nivelacija različitih istorijiskih perioda, jer bi to, takođe, bilo nešto jednostrano i netačno. Brojni parametri kojima se meri stanje društvenih prilika pokazuju da je naše vreme, zaista, vreme društvenog debakla. Ali, to ne treba da vodi naivnoj idealizaciji prošlosti.

Društva su uvek blenderi u kojima se odvija previranje i borba arhetipskih sila dobra i zla, posredovanih kroz konkretne ljude u konkretnom vremenu, borba onih koji nastoje da određenom društvu udahnu smisao i onih koji ga vuku ka beznađu. U ovom kontekstu, nameće se i zanimljivo pitanje, na tragu logike ,,krize morala“: Da li će generacije koje dolaze, za dvadeset, pedeset ili sto godina, osvrćući se na naše vreme, reći da upravo njihovo doba predstavlja period ,,krize morala“, dok je naše vreme ono na kome treba zavideti jer je moral bio na ,,visokom nivou“?

Jedna od mogućih konsekvenci podleganja stereotipu o tzv. krizi morala ogleda se u kapitulaciji pred stvarnošću, odnosno utapanju u poročnost vlastitog vremena.

Takva svest obično rezonuje na sledeći način: kad je već na delu kriza morala, i kada je ,,sve otišlo do vraga“, onda se moramo držati čuvenog ,,šta ja tu mogu“, biti ,,ljudi svog vremena“ i prilagoditi se. Da živimo u ta davna vremena, kad nije bilo ove ,,krize morala“, i mi bi bili moralni, ali ovako…

Na taj način, sasvim ,,lepo“ zajedno idu naizgled isključujuće stvari: s jedne strane, kuknjava i vapaji za ,,više morala“, i, sa druge strane, fatalističko mirenje sa stvarnošću protiv koje ta svest naoko protestuje. Jednom rečju, priča o krizi morala u velikoj meri promašuje bit moralnog ponašanja (i funkcionisanja društva uopšte), te samim tim vodi i u pogrešnu percepciju društvene stvarnosti. Zašto?

Moral je samo jedan segment društvenog života, on nije izolovan fenomen, niti nezavisan od drugih faktora (od sfere politike, ekonomije, prava). On, takođe, nije ni ,,bogom dano rešenje“ za sve naše probleme, posebno ako se svede na parole, a ne na dela. Kvalitet svakog uljuđenog društva čine visoki standardi moralnosti (moralne odgovornosti, poštenja, solidarnosti, pravednosti).

Međutim, na te standarde utiče celokupan društveni kontekst koji na razne načine formiraju upravo građani svojim odlukama. Primera radi, ukoliko se u političkom smislu delegiraju da vrše vlast oni koji su oličenje korupcije, laži, grabeži, poltronerije, onda se neizbežno stvara kontekst koji urušava svaku pretpostavku moralnosti i smislenog života uopšte. Otuda se ne treba čuditi kad ti i takvi vajni predstavnici ,,volje naroda“ stvore, po svojoj meri, društveni zverinjak u kom elementarno dostojanstvo i moralno-civilizacijske norme bivaju ,,gažene nogama“.

Jedino promena takvog stanja predstavlja koren rešenja, a ne vajkanje o krizi morala, kao da ona niče sama od sebe. U tom smislu, ne treba nam ,,više morala“, već vladavina prava, regularan politički sistem i odgovorne institucije.

Ostaje nam da shvatimo i prihvatimo vlastito vreme, ne naravno na pozitivistički (,,zdravo za gotovo“) način i kao nešto zauvek ,,zapečaćeno“,već upravo kao mogućnost da se borimo za makar male iskorake u pravcu dostojanstvenijeg i civilizovanijeg života. A to se neće desiti ukoliko samo morališemo i upućujemo setne poglede u prošlost. Uvek je teško vreme i uvek je kriza morala, ali je uvek i prilika da postanemo i ostanemo ljudi!

