ČUDA ZASAVICE…

tamoiovde-logo
Sir od magarećeg mleka najskuplji na svetu, slanina od mangulice bez holesterola, povratak dabrova – samo su neke od vesti koje iz godine u godinu skreću pažnju na rezervat prirode u blizini Sremske Mitrovice

Zasavica

Sava je bliža, ali se bara Zasavica ipak napaja svežom vodom – iz Drine (Foto Milan Janković)

Kao grom iz vedra neba odjeknula je vest da je magareći sir koji se proizvodi u Zasavici, specijalnom rezervatu prirode, najskuplji na svetu.

Tako je „pule”, sir nazvan po magarećem mladuncu, čija cena je za kilogram hiljadu evra, zasenio mangulice i podolsko goveče, vidre i dabrove, ribu mrgudu i biljku mesoždera, pa i ljubičastu čaplju, koji su, takođe,iz godine u godinu, punili novinske stupce i mamili posetioce iz zemlje i sveta da dođu do bare Zasavice.

Bara Zasavica je zaštićena kao specijalni rezervat prirode 1977. godine radi očuvanja prirodnog vodotoka i vlažnih staništa sa značajnom raznovrsnošću biljnog i životinjskog sveta. Poverena je na staranje „Pokretu gorana” iz Sremske Mitrovice.
Rezervat prirode ukupne površine 1.825 hektara, raširio se po teritoriji opština Sremska Mitrovica i Bogatić, pa ga danas rado svojataju i Sremci i Mačvani. Do njega se lako stiže zahvaljujući dobro raspoređenim putokazima, što je prava retkost na srpskim drumovima. Jedan od orijentira, koji se ugleda iz daljine, jeste visoka drvena kula – vizitorski centar koji predstavlja i centralno turističko mesto rezervata.

Uz prilaznu stazu koja vodi sa parkinga prema kuli smeštena je mala farma, sa natpisom: „Stare rase – genetički resursi Srbije”. Tu su vitoroga koza, golovrata kokoš, čuvena mangulica – sremska crna lasa, podolsko goveče, ogromnih rogova – čiji raspon ide i do 1,5 metara, domaći brdski konj, balkanski magarac i buša.
Oni koji se popnu na 18 metara visok toranj imaju priliku da uživaju u predivnom pogledu na jedini nerazoran stepski pašnjak, najlepši deo toka reke Zasavice i izuzetno prijatan miris – ali ne miris reke, prirode, cveća – već miris šunke, slanine i kobasica od mangulice izloženih ruži mačvanskih vetrova. Za svaki slučaj, taj kapital se nalazi okružen mrežom, pod katancima, što je jedini diskretni znak negostoljubivosti u ovoj rajskoj oazi.

Roze čaplja
Posle pogleda iz ptičje perspektive, na raspolaganju je polusatna vožnja turističkim brodom „Umbra”.Rečni vodič je Mihajlo Stanković, saradnik i istraživač u Specijalnom rezervatu prirode „Zasavica”, čije priče su bajkovite.

– Od 25 vrsta riba koje su do sada registrovane, jedna se izdvaja, a to je mrguda (umbra krameri), zaštitni znak rezervata, po kojoj je i brod dobio ime. To je riba ne veća od 12 santimetara, takozvana dvodihalica, koja se, kad nivo vode počne da opada, ukopa u blato i diše atmosferski kiseonik. Kada nadođe voda, ona izlazi napolje i, jednostavno, ponovo se ponaša kao i svaka druga riba, koristi kiseonik iz vode. U Evropi je ona jedini predstavnik ove vrste, dok još dve žive u severnoj Americi – kaže Stanković.

– Do sada je evidentirano više od 600 vrsta biljaka, od kojih se izdvaja aldrovanda, koja se dve decenije u Srbiji vodila kao izumrla vrsta. Godine 2005. našao sam prve primerke ove biljke tu, u Zasavici. To je bilo jedno od najvećih iznenađenja, jer smo dokazali da vrsta nije nestala, i da je ovde njeno jedino dokazano stanište. Aldrovanda je biljka o kojoj se najčešće priča kao o biljki mesožderki, premda pripada retkoj grupi insektivornih biljaka, koja hvata sitne planktonske životinjice i tako sebi obezbeđuje hranu– objašnjava vodič i napominje da nam biljke daju signale kuda možemo da idemo, a kojeg terena da se klonimo.
– Leva i desna obala su obrasle jednom dominantnom biljkom, rogozom. To je biljka koja vas upozorava da je tu dubina mulja do tri metra – navodi poznavalac ove oblasti. – Za razliku od njega trska raste na već formiranom zemljištu. Međutim, interesantniji su lokvanji. Ako je bara obrasla samo belim, to je važno upozorenje da pazite kuda se krećete, jer on traži plitku vodu i veliki mulj. Žuti lokvanj traži duboku vodu.

