JEZERO MAĐORE, LEPŠE OD MORA…

tamoiovde-logo

Mađore: Jedino jezero lepše od mora

Ništa vas ne može pripremiti na prvi susret s veličanstvenim jezerom Mađore u Italiji.

madjore-1788710606Jezero se uglavnom nije nalazilo na utabanim turističkim stazama sve do 1906. kada je tunel Simplon u Alpima omogućio prolazak Orijent Ekspresa.

Doslovno preko noći njegove obale počele su da se pune pripadnicima evropske elite, koji su počeli da grade veličanstvene nekretnine. Neke od njih i dalje su naseljene, ali su neke danas napuštene i u gotovo ruševnom stanju.

Stresa, gradić koji je i dalje zatočen u nekom prošlom vremenu, dugo je bila nezvanična prestonica zapadne obale jezera. Prepun je grandioznih hotela napravljenih u baroknom stilu čija bi fasada lako mogla da posluži kao kulisa za neku od Pučinijevih opera.

Najveći je Grand Hotel des Iles Borromees sa ogromnim kristalnim lusterima u kom je boravio, tada 19-godišnji, Ernest Hemingvej dok se oporavljao od ranjavanja na italijanskom frontu.

madjore1-1030434307Prva među jednakima u palatama Strese pripada porodici Boromeo i nalazi se na ostrvcu Isola Bela na deset minuta vožnje čamcem.

Još jedna izuzetna destinacija do koje se stiže čamcem je Peskatori, ribarsko ostrvo koje možete peške obići za deset minuta, ali tu šetnju sigurno nećete zaboraviti.

Jezero Mađore je ogromno i seže sve do Lokarna u Švajcarskoj, pa njegovu okolinu možete obilaziti sigurno desetak dana, a da vam ni u jednom trenutku ne bude dosadno.

Ako se malo odmaknete od obale i vozite oko dvadeset minuta ka Alpima, možete doći do manjeg jezera Orta uz koji je nikao grad Orta San Đulio sa kaldrmisanim ulicama, fasadama u boji starog parmezana i predivnim kafićima u kojima možete popiti fantastičan espreso.

madjore2-2073289156U blizini Mađorea je i Kastiljone Olona, prelepa kapela u potpunosti ukrašena freskama renesansnog majstora Masolina da Panikala, od kojih je najpoznatija Usekovanje glave svetog Jovana koje gleda “ledena” Saloma.

Zbog vlažne i tople klime gradinari su uspevali da urede neverovatno lepe bašte.

Osim egzotičnih biljaka, one su prepune i raznih kitnjastih statua, pa ako vam dosadi izležavanje na plaži, a ne obilaze vam se mestašca uz obalu, dan možete provesti u hladovini velikih stabala čitajući neku dobru knjigu.
Izvor:aah.rs

_________________________________________________________________________________________

Advertisements

ĆILIBARSKA SOBA…

tamoiovde-logo

Ćilibarsku sobu, verovatno zauvek izgubljenu u smutnim vremenima krvave završnice Drugog svetskog rata, kreirali su početkom 18. veka za pruskog kralja Vilhelma I vajar Andreas Šluter i draguljari, stručnjaci za oblikovanje ćilibara, Gotfrid Volfram, prvi majstor pri danskom dvoru, i njegove nemačke kolege Gotfrid Turau i Ernst Šaht iz Danciga.

Cilibarska-soba“Osmo svetsko čudo”, kako je nazivan ovaj fantastični salon oblikovan u stilu baroka od ćilibara, zlata i ogledala, stvarano je deset godina, u periodu 1701-1711.

Pojedini procenjivači veruju da bi danas Ćilibarska soba vredela preko 150 miliona dolara, dok drugi drže da je njenu realnu vrednost nemoguće proceniti.

Ćilibarska soba se nalazila u Vilhelmovoj Berlinskoj palate sve do 1716. godine kada je poklonjena ruskom imperatoru Petru Velikom u zalog rusko-pruskog savezništva u ratu protiv Šveđana.

Očaravajuća soba koja svetli kao “zlatna vatra”, kako su je opisivali oni srećnici koji su bili u prilici da kroče u nju, proširena je u Petrogradu na prostor nešto veći od 55 metara kvadratnih, kojom prilikom je dodato još šest tona ćilibara u njene fascinantne, duborezom naročito oblikovane zidove.

U ove raskošne panele od ćilibara koji je još od drevnih vremena smatran posebno vrednim draguljem s naročitim, isceliteljskim moćima, pa je nazivan i sunčevim suzama, ugrađene su na pojedinim mestima i slike, mozaici i minijaturne skulpture.

Cilibarska-soba_detaljĆilibarska soba je dovršena u celini 1755, a prvi put je restuarirana 1830.

Katarina Velika je prenela Ćilibarsku sobu iz Zimskog dvorca u imperijalni letnjikovac u Carskom selu, gde je predstavljala najveću atrakciju sve do početka Drugog svetskog rata kada su je nacisti demontirali i odneli u Kenigsberg (jedno vreme Kalinjingrad) u istočnoj Pruskoj.

Zanimljivo je da su Rusi pokušali da zavaraju nacističke tragače za umetničkim blagom tako što su čitavu sobu prelepili papirnim tapetima. Međutim, Nemci su varku lako prozreli.

Trebalo je samo 36 sati specijalno obučenim pripadnicima naročite jedinice za “prikupljanje” umetničkih dela i kulturnih dobara da 14. oktobra 1941. demontiraju ovaj raskošni enterijer pod stručnim nadzorom Dr. Ernsta-Ota grofa Solms-Lajbaha, direktora Istorijskog muzeja Nemačke.

Ponovo je sklopljen u dvorcu Kenigsberg u kome je Ćilibarska soba izlagana sve do 1945, kada je navodno evakuisana zajedno sa mnogim drugim umetničkim delima koje su predstavnici Trećeg Rajha opljačkali tokom Drugog svetskog rata širom Evrope.

Prema navodima očevidaca, spakovana u naročite palete, poslednji put je viđena 30. januara 1945. na železničkoj stanici u Kenigsbergu odakle je deportovana na brod koji su potpopile savezničke podmornice.

Cilibarska-soba_detalj-sa-sPojedini istraživači smatraju da je stradala još 1944. kada je dvorac Kenigsberg pogođen tokom vazdušne kampanje Britanskog kraljevskog vazduhoplovstva.

