STRAH OD ŽIVOTA…

tamoiovde-logoNeautentičan život

Ako bi nam neko tražio da mu opišemo globalno emocionalno stanje ljudi na planeti, dovoljna nam je samo jedna rečenica: ljudi su uplašeni.

2Današnji prosečan čovek je velikim delom anksiozno i nesigurno biće. On se plaši svega, počevši od prirodnog okruženja, fenomena kao što je vetar, sunčeva svetlost, oluja, grom, voda, vatra, od životinja, insekata, biljaka, pa do apstraktnih stvari kao što je sam protok vremena.

U prosečnom udžbeniku o psihičkim poremećajima možete naći preko 200 identifikovanih fobija (terminom „fobija“ se označava ekstreman, iracionalan strah od nečega (objekata, situacija, pojava, itd).

Takođe, čovek se plaši od emocija, vezivanja, napuštanja, povređivanja, ratova, mašina, virusa, terorizma… Plaši se za svoju budućnost, plaši se za tuđu budućnost, za svoje materijalno stanje, za ekonomsko stanje u zemlji. Kao što i naslov kaže, izgleda kao da se plaši života.

Strah je upravo ono što drži čoveka u konstantno podređenom položaju, ono što ga tera da gradi odbrane, što ga zarobljava. Čovek, koji se konstantno plaši ne može biti slobodan i spontan. On će uvek razmišljati i analizirati sve varijable kako bi bio “siguran” da neka njegova akcija neće proizvesti loše posledice po njega, te je logično da neće imati vremena za sebe i ljude oko sebe. Međutim, čovek koji se plaši mraka propustiće zvezdano nebo, tj. propustiće lepotu sveta oko sebe.

Isto tako, čovek koji se plaši, tražiće zaštitu, tj. autoritet koji je jači od njega i pod čijom će zaštitom biti slobodan (tj. imati iluziju slobode). Strah je ono što tera čoveka da izmišlja autoritete koji su mu potrebni kao sigurne baze, stubovi sigurnosti, koji će mu reći šta treba da radi kako bi izbegao opasnost.

Međutim, paradoks je u tome, što ako čovek ima autoritet koji ga štiti od strahova i suočava se sa čovekovim strahovima umesto njega, to ga ustvari još više oslabljuje i čak mu čini štetu jer se on nikada neće sam suočiti sa strahovima. Tako, zaštita od straha i izbegavanje suočavanja sa strahom samo prolongira, a često i uvećava strah, što nas dovodi do zaključka da je izmišljanje autoriteta i skrivanje pod njima neadekvatno rešenje.

Današnji čovek ima ekstremnu potrebu za sigurnošću – ona je proizvod straha, ali je i njegova posledica. Ljudi se plaše promenljivosti i neizvesnosti prirode, te se iz toga rađa potreba za statičnošću, stabilnošću i sigurnošću. Međutim, statičnost i stabilnost sa sobom takođe nose seme za nastanak straha u sebi. Strah koji se u ovoj situaciji javlja je sada povezan sa mogućnošću/nemogućnošću održavanja statičnosti i stabilnosti, dakle strepnje vezane za projekcije o gubitku stabilnosti.

Kada kupite luksuzan auto koji vam omogućava maksimalan komfor i sigurnost u vožnji, sam auto počinje biti predmet brige i anksioznosti, jer ako ste ga skupo platili, svaka pomisao na njegovo oštećenje će vam doneti nemir. Plašićete se da vam ga neko ne ukrade. Međutim, u životu nema sigurnosti i konstantnosti koju ljudi tako jako žele, te je strah stalno prisutan. To je zatvoren krug. Ovde je očigledna ironija: ego, koji je nastao iz straha i potrebe za smanjenjem straha, ovakvim načinom funkcionisanja upravo održava isti taj strah u životu, „potpaljuje“ njegov plamen, te tako imamo jednu perpetuum mobile mašinu čiji je pokretač strah.

Pošto je koren straha neizvesnost i percipiranje okoline kao pune zamki, pretnji i opasnosti koje su tu da naruše egzistenciju, stvara se potreba da se stvari predvide, kako bi se znalo odakle opasnost preti. Očigledna je potreba civilizovanog čoveka da potpuno kontroliše sredinu, bližu ili dalju, kako bi je lakše predvideo, te se lakše “odbranio” od opasnosti i iluzornog, sveprisutnog straha.

Tako je čovek, u saradnji sa svojim čuvarom, egom, pokušao da porobi prirodu – posekao je šume, proterao životinje, izbušio planine, ogradio prostore, izgradio zidove i brane, sve kako bi se odbranio i smanjio tu bazičnu anksioznost. Ovo je, kao što smo rekli, posledica iluzorne podele ego-priroda, gde čovek vidi sebe kao stranog duha koji je ubačen usred neprijateljske teritorije, a cilj neprijatelja (biljaka, životinja, prirodnih fenomena) je da okončaju njegovu egzistenciju. Čovek uništava čitavu planetu zbog preuveličane potrebe osiguravanja vlastite egzistencije i sigurnosti – ironično čineći svet još nesigurnijim i opasnijim u čitavom procesu.