– Kada su ptice u pitanju, do sada je zabeleženo oko 180 vrsta. Neke se teško mogu razaznati. Turisti u većini slučajeva za crne liske misle da su patke. Međutim, te ptice nisu patke, niti njihovi srodnici. One pripadaju barskim kokama. Kada su specifičnosti kod ptica u pitanju, 2007. godine su se na prostoru Zasavice pojavila dva primerka roza čaplji. Oko 200 godina, koliko se istražuju ptice u Srbiji, ovo je nezabeleženo. Kasnije smo ustanovili da je to naša evropska bela čaplja. Zimu je provela u Africi i hranila se istim onim račićima kojima se hrane flamingosi. Rezultat toga je crveno obojeno perje. Čim je prestala da se njima hrani,vratila joj se bela boja.

Najveća ptica u rezervatu je orao belorepan, vrsta koja dostiže raspon krila preko 2,5 metara. Posebna zanimljivost Zasavice jeste jedna mala ptičica, ritska senica, i način na koji pravi gnezdo. Kompletno gnezdo gradi mužjak. Kada završi, ženka dođe da ga vidi i ako joj se ne svidi, ona kljunom pregrize nit koja drži gnezdo, a on, mužjak, primoran je da počne sve iznova. Jedan mužjak u vreme gnežđenja opslužuje do pet ženki.

Biber crep ili dabar
Od ostalih vrsta zanimljivo je spomenuti da na Zasavici živi vidra, a od 2004. godine ovde je vraćena jedna nestala vrsta. Evropski dabar. Iz Bavarske je doneto 35 primeraka. Danas ima oko trinaest porodica. Svi su čipovani, tako da se preko satelita prati njihovo kretanje. Dabar je noćna životinja i ne može se videti preko dana, ali njegovo prisustvo se prati na osnovu oborenih stabala, humki i onoga po čemu ga svi znamo – jedan je od najvećih graditelja u prirodi, pravi brane.
Inače, postoji direktna veza između biber crepa i dabra! Biber je nemačka reč za dabra, čiji rožnati rep ima šare koje podsećaju na krovove sa crepovima, pa im odatle i naziv „biber crep“!

Nastavak priče sledi, gde drugde nego u kafanici, u „Bircuzu kod dabra” uz čašicu likera od magarećeg mleka.
– Rezervat je najveći čuvar starih rasa u Srbiji, tako da se i u našem restoranu služi paprikaš od mangulice, kao i od podolskog govečeta, proizvodi od magarećeg mleka i mesa, kaže upravnik – direktor rezervata, pravnik Slobodan Simić, koji se danas više razume u ptice, zmije, leptirove, ribe nego u pravo. Simić ne krije da je početak bio težak. Nerazumevanje, besparica. Pobedio je entuzijazam, timski rad i vera u viziju.

Danas mnogi primećuju da upravniku rezervata sve polazi za rukom. Prvo je počeo uzgoj mangulica, čije meso i slanina nemaju štetnog holesterola, i sada prodaje meso, kobasice i kulen tri-četiri puta skuplje nego što je isti proizvod od tovljenih svinja. U saradnji sa stručnjacima proizveo je kremu za lice i sapun od mleka magarice. Rezervat je najveća farma muznih magarica u jugoistočnoj Evropi.

– Shvatio sam vrednost ovih životinja kada sam u Italiji, Holandiji i Francuskoj video da su sačuvali 14 rasa, da od magarećeg mleka prave pomade za lice i sapun za ruke, da Belgijanci od magarećeg mleka prave liker. Onda sam se setio priča da se, ovde u Sremu, mlekom od magarice lečio magareći kašalj, da su deca prezdravljala – objašnjava Simić i dodaje:
– Napravili smo sir od magarećeg mleka. Jedan kilogram košta 1.000 evra. Cena deluje papreno, ali za jedan kilogram polutvrdog sira treba 25 litara mleka, a to je količina koja se od jedne magarice namuze za pola godine.

