JEDRENJE PO SNOVIMA I OPČINJENOST GRACILNIM DEVOJKAMA…

tamoiovde-logo

Slikaru Željku Đuroviću nagrada „Momo Kapor“

Slikar Željko Đurović je ovogodišnji laureat nagrade „Momo Kapor“ za likovnu umetnost, koju dodeljuje Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“.

Odluku je doneo žiri u sastavu: Nikola Mirkov (predsednik), Dejan Đorić i Dragan Jovanović Danilov.

zarko-djurovic_660x330

zeljkodjurovic.com

Žiri je konstatovao da je u korpusu savremene srpske likovne umetnosti, Željko Đurović danas jedan od najsvestranijih naših umetnika.

On sa podjednakim umećem vlada kistom, perom i čeličnom iglom, a na njegovim crtežima i grafičkim listovima pronalazimo nečeg od znalstva i strpljive i pobožne veštine starih majstora.

Ovaj umetnik predstavlja sam vrh naše, i ne samo naše, slikarske fantastike„, ocenio je žiri.

U obrazloženju se navodi i da „nije nimalo slučajno što je Đurovićevo slikarstvo bilo veoma zapaženo na jedinstvenoj smotri fantastične umetnosti pre nekoliko godina u Veneciji, kao i da ono uživa i lepo poštovanje Ernsta Fuksa, barda svetskog fantastičnog slikarstva.

„Kao i Kaporove knjige, slike i crteži, tako i umetničko bavljenje Željka Đurovića ima u sebi nečeg od metafizike putovanja.

Između Kapora i Đurovića postoji zajedničko duhovno i duševno disanje i ushićeno obožavanje. Sve se kod njih izliva u čistoj ljubavi i zahvalnosti svetu što postoji. I Momo Kapor i Željko Đurović su od onih slikara koji jedre po snovima, opčinjeni gracilnim devojkama“, ocenio je žiri.

Željko Đurović je rođen 12. decembra 1956. godine u Danilovgradu, gde je završio osnovno i srednje obrazovanje.

Studije slikarstva, kao i postdiplomske studije završio je na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.

Član je ULUS-a i Ex-libris društva iz Beograda, kao i internacionalne grupe umetnika „Libellule“ iz Francuske.

Izlagao je na skoro svim kontinentima, a njegove slike se nalaze u mnogim privatnim kolekcijama i muzejima širom sveta. Živi i radi u Beogradu.

Zadužbina „Momčilo Momo Kapor“ tradicionalno obeležava dan rođenja Mome Kapora – 8. april, dodelom nagrade u Skupštini grada Beograda, kada će Đuroviću biti uručeno priznanje za celokupno umetničko stvaralaštvo.

Đurović je treći dobitnik tog priznanja. Pre njega, nagradu su dobili Vladimir Dunjić i Mirjana Maoduš.

Izvor: rtv.rs

_______________________________________________________________________________________

FotoPlus- GALERIJA/zeljkodjurovic.com

 

______________________________________________________________________________________

Advertisements

DUNAV U SRBIJI–588 UTISAKA…

tamoiovde-logo

Nagrada TOS-u za film o Dunavu na prestižnom filmskom festivalu u Berlinu

Sajam turizma u Berlinu tradicionalno je prilika da se održi izrazito cenjeni internacionalni festival turističkog filma „Das goldene Stadttor“. Na ovogodišnjem festivalu priznanje za turistički film otišlo je u ruke Turističke organizacije Srbije.

nragrada-e1457698865436Film TOS-a pod nazivom „Dunav u Srbiji – 588 utisaka“ na ovom prestižnom filmskom takmičenju osvojio je “srebrnu zvezdu“, tačnije drugo mesto.

Priznanje je dobijeno u konkurenciji preko 1500 filmova iz 42 zemlje sveta u kategoriji „Turistički film“, po odluci međunarodnog žirija sastavljenog od poznatih stručnjaka iz oblasti filmske industrije, marketinga i turizma.

Berlinski Međunarodni filmski festival „Das goldene Stadttor“ već 15 godina jedan je od vodećih svetskih međunarodnih festivala turističkog filma i multimedije, posvećenih priznanju turističkih produkcija.

TamoiOvde-ScreenshotDUNAV

foto: Screenshot

Turistička organizacija Srbije za ovogodišnju glavnu temu promocije turizma naše zemlje izdvojila je Dunav i vodeno bogatstvo naše zemlje.

Film o Dunavu deo je ove promotivne kampanje TOS-a i prikazuje lepote ovog evropskog koridora na svom toku kroz Srbiju.

