PRVA KAFANA U EVROPI…

tamoiovde-logo

Prva kafana u Evropi otvorena u Beogradu pre skoro 500 godina

Prestonica Srbije pala je pod Osmanlije 1521. godine, a neki istorijski zapisi kažu da je već naredne u njoj otvorena prva kafana, na današnjem Dorćolu. Sigurno su se stari Dorćolci smejali Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama konačno stigla i do njih, sa zakašnjenjem od veka i po

gostionica-kicevosava-mala

Kafana Kičevo, Sava Mala

Ako u Beogradu nešto postoji u izobilju, onda su to ugostiteljski objekti. Kafane, kafići, barovi, pivnice, restorani i klubovi doimaju se kao jedina privredna grana koja zapravo radi i zarađuje u našoj zemlji.

Deo Beograda u kojem je to možda i najizraženije je Dorćol, istorijska četvrt koju naseljava posebna etnička grupa – Dorćolci. Blizina strogom centru grada, a relativna mirnoća života, neodoljivo privlače i one koji su u njemu odrasli i one koji nisu, a hteli bi da se dosele.

bajloni

Kafana Bajlonov kladenac

Boemski karakter čitavog tog dela prestonica jednostavno se ne može negirati, bez obzira da li pričamo o Skadarliji ili o Strahinjića bana gde se u poslednjih dvadesetak godina načičkala gomila savremenih kafića zbog čega je ta ulica prozvana Silikonska dolina, ili, duhovitije, Budva-Bečići.

Stoga uopšte ne bi trebalo da vas začudi informacija da je upravo na Dorćolu, davne 1522. godine, odmah nakon osmanlijskog osvajanja Beograda, otvorena prva kafana na ušću Save u Dunav. Tako barem tvrde neki istorijski zapisi.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je i prva na čitavom Balkanskom poluostrvu, jer je čak i Carigrad dobio svoju prvu tek 1555. godine.

Šta više, ta dorćolska kafana bila je prva na čitavom evropskom kontinentu, pa su tako stari Dorćolci u 17. veku samo mogli da se smeju Londoncima, Parižanima i Bečlijama kada je pomama za kafanama stigla i do njih.

albanija-kafana-jpg-izmedju-dva-rata

Kafana Albanija

Šta više (a ovo je poslednje „šta više“), ta dorćolska kafana je bila među prvima na svetu, i „kolje“ se po starosti sa onim lokalima koji su otvoreni pa zabranjeni u Meki, i sa onima koji su potom otvoreni u Damasku i Kairu.

Da se mi ipak vratimo korak unazad i pozabavimo Evropom.

kafana-u-istanbulu-slika-amedea-preciosija-iz-sredine-19-veka-485x274

Kafana u Istanbulu – slika Amedea Preciosija iz sredine 19. veka

Kafa i kafanska kultura na Stari kontinent stigli su upravo putem kontakta sa Turcima i gotovo momentalno su postali popularni. Prva posle Dorćola bila je Venecija, koja je kafanu dobila 1629. godine, zahvaljujući trgovačkim vezama Republike svetog Marka i Otomanskog carstva; ipak, pouzdani zapis je tek iz 1645.

Englezi su svoju prvu dobili u Oksfordu 1652. godine, što je sto trideset godina kašnjenja za Dorćolom i Beogradom, a otvorio ju je Jevrejin po imenu Jakob; u istoj zgradi se danas nalazi kafe-bar „The Grand Cafe“. I ona koja je otvorena u istom gradu dve godine docnije takođe i dalje postoji.

London je svoju prvu kafanu video iste godine kada i Oksford, dakle 1652, ali sa nekoliko meseci zakašnjenja. Nju je otvorio izvesni Paskva Rose, najverovatnije Grk iz sicilijanskog grada Raguze, koji je bio sluga kod trgovca otomanskom robom (između ostalog i kafom) Danijela Edvardsa. U periodu 1670-85. broj kafana se umnogostručio i već ih je bilo nekoliko hiljada u celoj Engleskoj.

cuvena-pariska-kafana-cafe-procope-najstarija-aktivna-u-francuskoj-prestonici-670x444

Čuvena pariska kafana Cafe Procope najstarija aktivna u francuskoj prestonici

Paskva Rose je otvorio i prvu parisku kafanu 1672. godine i držao monopol dok Prokopio Kuto, italijanski kuvar sa Sicilije, nije 1686. otvorio čuveni „Café Procope“ koji i danas postoji i smatra se najstarijim aktivnim restoranom u francuskoj prestonici i koji već stotinama godina okuplja krem tamošnje inteligencije (te je stoga igrao važnu ulogu u mnogim istorijskim zbivanjima i pokretima, od prosvetiteljstva preko revolucije do današnjeg dana).