Usled potrebe za komfornijim i sigurnijim stambenim prostorima, čovek je posekao šume, “pluća” planete, glavne proizvođača kiseonika na planeti, te mu sada preti totalno zagađenje atmosfere. Kako bi brže stigao na neko mesto, u čijoj je osnovi uglavnom zadovoljavanje neke utilitarističke ego-potrebe, čovek je proizveo automobile koji čine vazduh opasnim za udisanje. Kako bi “osigurao mir” na planeti, čovek cepa atome i ispušta opasnu radijaciju u okolinu, dematerijalizući čitave kvadratne kilometre prirode, ostavljajući iza sebe okolinu u kojoj je nemoguće živeti.

Slobodan i spontan život je nemoguć kada je prisutna ovolika anksioznost i kontrola, a time i pravo ispoljavanje ljudske suštine. Spontan život i autentično iskustvo se u tom kontekstu definišu kao opasni – upravo zat jer su nepredvidivi.

Kada je reč o strahovima koji su bliži svakodnevnom funkcionisanju čoveka, jedna od stvari kojih se čovek oduvek veoma plašio, je samoća. Veliki deo ljudi izbegava samoću i čini sve kako bi što manje budnog vremena provodili sami sa sobom. Ovo je posebno očigledno u modernom dobu, gde je gregarni motiv (potreba za društvom, da se bude među ljudima) izuzetno izražen, te se ljudi konstantno grupišu na svakom koraku. U osnovi ovog fenomena imamo prvo specifičan oblik razvoja jedinke u civilizaciji, gde se, kao što smo videli, jedinka socijalizuje u kontekstu gde je skoro potpuno zavisna od drugih ljudi, uslovljavajući se na njihovo prisustvo u skoro svakom momentu svoje svakodnevnice.

Dalje, ekstremna potreba za drugim ljudima je delom proizvod potrebe za sigurnošću i izbegavanjem opasnosti. Tako, ako je ovo simptom nesigurnosti, onda možemo reći da su u moderna vremena nesigurnost i strah ekstremno uvećani. Moderan čovek često izbegava da ode sam do prodavnice, u šetnju, u biblioteku, u bioskop, da ne pričamo o nekom većem “podvigu”, na primer izlazak u grad, koncert ili letovanje. Ako pitate nekog “zašto nisi otišao tamo i tamo” u većini slučajeva ćete dobiti odgovor “nisam imao s kim”.

Kada ste zadnji put otišli sami u šetnju? Kada ste sami otišli na neki koncert? Ako jeste, dobro za vas. Ako niste, zašto niste? Postavite sebi ovakva ili slična pitanja pa pratite kuda će vas odgovori na njih dovesti. Stavite sebe i svoja ponašanja u fokus svojih razmišljanja. Većina ljudi oseća neku potrebu da bude u društvu, pa tako i vi.

To je normalno, nemamo ništa tu da prigovorimo.

Sada razmislite, da li je to potreba da se bude u bilo kojem društvu ili u posebno odabranom skupu ljudi? Da li taj skup zavisi od toga koliko poverenja imate u te ljude ili koliko su vam zabavni, i šta je bitnije? Česta je situacija da se u klub izlazi u grupama, te tako imate par grupa ljudi na jednom mestu. Jedna od uloga vaše grupe je da vas na neki način štiti od drugih ljudi, a to posebno znaju pripadnici mlađe populacije. Ne želite da “delujete kao čudak” ili “usamljenik”, zato i ne idete sami na takva mesta gde ima ljudi. Međutim, zamislite da u jednom trenutku svi iz vašeg društva odu kući, te ostanete sami u klubu sa ostalim grupama ljudi.

Svi su grupisani i lepo se zabavljaju, vi stojite sami na podijumu. Da li osećate neku neprijatnost zato što ste sami? Da li ćete brže-bolje otići u neki ćošak gde će ostali teže primetiti i vas i to da ste sami? Ovde imamo mali paradoks jer, iako su takva mesta predviđena za socijalizaciju i upoznavanje, ljudi tamo uglavnom idu sa ljudima koje već poznaju. Iako u nekim slučajevima dolazi do upoznavanja drugih ljudi, problemi i anksioznost koji su vezani za taj momenat su i više nego očigledni.