Mnoštvo spekulacija, mitova, ali i pravih trilera u okviru stvarne portage za ovim jedinstvenim umetničkim draguljem, nastalo je od svršetka poslednjeg svetskog rata do danas.

Ćilibarska soba je “viđena” na različitim lokacijama. Čas skrivena po zabačenim rudničkim jamama koje se više ne koriste, čas među ostacima potonulih brodova na dnu Atlantika.

Deo rimskog mozaika koji se nalazio među nekoliko desetina minijatura ugrađenih u zidove Ćilibarske sobe zaista je 1997. godine pronađen u porodici nemačkog vojnika koji je učestvovao u demontaži i pakovanju ovog fascinantnog objekta 1941. u Rusiji.

Šta se zaista dogodilo sa Ćilibarskom sobom verovatno će zauvek ostati tajna. U međuvremenu, ruski stručnjaci su uspeli da u period 1979-2003 naprave rekonstrukciju ovog remek dela prema fotografijama originalne sobe. Ovu repliku koja se danas može videti u Carskom selu, ruski predsednik Vladimir Putin i nemački kancelar Gerhard Šreder otvorili su za javnost 2003. godine, tokom svečane proslave 300-te godišnjice osnivanja Petrograda.

Grb-RomanovihU Kleinnmahovu, nedaleko od Berlina, postoji minijaturna kopija Ćilibarske sobe. Izrađena je od originalnog istočnopruskog ćilibara po narudžbini kolekcionarke minijatura Ule Klingbeil. Novac od ulaznica dobijenih za posetu ovoj ljupkoj kopiji prilaže se za pomoć hendikepiranoj deci.

Nijedna od ovih replika, ma kako maestralno urađene, nema sjaj originala kažu ljubitelji umetnosti i misterija.

Tamara Ognjević
Izvor:artiscenter.com

__________________________________________________________________________________________

CARSKO SELO – SANKT PETERBURG…

tamoiovde-logo
Carsko selo, imanje i kompleks rezidencija ruske carske porodice nastalo u XVIII veku, nalazi se 26 kilometara južno od Sankt Peterburga.

e162e41c2016dbf9a4f7ef4fa6de229c_LPosebno je poznato po svojoj impresivnoj baroknoj palati, letnjoj rezidenciji carice Katarine Velike, gde je ona često boravila, kao i okruženju sa velikim vrtovima i uređenim parkovima.

Mesto na kojem se nalazi Carsko selo, prvobitno vlasništvo švedskog plemstva je ruski car Petar Veliki poklonio svojoj budućoj supruzi Katarini I 1708. godine. Originalni naziv, Carskoe Tselo, Carsko selo, mesto je dobilo po palati i parkovima koje je izgradila carica Katarina I, druga žena Petra Velikog i njihova kćerka Katarina Velika.

U sovjetskoj eri mesto je dobilo ime po čuvenom ruskom pesniku Aleksandru Sergejeviču Puškinu, koji je ovde studirao na Liceju početkom XIX veka, a kasnije sagradio i kuću. Iako je mestu kasnije vraćeno predrevolucionarno ime, i dalje se često zove Puškinovo.

Originalnu palatu koju je Petar Veliki poklonio svojoj supruzi Katarini I srušila je njihova kćerka carica Katarina Velika, koja je na tom mestu, uz pomoć arhitekte Bartolomeja Rastrelija, izgradila i srušila još dve palate jer joj se nisu dopadale. Sadašnja palata je četvrta po redu sagrađena na tom mestu.

Carsko selo 2Raskošna carska palata je izgrađena 1717. godine po nacrtu čuvenog italijanskog arhitekte Bartolomeja Rastrelija, koji je kasnije dizajnirao Zimski dvorac u Sankt Peterburgu.

Palata je izgrađena u baroknom stilu i bogato ukrašena. Barokne fasade sa atlantima, stubovima, pilastrima, kitnjastim prozorskim simsovima su duge oko 300 metara. Zlatna crkvena kupola palata se uzdiže iznad jednog kraja fasade, a na vrhu ulaza je ukrasno slovo „E“ (ruski inicijali za Jekaterinu).

Carsko selo 3Katarinina palata sadrži brojne povezane prostorije koje odišu luksuzom, od bogatih parketa, svilom prekrivenih zidova, do oslikanih i pozlaćenih plafona. Skoro sve prostorije su ukrašene bogatim draguljima i vrednim umetničkim delima. Na nekima su prikazane ruske vojne pobede i dostignuća u nauci i umetnosti.

Dosta je korišćeno zlato za ukrašavanje duboreza, nameštaja i drugih detalja.
Najimpresivnija soba unutar palate je ćilibarska soba koja je potpuno optočena ovim poludragim kamenom u raznovrsnim nijansama, od zelene do mlečne i rđe braon.

Originalna soba je izgrađena 1701. godine za pruskog kralja Frederika I u gradu Koninsberg. Posle njegove smrti, kralj Fridrih je poklanja ruskom caru Petru I, koji je za nju bio zainteresovan. Originalna soba je danas izgubljena, jer ju je nemačka vojska demontirala prilikom povlačenja iz Rusije tokom Drugog svetskog rata. Do danas se ne zna gde je sakrivena, niti šta je bilo sa njom.

Carsko selo 4Impresivna je i velika dvorana za balove oivičena sa dva nivoa prozora sa prošaranim ogledalima, slično kao Versajska sala sa ogledalima.

Kada sunce sija dvorana blista sa refleksijama ogledala. Bila je savršena za balove tokom letnjih noći i belih petrogradskih noći.

Carsko selo 5Zelena trpezarija je jedna od prvih carskih prostorija u Rusiji u kojoj je mermerni kamin.

Carsko selo 6

Plava soba za crtanje, plava kineska soba, i horski antre prekriveni su svilenim zidnih oblogama. Kupatilo od poliranog sibirskog kamena, spavaće i dnevne sobe, kao i prostorije za zabavu ukazuju na raskoš.

Odmah pored ulaza u palatu, nalazi se Licej, elitna škola iz XIX veka gde je studirao poznati ruski pesnik Aleksandar Sergejevič Puškin i mnoge druge poznate ruske ličnosti.