Slobodan Sadžakov

Izvor:biscani.net/ kljucnekosti

_____________________________________________________________________________

 

GRANIČNI POREMEĆAJ LIČNOSTI…

tamoiovde-logo

U ovom tekstu ćemo govoriti o još jednom interesantnom i posebnom poremećaju koji se naziva granični poremećaj ličnosti. Naziv ovog poremećaja ima veze sa njegovom definicijom, ali govori i o shvatanju samog fenomena od strane psihologa, koji je, može se reći, na “granici” razumevanja.

face-1013519_960_720Naime, zbog svojih veoma specifičnih i maglovito definisanih karakterstika, često su se ljudi koji se danas klasifikuju kao pripadnici ove kategorije “trpali” u druge poremećaje – do onog trenutka kada se neko od psihologa / psihijatara setio da te ljude klasifikuje u potpuno novu kategoriju, napravljenu posebno za njih.

Zašto? Pa zato što su se ti ljudi odlikovali nečim što ih je sistematski razlikovalo od svih drugih poremećaja i u isto vreme imali karakteristike različitih poremećaja. To se desilo relativno skoro i od tada govorimo o graničnom poremećaju. Isto tako, od tada je broj ljudi koji su obeleženi kao “granični” naglo počeo da raste, a poremećaj bivao sve zanimljiviji i provokativniji za istraživače.

Šta je u stvari granični poremećaj ličnosti? Kao i uvek, moramo navesti zvaničnu psihološku definiciju za početak, jer druga ne postoji, a stvar je odviše delikatna da bi koristili sopstvene fraze i konstrukcije.

Dakle, prema literaturi, ovaj poremećaj se karakteriše sveprožimajućim obrascem nestabilnosti u odnosima sa ljudima, slici o sebi i afektima. Za njega je takođe specifična i izražena impulsivnost.

Međutim, sve su ovo simptomi koji se mogu javiti i u drugim poremećajima, te je to deo odgovora na sledeće pitanje: zašto se u nazivu koristi “granični”? Zato što, kažu stručnjaci, ovaj poremećaj ličnosti leži na granici između neurotičnog i psihotičnog, tj. upravo zato jer sadrži u sebi veći broj simptoma vezanih i za neke druge poremećaje.

Naime, ljudi koji su granične ličnosti imaju i karakterstike neuroza (kao što su anksioznost i depresija) ali i psihoza (kao što su sumanute ideje, depersonalizacija, podeljenost ličnosti, emocionalna praznina, i slično). Sada shvatate da je zapravo veoma teško nekog obeležiti kao “graničnog”, te su zato stručnjaci razbijali mozgove o ovakve slučajeve.

Gde da svrstate i kako da lečite čoveka koji ima simptome desetak različitih bolesti? Da li ima sve te bolesti istovremeno, ili je pak to neka sasvim nova bolest, koja samo liči na sve te ostale? Iako čitalac koji prvi put čuje za ovaj termin i dalje možda ne razume najbolje o čemu je reč, verujemo da će se bolje razumevanje steći kada nastavimo sa opisivanjem simptoma i opšte slike ovog poremećaja.

Prema DSM-u (dijagnostičko-statistički priručnik, “biblija” psihijatrijskih poremećaja), granični poremećaj ličnosti se odlikuje određenim brojem osobina. Napomenimo da, kao i kod svakog poremećaja, da bi se nekom „prilepila etiketa“ poremećaja, mora da ima nekoliko simptoma u isto vreme. Nije dovoljan jedan ili dva, pa da posumnjamo da se radi o poremećaju. Isto tako, nije dovoljno da su simptomi blagi i jedva primetni, tj. da se ponekad javljaju – potrebno je da su izraženi, da su sistematski prisutni te da sprečavaju osobu da adekvatno funkcioniše.

Dakle, prva i, može se reći, najuočljivija karakteristika je mahnit, očajan napor da se izbegne stvarno ili umišljeno napuštanje od strane neke osobe. Ovo se najčešće odnosi na partnera, nekog sa kojim je osoba trenutno u emocionalnoj vezi. Osoba ima konstantan strah da će je partner napustiti, strah koji nije racionalan i ne može se objasniti realnim stanjem stvari. Može sve ići “kao po loju” ali strah je i dalje prisutan. I to ne bilo kakav strah, i ne neka povremena sumnja – to je konstantna tenzija koja čak može nekad prerasti i u pravi napad panike. Ovakva situacija je, naravno, veoma teška za osobu i tera je da radi nešto što će umanjiti tu užasnu napetost.