Ovo je posebno naglašeno u muško-ženskom upoznavanju, koje je uvek bilo kontroverzna tema i gde čak postoji čitava industrija koja je usmerena na to da „nauči” jedne kako da „prilaze” drugima i ubedi ih u to da „ljudi nisu bauk”. Inače, ovde se radi o podučavanju ljudi konkretnim tehnikama manipulacije drugom osobom i trenutne manipulacije površinskom slikom koju osoba ima o vama, gde naravno nikako ne može doći do iskrenog upoznavanja između dve osobe, već upravo suprotno – od početka imamo neautentičnu interakciju (“foliranje”, “muvanje”, “spika”, “slatkorečivost” ili kako god ga nazvali).

Iz potrebe za socijalizacijom ali i iz potrebe za sigurnošću, ego je u stanju konflikta – on hoće da upozna ostale ličnosti, ali se u isto vreme plaši i traga za sigurnošću i predvidljivošću. To je svojevrsno stanje grča. Stranci su nepredvidivi, a osobe koje poznajete su (u određenoj meri) predvidive. Zato danas imamo čitave knjige i kurseve o tome kako odmah „pročitati“ ljude, na prvu loptu. U sledećem delu ćemo nastaviti sa analizom ovog problem i dati neka objašnjenja i razloge koji stoje iza svega ovoga.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
Feljton: Neautentičan život

prethodni članak
Izvor:bor-sve.net

____________________________________________________________________________________

Lektira:tamoiovde/LAŽIIGRA DANAS-SUTRA

PROSVETLJENJE MASA U SLUČAJU BANANE…

tamoiovde-logo
NAJOTKAČENIJA NAUČNA STUDIJA

Ig Nobelova nagrada za studiju o „klizavoj banani“

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade

banana_620x0

Kjoši Mabući

Istraživanje koje se bavi razlozima zbog kojih su banane klizave kada se na njih stane glavni je ovogodišnji laureat Ig Nobelove nagrade.

Priznanje, koje se dodeljuje za najotkačenije (čitaj najapsurdnije) naučne studije, postalo je gotovo isto tako „prestižno“ koliko i prava Nobelova nagrada, a uručeno je na ceremoniji koja se od 1991. tradicionalno održava na američkom Harvard Univerzitetu.

Tim japanskog naučnika Kjošija Mabućija izračunao je trenje kore banane u laboratoriji i pokazao zašto ljuska jabuke ili pomorandže, na primer, ne može da se meri sa njom po pitanju opasnosti.

Stručna ekipa Kitasato Univerziteta je za „prosvetljenje masa u slučaju babane“ dobila Ig Nobelovu nagradu za fiziku.
Šašavo priznanje, koje uručuju pravi Nobelovci, dobilo je još devet radova.

Među njima je studija koja pokušava da dokuči šta se dešava u mozgu ljudi koji vide lik Isusa Hrista na prepečenom hlebu, delo Kanga Lija sa Univerziteta u Torontu, kao i istraživanje koje otkriva da su osobe koje kasno ležu samoljubivije, manipulativnije i sklonije psihopatskim stanjima od ljudi koji se rano dižu, a koje je sproveo tim Pitera Džonasona sa Vestern Univerziteta u Sidneju.

Nagrađen je i rad Jaroslava Flegra sa Karlovog Univerziteta u Pragu koji se pozabavio opasnostima koje posedovanje mačke može da ima na ljudsku psihu.

Njegov zemljak Vlastimil Hart sa Češkog Univerziteta nauke je pak osvojio Ig Nobelovu nagradu jer je dokazao da psi, dok vrše nuždu, svoja tela usmeravaju prema severno-južnim linijama zemljinog magnetnog polja.

Nagrade su dobili i Marina de Tomazo i njene kolege sa Univerziteta u Bariju koji su izračunali bol koju ljudi osete dok gledaju u ružnu sliku, kao i Ijan Hamfriz sa Državnog Univerziteta Mičigena za lečenje „nekontrolisanih“ krvarenja iz nosa pomoću tampona sačinjenih od komadića slanine.
Izvor:novosti.rs

______________________________________________________________________________________________

NEVEROVATNA TATJANA…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Kako je ovo uradila?!

Tatjana, foto 1Proslavila se kada je pre nekoliko godina nastupila u ukrajinskom šou-programu za talente, a akrobatske veštine Tatjane Kundik na užetu su, na gostovanju u Francuskoj, prisutne ostavile bez daha kada je Ukrajinka izvadila stolicu i sela na nju dok je balansirala na užetu.

Tatjana je pre devet godina završila studije za cirkuske umetnosti u Kijevu, a svoj raskošni talenat ne traći ni sekunda.

Kako vreme prolazi, sve više unapređuje svoju tačku, ali niko nije mogao da poveruje u ono što je uradila u Francuskoj.