Prva bečka kafana je svetlost dana ugledala 1683. godine zahvaljujući Franji Đuri Kolčiću (poljskom pravoslavcu, verovatno Belorusu) koji je učestvovao u odbrani Beča (to je ona čuvena bitka u kojoj je poljski kralj Jan III Sobjeski uleteo u osmanlijske redove u klinu, predvodeći svoje ljute husare, i razbio tursku silesiju u paramparčad).

Pošto su hrišćani nakon hitrog neprijateljskog povlačenja pronašli ogromne količine opreme i hrane, uključujući i velike količine sirovih zrna kafe, a budući da je Franja prethodno boravio u Somboru gde je pio kafu, uspešno je kod kralja Jana III obezbedio sebi tu robu koju niko drugi nije hteo i otvorio lokal „Kod zrna zelenog pasulja“, jer su zrna bila zelenkasta i nalik pasulju.

Ne znamo da li je Franja u Somboru sedeo u kafani ili je pio kafu s nogu, ali ako je ovo prvo onda je i Sombor u tome ispred Beča. Bilo kako bilo, zahvalne Bečlije odužile su se Kolčiću tako što su mu podigne spomenik. (Uprkos tome što je u novije vreme ova anegdota obesmišljena; naime, izgleda da je prvu kafanu u Beču ipak otvorio grčki trgovac po imenu Jovan Diodato.)

Što se tiče ostalih zemalja, pomenimo da je 1667. godine Bukurešt dobio svoju prvu kafanu, otvorenu od strane Kara Hamije, bivšeg janičara, dok je prva američka otvorena 1676. godine u Bostonu.

izvor: rasen.rs/Telegraf

_____________________________________________________

Advertisements

OGLAS…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.

TAMOiOVDE-Oglas-1Traži se jedna polovna nedelja bez vesti o nesrećama i ratovima. Traže se prijatelji, makar dotrajali, svi oni iščezli, raseljeni, umrli, izgubljeni, poženjeni — traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi; traže se da vrate ljubav. 

 ***

Traže se svi oni barovi u kojima smo učili da se opijamo i igramo ingliš valcer, traži se Megi Friza, Desa Kesa, Lili Petobanka, koje su plesale igru sa sedam velova pod lažnim imenima Kora Kent, Beti Bup, Lulu Brekfast, traže se ma gde bile, ma za koga srećno udate. Traže se.

I još se traže svi oni podvodači, stranci, pokeraši, bleferi, sve one lepe žene i ukleti pesnici što su prvi sedeli u kafe-baru Terazije, dok je bio još nov-novcat i dok se u njemu služilo vruće mleko u čašama optočenim srebrom. Traže se svi oni bivši ministri, generali, policajci, doušnici, isluženi špijuni, pederi, arhitekte s olinjalim leptir-mašnama, sve one kurve se traže što su nekada sedele u plišanom Mažestiku i pile kapuciner u šest po podne, pričajući da ih je zaveo profesor matematike kad su mu odnosile pismene zadatke kući na ispravku.

Traže se da dođu na ponoćni bal kod Nebojše kule, mrtvi ili živi, i zaigraju valcer Na lepom plavom Dunavu s vilenjacima, vešticama, duhovima i davnim davljenicima. Traže se.

 ***

Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, pod kojim su nas čekali, onaj sat što još otkucava u našem pamćenju. On se traži.

Ispod njegovih kazaljki upoznavali su se budući ljubavnici.