Upravo to je pokretač lanca misli i ponašanja, koje za svrhu imaju samo jedno – učiniti sve što je u njenoj moći, samo da je osoba ne napusti. Kao što smo rekli, ovaj strah može biti zasnovan na manje ili više realnim premisama, a može biti i potpuno nerealan, gde se pretvara u neku vrstu “halucinacije” da je osoba stvarno napušta, ili da se veza raspada.

Neke male i nebitne stvari onda postaju strašne i sigurni znaci da će se desiti ono čega se ona najviše plaši, pa će ona na njih reagovati. Sve to će, za “naivnu” drugu osobu (partnera) izgledati veoma čudno i zbunjujuće, te će verovatno doprineti tome da ova osoba stvarno počne da razmišlja da napusti odnos. To je paradoks graničnog poremećaja i stalna muka: pokušajima izbegavanja nečega upravo se to “nešto” i izaziva.

Tako će ove osobe sistematski biti zatvorene u ovom krugu patnje, što će doprineti značajnoj degradaciji kvaliteta njihovog života i izazvati neke od ostalih “simptoma”. Najčešći je destruktivno ponašanje – agresija prema drugima, upadanje u nevolje (tuče), psihička tortura drugih, ali i samodestruktivno ponašanje – preterano opijanje, namerna promiskuitetnost (bez stvarne želje za odnosom sa drugom osobom, i uz namerno nekorišćenje zaštite prilikom odnosa), zloupotreba narkotika; često je i nanošenje sitnih povreda sebi (sečenje žiletom) i na kraju, pokušaji samoubistva.

Kada je reč o odnosima sa drugim osobama (uglavnom mislimo na bliske osobe i partnere) oni se u ovom slučaju odlikuju velikom intenzivnošću. Prisutne su jake emocije, bilo pozitivne bilo negativne, češće ove druge, upravo iz onih razloga koje smo malopre naveli. Ove osobe imaju tendenciju da na stvari gledaju crno-belo i idu u ekstreme. Za njih je nešto ili skroz dobro i savršeno, ili totalno loše i ne valja.

Ovakav obrazac se prenosi u dosta situacija, navešćemo neke primere: osoba može misliti da je neka muzička grupa ili neki muzički pravac nešto najbolje što postoji, dok je sve ostalo “totalno đubre”; ljudi treba da budu ili sa njom i da je obožavaju, ili su joj neprijatelji i protiv nje su, i tako dalje. Međutim, još jedan problem je i što je obrazac “crno-belo” može biti primenjen i na istu stvar, te će u jednom trenutku osoba misliti sve najbolje o nekom, da bi se u drugom potpuno razočarala u istu tu osobu i čak počela da je mrzi.

Kada je reč o partnerskim odnosima, osoba može u jednom trenutku potpuno idealizovati svog partnera i gledati ga kao “boga”, “najboljeg frajera”, “najromantičnijeg čoveka” i njenu “najveću ljubav ikada” da bi, posle nekog događaja (što je najčešće neka sitnica i važna samo u glavi te osobe) ili čak iz nekog sopstvenog “shvatanja”, obezvredila i gledala kao na najgoreg “klošara”, na pokvarenu osobu, nalazila mu razne mane – sad je ružan, nije interesantan, kreten je, i slično.

Takođe, za ove osobe specifično je generalno osećanje praznine, koje ovi ljudi opisuju kao situaciju “ogromne crne rupe u vašem biću”.

Ova “rupa” i praznina nije ni emocionalna, nije ni psihička, već i jedno i drugo a i nešt treće, neobjašnjivo. Kao da jedan deo unutrašnjeg bića fali, kao da fali svrha života; svaki odnos je zato nepotpun, jer ništa ne može popuniti tu ogromnu prazninu i unutrašnji ambis.