Tatjana, foto 2Atraktivna akrobatkinja se pre mesec dana odazvala pozivu i nasupila u čuvenom francuskom šouu „Le plus grand cabaret du monde“.
Iskolačene oči i razjapljena usta na licima prisutnih najbolji su pokazatelj raskošnog talenta 29-godišnje Ukrajinke.

Neverovatna Tatjana Kundik


Izvor:rts.rs

_____________________________________________________________________________________________________

 

ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE …

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Petar Lalović, filmski reditelj i scenarista rođen je u Subotici na današnji dan, 8. jula 1932. godine.

пописDokumentarista, svestrani filmski umetnik, Petar Lalović je za četiri decenije rada snimio preko 50 dokumentarnih i kratkometražnih filmova, TV serija i igranih filmova sa temama iz prirode.

Iz bogatog opusa dokumentarnog stvaralaštva izdvajaju se „Poslednja oaza“ i „Svet koji nestaje“, filmovi o kojima su izdate i fotomonografije. Lalovićeva najpoznatija TV serija je „Briga za potomstvo“, a njegov prvi igrani film „Ptice koje ne polete“.

Nemoguće je nabrojati mnoštvo nagrada sa domaćih festivala, pre svega Festivala dokumentarnog i kratkometražnog filma u Beogradu. Nagradu Saveta jugoslovenskog filma za životno delo dobio je 1986. godine. Autor čiji su filmovi obišli zemaljsku kuglu, pobrali najviša međunarodna priznanja, u svetu je izuzetno poznat i cenjen.

Napravio je putopisni filmski materijal sa Kube i autentične snimke Če Gevare, projekte o prirodi Amazonije, Indonezije… Lalovićevi filmovi su vredna svedočanstva iz oblasti ekologije, biologije, medicine, antropologije, humanosti… Svedočenjem o prirodi, koja je ugrožena i nestaje, njegovo delo predstavlja i svojevrsnu opomenu.

Film o posledicama NATO agresije na SRJ „Rekvijem za prirodu“, uradio je bez honorara, izjavivši da je to njegov dug prirodi.

_____________________________________________________________________________________________

SVET KOJI NESTAJE-film

_____________________________________________________________________________________________________

PTICE KOJE NE POLETE – film

_____________________________________________________________________________________________________

PETAR LALOVIĆ, ČAROBNJAK DOKUMENTARNOG FILMA I VIDAR POSLEDNJIH OAZA PRIRODE U NAMA

Najbolji od najboljih
Najpre ga je Džeremi Uis opčinio čuvenim dokumentarnim filmom „Ta divna stvorenja”. Iako je znao da nema majmune, lavove, krokodile, poželeo je da na našim prostorima snimi jednako zanimljive filmove o prirodi i životinjama. I uspeo. Od „Poslednje oaze” i „Sveta koji nestaje”, preko dvestotinak izvanrednih kratkih filmova, do „Beogradske oaze” i „Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje”… Od letos je i zvanično „The Best of Best”, ispred svih, uključujući i Džeremija Uisa. A možda ničega od toga ne bi bilo da nije na vreme isključen iz partije
Piše: Radmila Tamindžić
Fotografije: NR Pres i arhiva sagovornika

05 copySnimanje najnovijeg dokumentarca o beogradskom Ratnom ostrvu sprečilo je letos Petra Lalovića da primi nagradu Najbolji od najboljih (The Best of Best) na Festivalu filmova iz divljine u japanskom gradu Tojama. Njegov čuveni Balegar već je jednom na istom festivalu dobio Gran pri. Međutim, pošto 2011. festival nije održan, zbog višestrukih prirodnih i tehnoloških katastrofa na japanskom tlu, među 20 ranije prvonagrađenih filmova biran je najbolji. Ostvarenje Petra Lalovića ubedljivo je pobedilo.
Iako je u svojoj karijeri napravio oko 350 kratkih dokumentarnih filmova, nekoliko dugometražnih i igranih, iako je dobio više od 150 značajnih nagrada kod nas i u svetu (petnaestak gran prija, Sedmojulsku, Avnojevu, Vukovu…) – ovo poslednje priznanje Laloviću je posebno važno. I to ne samo kao neporeciv dokaz planetarnog priznavanja njegovog majstorstva, nego mu je nadasve drago što je u ovoj osmominutnoj priči o sićušnom insektu skarabeju, bez ijedne reči, prepoznat pravi smisao metafore.

08 copyObjašnjava:
f2– Mnogi u mom balegaru, kojeg sam spazio dok sam snimao nešto drugo, pogrešno vide imitaciju Sizifa. Međutim, to je već izlizano, puki kliše. Nastojao sam da napravim svoju nadgradnju. Kroz ovu priču, zapravo, prikazujem epizodu iz života ljudi. Jer, on se, jadnik, muči da tu loptu od balege izgura uz brdo, a gore se nalaze čekači koji neće da prljaju ruke, nego samo uzmu na gotovo. E, sad, ko kako shvati; ja tu nemam teksta. Žiri u Japanu je, očigledno, shvatio.