Carsko selo 7Palata je okružena parkom čiji su ukras mnogobrojne statue. Posebno se ističe čudesna statua Devojke sa razbijenim krčagom.

Veoma je zanimljiv mermerni most preko ribnjaka, i „piramida“ gde je Katarina Velika sahranjivala svoje omiljene pse. Paviljon na ostrvu je izgrađen za muzičare koji su bili u pratnji na kraljevskim izletima brodom na jezeru.

Carsko selo 8U Carskom selu se nalazi još jedna carska palata, Aleksandrova palata, koja je građena u neoklasičnom stilu i koja je takođe okružena parkom.

Nekada je Carsko selo bilo naselje u kome je živela ruska aristokratija i članovi carske porodice. Sredinom XX veka počela je restauracija jedne od najvećih turističkih znamenitosti Sankt Peterburga. Danas se Carsko selo nalazi na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine i svakodnevno ga posećuje veliki broj turista.
Izvor: artnit.net

_______________________________________________________________________________

Foto plus

aerial-view-of-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

winter-visit-to-catherine-palace-in-tsarskoye-selo

Foto:www.saint-petersburg.com

FRAJLA MILEVI, KOJU JE NAPUSTIO UDVARAČ…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Ljubavna pisma u delima Jakova Ignjatovića

U mnogim romanima srpskog književnika realističkog pravca Jakova Ignjatovića (1822—1889) ima umetnutih pisama, uglavnom ljubavnih (lipsbrif) koje razmenjuju ljubavnici ili udvarači. Ima ih u Milanu Narandžiću, Starim i novim majstorima a ponajviše u romanu Trpen-spasen (1874—75), koja je gotovo doslovno preneo u šaljivu igru Adam i berberin—prvi ljudi (1879, 1881).

Ova pisma, kako Dragiša Živković naglašava u svom istraživanju, nisu samo pokazatelj manira srpskog građanstva, čiji život opisuje Jakov Ignjatović, već su i izraz književnih konvencija koje je Ignjatović preuzimao a što omogućava da se rasvetle njegovi književni uzori i tipologija njegovih romana…

TamoiOvde-jakov-ignjatovic

Novak Radonić (1826—1890), Portret Jakova Ignjatovića.

  U romanu Trpen-spasen ljubavna pisma piše uglavnom Đoka Glađenović, berberin u oficini majstora Makse Svilokosića, svojim mnogobrojnim ljubavima, Saliki Selinger, Milevi Svilokosić, Tekli Špiceder a inkorporirano je u tekstu romana i nekoliko njihovih odgovora Đoki. Prvo od ovih pisama upućeno je ćerki majstora Makse Svilokosića, frajla-Milevi koju je napustio udvarač laćman Predić:

 Draga gospođice! — Prvi put kad sam Vas video, zavoleo sam Vas, i moje je srce za Vas kucalo. Ja Vas jako volim, draga gospođice, ja znam da Vi vojnike rado imate, ali laćman je otišao, on se više neće vratiti. Otac zna da Vas ja volim, ja sam subjekt, kad Vas uzmem živećemo kao ptica kanarinka. Recite jedanput — da, i sve je gotovo, ja Vas ljubim i jesam sa Vama u svetom duhu. Ljubim ruke. Đoka Glađenović, subjekt u prvoj oficini kod gospodara Svilokosića. Zbogom.

 Ovo, kao i druga sličan pisma u romanu pisana su u skladu sa određenim konvencijama i stereotipima. Poreklo tih konvencija mže se tražiti još u doba rokokoa i baroka, iz ondašnjih Briefsteler-a i Komplimentierbücher-a (zbirki fraza i komplimenata) a koji opet potiču još iz srednjeg veka.

  Prvobitno sastavljane na latinskom jeziku ove zbirke su od 14. veka postali sastavni deo pisanog obraćanja i na narodnim jezicima. Od 18. veka ovi obrasci su široko rasprostranjeni i među građanstvom. Od kraja 17. veka u stil ovih pisama prodire i uticaj pijetizma koji odlikuju religiozne težnje i ljubavna čežnja.

 I Ignjatovićev junak Glađenović u više navrata u pismima koristi religijsku frazeologiju prilikom iskazivanja svojih ljubavnih osećanja (on blagosilja na kraju pisama sa Amin, voli u Svetome Duhu po 1000 puta i slično). U Briefsteller-ima su romantične duše pronalazile obrasce za pisanje pisama dok je Komplimentierbuch davao šira uputstva za galantno držanje u društvu.

Ti priručnici nisu ukazivali samo na različite komplimenet već su davali uputstva i za galantnu konverzaciju u udvaranju. Deo lektire građanskih porodica ovi priručnici su lagano postajali počev od objavljivanja knjige Kristijana Vajsa (Christian Weise), profesora retorike i polititike u Vajsenfelsu, Politischer Redner 1677. godine. U pitanju je bio do detalja razrađen sistem uljudnog ophođenja i konverzacije.

Među piscima ovakvih priručnika najpopularniji su bili: August Boze (1661—1742), poznat i kao Talander, i Kristijan Hunold (1681—1721) koga su zvali i Menantes. Talander, koji je bio i blizak prijatelj Emanuela Kanta, napisao je veliki broj dvorsko-istorijskih romana baroknog tipa i ljubavno-galantnih pripovesti kao i trotomni Briefsteller koji je objavljen u Lajpcigu između 1690. i 1694. godine. Menantes je bio prevodilac dvorsko-istorijskih i ljubavnih romana i pripovedaka sa francuskog (Fenelonov Telemah, 1707, 1715), italijanskog i latinskog jezika, pesnik galantnih stihova i autor Briefstellera čitanog i u 18. veku.

Ova literatura bila je rasprostranjena i među srpskim čitaocima i odatle su i mnogo pozniji srpski pisci crpili inspiraciju za svoja dela. Prema Dragiši Živkoviću, korišćenje ovakvih dela kao književnih uzora kod Jakova Ignjatovića značajno je i zbog toga što povezuje njegovo stvaralaštvo sa starijim epohama evropskog romanesknog stvaralašta. Iako Ignjatovićev junak Glađenović ponekad zaboravi na jedno od osnovnih pravila Knigeovog bontona, da treba sačuvati dostojanstvo i posle raskida ljubavne veze (pa tako Saliki Selinger poručuje: vi ste samo sobarica, a ja hoću da postanem doktor. Ostavite me na miru, ima dosta jurata i soldata, meni više niste potrebni, po meni, možete i mesara uzeti… ) i u romanu Trpen-spasen, i u Milanu Narandžiću i Večitom mladoženji, prusutno je bezbroj termina iz priručnika galantnog ponašanja (štucer, kavaljer, gavaliri, šmajhleri, saloni, abentojeri, eroberunzi, galantom, dendi, džentlmeni, moderni Fraunenlob-i).