Od jedne dnevne muže na Zasavici dobiju se tri-četiri litra mleka – objašnjava upravnik. Trenutno na farmi ima oko 130 magarica.

Međutim, nije samo količina mleka ta koja diktira cenu. Najveća vrednost „belog mrsa” sa Zasavice u Americi, jer se, kako neki pišu, „našao na jelovniku jednog restorana u Las Vegasu, gde se može poručiti po ceni od 3.720 evra za parče čija se gramaža ne precizira”. Tajna je u recepturi.

– Magareće mleko nema kazeina, pa se zbog toga ne može zgrušavati ili se zgrušava na takav način da bude tvrd kao kamen kad je to običan postupak. U svetu ima na hiljade vrsta sireva, ali nisu uspeli da proizvedu sir od magarećeg mleka. Zbog toga je sir iz „Zasavice” u centru interesovanja svetskih proizvođača sira – likuje Simić dodajući da je visoka cena sira dala željeni efekat. Priča o magarećem mleku, i magarcima uopšte, podigla je interesovanje za držanje magaraca i digla im cenu na tržištu.

Krajnji cilj zaposlenih u rezervatu jeste da od svih aktivnosti – turizma, farme životinja, sopstvene proizvodnje – podmire osnovne potrebe zaposlenih, troškove za održavanje ovakvog poseda, a sredstvima prikupljenim međunarodnim i domaćim projektima da se dalje razvijaju.

Specijalni rezervat prirode „Zasavica” je primer kako se domaćinskim gazdovanjem i korišćenjem prirodnih mogućnosti može unaprediti život u zaštićenim dobrima, apoljoprivredna proizvodnja biti unosan posao.
Slavica Berić
Izvor:politika.rs (objavljeno: 25.08.2014.)


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 


DIGITAL CAMERADIGITAL CAMERA

 

_________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

TREBA NAM SVETLA, SVETLOSTI…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Nastanili se  u ove predele i zaredali neki tmurni, snežni i hladani  dani.

05122012344TAMOiOVDEOvojutarnji pogled kroz prozor, nagovešta još jedan takvav u nizu dan.

Potreba nasušna, za makar malo svetlosti i topline, pogled ka spolja, usmerava,  ka unutra.

Da. Rešenje je  Sunce u džepu!

Ispreturah po džepovima, mislima, (o)sećanjima…

Ne, ni njega danas nema.

Da ga nekad, nekom,  nisam dao?

 Do mene li je, Sunca ili džepa? Ko bi to znao.

Glupo je tražiti krivca.  Još mnogo gluplje je, da ga nisam pronašao.

Bora*S

***

Kada se sredinom leta krećete kroz prirodu, sve su šanse da ćete u sumrak ili noću naići na jednog ili više svitaca koji trepere svojim „lampicama“.

svitacKako je pojava bioluminescencije, tj. sposobnosti za emitovanje svetlosti, kod živih bića izuzetno retka, susret sa svicima uvek izaziva prijatna osećanja, čak i kod ljudi koji inače izbegavaju insekte svake vrste. Svetlucanje svitaca je kroz istoriju bilo inspiracija mnogim pesnicima i književnicima što samo potvrđuje ljudsku fascinaciju ovim malim bićima koja samostalno proizvode svetlost.

Svetlost u mraku po pravilu privlači ljude, pa se delimično i time mogu objasniti nepodeljeno pozitivne reakcije ljudi na ove prirodne mini-fenjere.

Ipak, koliko god nam se dopadali magični efekti koje svojim letom kreiraju svici, naša romantična percepcija previđa pravi razlog zbog koga oni emituju ovu jedinstvenu vrstu svetlosti. Kako je u pitanju veoma mali intenzitet svetla, svici svoju nisu u mogućnosti da ga koriste kako bi sebi obasjali put, već to rade kako bi potencijalnim partnerima i drugim jedinkama iste vrste signalizirali svoju poziciju. Noćni život ove vrste insekata se može objasniti defanzivnom strategijom zaštite od predatora, tj. adaptacijom na doba kada je većina potencijalnih prirodnih neprijatelja neaktivna ili u snu.