Ispod tih kazaljki proživljavane su najveće tragedije sedamnaestogodišnjaka, prema kojima je brodolom neke krstarice — bura u čaši vode. Čekanje bez ikakve nade. Ispod njih su kockari ugovarali partiju pokera u sve što poseduju. Ispod njih su lopovi dogovarali pohare. Ispod tog istrošenog brojčanika dangube su dangubile, prevarene verenice čekale svoje srećne suparnice sa naoštrenim noktima i živom sodom, bekrije pokušavale da utvrde koliko kasne za svojim životom, neuspeli — koliko je uspeh odmakao ispred njih, bolesni — koliko im još preostaje sati, ilegalci — koliko treba čekati dok se ne rasprsne paklena mašina, policajci —  hoće li naići neko sumnjiv, gimnazijalci — koliko će još potrajati školski čas sa koga su pobegli…

Sve to ispod uličnog časovnika koji se traži.

Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi između ta dva pogleda protekao ceo život. I on se traži — taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, ključao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao, i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen.

 ***

Traži se nada.

U ovom malom oglasu traži se ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi. Ako ta nada izneveri, ako se ta nada ne vrati, njene dugove ne priznajemo za svoje.

U ovom malom oglasu traže se i vlasnici onih adresa koje nam još stoje po fiokama. Traže se da nam oproste što im ne pišemo i što ne mislimo na njih.

Traže se dedovi, pradedovi, bake, prabake, stričevi, ujne, ujaci, braća od stričeva, tetaka i ujni, kumovi se traže, šuraci, šurnjaje, deveri, pašenozi, punci, tašte i svekrve, susedi; poslužitelji koji su nas gledali kako ulazimo mali, manji od makova zrna, a izlazimo iz škola veliki, i ne primetivši da stoje u kapijama gimnazija i fakulteta, svi oni železničari i nepoznati vojnici koji su nam u vagonima treće klase nudili pečeno pile iz masne hartije i vino iz pletara, i one starice što su nas darivale smokvama i stavljale nam bosiok na jastuk da lepše sanjamo, i one gazdarice iz iznajmljenih soba što su nas zvale na kafu u kuhinju, a bili smo im dužni; svi oni što su nas puštali da besplatno uđemo na stadion i u bioskope, svi oni što su nam punili džepove orasima, a torbe slaninom i crnim hlebom, kad smo odlazili i  obećavali sami sebi da ćemo ih se setiti i da ćemo vratiti dobro dobrim, svi oni koje smo zaboravili, zaokupljeni sami sobom.

Traže se svi oni koje smo ostavili u sporednim sobama, u podrumima i po tavanima, u kasarnama i bolnicama, na usamljenim salašima, na grobljima bez pratnje, svi oni koje smo ostavili bez cigareta i razglednica, svi oni koji nam danas govore vi kada se sretnemo, svi oni što nikada nisu ništa tražili od nas, nego samo davali. Svi oni se traže.

 ***

Traži se jedan džemper.

Vuna mu je ostrižena sa hercegovačkih ovaca. Plela je jedna seljanka sa Pelješca. Plela jedna devojka iz Beograda, koja je odavno udata. S vremenom je primio boju londonske magle. Bio je to džemper koji prianja uz telo poput sopstvene kože. Nosio sam ga godinama, sve dok od njega ne napravih ličnost.

Njegov levi rukav mirisao je na gar starih železnica. Njegov desni rukav mirisao je na povratak iz vojske, džip »vilis« i tovatnu mast za konzerviranje motora.

Onaj deo koji zovu ranfla mirisao je na »gerlen« jedne mlade dame; prednja strana — na trule  daske jednog splava na Adi Ciganliji, kada se spava potrbuške.

Bilo je tu još nekih mirisa: hladnih hodnika sa rasutim đubretom, kiselog kupusa bez mesa iz menze »Stari grad«, pa onda mirisa nekih uličnih uglova, kad čovek ne zna šta drugo da radi nego da pridržava leđima neki zid da se ne sruši — svega i svačega je u njemu bilo.

Uveče, na moru, taj džemper se mogao elegantno nositi svezan oko vrata. Na njemu se ležalo, volelo, u njemu se kisnulo. U Vrsaru ga je zakrpila neka ljubazna starica, jer se pocepao na trnju.