Tipičan primer korišćenja ovih književnih uzora je jedan razgovor koji vode Milan i tri frajle, junaci romana Milan Narandžić. Taj razgovor u potpunosti je izveden prema uputima iz priručnika Kristijana Vajsea objavljenog 1766. godine u kome je izvršena podela komplimenta na tri dela: propositio ili izlaganje, gde se govori o raspoloženju govornika koji upućuje kompliment, zatim insinuatio ili laskanje u kome preporučuje svoju ličnost i svoja osećanja drugoj osobi kako bi postigao njenu naklonost da bi na kraju usledio votum ili želja za dobrobit i sreću osobe kojoj je komliment upućen.

Ovi književni uticaji ukazuju da je Ignjatovićevo romaneskno stvaralaštvo oslonjeno, između ostalog, i na evropski roman baroknog i rokoko perioda, odnosno na književnost 17. i ranog 18. veka. Pored brojnih drugih uticaja koje su istraživači isticali (pikarski, avanturistički, putni, obrazovni, sentimentalni i realistički roman 19. veka iako je ovo poslednja teza Miloša Savkovića umnogome napuštena) periodizacijsko-stilsku jednačinu romana Jakova Ignjatovića, kako je označava Dragiša Živković, treba dopuniti i starijim tipom evropskog romana, koji prema mišljenju istog autora u formiranju Ignjatovićevog romanesknog opusa ima daleko veću ulogu od one koja mu je pridavana.

Literatura

Dragiša Živković, Ljubavna prepiska u romanu Trpen-spasen Jakova Ignjatovića u knjizi Tokovi srpske književnosti: od klasicizma i bidermajera do ekspresionizma, Novi Sad 1991, str. 302—310.

istorijskabiblioteka.com

PRVO MESTO U EVROPI KOJE JE SKINUTO SA UNESCO LISTE…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Dok se mnoge zemlje sveta nadmeću sa lokalitetima za mesto na listi Svetske baštine UNESKO, Nemačka je prva zemlja u Evropi kojoj je pošlo za rukom da joj se uskrati mesto na listi.

108038_dresden--nomeescuches_af

Drezden l foto: NoMeEscuches/flickr.com

 Dolina reke Elbe kod Drezdena u Nemačkoj prvo je mesto u Evropi a drugo u svetu, koje je skinuto sa liste Svetske kulturne baštine UNESKO-a.


Drezden je jedan od retkih gradova u Nemačkoj koji je zadržao svoj izgled od pre 250 godina. Skinut je sa liste zato što su saksonske vlasti odlučile da se preko reke izgradi moderan most sa četiri trake. Prema mišljenju članova Komiteta svetske baštine izgradnjom mosta se ne može sačuvati izuzretna univerzalna vrednost doline reke Elbe.

108042_drezden--henry-mhlpfordt_af

Foto: Henry Mühlpfordt / flickr.com

UNESKO je 2004. godine uvrstio na listu svetske baštine istorijski centar Drezdena sa baroknim zamokm, crkvom, operom, muzejom i dolinom reke dugom 18 kilometara.

Kada su saksonske vlasti počele da razmatraju izgradnju mosta, UNESKO je 2006. godine Drezden svrstao na ugroženu listu svertske baštine.
Komitet je tražio od saksonskih vlasti da pronađu alternativu i ne izgrade most, ali su Nemci ostali pri izgradnji mosta preko Elbe.

108041_most--wikimedia.org_af

Most zbog koga je Drezden skinut
sa UNESCO liste: wikimedia.org

 Zbog toga je Komitet UNESKO-a u junu 2009. godine odlučio da opozove Dolinu reke Elba u Drezdenu sa liste Svetstke baštine.

 

  Pre toga UNESKO je 2007. godine prvi put skinuo sa liste svetske baštine “Utočište arapskog oriksa” u državi Oman. Komitet je to učinio, jer su vlasti Omana odlučile da smanje zaštićenu oblast za 90 procenta.

superodmor.rs/A.Vasic

IZMEĐU IDEALA I STVARNOSTI…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Tek par činjenica je sasvim dovoljno, da se još jednom, danas, tamo i ovde, podsetimo na remek-delo, jednu od najpoznatijih i najčitanijih, a moguće, i najvrednijih knjiga španske i svetske književnosti.

Na knjigu, koja se smatra  kamenom temeljcem zapadnoevropske književnosti, ali i njenog autora.

Naime, na današnji dan, 29.septembra 1574.godine rođen Migel de Servantes, autor romana Don Kihot, najviše objavljivane i najprevođenije knjiga na svetu posle Biblije.

 Danas, nakon nekoliko stoleća, vetrenjače su i dalje svuda okolo. Mnogostruko brojnije i sofisticiranije.

Lutajući vitezovi, koji bi ispravljavljali krivde, branili nezaštićene i spašavali device, čini se, netragom su nekud nestali.

 Svi smo blagovremeno lišeni zabluda, postali zdravi, pametni i socijalno inteligentni.

Da, a device se i same, sasvim dobro snalaze.

Bora*S

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

TamoiOvde-Miguel_de_CervantesMigel de Servantes Saavedra (šp. Miguel de Cervantes Saavedra; Alkala de Enares, 29. septembar 1547. — Madrid, 23. april 1616) je bio španski pesnik, dramaturg i iznad svega prozni pisac. Smatra se jednom od najvećih figura španske književnosti. Prema svojim delima, pripada kako renesansi, tako i baroku i Zlatnom veku španske književnosti i na neki način predstavlja sintezu ova dva pravca. U svetu je poznat kao autor prvog modernog romana i najprevođenije knjige posle Biblije, Veleumnog plemića, Don Kihota od Manče. Bio je svedok vrhunca moći i početka opadanja velike španske imperije koja se u to doba prostirala na tri kontinenta.