Na području Balkana i jugoistočne Evrope žive nekoliko vrsta insekata tvrdokrilaca koje nazivamo svicima, iako se u nekim detaljima prilično razlikuju.

Najrasprostranjeniji, Lampyris noctiluca je tvrdokrilac iz roda Lampyris, familije Lampiridae (na grčkom – „koji svetli“), reda Coleoptera, iz klase Insekata. Kod ove vrste je prisutan interesantan seksualni dimorfizam pa tako samo odrasla ženka svetli privlačeći mužjake ali sama uopšte nema krila. Sa druge strane mužjaci ove vrste svitaca nemaju sposobnost bioluminescencije ali imaju krila i lete u potrazi za ženkom.

Životni ciklus svitaca u svom finalnom obliku (odrasle jedinke) traje najviše dve nedelje tokom kojih svetlucanjem traže partnera, pare se, polažu jaja u blizini vodenih površina i umiru. Iz jaja se nakon par nedelja izležu larve koje se nakon godinu ili dve pretvaraju u odrasle insekte.  One žive u vodi i najčešće se hrane manjim puževima, crvićima i stonogama u koje ujedom ubrizgaju supstancu koja parališe žrtvu i započinje proces varenja tako da larva može da „popije“ polusvaren telesni sadržaj svog plena.

roj_svitacaKada porastu i budu spremne za preobražaj u odraslu jedinku, larve izlaze iz vode i u blizini obale kopaju skrovište u zemlji. Svoju rupu oblažu tečnošću koja ojačava zidove kako se ne bi obrušili, a zatim miruju oko 5 nedelja pre nego se začaure. Poslednji preobražaj u odraslog svica traje oko 30 minuta, nakon čega insekt miruje nekoliko dana dok ne ojača i po mraku napusti svoju kolevku u potrazi za partnerom.

Svici imaju sposobnost luminescencije, iako ne istog intenziteta, i u fazi jaja i u fazi larve.

U odraslog insekta se najčešće pretvore početkom leta, nakon čega se uopšte ne hrane več samo traže partnera za produženje vrste, opstajući na zalihama hrane iz perioda larve. Ženke rastu do 2.5cm dok su mužjaci manji od 1 cm.

Kod nekih vrsta svitaca, i mužjak i ženka imaju posobnost svetlucanja i letenja. Kako svici mogu kontrolisati svetlucanje, tj. njegov intenzitet i učestalost, naučnici pretpostavljaju da ovi insekti prenose različite poruke na ovaj način, iako je primarna svrha pronalaženje partnera. Pominju se upozoravanje na predatore i sl.

Određene vrste svitaca, npr. Pteroptyx, koji nastanjuju tropske predele Azije, u krošnjama drveća sinhronizuju svoje treperenje što predstavlja pravi mali spektakl za srećnike kojima se dogodi da prisustvuju ovom „čudu“ prirode.

Kako svici svetle?

Svetlo koje emituju svi insekti koje nazivamo svicima nastaje kao rezultat hemijske reakcije pod imenom BIOLUMINESCENCIJA. Supstance koje proizvode svetlost su enzim Luciferaza i jedinjenje Luciferin a u hemijskoj reakciji učestvuju i joni magnezijuma, adenozim-trifosfat i kiseonik. Svetlost koja nastaje na ovaj način je najefikasnija od svih poznatih, jer se skoro svih 100% nastale energije emituje kao svetlost. Kao poređenje, obična sijalica troši čak 90% energije na toplotu a samo 10% emituje kao svetlost, dok neonske sijalice troše 10% na toplotu dok je 90% svetlo.

Nijanse njihovog hladnog svetla (pošto nema emitovanja toplote) variraju, od svetlo plave do zelene, koja je najčešća.

Da li urbanizacija uništava populaciju svitaca?

sinhronizovano_svetlucanje_svitacaKako su u potrazi za partnerima usmereni na svetlosne signale ženki, sasvim je izvesno da svetlosno „zagađenje“ gradova negativno utiče na ove insekte. U urbanim sredinama se praktično uopšte ne mogu sresti osim u najvećim i najgušćim gradskim parkovima i šumicama sa puno drveća koje zaklanja gradska svetla.