TRI GODINE U KOPAČKOM RITU
04 copyGotovo celu svoju karijeru Petar Lalović posvetio je dokumentarnom filmu i životinjama, ne zato što je planirao, nego je tako slučajno ispalo. Prvo je u Beogradu počeo da studira istoriju umetnosti, dogurao do četvrte godine, ali mu je to bubanje obilja detalja bilo previše statično i dosadno. Potom je u Zagrebu završio odsek kamere na Akademiji za kazalište i film, a kasnije je diplomirao i na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu. Dakle, dvostruko pečen snimatelj, a kasnije i reditelj.
U početku je radio na koprodukcijama kao što su MarkoPolo ili Stepa, upoznao tada popularne glumce poput Elze Martineli, Robera Oseina, Horsta Buholca… Ali, nije mu bio nikakav izazov da bude negde četrdeseti u nizu, onaj što pomera kameru. U domaćem igranom filmu Mlad i zdrav kao ruža, sa Draganom Nikolićem u glavnoj ulozi, bio je direktor fotografije. Međutim, zbog nekih političkih i porno sekvenci u stilu neorealizma, film je zabranjen, a Lalović izbačen iz partije. Nije mu pomoglo ni to što je još kao desetogodišnjak otišao u partizane.
_Y9C9670 copy– Poveo me je 1944. teča Milutin Morača, čuveni general, komandant Pete krajiške divizije. Nisam imao nikakve ideale da se borim protiv fašista, bio sam dete, nego sam želeo da na konju i opasan bombama uđem u oslobođeni Beograd, da me vide moji klinci. Time je za mene revolucija bila ispunjena do kraja.

Izbacivanje iz partije ispalo je po Lalovića veoma dobro, jer se posle okrenuo prirodi, radeći seriju o životinjama za ondašnje Šumsko gazdinstvo „Jelen”, sadašnje „Srbijašume” – o gubarima, vidricama, jelenima, a kasnije nagrađene filmove poput Hrčka.
– To mi se mnogo više dopalo, jer sam bio kompletan autor od početka do kraja, baš kao Džejmi Uis, čija sam Ta divna stvorenja gledao bar deset puta. Iako mi nemamo majmune, krokodile, lavove, tigrove, kopkalo me je da li i ovde može da se napravi sličan film. Iz te provokacije pre tridesetak godina nastao je celovečernji dokumentarno-umetnički film Poslednja oaza, snimljen u Kopačkom ritu. To je onaj period kada se u proleće klinovi ptica vraćaju s dalekog juga i preleću urbane prostore da bi se nepogrešivo našli van domašaja civilizacije. Pored ostale divljači, u našoj oazi ima ih preko tri stotine vrsta. Pune tri godine skrivenom kamerom beležili smo rađanja, borbe, ljubav i smrt stanovnika oaze. I pored stalnog uništavanja, večno se obnavlja taj čudni svet divljine, u kome prirodni zakoni neverovatno podsećaju na ljudske norme i ponašanja.

DOKUMENTARAC OSVOJIO BIOSKOPE
06 copyPetar Lalović je naročito ponosan na to što je Poslednjom oazom probio led – uspeo je dokumentarnim filmom da osvoji bioskopske sale, i to na velika vrata. Sa osmehom se seća tog vremena:
– Na jesenjoj premijeri u „Jadranu” sala nije bila puna. Došli su uglavnom oni koji su karte dobili džabe. Tapkaroši, međutim, nisu imali pojma kakav se film prikazuje, pa su ostali kratkih rukava. Naletim na jednog i pitam ga da mi kaže nešto o filmu, a on ga hvali do neba: divno ovo, divno ono, a tek glumci…! E, pa, kad je već toliko hvalio, morao sam da kupim dve karte. Posle je munjevito krenula ta mund reklama, pa se samo u Beogradu za mesec i po dana nakupilo oko 280.000 gledalaca. Da se raspameti čovek! Pravljene su nove kopije, pa se film istovremeno prikazivao u šest bioskopa.