Život Migela Servantesa je do 18. veka bio nepoznanica i postavljao je mnoge nedoumice. Sistematsko istraživanje javnih i privatnih arhiva počelo je tek u 18. veku i nastavilo se do danas, čiji je rezultat obimna dokumentacija koju danas posedujemo o ovom velikom španskom piscu, pesniku i dramaturgu. Međutim, još uvek postoje delovi Servantesovog života o kojima se malo ili gotovo ništa ne zna, kao npr. period između 1597. i 1604. koji obuhvata vreme od njegovog odlaska u zatvor u Sevilji do prelaska u Valjadolid, ili na primer o motivima mnogih presudnih odluka koje je doneo u životu: odlazak u Italiju, odabir vojničke službe, povratak u Španiju koji je bio osujećen gusarskim napadom, njegovo lutanje po Andaluziji između 1587. i 1597. kao sakupljač poreza, definitivan povratak u Madrid 1608. i povratak pisanju. Odatle i mnoga pogrešna namerna ili nenamerna nadomeštanja mračnih laguna u Servantesovom životnom putu često pogrešnim tumačenjima Servantesovog diskursa u delima koji bi se mogao protumačiti kao davanje autobiografskih podataka.

Servantes je retko govorio u svoje ime i više je voleo da daje podatke o sebi preko izmišljenih likova kao što je to bio mavarski pripovedač Sid Benandželija iz Don Kihota, ili u svojim prolozima, posvetama i u „Putu na Parnas“, gde daje škrte i razbacane opise autora, tj. sebe, koji se ne mogu tumačiti sa sigurnošću.Tako se zna da je kršten 9. oktobra 1547. godine u crkvi Santa Marija del Major (šp. Santa María la Mayor), ali se tačan datum rođenja nije mogao utvrditi. Pretpostavlja se da je to bilo 29. septembra, na dan sv. Mihajla (Migel — Mihajlo/Mihailo na španskom), ali i po tom pitanju postoje mnoge nedoumice. Takođe treba napomenuti da je svoje drugo prezime, Saavedra, verovatno uzeo od nekog daljeg rođaka nakon povratka iz alžirskog zarobljeništva. Najraniji dokument na kom se Servantes potpisuje sa ova dva prezimena (Servantes Saavedra), datira nekoliko godina nakon što se vratio u Španiju. Počeo je da dodaje drugo prezime, Saavedra, oko 1586. ili 1587. u zvaničnim dokumentima kao što je na primer bio dokument u vezi sa njegovim brakom sa Katalinom de Salazar.

TamoiOvde-El_ingenioso_hidalgo_don_Quijote_de_la_Mancha

Naslovna strana prvog izdanja Don Kihota iz 1605. godine
Foto:wikipedia.org

DON KIHOT

 Fabula

Prvi deo

Alonso Kihano, sredovečni idalgo (šp. hidalgo), živi dosadnim životom u nekom malom mestu u Manči, sa svojom nećakom i domaćicom. Vreme krati čitajući viteške romane i veruje da je svaka reč u njima istinita, iako su dani viteštva odavno prošli, a mnogi događaji opisani u njima realno nemogući. Čitao je mnogo, po ceo dan i noć i „od malo spavanja i mnogo čitanja osuši mu se mozak, te izgubi pamet“ (…del poco dormir y del mucho leer se le secó el cerebro, de manera que vino a perder el juicio) te odluči da se proglasi lutajućim vitezom i da krene da traži avanture. Tako izvuče iz nekog budžaka oružje i oklop svojih pradedova i, pošto ih je očistio i uglancao, proglasi sebe za viteza Don Kihota od Manče, svom konju nadenu ime Rosinante (šp. Rocinante), odabra Aldonsu Lorenzo (šp. Aldonsa Lorenzo), seljančicu iz susednog sela, za svoju damu kojoj će posvećivati svoja junaštva i dobra dela i prekrsti je u Dulsineja od Toboza (šp. Dulcinea de Tobozo), te krenu na put u potrazi za avanturama.

Prvi odlazak od kuće Don Kihota počinje u ranu zoru i traje ceo dan, da bi na kraju dana potražio prenoćište u nekoj krčmi za koju veruje da je začarani dvorac. Tu će dobiti prve batine i savet da potraži štitonošu. Odlazi iz krčme, na putu sreće neke trgovce iz Toleda koji ismevaju i vređaju njegovu uzvišenu damu, Dulsineju od Toboza, gde on ustaje u njenu odbranu i napadne trgovce, a ovi skoče pa ga dobro izmlate. Svog premlaćenog, nalazi ga njegov sused Pedro Krespo (šp. Pedro Crespo) i vraća ga kući. Dok se on oporavlja u krevetu, nećaka i domaćica sa Don Kihotovim prijateljima, lokalnim berberinom i župnikom, spale sve viteške knjige koje su po njihovom mišljenju, krive za njegovo ludilo, sobu sa knjigama zazidaju, a njega ubede da je sobu odneo neki volšebni čarobnjak.

Don Kihot se, međutim, ne predaje tako lako i dalje razmišlja kako da ostvari svoj naum, te prvo posluša savet krčmara, to jest, „vlasnika začaranog zamka“ te pozove svog suseda, priprostog i dobrodušnog Sanča Pansu (šp. Sancho Panaz), da mu se pridruži u avanturama kao štitonoša, a za uzvrat mu obeća mesto guvernera na ostrvu. Sančo pristaje, te se njih dvojica iskradoše u zoru iz sela i tako Don Kihot po drugi put pođe od kuće u susret avanturama lutajućeg viteza.

Od tog momenta nižu se dogodovštine veleumnog viteza Don Kihota od Manče i njegovog štitonoše Sanča Panse, počevši sa čuvenim napadom na vetrenjače u kojima je samo on video grdne i surove divove.

