ŠKOLA „OSTAVITE DECU NA MIRU“…

tamoiovde-logo

Zašto “lenji” roditelji imaju srećne porodice

Časovi baleta, tenisa, klavira, engleskog, posete igraonicama i prijateljima. Moderan roditelj je u svakodnevnoj trci da obezbedi što više u strahu da ne radi dovoljno kako bi osigurao zlatnu budućnost svojim potomcima. Ako se prepoznajete u ovom opisu koristiće vam da saznate više o školi lenjeg ili neaktivnog roditeljstva.

225461_456638321076335_360762566_nTom Hodžkins je autor knjige i bloga “The Idle Parent” (Neaktivan roditelj, slobodan prevod) koji podstiču roditelje da na neaktivan način pristupe roditeljstvu.

Naime, roditelji su ubeđeni da će učiniti najbolje za svoju decu ako ih stalno zabavljaju, ispunjavaju im želje i čine sve da im pruže veliki izbor aktivnosti. A kad na zabavu ne misle roditelji tu su televizori, kompjuteri i igrice.

U čemu je tu problem?

Kako kaže Tom Hodžkins, sve ove aktivnosti predstavljaju dodatno opterećenje (u vidu novca i vremena) za već veoma zauzete roditelje. Osim toga, imaju i još jedan negativan uticaj na decu koja postaju nesposobna da se brinu sama o sebi i da sama sebe zabave.

Kada stimulacija dolazi iz spoljnog sveta – bilo da se radi o novom kursu, kompjuteru ili televiziji, deca gube sposobnost kreiranja sopstvenih igara. Ona, u stvari, zaborave kako da se igraju.
Previše stumulisana deca očekuju konstantnu zabavu i zabavljače toliko da se čovek mora zapitati “Šta se desilo sa njihovom maštom?”.

Šta preduzeti?

Hodžkins predlaže jednostavno rešenje koje će ovim porodicama olakšati život i učiniti ga jeftinijim, koje će doneti zadovoljstvo u život dece, učiniti ih samodovoljnim i pomoći im da postanu srećna. Deca koja su sama sebi dovoljna umeju da kreiraju svoj život i ne zavise od mame, tate ili nekog drugog.

Rešenje se, po njemu, zove “neaktivno ili lenje roditeljstvo” i ono veruje u rečenicu “ostavite decu na miru”.

Zauzetom roditelju ova ideja može da izgleda suprotno njegovom instinktu. Zar nam se ne govori uvek da moramo da radimo više a ne manje? Svaki roditelj je pod nekom sumnjom da ne radi dovoljno ili da radi sve pogrešno i da je potrebno raditi više i bolje. Ali, ako se previše mešamo u sve ne dozvoljavamo našoj deci da porastu učeći sama. Dete koje je prezaštićeno neće znati da se brine o sebi.

Šta je to neaktivno roditeljstvo?

Ponašanje koje vodi sigurnom dobitku, kaže Hodžkins. Manje posla za vas a bolje za vaše dete, za uživanje u svakodnevnom životu i takođe za ličnu nezavisnost i sposobnost.

Naravno, neaktivno roditeljstvo ne znači zapostavljanje i puštanje dece da rade šta hoće ili šta god im padne na pamet. Postoji velika razlika između bezbrižnosti i nebrige. Koliko god to zvučalo neverovatno, neaktivan roditelj je veoma odgovoran roditelj. Pre svega jer se celo njegovo nedelanje zasniva na poštovanju deteta i veri u to malo biće.

Neodgovoran roditelj, nastavlja Hodžkins, je onaj koji šetka dete od ustanove do ustanove i predaje ga bilo zabavljačima bilo virtuelnom svetu. Cilj porodice je da bude zajedno. Zbog toga je potrebno osloboditi se prekovremenog rada i bespotrebnih izlazaka i provoditi više vremena sa porodicom, i to kući, za sreću cele porodice.

Šta to znači u praksi?

Nemojte misliti da je lako biti neaktivan roditelj jer je upravo suprotno. Lako je uključiti televizor i pustiti decu da igraju igre na kompjuteru. Ne dozvoliti im da uključe ove aparate je ono što izaziva svađu. Teško je isterati decu u dvorište da se igraju dok vam kukaju za igricama. Ali, samo nekoliko minuta posle te krize videćete decu koja se lepo i srećno igraju napolju.

Nema mesta za mučenike u roditeljstvu. Zamislite da se vi žrtvujete iz dana u dan da biste na kraju imali nervoznu, nezadovoljnu i ljutu decu. Mislite na sebe, kaže Hodžkins. Sreća roditelja je na prvom mestu, jer “kad su roditelji srećni i deca su srećna”. Evo i konkretnih načina da to postignete.