Ovo je veoma teška situacija, a osećaj praznine toliko opterećujući da je to još jedan razlog što ove osobe često pribegavaju destruktivnim i samo-destruktivnim ponašanjima, najčešće samopovređivanju (sečenje i slične stvari).

Kada ih pitate zašto se samopovređuju, tipičan odgovor je “da bih se osetio/la živim”. Takve radnje sadrže i druge momenta, kao što je nezadovoljstvo samim sobom i mržnja koja je usmerena prema sebi, te na neki način služe i kao sredstvo samokažnjavanja zato što je osoba takva kakva jeste.

Uzrok ovakvog stanja je i dalje pod znakom pitanja, a psiholozi su dali odgovore na neke mehanizme koji stoje iza poremećaja. Na primer, intenzivna nestabilnost u međuljudskim odnosima se najčešće vezuje za rano iskustvo osobe, gde je kao dete imala vrlo neodređenu i, često, haotičnu situaciju u porodici – sami odnosi sa roditeljima su bili neodređeni i nesigurni. Ove osobe nikada nisu bile sigurne u to da li ih roditelj stvarno voli – to je zato što su se roditelji ponašali prema detetu po principu toplo-hladno, tj. “čas te volim, čas te ne volim”.

Ovakvo stanje je takođe odgovorno i za taj intenzivan i stalno prisutan strah od napuštanja koji se kasnije očitava u vezi sa partnerom, a takođe i za ogroman potisnut bes. Mi smo ova i druga (destruktivna po dečji razvoj) ponašanja i interakcije roditelj-dete opisivali u prošlim tesktovima, te ćemo sada ukazati čitaocu da može da se na njih vrati ukoliko je zainteresovan za problematiku. Tu smo napomenuli i da se rani načini vezivanja za roditelje i obrasci koji se tada stvaraju, uglavnom prenose na sve kasnije odnose sa ljudima, što objašnjava dosta toga.

Takođe, mržnja koja je usmerena prema sebi, a koja je odgovorna za tu nestabilnu sliku o sebi i svetu oko sebe tipičnu za granične ličnosti, takođe može dolaziti iz ranih porodičnih odnosa, gde su roditelji bili isuviše strogi i kažnjavali dete za svaku sitnicu – nabijajući mu taj osećaj krivice i da je loše, te mu tako snižavajući samopouzdanje, veru u sebe, i veru u svet oko sebe.

S obzirom na kompleksnost i opasnost koju po sebe i druge nosi ovaj poremećaj, nužno je ponovo naglasiti važnu stvar, a to je da porodica i rana iskustva imaju veliki uticaj u izgradnji buduće ličnosti.

Stoga, razvijmo razumevanje o ljudima i edukujmo se psihološki kako bismo pomogli u stvaranju boljih osoba, a samim tim i boljeg sveta za sve nas.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

FELJTON: Psihički poremećaji (8)

Prethodni članak: PSIHOPATIJA

______________________________________________________________________________________

OPASNOST VREBA IZ ČAŠE…

tamoiovde-logo

Alkoholna pića i neke droge, pogotovo u kombinaciji, što je vrlo često, ostavljaju trajne posledice na mentalno i fizičko zdravlje, posebno mladih, koji na žurkama o tome ne razmišljaju

opasnost-vreba-iz-case

Mladi često ne shvataju kakvom riziku se izlažu pijući u klubu ili na žurkama

Mnoge žurke tinejdžera, proslave rođendana, mature i provod u noćnom klubu ili na splavu zbog trovanja od alkohola, umesto kod kuće, završe se u ambulanti.

Mladići obično mešaju pivo sa žestokim pićem ili psihoaktivnim supstancama, a devojke najčešće posežu za koktelima. Nekoliko čašica i – zbogom pameti!

Takvih primera je mnogo poslednjih godina i kod nas i u inostranstvu. Neki će se setiti vesti da je zbog pomodnog koktela s tečnim azotom tinejdžerka iz Lankastera ostala bez želuca!

Ta supstanca se inače koristi za hlađenje i zamrzavanje, a ako se udiše ili konzumira, može da izazove i oštećenje unutrašnjih tkiva. Nakon ovog incidenta britanske vlasti zabranile prodaju ovog i mnogih drugih spornih koktela.

