NAŠA DECA NAJBOLJA U MOSKVI…

tamoiovde-logo

ZLATNE MEDALJE ZA SRPSKE MATEMATIČARE

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje

matematicari-u-Moskvi-620x350

Foto: Matematička gimnazija

Ekipa iz beogradske Matematičke gimnazije je na tradicionalnom ekipno-individualnom turniru “Matematički višeboj”, održanom u Moskvi, osvojila prvo mesto.

U ekipnom takmičenju tim Matematičke gimnazije osvojio je prvo mesto i prvu nagradu, a u pojedinačnoj konkurenciji učenici te gimnazije osvojili su dve zlatne i dve srebrne medalje, navodi se u saopštenju Matematičke gimnazije.

Ognjen Tošić i Nikola Raičević osvojili su zlatne, a Luka Vukelić i Aleksa Milojević srebrne medalje.

U saopštenju se navodi da organizator takmičenja, održanog od 2. do 7. novembra u Moskvi, gimnazija “Kolmogorov”.

Na takmičenju su učestvovale 24 ekipe iz Rusije, Kazahstana i Srbije.
Izvor:Telegraf.rs/Tanjug

__________________________________________________________________________________________

GOVORIM UZALUD…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

KAD BI TI OTIŠLA IZ OVOG GRADA

Kad bi ti otišla iz ovoga grada

Kome bih levu ruku prebacio preko ramena, A desnom pokazivao obronke dalekih brda i rekao: „Priroda je puna mojih pogleda na svet“.

S kim bih zastao pred raspuklim orahom govoreći: „U ovom orahu možda raste moj sanduk Kad sam bio dete njegovo je stablo posađeno“.

Zbog koga bih prekinuo ove reči i rekao nešto radosno, Mada se ne zna šta bih sve mogao da kažem Na osnovu cele šume i drugih elemenata! S kime bih se vraćao u grad ponosan kao u mojim pesmama. Kome bih govorio o sajdžiji koji živi u zemlji I o mom srednjem uvu koje je gusto kao šećer.

S kime bih podigao glavu prema besputnim nebesima, Kome bih pokazivao kozje staze među zvezdama. Čiji bi zubi zvonili kao promrzla jabuka u pšeničnoj plevi S kime bih pomenuo: tajne, sneg na Etni, ljude po tamnicama.

Bela ptica na snegu, plastu snega u vodi, Kome bih rekao kako mi se čini Da u reči Ararat ključa kamenje I ko bi me zbog toga voleo?

Danas svi znaju da sam na tebe mislio kad sam rekao: „Ona kaže balkonu da ga voli I balkon se sruši u tom času.“ Poštari bi širom sveta raznosili jedno isto pismo Dok zver skupog krzna drema u glupoj toploti na Tibetu I bilo kakav mesec prelazi preko smetova. S kime bih dugo u noći govorio protiv svakoga I ko bi me zbog toga voleo? Zato što si me ti volela ja sam voleo sebe. Kad bi ti otišla iz ovoga grada, Govorio bih uzalud: Moje reči se ne bi ni na koga odnosile. M. Bećković