2 copyNa projekcije su dolazile čitave škole, a iz Akademije nauka stiglo je zvanično pismo u kome se kaže da je Poslednja oaza veliki doprinos u obrazovanju dece. U celoj tadašnjoj Jugoslaviji film je ukupno videlo oko sedam i po miliona ljudi. Još dok je snimao, Lalović je verovao da će film imati komercijalni uspeh, ali ne i da će, pored krimića ili pornića, da izazove toliko interesovanje. Možda je to bilo zato što…
– … sam verovao u taj svet, kao što i sada verujem da životinje imaju dušu. Umeju da vole, da mrze, da budu ljubomorne, da se udvaraju, među njima ima bračnih prevara, ima hermafrodita i homoseksualaca… Nisu to samo naše osobine. Filogenetski gledano, mi smo poslednji u lancu i sve smo to od njih preuzeli i „usavršili”. Mada sam imao konsultante, pre snimanja svakog svog filma dobro sam se pripremao. Ako sam radio insekte, proučavao sam ih kao student entomologije, ali ne strogo naučno, nego sam tražio dramu u njihovom životu. Bilo mi je bitno da mene priča zainteresuje, pa će onda i druge. Da nisam sve to video i proživeo, ne bi moji filmovi vredeli ništa. Možda i humanizujem neke stvari u svojim filmovima, ali mislim da malo više humanosti neće smetati nauci.

RATNO OSTRVO – DRAGULJ USRED METROPOLE
12a copyTri-četiri godine posle Oaze, i niza kratkih filmova između, Lalović je snimio svoj drugi dugometražni dokumentarni film – Svet koji nestaje. Pored mnoštva dvonožnih i četvoronožnih aktera, tu mu je glavni lik Gile, baksuzno prasence, trinaesto po redu, koje je majka odbacila jer ima samo 12 sisa.
– U tom filmu narator je bio nedavno preminuli Pera Kralj, koga su njegove bliske kolege do kraja zvale Gile. A u Oazi narator je bio nenadmašni Zoran Radmilović, koji mi je rekao: „Ma šta ću ti ja, samo da ti pokvarim!” Ne da nije pokvario, nego je uneo onaj svoj originalni duh: „Ah, oh, uh, eh… leva, desna, leva, desna… daleko mu lepa kuća…” Ja to uopšte nisam napisao. A kad smo u „Ateljeu 212” proslavljali Gran pri, poslao je telegram: „Pozdravlja vas velika bela čaplja!”
07 copySnimanje dokumentarnog filma, kaže Petar Lalović, prava je lutrija. Nema knjige snimanja, životinjama ništa ne može da se šapne, snimatelj mora da bude i reditelj i scenarista, sve. Bude tu asistenata i pomoćnika, ali mnogi brzo odustaju, pošto su uslovi teški, a obećane svote novca ne mogu da bude motiv.
– Morao sa da znam šta životinje vole, šta ne vole, kako da im priđem. Uvek je bilo mukotrpno. Veoma rano ustajanje ujutru, nema brijanja, nema sapuna, nema pušenja, nema onih mazalica protiv komaraca (jer to životinje osete na kilometar). Izlazili smo po kiši, vetru i snegu, nismo smeli da palimo vatru, smrzavali smo se… Ali drugačije nije moglo. Da to nisam doživeo, moji filmovi ne bi vredeli ništa.

Jedan od poslednjih u nizu Lalovićevih filmova – Kako prodati nebo, vodu i toplinu zemlje – direktno se nadovezuje na čuveno pismo indijanskog poglavice iz Sijetla. On, preteča svih kasnijih ekologa, odbio je da proda Amerikancima „nebo, vodu i toplinu zemlje svog naroda”. Tu priču o uništavanju prirode Lalović je prebacio na teren domaćih gluposti, na Bor i Majdanpek, hvatajući kamerom životinje koje propadaju na raskopanom zemljištu, među napuštenim rudnicima i avetinjskim zgradama.
15 copyA najnoviji film Petra Lalovića, još vruć, polučasovna Beogradska oaza, prati četiri godišnja doba na beogradskom Ratnom ostrvu. O njemu nam Lalović kaže, uz neskrivenu melanholiju u glasu:
– Ovo je ozbiljan film za spas Ratnog ostrva, u ovom dobu tendera i tajkuna, kad se sve može prodati i kupiti, pa čak i prirodna bogatstva. Na ušću dveju svetskih reka, mi imamo jednu oazu na 600 metara od centra Beograda! Rezervat biljnog sveta, fabriku čistog vazduha i carstvo životinja! To nema ni jedna metropola u Evropi. Neverovatno je koliko na Ratnom ostrvu ima ptica. Ono im služi i kao servisna stanica kad iz Skandinavije idu na jug da prezime. A jedan labud, evo već drugu godinu, provodi zimu tu, sa pticama koje nisu selice. Valjda je izračunao da mu se ne isplati svaki put da ide sa severa na jug i nazad. O Ratnom ostrvu sam napravio lep film, bez ijednog kritičkog kadra, jer hoću da pokažem da imamo jedan dragulj kakav nema niko. I da sve nas to obavezuje, naročito one koji su u poziciji da odlučuju.