I apsint je za vreme svoje najveće slave smatran čudotvornim napitkom, „zelenom vilom” koja inspiriše, ali i đavoljim pićem, koje treba ukinuti, što se u nekim zemljama (ne i kod nas) na kraju i dogodilo.

Komentar tinejdžera koji je konzumirao popularni koktel zaista zvuči zastrašujuće: dve kocke leda prelivene apsintom drže se u ustima – da utrnu, a ubrzo se i mozgu desi to isto!

ScreenshotUprkos ozbiljnim upozorenjima, prof. dr Jasmina Jović Stošić, načelnik Klinike za urgentnu i kliničku toksikologiju VMA, kaže da je sve veći broj onih koji zatraže pomoć na ovoj klinici, koja je jedina specijalizovana ustanova za lečenje akutnih trovanja, otvorena 24 časa, sedam dana u nedelji.

– Zabrinjavajuće je što je broj akutnih trovanja tokom poslednje decenije stalno u porastu. U našoj ambulanti godišnje primimo oko 4.000 pacijenata. Od toga, tri četvrtine zbrinjavamo tokom jednodnevne hospitalizacije ili ambulantnih pregleda, a jednu četvrtinu moramo da zadržimo na bolničkom lečenju – ističe dr Jović Stošić.

Kada je reč o omladini, naša sagovornica kaže da je i dalje najučestalije trovanje i ono ima ciklični karakter.

– Zahvaljujući brizi i kontroli profesora, broj akutnih trovanja alkoholom sada je neuporedivo manji tokom mature. Ali vikendom i u vreme proslava, za Novu godinu, posebno, broj maloletnih pacijenata koje mi uglavnom zbrinjavamo u sitne noćne sate iz godine u godinu se povećava. Najređe dolaze sa kućnih žurki. Uglavnom je to omladina koja izlazi po klubovima i ostaje do tri, četiri, pa i pet ujutru – konstatuje doktorka.

Osim zbog alkohola, primećena je pojava novih agenasa koji dovode do akutne intoksinacije.

Jedna od tih je droga koja se naziva „biljni tamjan” i prodaje sa kao osveživač vazduha, a u suštini je mešavina koja ima efekte slične marihuani. Međutim, za razliku od klasične, prirodne marihuane, ovde se, kako opisuje doktorka, radi o mešavini biljaka koje nemaju posebno psihoaktivno dejstvo, ali su poprskane sprejom sintetske marihuane, koji je mnogo jači.

To kod mladih osoba dovodi do poremećaja u ponašanju, sličnih akutnoj psihozi i akutnoj šizofreniji! Uz to imaju i lupanje srca, halucinacije, delirijum…

– Početkom godine imali smo veliki broj takvih slučajeva intoksinacije, jer su jedno vreme te supstance mogle legalno da se kupe u nekim prodavnicama u Beogradu.

Znate, kada nešto možete da kupite legalno, onda se omladini, pogotovo maloletnoj deci, šalje poruka da je to dozvoljeno i da nije štetno, što je daleko od toga. Zato smo krenuli u akciju. I štampa je mnogo pisala o tim drogama, angažovali smo i policiju, Ministarstvo trgovine, tako da smo u saradnji sa svima njima uspeli da ih stavimo na listu zabranjenih i da se obustavi slobodna prodaja, pa je sada, krajem godine, tih slučaja trovanja znatno manje nego početkom godine – ističe ona.

Da bi se, kako objašnjava naša sagovornica, otkrile uobičajene droge, recimo, heroin, marihuana, pojedini lekovi, amfetamini, postoje standardni testovi, to jest test-tračice.

– Testiranjem mokraće u roku od nekoliko minuta se pokaže da li je neko uzimao nešto od toga ili nije. Međutim, novi sintetski kanabinoidi, koji se nalaze u biljnom tamjanu, tim testom se ne vide. To nam je zadalo mnogo muka i dilema dok nismo razradili metode koje su mnogo sofisticiranije i zahtevaju skuplju opremu, uz pomoć kojih smo mogli da utvrdimo šta je u pitanju – napominje.