Ograničite aktivnosti vašeg deteta na jedan ili dva dana nedeljno – ili na broj koji daje pravu ravnotežu vašoj porodici.

Sami razmislite o tome kako svakodnevna rutina i obaveze utiču na vas. Organizujte dane tako da vaše dete ima uvek dovoljno vremena za slobodnu igru.

Ne plašite se da kažete detetu da ne može da se bavi nekom aktivnošću ili da mu objasnite da je potreban kompromis.

Jedite zajedno kao porodica u večernjim satima jer se na taj način lako podstiče razgovor o proteklom danu.

Isključite televizor ili računar i pošaljite decu napolje.

Zapamtite da ne važe ista pravila za svu decu – deca su često veoma različita međusobno.

Budite kreativni. Pripremite kutiju slučajno izabranih bezbednih predmeta (loptu, šerpicu, nalepnice) i stavite mu u sobu da se sa njima igra.

Neka vam spavanje bude prioritet (naročito kod manje dece). Sve porodice su srećnije ako su roditelji odmorni.

Probajte kampovanje. Na kampovanju ima dovoljno vremena, prostora i inspiracije za dobru igru.

Izvor: zelenaucionica.com (najboljamamanasvetu.com)

____________________________________________________________________________________

KOVNICA MODERNE SRPSKE KULTURE…

TAMOiOVDE-logo

Karlovačka gimnazija je najstarija srpska gimnazija, osnovana 15. avgusta 1791. godine, na padinama Fruške gore u Sremskim Karlovcima.

_____________________________________________________________________________________________

KARLOVAČKA GIMNAZIJA

Istorijat škole

Slobodoumna shvatanja prosvećenog apsolutizma uticala su na unapređenje školstva na čitavom prostoru Habzburške Monarhije. U skladu sa duhom vremena, putem otvaranja svetovnih škola, tokom čitavog osamnaestog veka, radi se na prosvećivanju i izgrađivanju visokog kulturnog nivoa sveukupnog stanovništva, tako i Srba. Za srpski narod u Austriji, čitav XVIII vek biće u znaku borbe za srpske škole i štamparije.

    Istorija srpskog školstva, na području novovekovne Ugarske, započinje još u XVI veku, kada su imućni Srbi slali svoju decu u manastirske škole, ili su dovodili privatne učitelje koji su držali mešovitu nastavu na grčkom i srpskom jeziku. Posle Velike seobe 1690. godine, patrijarh Arsenije III se, u dva navrata, lično obraćao bečkom dvoru (1698. godine tražeći otvaranje sholastičke gimnazije u Sečuju, 1706. godine tražeći odobrenje za otvaranje štamparije). Austrijska vlada osujetila je obe zamisli, kao što je i inače osujećivala otvaranja i nižih, pogotovo viših srpskih škola. Mitropolit Isaija Đaković  je pokušao isto 1708. godine. Ipak 1727. Godine, bečki dvor je izdao odobrenje da se mogu osnivati i podizati srpske narodne škole. Bilo je veoma teško, tada, naći učitelje za srpske škole.

Mitropolit Mojsije Petrović se obratio ruskom caru za pomoć (1718. I 1721. godine). Pod njegovim rukovodstvom, sa ruskim učiteljima Maksimom i Petrom Suvorovim, u Sremskim Karlovcima osniva se rusko-slovenska škola, prva značajnija obrazovna institucija (niža gimnazija). Maksim Suvorov, njegovi učenici i sledbenici, uveli su ruskoslovenski jezik, na kojem su se pojavili prvi bukvari i crkvene knjige.

    Na poziv mitropolita Vikentija Jovanovića, a sa blagoslovom kijevskog arhipastira Rafaila Zaborovskog, u Sremske Karlovce je, 1733. godine, je došao Emanuel (Manuil) Kozačinski da bude profesor i rektor Slavensko-latinskih škola (Collegium slaveno-latino carloviciense). Predavao je latinski jezik, poetiku, retoriku.

Stvorio je prvu potpunu gimnaziju u Srba, zamišljenu tako da u dogledno vreme stasa u akademiju (visoku školu). S Emanuilom Kozačinskim  i njegovom Traedokomedijom, i sa gimnazistima (učenicima Slavensko-latinskih škola),  u Sremskim Karlovcima, 1734. godine, započinje u Srba novija dramska književnost i novije njihovo pozorište. Praizvedba, zasad jedina izvesna predstava, je bila juna meseca (po starom kalendaru). Traedokomedija je tkz. školska drama i tkz. školsko pozorište. Mnogogostruka vokacija do koje su u školi dosegli i omiljena obaveza svih – i nastavnika i učenika, bio je taj školski teatar na čelu sa Kozačinskim.