***
Američke „korisne laži”
– Poslednjom oazom želeo sam, i uspeo, da postignem komercijalni uspeh. Međutim, „Centar film” prodao ju je čuvenoj holivudskoj grupaciji „Kenon”, koja i danas ima sva svetska prava na Poslednju oazu. Uplaćuju nešto godišnje, ali ja nemam ništa od toga. Zanimljivo je kako Amerikanci znaju da lažu: na plakatu piše da je film sniman tri godine i da je koštao deset miliona dolara. Prvo je tačno, a drugo – da se čovek prekrsti! Pa cela kinematografija one velike Jugoslavije, uključujući i Bulajića, nije za godinu dana toliko koštala. Na Oazu jedva da je potrošeno 100.000 dolara.

***
„Oskar” za ekologiju
– Poslednja oaza dobila je praktično sve značajne nagrade. Meni je, ipak, najdraži evropski Oskar za ekologiju. Njime je film nagrađen 1987. u Italiji, i to pored Divnih stvorenja Džejmija Uisa, koji je dobio utešnu nagradu. Izvinjavao sam mu se i objašnjavao mu da sam učio od njega, a njemu je to bilo simpatično, pa smo ostali u prepisci.

***
Nije bilo srećnog kraja
Četiri puta pokušao je Petar Lalović da napravi jedan dugometražni dokumentarac, ali nije išlo. Ništa što je snimio nije mu bilo dovoljno atraktivno. A ako njega ne može da zabavi, kaže, kako će tek poslovično nestrpljivu publiku!
– Onda sam taj materijal upotrebio za Ptice koje ne polete, igrani film u prirodnom ambijentu. To je najlakši film, koji sam uradio na osnovu istinite priče, samo sam na kraju malo slagao. Kod mene devojčica nije umrla od leukemije, nego je otišla u „zagušljivi grad”, što bi otprilike značilo to. Izbegavam ubijanje i u filmovima o životinjama, a kamoli…

Izvor:nacionalnarevija.com

_____________________________________________________________________________________________

Priredio:Bora*S

HODAJTE… I BUDITE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

BOSI I ZDRAVI !

U ovo letnje vreme, mnogi provode ili će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

bosonogo-hodanjeZnate li da na našim stopalima i dlanovima postoje tačke povezane sa svim vitalnim organima u telu?

Stimulisanjem tih tačaka masiramo unutrašnje organe i poboljšavamo protok vitalne energije kroz njih.

Tako postajemo zdraviji i vitalniji.

Nekada su ljudi hodali bosi po travi, kamenju, plažama i tako bi se prirodno odvijao ovaj proces akupresure.

Protok energije u našem telu

Našim telom teče bioelektricitet koji daje energiju svim našim organima kako bi funkcionisali ispravno i uravnoteženo.

Taj bioelektricitet teče kroz mrežu meridijani sličnu krvotoku.

Meridijani počinju na svakom prstu obe ruke, protežu se preko celog tela i završavaju na vrhovima prstiju stopala.

Kada su ti meridijani protočni, elektricitet teče neometano i svi organi dobijaju energiju potrebnu za optimalan rad.

Kada je iz bilo kog razloga taj tok ometen, energija ne može doći do određenog organa. Tada se javlja poremećaj u radu tog organa, a sa vremenom i bolest.

Tako se na dlanovima i stopalima nalazi niz „prekidača“ za sve naše vitalne organe i delove tela.

Na prstima ruku nalaze se tačke za glavu – mozak, sinusi, oči i uši.

Na gornjem delu dlana i stopala nalaze se tačke za gornji deo trupa, a na donjem delu dlana i stopala – za donji deo trupa.

Da biste aktivirali ove tačke svaki dan masirajte stopala ili se jednostavno prošetajte bosi!

Akupresurna masaža stopala

Akupresura je sistem primenjivanja pritiska na određene delove tela u svrhu isceljivanja i održavanja optimalne ravnoteže telesnih sistema.

Za optimalno zdravlje i vitalnost, svako jutro 5 minuta dobro masirajte svaki dlan i stopalo.

Pritisak mora biti snažan, ali ne prejak. Možete isprobati pritisak na kućnoj vagi, on mora biti od prilike 1/4-02/03 kg.

Iako je metoda akupresure izuzetno jednostavna, efekti i dobrobiti koje postižete njenom praksom su neverovatne.

Ako imate probleme sa sinusima, napetost, probavne smetnje, manjak energije, česte infekcije, srčane smetnje, poremećaj u radu hormona, sve te probleme možete rešiti pomoću akupresure.

Akupresurom ćete pomoći obolelim organima da dođu do energije koja im je potrebna za ozdravljenje.

Svakako isprobajte, umesto masaže stopala, jednostavno se prošetati bosi, po šljunku, plaži, travi i slično. Na takav način ćete imati sve dobrobiti akupresurne masaže.