Šta je sve čuo, šta je sve upijao kao sunđer, koga sve nije dodirivao, odakle sve nije bio izbačen sa svojim vlasnikom, taj stari sivi džemper!

Jedanput, na nekom dugom putovanju, poče da mi nedostaje. Ne znam šta bih sve dao samo da je ponovo na meni! Kako sam mogao da ga ostavim kod kuće! Vratih se ranije nego što sam nameravao. Pootvarah sve ormare — nije ga nigde bilo!

Odnela ga neka Ciganka, sa ostalim starim stvarima, u zamenu za ćurku.

Da niste slučajno negde videli moj džemper?

Niko ništa ne zna o njemu. Šta da radim?

Molim gospođu Ciganku da mi vrati bar izgubljene mirise. Džemper može da zadrži.

 ***

Traži se jedna reč.

Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč kora bi me spasila, a ne mogu nikako da je nađem, pa izlazim da je tražim po ulicama. Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.

Odlazim da je tražim po Terazijama: možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku sa novinama; kupujem dve i po kile novina — nema je ni tamo.

Možda je u tek olistalim krošnjama i peva zajedno sa horom raspomamljenih dživdžana? Možda je  u izlogu sajdžije? Možda je neko izgubio ili bacio u presahlu Terazijsku česmu? A možda je izgrickana, sa semenkama, na trotoaru ispred bioskopa »20. oktobar«?

Šta radiš? — pitaju me poznanici.

Šta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu nikako da je nađem? Sve što su tražili, to su i  našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.

Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta. Reči, reči, reči…

Kako naći onu pravu koju toliko dugo tražim?

 ***

Traži se svaštara; ona divna, debela sveska kupusara, koju smo nekada davno zvali svaštarom.

Svaštara! Čudesna reč. Među njenim koricama ima Cezarovih pohoda, levih i desnih pritoka Sene, ima nepravilnih glagola, sasušene jagorčevine i jednačina sa tri nepoznate. U njoj su naši prvi stihovi, u njoj smo vežbali svojeručni potpis, sabirali ocene pred kraj godine, u njoj je dvesta puta zapisano neko ime u koje smo zaljubljeni, a odmah posle toga kazna — dvesta pedeset puta ispisana rečenica: Ne valja se kititi tuđim perjem! Crteži na marginama, mrlje od užine, zagonetke, igra podmornica i potapanja, razliveno mastilo (tragovi suza), citati i diktati, u njoj je ljubav… Mnogi od nas maturirali su samo sa tom jednom jedinom sveskom,  svaštarom, koja je lako mogla da stane u levi džep kaputa. Sedeli smo na njoj u parku, u proleće, kada je trava još vlažna. njom smo se gađali na velikim odmorima ili je držali nad glavom umesto kišobrana, dok smo još umeli da trčimo no kiši. Kao da smo već tada znali da život nije samo jedan predmet i da ne može stati u jednu jedinu svesku, na kojoj piše Istorija.

Možda se taj život, u stvari, najprijatnije osećao u onoj staroj svaštari, koju smo usput negde zagubili, a koja se traži u ovom oglasu. 

Momo Kapor/Najbolje godine i druge priče/

Foto ilustracija: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________

DO KASNO U NOĆ…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________

PISCI JURE ČITAOCE

cip-bezanje-iz-skole-1332843293-139502

foto:kurir-info.rs

Pisci jure čitaoce

čitaoci beže kroz hodnik

 a pisci za njima!

Čitaoci se spuste liftom

a pisci niz stepenice trčećke.

 Bradati pisci jure

golobrade čitaoce sa kačketima natraške okrenutim.

Kliču:

-Budite čitaoci!

Čitalac kroz baru

pisac za njim

Maše zbirkom pripovedaka

Ukoričenom spiralom.

 

Ušli mladići i devojke u nekakav hol.

Pisci tuda redom prolaze

diskove s PDF-verzijpm pronose

recitujući linkove.

 

Čitaoci u kafiću

pisci za susednim stolom

mrmljaju dok čitaju pićovnik

šalju sublimirane poruke.

 

Čitaoci vode ljubav

pisci ni tad ne posustaju.

 

I dalje pišu, pišu

pišu, pišu

do kasno u noć.

                       Natalija Ž .Živković/scribd.com