Drugi deo

Za razliku od prvog dela gde je Don Kihot potpuno zaluđen i u nekom svom svetu vitezova, nežnih devica i platonskih ljubavi, u drugom delu je lucidan, sasvim bistre pameti i vidi stvarnost onakvom kakva jeste. Sad su drugi ti koji stvaraju privid viteškog sveta i volšebnih magova ne bi li privoleli Don Kihota da jednom za svagda odustane od „života lutajućeg viteza“. Čak je i nesrećni Sančo prinuđen da učestvuje u toj šarenoj laži te dovodi Don Kihotu tri seljančice rekavši mu da su to Dulsinejine dame pratilje. Međutim, kada Don Kihot prepozna devojke kao samo tri sirote seljanke, Sančo se zgražava i pokušava da ga ubedi da je to opet mađija nekog zlog čarobnjaka koja mu ne dozvoljava da vidi realnost. Takođe su veoma zanimljivi razgovori između viteza i njegovog štitonoše, u kojima se vidi kako Don Kihot polako i postepeno gubi svoje ideale, pod uticajem Sanča Panse. Ta transformacija se takođe vidi i u postepenom menjanju imena – od Don Kihota, postaje Vitez od Lavova, a zatim se pretvara u Viteza Tužnoga Lika. S druge strane, Sančo polako prihvata ideale svog gospodara, koji se polako u samom Sanču koncentrišu u jednu fiks ideju – da postane guverner ostrva. Sančo uspeva da postane guverner i pokazuje se kao veoma mudar i praktičan vladar, međutim njegova vladavina će ipak na kraju završiti kao potpuna propast. Kao što smo već napomenuli, sada su drugi koji stvaraju svet privida za Don Kihota. Sanson Karasko (šp. Sansón Carrasco), mladi naučniki, Don Kihotov prijatelj, svojevoljno kreće Don Kihotovim stopama i pretvara se u Viteza od Belog Meseca, a s jedinim ciljem da po viteškim pravilima natera Don Kihota da izbije iz glave ideje o životu i avanturama lutajućih vitezova. Iako je u prvom delu to isto pokušao kao Vitez od Ogledala, bio je poražen, ali ovaj put kao Vitez od Belog Meseca uspeva u svojoj nameri i pobeđuje Don Kihota u viteškom dvoboju, nateravši ga da se vrati kući i obeća da neće pokušavati da opet polazi na put barem godinu dana.

Roman se završava Don Kihotovim potpunim ozdravljenjem, međutim, potpuno razočaran stvarnošću, odriče se viteštva, priznaje svoju zabludu i umire. Zanimljivo je da postoje pretpostavke da su neki delovi ovog drugog dela apokrifni, konkretno epizoda događaja u Montesinesovoj pećini, opisana u 22. i 23. poglavlju.

Struktura i tematika

Kao što je već pomenuto, veruje se da je prvo poglavlje isprva bilo zamišljeno kao posebna literarna celina, kao kratka priča. Kasnije je Servantes razvio roman počevši od te prve priče. Priča je zamišljena kao čitanje rukopisa Sida Ameta Benandželije> (šp. Cide Hamete Benangeli) arapskog hroničara koji se zapravo pojavljuje tek u 9. poglavlju i koji se pominje svega četiri puta u celom romanu, da bi na kraju potpuno nestao u prvom delu nakon 27. poglavlja. Na prvi pogled, pripovedanje se odvija bez reda, međutim, struktura romana je kompleksna i pažljivo građena. Sam roman poseduje osobine različitih književnih rodova, od viteških romana i ubačenih novela, do literarnih rasprava pisanih u dijalogu, kako je to bilo uobičajeno u ono vreme. Roman takođe sadrži komične delove, ozbiljne besede, poslovice i anegdote narodnog karaktera. Ono što izdvaja ovaj roman je veština kojom Servantes sve te elemente potčinjava i uklapa u nit glavne radnje. Bogatstvo tematike dela je nepresušno. Međutim, moguće je skicirati neke od osnovnih tema ovog dela. Glavna tema kruži oko pitanja da li je moguće naći ideal u realnosti, to jest, da li realnost pobeđuje fikciju ili fikcija pobeđuje realnost. Ova tema je usko povezana i sa konceptom ljudske slobode. Kako čovek treba da shvati slobodu? Kakve zaključke može da izvede o slobodi, nakon što je iskusio? Možemo li promeniti svet ili svet menja nas? Šta je uopšte razumnost a šta je ludost? Da li je moralno pokušati promeniti svet? Iz te glavne teme, usko vezane za erazmovsku temu ludila i baroknu ideju privida i realnosti, proizilaze ostale sekundarne teme: Da li je moguće iznaći književni ideal? Tema književne kritike je veoma karakteristična za celokupno Servantesovo delo. U delu postoje kritike viteških i pastoralnih romana, kao i kritika nove komedije Lopea de Vege.

Da li je moguće pronaći ideal u ljubavi? U romanu se pojavljuju različite ljubavne priče. Neke su nesrećne zbog samog životnog koncepta vezanog za slobodu, kao što je slučaj sa Marselom i Grizostomom, druge zbog patološke nesigurnosti, kao što je ubačena novela Nestrpljivi radoznalac, ili pak zbog previše idealizovanih dama, kao što je sama Dulsineja, ili previše prozaična kao što je Aldonsa Lorenzo. Takođe se pojavljuje i motiv ljubomore, veoma važan za Servantesa.

Da li je moguće pronaći politički ideal? U romanu se pojavljuje tema utopije u obliku Sančove vladavine ostrvom Baratrarijom, priviđanjima koje ima Don Kihot u Montesinovoj pećini, itd.

Da li je moguće pronaći ideal pravde? Ovu temu vidimo u epizodama sa galeotima, momkom koji dobija batine, itd.

Ubačene novele

Jedna od novina u žanru je ubacivanje posebnih priča u nit glavne radnje u obliku kratkih priča – novela. Neki smatraju da ove novele ne remete i nemaju nikakav uticaj na glavnu radnju romana, i da čak i ako bi se izbacile, to ne bi mnogo poremetilo glavnu priču, dok drugi smatraju da te novele nisu tek tako ubačene i da čine deo opšte kritičke, estetske i tematske strukture romana. U prvom delu romana ubačene novele samo podvlače Don Kihotov osnovni etički motor: želju da privoli druge da se povinuju njegovom apsurdnom idealističkom pogledu na svet. Problemi koje on pokušava da reši nisu zasnovani na realnosti nego na idealizmu sveta mašte koji on pokušava da oživi. U slučajima istinske moralne nepravde, Don Kihot sesvodi na običnog posmatrača. Ubačene novele predstavljaju prave socijalne probleme Servantesovog doba, kao recimo, proterivanje „moriskosa“ (šp:moriscos) 1502. godine. „Moriskosi“ su muslimani koji su bili nasilno pokršteni nakon pada poslednjeg mavarskog bastiona, Granade i konačne pobede Katoličkih kraljeva, Izabele od Kastilje i Fernanda od Aragona i završetka Rekonkiste 1492. godine. U želji za ostvarenjem što monolitnije države na verskom planu, 1492. godine proteruju sve Jevreje, a 1502. sve Mavre i „moriskose“, jer su smatrali da njihova predanost novoj religiji nije iskrena i da u tajnosti i dalje praktikuju svoju staru veru, islam. Epizoda u kojoj učestvuje Rikote sa svojom kćerkom Anom Feliks, opisuje te događaje sa svom svojom propratnom religioznom, međuljudskom, ekonomskom i etičkom tragikom.