ScreenshotDoktorka upozorava da zavisnost i rekreativno uzimanje droga, pogotovo u kombinaciji sa alkoholom, što je vrlo često, može da ostavi trajne posledice, kako na mentalno, tako i na fizičko zdravlje.

Mladi koji koriste psihoaktivne supstance dovode sebe u situacije da učestvuju u tučama ili saobraćajnim nesrećama, a i u tim prilikama zaista može da dođe do fatalnih ishoda.

Posle korišćenja psihostimulativnih sredstava te osobe gube dodir sa realnošću i mnogo su sklonije depresiji, imaju oštećeno pamćenje, afektivno reaguju…

Ponekad se život može dovesti u opasnost čak i ako se samo jednom pretera u nedozvoljenom piću!

– Za sve postoje smrtne doze, pa i za alkohol ili psihoaktivne supstance. Takvi slučajevi nisu česti, ali dešavaju se. Od heroina se praktično može umreti i prilikom uzimanja prve doze! Ukoliko se pacijent predozira, vrlo lako pada u komu, prestaje disanje i nastupa smrt!

Alkohol, između ostalog, može da izazove komplikacije kao što su akutni pankreatitis, poremećaj metabolizma i veliki pad šećera i da trajno ošteti mozak. Kokain u pojedinim slučajevima može da izazove infarkt srca, mozga i creva, „ekstazi” i njemu slični preparati takođe mogu da budu opasni. Zato ne sme niko da se zavarava da može jednom da proba i nema veze – naglašava doktorka.

Mada bi u pojedinim situacijama možda bilo poželjno, dr Jović Stošić kaže da ne insistira na tome da policija interveniše.

– Nama je bitno da oni koji dovedu ugroženog pacijenta ne strepe da će biti ispitivani od policije, pa da zbog straha od kazne svog druga ostave komi i pobegnu. Kada su ostavljeni sami ili sa nepoznatim ljudima, onda nema ko da pozove hitnu pomoć, nema ko da ga podigne da se ne uguši ako povraća, nema ko da vidi da li je prestao da diše…

Uglavnom pozovemo roditelje, s obzirom na to da je vrlo često potrebno da se toj deci donese čista odeća i pruži moralna podrška. Onda oni u dogovoru mogu da odluče da li će slučaj prijaviti policiji – navodi dr Jović Stošić, koja i sama priznaje da je viđala različito ponašanje roditelja.

– Jedni su brižni, dotrče kad ih pozovemo i imaju razumevanja za ono što se dogodilo. Drugi burno i agresivno reaguju. Neki krive društvo, a ne sebe ili svoje dete, ili misle da je njihovom detetu neko drogu „podmetnuo”. Postoje i oni koji su potpuno nezainteresovani, čak se i ne javljaju na telefon, ili kažu da moraju da spavaju da bi mogli da idu na posao i ne pojave se – dodaje naša sagovornica.

Doktorka smatra da, osim roditelja, značajnu ulogu u vaspitanju dece imaju država i sistem. Međutim, omladina je dezorijentisana u svojim ciljevima. Provod u klubovima i splavovima, gde su upravo i izloženi opasnosti, glavna je zabava u Beogradu.

Prema Zakonu o javnom redu i miru, ukoliko se alkohol posluži maloletnoj osobi, sledi 30 dana zatvora ili novčana kazna. A da li je neko odgovarao? Čemu zabrana prodaje alkohola posle 22 časa u marketima kad ona ne važi u fensi kafićima, splavovima, noćnim klubovima?

Autor: Jordanka Stanković
Izvor: politika.rs

________________________________________________________________________________________

PRIGOVOR BEZ VREĐANJA…

tamoiovde-logo

Prilikom interakcije i komunikacije sa drugima, dolazi do suočavanja dve ili više ličnosti i njihovih mišljenja, osećanja i ponašanja, a kao što svi znamo iz svog iskustva, svaka osoba ima svoje sopstveno viđenje sebe i sveta oko sebe.

you-154080_640Za ovo individualno viđenje sebe i sveta ne možemo reći da je dobro, loše, adekvatno, neadekvatno, ispravno ili pogrešno – možemo samo reći da je drugačije od našeg. Isto tako, mišljenja i stavovi drugih mogu biti potpuno različiti, ili se skoro u potpunosti poklapati sa našim.