Kako je faza života larve prilično duga, događa se da jedne godine na određenom lokalitetu bude puno svitaca a da ih naredne bude jako malo, što se može i pogrešno protumačiti kao njihov nestanak.

Iako se često u crtanim filmovima može videti kako ljudi skupljaju svice u tegle kako bi ih nosili sa sobom i uživali u njihovom čarobnom sjaju, nemojte uzimati svice sa njihovih prirodnih staništa. Svaki insekt koji bude premešten sa svoje teritorije sigurno neće uspeti da se pari i time će se direktno negativno uticati na njihovu već ozbiljno smanjenu populaciju.
Izvor:www.zivotinjsko-carstvo.com

Ovde možete pogledati izuzetan dokumentatni film o svicima, autora Kristofera Genta (Christopher Gent) sa Univerziteta u Salfordu, u Velikoj Britaniji.

Earth-Born Stars: Britain’s Secret Glow-worms from Christopher Gent on Vimeo

REČ JE O IZUZETNOM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________

Stručna ekipa Zavoda za zaštitu prirode Srbije otkrila je u Pomoravlju stablo bele topole izuzetnih proporcija, izgleda i lepote, koje je, kako smatraju stručnjaci, sa visinom 36,3 metra i krošnjom širom od 32 metra – drvo sa najvećim prečnikom stabla registrovano u Srbiji.

‘Gorostas’ drvo bele topole (Populus alba) otkriveno je prilikom istraživanja radi stavljanja pod zaštitu budućeg specijalnog rezervata prirode Brzansko Moravište koje se prostire granicom opština Jagodina i Batočina.

“Pronađeno stablo bele topole na ovoj lokaciji, po svim merilima je iznad proseka svoje vrste, jer bela topola dostiže visinu do 30, a širinu krošnje do 15 metara, dok je ovaj gorostas visine 36,3 metara i krošnje široke 32,5 x 32,0 metara“, objavljeno je na sajtu Zavoda.
I po drugim dendrometrijskim karakteristikama, kako se navodi, reč je o izuzetnom stablu – prečnik na prsnoj visini je 3,28 m, obim na prsnoj visini 10,3 m, dok je površina pod krošnjom 816,45 kvadratnih metara. Procenjeno je da je stablo staro od 180 do 200 godina, ali uprkos izvesnim oštećenjima koja su uočena, topola nije izgubila vitalnost, niti statičku stabilnost, i u relativno je dobrom stanju.
U ovom delu Pomoravlja, podseća Zavod, nekada su su bile razvijene vrbove i topolove šume, a danas su ta područja uglavnom pretvorena u poljoprivredno zemljište. Uprkos tome što je okolina prostora predviđenog za zaštitu u najvećoj meri izmenjena delatnošću čoveka – iskrčena i pretvorena u oranice, “Brzansko Moravište“ kao jedno od poslednjih močvarnih staništa u dolini Velike Morave, sačuvalo je osnovne vrednosti tipičnog močvarnog ekosistema. Starost Brzanskog Moravišta procenjena je na više od 130 godina, a ukupna dužina nekadašnjeg meandra na blizu 5,3 kilometara.
Mrtvaje, bare i ritovi, kao sve ređe izvorne hidrološke pojave, predstavljaju dragocena staništa retkih i ugroženih divljih vrsta, naročito ptica močvarica.

“ Ukoliko neko zna za stablo većih dimenzija, tj.debljine molimo da kontaktira  Zavod za zaštitu prirode Srbije na  maja.radosavljevic@zzps.rs. Za ovu obavezno dokumentovanu informaciju, biće nagrađen vrednim izdanjem Zavoda“.

*** Vrsta: Populus alba
Bela topola je biljka koja brzo raste i dostiže visinu 18 – 30 m i širinu 12 – 15 m. Kratkog je životnog veka. Naseljava stanište bogato vlagom i svetlošću. Najčešće su to tereni blizu reka, jezera, kanala. Naseljava teritoriju od Evrope do Azije.

Priredio: Bora Stanković

Reference: Zavod za zaštitu prirode Srbije i Tanjug

DA, ALI, TIH SE GLUPOSTI MNOGO NAMNOŽILO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________

BALADA O  ŽABI


“ Ima li veće gluposti od žabe?