Glavni likovi

TamoiOvde-Don Kihot i SanchoDon Kihot i Sančo Pansa

Ludilo je najkarakterističnija osobina Don Kihota. Trezvenost i ludilo se kombinuju u njegovom liku koji evoluira tokom romana. Don Kihot nije statičan, konačan lik, već se njegova egzistencija razvija i definiše samu sebe kroz proces samoostvarenja. Don Kihota i Sanča Pansu definišu pre svega njihova dela i ono što govore, a ne opisi njihovih duševnih, psihičkih i fizičkih stanja. Ludilo Don Kihota je presudno za pravilno razumevanje ovog lika, jer se radi o specifičnoj vrsti. U tom ludilu, njegova mašta je ta koja je poremećena, ne njegove sposobnosti. U samom naslovu, Don Kihot se naziva veleumnim ili oštroumnim (šp:ingenioso), terminom koji bi se mogao protumačiti kao maštovit, čime se jasno ukazuje na hiperaktivnu maštu glavnog lika. Zapravo, u najnovijem prevodu prevodilac se odlučuje baš za reč „maštoglavi“ Postoje tri osnovna aspekta Don Kihotovog ludila: Prvi aspekt je da on čvrsto veruje da događaji opisani u viteškim romanima imaju čvrstu istorijsku podlogu. To je suština njegovog ludila. Drugi aspekt proizilazi direktno iz prvog: ako su te priče istinite, sasvim je logično pretvoriti se u lutajućeg viteza. Treći aspekt pokazuje se tek u drugom poglavlju – mašta nameće stvarnosti slike sveta viteških romana i pretvara krčme u dvorce, seljanke u princeze, vetrenjače u divove, a stada ovaca u vojske. To su tri osnovna elementa Don Kihotovog ludila koje uspostavlja Servantes na samom početku knjige, vođena njegovom opsesijom viteškim romanima. Kada izađe iz opsesivnog stanja, Don Kihot je razborit i mudar i njegovi postupci ne razlikuju se od postupaka bilo koga zdrave pameti. Takva vrsta ludila se definiše kao ludilo sa momentima lucidnosti. Međutim, jedna osobina je zajednička i ludom i lucidnom Don Kihotu – neverovatna plemenitost i spremnost na žrtve za dobrobit čovečanstva.

Sančo Pansa

Sančo Pansa je Don Kihotova potpuna suprotnost, kako duhovno, tako i fizički. Dok je njegov gospodar visok i mršav on je nizak i debeo. Tipičan primer prostodušnog čoveka iz naroda koji je naučen da poštuje autoritete, ali ne i da razmišlja o „umnim“ temama. Zdrave je i bistre pameti i, za razliku od svog gospodara, čvrsto stoji sa obe noge na zemlji, a kad zatreba, ume da bude i lukav. Njegova mudrost ne dolazi iz knjiga i visokih škola, već direktno iz života i predstavlja nepresušni izvor prave narodne mudrosti. Na svaku ludoriju svog gospodara uvek ima spreman odgovor ili komentar u obliku neke narodne umotvorine – bilo poslovice, bilo izreke ili verovanja. Svestan je ludila svog gospodara, ali svejedno ga ne napušta u nevolji, u početku zato što poseduje veliki osećaj odanosti ali i praktičnosti, jer mu je sve vreme u glavi Don Kihotovo obećanje da će ga učiniti guvernerom ostrva, zbog čega je, uostalom, i pošao u avanture. Međutim, u drugom delu, Sančo zaboravlja na to obećanje i ponovo polazi na put, pre svega iz velike ljubavi i prijateljstva koje oseća prema svom nesrećnom gospodaru.

Priredio: P. Jokić, nastavnik/tabanovic.com

RUBENS, SLIKAR TELA…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________

Danas je VIDOVDAN. (Ovde je put za neke Tamo hrabrije…)

***
Na današnji dan, 28. juna 1577 rođen je Peter Paul Rubens 

_____________________________________________________________________________________________________________________________________

PETER PAUL RUBENS (1577-1640)

Rubens_AutoportretRubens je centralna ličnost flamanskog slikarstva baroka, jedan je od najznačajnih slikara u istoriji umetnosti, koji je kneževski živeo i ostavio veliki broj dela iza sebe.

Njegov otac Jan je bio doktor prava i porotnik Antverpenu, ali je sa mnogim protestantima morao da napusti zemlju pa se nastanio u Kelnu. U blizini u Sigenu, rodio se Janu i drugi sin Petar Pavle (29. jun na dan Petra i Pavla). Posle očeve smrti, pošto se porodica vratila katoličanstvu, udovica je sa decom došla u Antverpen, gde je Rubens u isusovačkom kologiju dobio solidno humanističko obrazovanje, a 1592. je počeo da uči slikarstvo. 1598. bio je primljen u slikarski ceh u Antverpenu, a 1600. je otišao u Italiju, gde je studirao i kopirao dela Ticijana, Tintoreta i drugih venecijanskih majstora. Tu ga je zapazio mantovanski vojvoda Vinčenco Goncaga, pa je Ruben bio osam godina u vojvodinoj službi kao slikar, a često je putovao i u diplomatskim misijama. Bio je u Firenci na venčanju Marije Mediči, pa u Rimu, koji je na njega ostavio silan utisak kako delima velikih renesansnih slikara, tako i delima njegovih savremenika Karačija i Karavađa. 1606. odlazi u vojvodinoj misiji u Đonovu, gde je izradio nekoliko portreta, a interesovala ga je i italijanska arhitektura, koju je studirao, pa je kasnije u Antverpenu izdao zbirku bakroreza Palazzi antichi di Genova (Palaci antiki di Đenova).
Tu ga je zatekla vest o majčinoj bolesti, pa je u jesen 1608. otišao u Antverpen. Žalost za majkom, koju nije živu zatekao, i predusretljivost sa kojom ga je primio namesnik Albert, zadržali su ga u domovini.