Dakle, možemo reći da se u manjoj ili većoj meri slažemo, tj. ne slažemo sa drugim ljudima, što je bitna stvar prilikom međuljudske komunikacije.

Međutim, često se dešava da nas drugi ubeđuju kako su njihova ponašanja i stavovi ispravniji, bolji i adekvatniji od naših, te da ih trebamo prihvatiti; ili se dogodi da se nama ne sviđa tuđe ponašanje / stav/, te ako nas još i ugrožava, dolazimo u situaciju da moramo reagovati.

Kao što smo videli u prethodnim člancima, adekvatno i taktički dobro isplanirano reagovanje na druge, prilikom komunikacije, je ključna stvar – pogrešna reakcija može odvesti komunikaciju u neželjenom smeru i otvoriti prostor za ugrožavanje našeg bića.

Pitanje koje postavljamo u ovom tekstu je: kako asertivno izreći prigovor na tuđe (verbalno ili neverbalno) ponašanje. Pitanje je kako prigovoriti nekom i staviti mu do znanja da nam se ne sviđa to što radi ili govori, a da ga ne uvredimo?

Kada izričemo prigovor u komunikaciji, prva i najvažnija stvar je usmeriti prigovor na ponašanje koje nam smeta i ni na šta drugo.

Od krucijalne važnosti je ne uplitati tu druge stvari, kao na primer, ličnost onoga čije nam ponašanje smeta („ti si ovakav ili onakav“).

Argumenti kojima kritikujemo celokupnu ličnost nisu adekvatni prosto zato što mi skoro nikad ne možemo potpuno poznavati nekog, te stoga ne možemo usmeriti kritiku na celokupno njegovo biće.

Drugo, napadanje ličnosti je suviše uopšteno i nije usmereno na konkretan problem – suviše je generalizovano, te time ništa ne rešavamo.

Treće, „napad“ na ličnost će obično izazvati automatsku i momentalnu odbrambenu reakciju osobe, staviti je u položaj da brani svoj ego (a znamo koliko ljudi obožavaju da brane svoj ego) i naterati je da podigne gard, te možda i da pređe u kontra-napad.

Očigledno je da će uopšteno i nespecifikovano kritikovanje i prigovaranje koje nije usmereno na konkretno ponašanje samo doprineti tome da se komunikacija zaoštri, a tenzija poveća. Dakle, prigovor se upućuje samo na ponašanje koje nam smeta i on treba biti što specifičniji. Potrebno je tačno identifikovati koje ponašanje nam smeta i to navesti u prigovoru.

Na primer, ukoliko ste u zatvorenoj prostoriji sa drugom osobom, ona pali cigaru za cigarom, a vi ste nepušač i smeta vam dim, ne bi bilo dobro da idete na generalizovan i ličnosno-napadački prigovor tipa „gospodine, kako možete biti tako bezobzirni, zadimili ste celu prostoriju i briga vas“, već možete reći, „gospodine, smeta mi dim, da li mogu da vas zamolim da ugasite cigaru?“. Razume se, što je kompleksnije ponašanje, to prigovor mora biti specifičniji, da bi druga osoba tačno znala šta vam smeta i kako da rešite problem.

Druga, važna stvar, je korišćenje jasnih i nedvosmislenih „ja-poruka“. Dakle, staloženo izraziti ono što želite, a ne agresivno ispoljiti ono što ne želite. Na primer, „ja se osećam loše kad to radiš“ a ne „ne sviđaš mi se kada to radiš, ti to loše radiš, loša si osoba jer to radiš, itd“.