Nastavnici su iskazivali svoje literarne, rediteljske, scenografske, kostimografske, rekviziterske i svake druge teatarske sposobnosti, a đaci su učili jezik (latinski i svoj narodni), učili istoriju, pomagali profesoru u svakom poslu u vezi sa predstojećom igrom, sticali iskustva u pesničkim umećima – i kao izvođači i kao koautori razvijali i rasuđivali usvajane oblike svesti i pripremali se čak i za javne – svetovne i duhovne službe. Školska drama i školsko pozorište bili su, i jesu, i oblik i izraz učilišne duhovnosti: i tragedija, i komedija, (tragikomedija), i drama u užem smislu, i deklamacija, i panegirik, i dijalog, i disput, i duhovna drama, i balet, i opera, i hor, i narodna muzika, i njihove neme poziture, i školski zadatak, i književnost koja se kazuje… jer je školska drama veoma širok žanr, sjedinjuje u sebi elemente različitih žanrovskih struktura.  Traedokomedija Kozačinskog je sačuvana zahvaljujući prepisu Jovana Rajića, đaka i glumca u predstavi Emanuila Kozačinskog.

    Upravo Jovan Rajić će produžiti i profesorsku delatnost magistra Kozačinskog. U vreme mitropolita Pavla Nenadovića, osniva se 1749. godine, u Sremskim Karlovcima, Latinska škola, sa srpskim učiteljima iz redova kaluđera i sveštenika, među kojima je i Jovan Rajić, istoričar i pisac. Posebna pažnja poklanjala se učenju nemačkog i latinskog jezika i već tada u karlovačko učilište su dolazili đaci iz svih srpskih pokrajina Austrije i Turske. Bulo ih je između 55 i 80.

   StefanStratimirovic 1790. godine za karlovačkog mitropolita izabran je Stefan Stratimirović, bečki đak, uman čovek. Ilirska dvorska kancelarija je izradila osnovno pismo za Gimnaziju, a car Leopold II, Diplomom ga je svojeručno i potvrdio 11. oktobra 1791. godine. Mitropolit Stratimirović  je privoleo bogatog karlovačkog trgovca Sabova da novac koji je želeo da izdvoji u dobrotvorne svrhe, upotrebi za osnivanje gimnazije. Dimitrije Anastasijević Sabov dao je 20.000 forinti u srebru.

Njemu su se pridružili i drugi imućni Srbi iz Karlovaca, prikupivši  još 13.100 forinti. Mitropolit Stratimirović je 15. Avgusta 1791. godine izvestio ilirskog dvorskog kancelara o željama Srba da otvore svoju gimnaziju, o prikupljenim sredstvima i molbom se obratio da se Sabov odlikuje za svoje dobročinstvo. Tada je osnovana naša gimnazija.     

Gimnazija, ipak,  nije počela da radi 1791.godine. Car Franja I je, posle svih peripetija, 12. decembra 1792. godine potvrdio drugo zakladno pismo  i odobrio nastavni program Gimnazije. Tako je, nakon godinu dana odlaganja, za koje je vreme patoronat Gimnazije otvorio pripremnu školu, Gimnazija počela rad.

stara skola

Stara skola

Srpska velika gimnazija karlovačka, ubrzo po osnivanju, postaje središte srpske  prosvete, kulture i duhovnosti. U početku su njeni đaci bili iz Karlovaca i okoline, ali ne zadugo, u gimnaziju počinju pristizati đaci iz svih srpskih krajeva.

    Do 1852. godine Karlovačka gimnazija je bila šestorazredna potpuna, a te godine  gimnazija je dobila sedmi i osmi razred. Zalaganjem patrijarha Rajačića, od 1860. godine, u gimnaziji se proslavlja Sveti Sava kao školska slava. Godine 1872. Vukovim pravopisom je bio ispisan program Velike gimnazije Karlovačke. Pravo na polaganje završnog ispita ostvareno je 1873. godine.

    Gimnazija je prvih sto godina delovala u staroj zgradi Latinske škole. Za to vreme, kroz njene učionice, prošlo je više od 18.000 učenika.

 GermanAnđelićStara  gimnazijska zgrada je porušena u aprilu, 1890. godine. Temelje novoj zgradi osvetio je patrijarh Georgije Branković, 12.maja 1890. Novcem  braće Anđelić (patrijarha karlovačkog Germana i sremskomitrovačkog sveštenika Stefana), a po projektu arhitekte budimpeštanskog Julija (Đule) Partoša, podignuta je nova, reprezentativna zgrada, u srpsko-vizantijskom stilu, sa bogato ukrašenim glavnim ulazom. Gradnja je završena 19. oktobra, 1891. godine i profesori su mogli otpočeti predavanja svojim đacima. O Svetom Savi, 27. januara 1892. godine proslavljena je školska slava u novoj Svečanoj sali, koja kao nova i danas stoji. Iznad bogato ukrašenog ulaza u Gimnaziju stoji: Braća Anđelići Srpskom narodu.