Osim što ćete dobro izmasirati stopala, ostvarićete kontakt s Majkom Zemljom, koja će vas napuniti neophodnom energijom.

Uzemljite se!

Baš kao što nas Sunčeva svetlost snabdeva vitaminom D, Zemlja nas snabdeva još jednim neophodnim sastojkom. Možemo ga nazvati vitamin Z. (Z kao ‘zemlja’)

Smatramo ga zanemarenim faktorom u pojavi bolesti – karikom koja nedostaje.

Dr sci. Gari Schvartz, profesor psihologije i medicine na Univerzitetu Arizona, iznosi pretpostavku da je uzemljivanje možda isto onoliko bitno kao Sunčeva svetlost, vazduh, voda i hranljive materije.

Uzemljivanje je kontakt sa prirodnom električnom energijom Zemljine površine.

Uzemljenje se ostvaruje jednostavno: hodanjem bosih nogu po tlu ili sedenjem i radom na zemlji.

Dosadašnja istraživanja pružaju brojne dokaze toga da površinska energija zemlje ima značajne zdravstvene dobrobiti.

Uzemljenje, ili povezanost s energijom zemlje …
-smanjuje nivo stresa
-poboljšava zdravlje kardiovaskularnog sistema
-smanjuje uticaj štetnih elektromagnetskih polja
-ubrzava oporavak posle bolesti i povreda
-poboljšava kvalitet sna

Osim toga studije jasno pokazuju da uzemljivanje ima snažan uticaj na osetljivu ravnotežu između zdravlja i bolesti, te na izglede za duži i bolji život.

Kako hodati bos

Ako odlučite pokušati hodati bosi, počnite polako, postupno napredujući prema sve više vremena bez obuće.

Imajte na umu to da će vam korak biti drugačiji nego u obući. Slušajte telo i pokušajte da se uskladite s unutrašnjim znanjem o tome kako se hoda bos.

Takođe, najbolje je početi hodati bos po mekim podlogama kao što je pesak. Kada mišići i zglobovi stopala postanu čvršći, a koža na tabanima zadeblja, moći ćete polako sve više hodati bosi, i po sve raznolikijim podlogama.

Naše telo je savršeno i dugovečno, ako se naučimo brinuti o njemu na ispravan način.

U ovo letnje vreme, mnogi od vas će provesti vreme uz more ili u prirodi. To je idealna prilika da skinete obuću i prošetate bosi.

Možda će vas malo bockati ako niste navikli hodati bosi, ali što više tako hodate, više ćete stimulisati protok vitalne energije kroz telo, poboljšati zdravlje i osetiti ugodnost i osveženje.

 Izvor:alternativa-za-vas.com

***

Da. I budite!

Priredio: Bora*S

STANJE NA NAŠEM LICU GOVORI…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________________________________

„Svi mi na našim licima nosimo svoju prošlost i život.

imageshjimagesmk

Svaka bora, tačka, mišić, svako stanje na našem licu govore ko smo. Moj cilj je bio da to što je vidljivo naslikam još vidljivije, otvarajući pitanje psihologije realnosti svakog lika“. Jovan Balov, slikar iz Berlina i vlasnik likovne galerije Prima centar, koja godinama okuplja umetnike sa prostora bivše Jugoslavije.

1961 – Rođen u Skoplju (Republika Makedonija), 6. novembra;
1981 – 84 -Fakultet za istoriju umetnosti i arheologiju, Univerzitet „Kiril i Metodij, Skoplje, Makedonija“;
1983 – 87- Fakultet likovnih umetnosti, slikarstvo, Univerzitet „Sv Kiril i Metodij „, Skoplje, diplomirani;
1995 – Vratio se u Berlin. Živi i radi u Berlinu kao samostalni umetnik.

   Neobični portreti 

Balov, koji se od 2007. godine bavi portretom, kaže da je još fasciniran tom temom, jer je svako lice unikatno i to čini rad interesantnim.
  Portret njegove majke pokazuje jednu polovinu lica veselu, drugu tragičnu, portret supruge Doroteje ima suzne oči, a usta u iščekivanju, a kod Volfganga Petrika,  jednog od najznačajnijih nemačkih umetnika i njegovog ličnog prijatelja, Jovan se poigrao tako što gornja polovina odaje umetnika, a donji deo je skeptični lik profesora.
  – Problem je samo što slike nastaju sporo, za jednu mi treba tri do pet meseci i zato nisam interesantan za galeriste – kaže uz smeh Balov.

Portret Petrick122SAM_0828

Portreti slikara Jovan Balova, neodoljivo podsećaju na fotografije, ali su zapravo slikarstvo proizašlo iz principa američkog foto-realizma.

 

Izvori:www.dw.de/ vesti-online.com/http://www.balov.de

 

Priredio: Bora*S