Ono što je takođe veoma bitno, a što je poznato svakom ko je iole nešto čitao ili čuo o psihološkim principima nagrađivanja i kažnjavanja ponašanja, to je da bilo kakva reakcija na tuđe ponašanje, kojom želimo uticati na to isto ponašanje (u bilo kojem smeru), mora biti ispoljena odmah nakon ponašanja kako bi efekat bio najveći. Ovo je, kao što smo napomenuli, ključno pravilo u psihologiji učenja, bez obzira da li je reč o ljudima ili životinjama. Kada vam je pas neposlušan (recimo, napravio je neku štetu) nužno je da „kaznite“ (šta god to podrazumevalo u vašem slučaju) za to ponašanje odmah nakon što je napravio štetu. U suprotnom, kazna neće imati efekta. Ne možete ga kazniti pre učinjenog ponašanja, ali nije dobro ni kazniti ga dosta posle učinjenog ponašanja – pas jednostavno kasnije neće imati predstavu zašto ga kažnjavate.

Isti princip se primenjuje i kada je reč o ljudskom ponašanju. Ukoliko želimo izreći prigovor na nečije ponašanje, to moramo učiniti što je pre moguće nakon što je ponašanje izvršeno.

Svako odugovlačenje će umanjiti efekat, a prigovor koji sledi predugo nakon određenog ponašanja će u najboljem slučaju zbuniti osobu. Može se desiti i da je osoba zaboravila na situaciju, na to što je uradila ili rekla, a što se vama nije svidelo, te se proces dodatno komplikuje.

Razmislite o tome kako bi vama zvučalo da vam neko dođe i kaže „e, jel’ se sećaš onoga što si u ponedeljak rekao? E, pa to mi se nije svidelo.“ Pored toga što se možda nećete sećati i što će vam sad prigovor delovati nevažno jer je situacija odavno prošla, možete se zapitati zašto je osoba to tek sada rekla. Znači, ona je sve vreme držala to u sebi i samo mislila na to kako će vam prići i saopštiti da joj nešto kod vas smeta – sada će vam osoba čak delovati i čudno. Na kraju krajeva, niko ne voli ljude koji kriju svoja prava osećanja i onda iznenada i neočekivano „puknu“.

Na kraju, nužno je obratiti pažnju i na socijalnu komponentu. Naime, ljudi će više reagovati na kritiku i prigovor koji im uputite pred drugima, tj. reagovaće odbrambenije. Zašto? Pa jednostavno zato što je sada njihov celokupni imidž i status u društvu doveden u pitanje, te osećaju da moraju da ga brane. Može se desiti i da u sebi misle da ste u pravu, ali vam to neće priznati, prosto zato što su drugi tu, a osoba ne želi da drugi misle da je „slabić“ i slično. Dakle, zaključujete i sami, prigovor, kao i svaku negativnu zamerku, najbolje je obaviti u četiri oka, jer će tako prigovor biti adekvatnije prihvaćen.

Pomenimo i to da je, kada pohvaljujete drugog, to bolje učiniti u prisustvu drugih, jer će pohvalu čuti i drugi, te će osoba imati osećaj da se sada njen ugled popravio i kod drugih, a ne samo kod vas.

Vidimo, dakle, da upućivanje prigovora i ukazivanje pažnje drugima na neke aspekte njihovog ponašanja takođe zahteva strpljenje i pažnju, kao i određen nivo socijalne inteligencije. Situacije u kojima smo ugroženi i kada nas ponašanje drugih ometa u adekvatnom funkcionisanju se dešavaju manje-više svakodnevno. To je jednostavno nusproizvod toga što živimo u društvu sa velikim brojem članova, a problem je veći u sredinama gde vlada dosta opšte tenzije (zbog manjka novca, uskih rokova, društvenih pritisaka i raznih drugih problema). Ukoliko dozvolimo da nas ovakva situacija ponese i ukoliko doprinosimo tenziji tako što agresivno reagujemo na druge, problem će se samo povećavati, a rešenje će biti još dalje.

Čuvanje svojih granica i ukazivanje drugima na ponašanje koje nas ugrožava je nužno, ali podizanje tenzije i izbijanje konflikta nije. Tako nešto je moguće, a upravo nam komuniciranje na asertivan način nam pruža tu mogućnost.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: psihologija komunikacije (5)

Prethodni članak:ZAŠTO I KAKO REĆI „NE“

___________________________________________________________________________________