    Od 1907. godine nastavu u gimnaziji mogle su da prate i devojke. U početku, samo one koje su živele u Sremskim Karlovcima, da bi uvek mogle biti pod kontrolom svojih roditelja. Potom su učenice počele pristizati u Sremske Karlovce na školovanje iz svih krajeva u kojima žive Srbi.

    Od 1921. godine gimnazija postaje državna realna.

    Mnogi znameniti ljudi su bili karlovački đaci i profesori, među njima: Pavle Solarić, Dimitrije Davidović, Sima Milutinović Sarajlija, Milovan Vidaković, Jakov Gerčić, Josif Rajačić, Stefan Šupljikac, Jovan Sterija Popović, Jovan Subotić, Branko Radičević, Ilija Okrugić Sremac, Đorđe Popović Daničar, Kosta, Dimitrije i Ilarion Ruvarac, Đorđe Natošević, Jovan Čokor, Milorad Popović Šapčanin, Milan Jovanović Batut, Jovan Živanović, Radivoje Vrhovac, Milan Nedeljković, Nikola Radojčić, Dimitrije Kostić, Vasa Stajić, Borislav Mihajlović Mihiz, Dejan Medaković, Vida Ognjenović…

    „Istorija Karlovačke gimnazije predstavlja bitan i častan deo srpske kulturne istorije. Ona je jedna od najuspešnijih kovnica moderne srpske kulture“, kaže bivši učenik i profesor Karlovačke gimnazije, istoričar Nikola Radojčić.

   KGspomenbib „Zajedno sa gimnazijom osnovana je i biblioteka njena“, piše u prvom štampanom školskom Programu, za godinu 1853. Ili su knjige dobijane na poklon „darovane od raznih Gimnazije naše prijatelja, ili su nabavljane sopstvenim troškom gimnazijskog fonda“. Te godine u biblioteci ima 319 knjiga. Sedamdesetih godina 19. veka izdvajaju se znatnija sredstva za kupovinu knjiga, a pojedinačna dela, pa i cele svoje biblioteke, Gimnaziji poklanjaju njeni direktori, profesori, bivši đaci, dobrotvori, patroni i prijatelji, naučna društva i ustanove, knjižari i izdavači.

Do danas su sačuvane knjige sa posvetama prvih direktora Gimnazije: Jovana (Johana) Grosa, Andrije Volnija, Georga Karla Rumija, kao i njenih prvih profesora: Kirila Aranickog, Joana Živkovića, Jovana Živanovića, koji je celu svoju biblioteku zaveštao Gimnaziji. Tu je i legat Patrijarha Germana Anđelića; legat Teodora Radičevića, đaka karlovačkog i oca Branka Radičevića, najčuvenijeg karlovačkog đaka; Jovana Gerčića, prvog Srbina direktora Gimnazije, legat Paje Adamova Markovića, profesora Gimnazije, književnika, osnivača „Brankovog kola“… i mnogi drugi znameniti građani zaveštavali su svoje knjige gimnazijskoj biblioteci (baron Aleksandar Rajačić, arhimandrit Antonije Nako, crnogorski knjaz Nikola Petrović…)

    Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja , koje je štampao o svom trošku, Biblioteci je 1897. godine poklonio kralj Aleksandar Obrenović.

    Knjiga po jezicima ima najviše na srpskom i hrvatskom jeziku, a odmah potom na latinskom i nemačkom jeziku, te grčkom, ruskom, češkom, francuskom, mađarskom, italijanskom, engleskom, rumunskom jeziku.

    Karlovačka gimnazija je vlasnik i čuvar ove Spomen biblioteka, koju čine 18198 knjiga i 8481 godište periodike, egzemlari, veliki broj srpskih knjiga 18. i 19. veka, štampanih srbulja, rukopisa, časopisa i listova. Svojom celinom Biblioteka je spomenik kulture.

     Zbirka je smeštena u reprezentativnoj prostoriji Karlovačke gimnazije i pleni lepotom i bogatstvom svakog posetioca.

Priredila Jelena Ratkov Kvočka, prof.

Izvor:sites.google.com

KARLOVAČKA GIMNAZIJA TRADICIJA I SAVREMENOST/brosura

Izvojena fotografija:terraditutti.com

_______________________________________________________________________________________________