Svaka žaba je glupost za sebe.

Tih se gluposti mnogo namnožilo.

Uvreda za ptice, sopstvena zabluda,

žaba je budalština, promašaj i besmislica!

Bolje je biti ništa nego žaba!

Suvišna na svetu,

pogledajte samo gde živi,

čime se bavi i čemu se ona raduje?!

Nepotrebna, plašljiva, ružna i zelena,

mala- zamalo pa da uopšte ne postoji,

potrebna samo žabama!

Ko može ustati u odbranu žabe?

Koga su zadužile, šta su učinile?

Šta hoće, šta predstavljaju?

Čime je ispunjen život žabe?

Žablji život je čisto gubljenje vremena?

Da nisu žabe, toga bi se stidele!

To što o sebi misle nas nimalo ne obavezuje!

Zato za nas žabe više neće postojati!

Ne treba obraćati pažnju na njih,

kao da ih uopšte nema!

Treba ih ignorisati, prećutkivati i zaboraviti!

To je najbolji lek protiv žaba!“

***

Odmah posle ove disertacije, čestitki i aplauza, slavila se pobeda nad žabama,

verovalo se da je makar sa žabama završeno, a iz obližnjih močvara, potoka, baruština,

iz bokala koji je stajao pred govornikom, iz čaša koje su u rukama držali slavljenici,

začu se kreket milijardi žaba, srećnih, bezbrižnih i gluvih-

za sve što nije žaba.

Jer je i najmanja žaba činjenica, veća od svake reči!

Matija Bećković

____________________________________________________________________________________________

LJUDSKI ŽIVOT IZMEĐU DVA HLEBA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________

MOJE VREME U MUZEJU HLEBA – JEREMIJA

Ljudski život odvija se između dva hleba – onog koji se donosi novorođenčetu i onog namenjenog duši pokojnika“.

Više od šest hiljada godina hleb je hrana koja čoveku život znači.

Hleb je nešto više od hrane, posebno u hrišćanstvu.

Hleb simbolizuje hranu, biološki i duhovni opstanak. Simbolizuje glad, ali i blagostanje.

Život, ali i smrt.

Za slikara Jeremiju – Slobodana Jeremića, hleb je sve to i nešto još više od toga.


Otuda, srpski Muzej hleba „Jeremija“ u Pećincima.

Od ideje do Muzeja više od 25 godina rada i obilaska 750 srpskih sela, istraživanja, sakupljanja… Kao rezultat, eto nam priče o hlebu, žitu, tradiciji i samom Jeremiji…

U Pećincima, na svom imanju, svojim rukama, slikar Jeremija je 1995. godine osnovao svoj, a danas Srpski Muzej hleba. Na 1200 zatvorenog i  600 metara kvadratnih otvorenog prostora, Muzejski fond čini oko 2.000 eksponata razvrstanih u etnografsku, arheološku i likovnu zbirku.

Arheološka postavka obuhvata period praistorije i antike.

Etnološku zbirku čine oruđa za obradu zemlje, predmeti koji su se koristili u domaćinstvu, za preradu žitarica ( pšenice i kukuruza ), za mešenje hleba i fascinantna zbirka obrednih hlebova – 96 vrsta grupisanih u božićne, uskršnje, slavske, svadbene, podušne…

Likovnu zbirku čine slike i crteži Jeremijini.

Muzejski kompleks odnedavno poseduje i furunu za pečenje hleba, zvonik posvećen Sv. Nikoli, trpezariju i suvernirnicu.

Prilikom moje prve posete, negde nakon otvaranja Muzeja, Jeremija je posetioce prvo uvodio u svoju slavsku trpezariju i dočekivao ih medom, vodom, kafom i čašicom domaće rakije. Danas na žalost, kako kaže, za to nema vremena jer se broj posetilaca mnogostruko umnožio.

Jeremijin muzej hleba u Pećincima, a Pećinci u donjem Sremu, skoro na obodu čuvene Obedske bare, južno od autoputa, na 25 kilometara jugozapadno od Beograda.

I još nešto- kakve veze ima pad nevidljivog američkog aviona najnovije tehnologije sa srpskim Muzejom hleba – Jeremija?

Tekst i foto: Bora Stanković

_________________________________________________________________________________________________