1609. postao je dvorski slikar sa godišnjom platom od 500 guldena i oženio se osamnaestogodišnjom Izabelom Brant, sa kojom je imao troje dece. Brzo je postao slavan i mnogo traženi slikar pa je bio pretrpan porudžbinama i prezauzet. U njegovom ateljeu je radilo mnogo učenika i saradnika, pa je on često samo davao skicu i određivao boje, a posle samo završenu sliku korigovao.

Dok se na slikama koje je radio u Italiji vidi uticaj italijanskih majstora, on se po povratku u Antverpen oslobodio svih uticaja i postao je potpuno samostalan, pa je već u prvim godinama po povratku u zemlju smatran najvećim flamanskim slikarom.

Bio je veoma vredan, pa je jedan od najplodnijih slikara, a za 30 godina na oko 2500 njegovih slika neće se videti znaci opadanja i zamora. Bio je umetnik velike invencije i u tom velikom nizu slika on se nikad ne ponavlja.

1611. podigao je za sebe divnu palatu sa paviljonima u koje je smestio svoje skupocene zbirke i tu je živeo kao bogati plemić. Iz toga je vremena slika Umetnik sa svojom prvom ženom, a tada su nastale i tri vrlo značajne njegove slike, rađene za katedralu u Antverpenu-Podizanje krsta, Raspeće i Skidanje sa krsta.
Na ovim slikama se oseća uticaj Mikelanđela i Karavađa ali, dok Mikelanđelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu činjenicu i podvlačeći u kompoziciji dijagonalu, uspeva da da figure u dramatičnom pokretu. Njegove ženske figure, uskih prsiju i širokih bedara, potsjećaju na Đulija Romana, ali su one sasvim drugog tipa-plave i krupen severnjačke žene. Kao crtač, Rubens nije uvek najkorektniji, ali je on zato orginalan i suveren majstor kompozicije, koju bez teškoća prilagođuje svakom formatu. Orginalan je i u tretiranju problema svetlosti i senke i boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, boje tela su u toplom bledo-žutom tonu sa plavičastim senkama, dok su refleksi crveni a sve su boje sočne, uvek nanesene u tankom sloju.

Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlačno, koje deluje na običnog posmatrača, odgovaralo je onome što su jezuiti od umetnosti tražili, pa je on do kraja života smatran vodećim slikarom katoličkog sveta i iz njegova ateljea je izašao veliki borj slika sa temama iz Starog i Novog zaveta a među njima je i jedno od njegovih najznačajnijih dela Triptihon sv. Ildefonsa. U sredini je Bogorodica, okružena devicama, an krilima su donatori-Albert i Izabela sa svecima, svojim zastupnicima.

1622. poverila je Rubensu francuska kraljica majka da za Luksempuršku palatu izradi 21 veliko platno sa scenama iz njenog života za honorar od 20.000 dukata.

1626. umrla mu je žena i on se 1630. ponovo oženio šesnaestogodišnjom Helenom Furman. Mlada žena je bila očarana što se udala za tako slavna čoveka i njihov brak je bio veoma sretan. Imali su petero dece. Njen lik i njeno telo ovekovečio je Rubens na svojim mnogobrojnim slikama, što je često skandaliziralo savremnike.

Od 1635. živeo je u svom zamku Sten kod Mehlena i u Antverpenu i tu je posle teške bolesti i umro 30. maja 1640. Njegova zaostavština je iznosila 1,010.000 guldena.

Njegovo slikarstvo je svestrano, pa među njegovim slikama i onim koje su pod njegovim imenom izašle iz njegova ateljea ima veliki broj mitoloških, religioznih, alegorijskih, pejzaža, slika u žanru, portreta i crteža.
Njegovo klasično obrazovanje i znanje latnskog jezika omogućilo mu je da temeljno upozna klasičnu starinu i antički svet, koji je oživeo u svojim mnogobrojnim slikama. Među njima se izdvajaju Otmica Leukipovih kćeri, Borba amazonki, Parisov sud, Persej i Andromeda, Meleager i Atalanta i dr. Na svi ovim slikama pojavljuje se isti tip pune plave žene sa jakim udovima, pa su takve i njegove Tri gracie a i inače uvek vitka Diana. Model mu je skoro uvek bila njegova druga žena.

Pred kraj života radio je veliki broj slika po Ovidijevim Metamorfozama za Filipa II i 1638. poslao mu je 112 slika a posle još 18, jer je kralj bio oduševljen njima.

Istorijski prizori i scene se retko pojavljuju na njegovim slikama, a kad ih slika, on najradije pribegava alegoriji i mitologiji, što mu daje više slobode, kao na ciklusu, rađenom za Mariju Mediči.

Sa velikom ljubavlju je Rubens predstavljao životinje u divljem pokretu, najčešće u prizorima lova Lov na lavove, Lov na divlje svinje i Dijanin lov.
Ljubav je osećao i prema pejzažu, kome se približio živeći u svom poljskom zamku, pa je svojom rukom naslikao veliki broj pjezaža sa bujnom prirodom, jer kao što je voleo snažna tela koja odišu čulnošću, tako je voleo i izobilje u prirodi a, kao i ostali slikari baroka, predstavlja je najčešće uznemirenu, pred buru. Pejzaže je radio po prirodi a i iz mašte, obraćajući veliku pažnju arhitekturi i dajući domaći pejzaž kao okvir mitološkim scenama.

Postoji i manji broj Rubensovih slika sa motivima iz običnog života, na kojima su predstvljena seljačka veselja kao na slici Kermes.

Među njegovim mnogobrojnim portretima koje je izradio kod kuće i na svojim putovanjima, najbolji su mu oni članova njegove porodice, jer ih je sam slikao.

Njegov uticaj bio je ogroman na sve savremenike, a i čitav vek kasnije i to ne samo u slikarstvu, već i u svim likovnim granama.

Izvor teksta:galerija.metropolitan.ac.rs

Ovaj prikaz slajdova zahteva javaskript.

Priredio: Bora*S