Snimanjem ovog filma su kroz kameru „uhvaćeni“ čarobni detalji reke koja spaja 10 zemalja i preko 100 miliona ljudi, prikazuje raznolikost predela i istorijskih lokaliteta, kao i turističke adute jedne od najvećih i nesumnjivo najlepših reka u Evropi i to na njenom 588 kilometara dugom toku kroz Srbiju.

Dunav-Screenshot-TamoiOvde

foto: Screenshot

Putovanje Dunavom je kao poseta muzeju evropske istorije, ispunjena „izložbama“ prirodnih dragocenosti i retkosti, dubokim slojevima kulturnog nasleđa, šarolikim životnim stilovima, živopisnim kulturama, događajima i turističkim sadržajima atrakcijama.

Dunav je svedok vremena, on je stalan i stalno se menja, Dunav je nit koja spaja!

Film TOS-a „Dunav u Srbiji – 588 utisaka

Izvor: srbija.travel

__________________________________________________________________________________

PRAZNINA CVETA…

tamoiovde-logoPRAZNINA

Pod čelom mi
 strašna praznina
  cveta
   ne znam reći
    šta joj korenje
     hrani
      da li osmeh
      iz bivšeg deteta
     ili pisak
    jastrebova
   preteći
  dok se gnezdi
na paklenoj grani.

____________________________________________________________________________________

Radomir Andrić, književnik i novinar Radio Beograda rođen je u zlatiborskom selu Ljubanje,  3. marta 1944. godine

____________________________________________________________________________________

Ugledni književnik Rаdomir Andrić (1944) objаvio je četrdesetаk knjigа pesаmа, аli i niz esejа, književnih i likovnih kritikа, putopisа, pričа, reportаžа i zаpisа. Dušаn Stojković kаže dа je Rаdomir Andrić klаsik nаšeg pesništvа.

IMG_9190Njegovа knjigа Bunаri Rаdošа Modričаninа, po oceni književne kritike, spаdа u nаjosobenije pesničke knjige druge polovine dvаdesetog vekа. Sаmo o njoj nаpisаno je pedesetаk tekstovа. Autori su: Miroslаv Egerić, Miloš Petrović, Čedomir Mirković, Srbа Ignjаtović, Hristo Georgijevski, Rаdivoje Mikić, Miro Glаvurtić, Božidаr Timotijević, Jаsminа Lukić, Jovаn Pejčić…

Pesme Rаdomirа Andrićа objаvljene su u mnogim аntologijаmа i zbornicimа, pа i u ruskoj Antologiji srpske poezije 20. vekа, zа koju njen priređivаč dr Andrej Bаzilevski, zbog velikog brojа pesаmа mаlobrojnih pesnikа, kаže dа je to аntologijа pesničkih ličnosti.

Knjige su mu prevedene nа ruski, mаkedonski i rumunski jezik, а pesme – nа engleski, švedski, itаlijаnski, špаnski, frаncuski, mаđаrski, češki, poljski i slovenаčki jezik.

Rаdomir Andrić dobio je pedesetаk domаćih i inostrаnih nаgrаdа: Rаde Drаinаc, Isidorа Sekulić, Neven, Oktobаrsku nаgrаdаu grаdа Beogrаdа, Milаn Rаkić, Zlаtni Orfej, Filip Višnjić, Prsten Despotа Stefаnа Lаzаrevićа, Srboljub Mitić, Pečаt Knezа Lаzаrа, Kаrаđorđe, Povelju Morаve, Nаcionаlnu nаgrаdu Mаrin Soresku Akаdemije Rumunije, Nаgrаdu Bаlkаnikа, Mihаj Eminesku predsednikа Rumunije, i druge.

Od 2010. predsednik je Udruženja književnika Srbije.
(izvor – Književne novine)

____________________________________________________________________________________

ANDRIĆEVA AUTOBIOGRAFIJA

Da bih imao dovoljno pravih podataka o sebi, morao sam prvo da budem rođen. To se desilo u zoru 3. marta 1944. godine u zlatiborskom selu Ljubanje. U čast mira dobio sam jedno ime, a drugo, tajno koje se daje protiv čini i zla svekolikog, kažem li kako glasi, ne bi bilo više magično.

U školu sam išao da bih imao školske drugove i dugove mladosti — zato i žalim što nisam još kruševački gimnazista, makar i sa nerazumnim krilima… Učim nemušti jezik da bih, na primer, razumeo guštera kad kaže gušterici: Da nam je zimus ovo avgustovsko sunce! Značenje poezije u dobroj meri sam shvatio iz narodne pesme o vodi koja izvire na livadi pod jasenom. Ta pesma se često pevala u mom zavičaju. Zaista, livada i jasen su postojali, ali voda je bila daleko, zapravo — izvor je bio samo u pesmi. Ljubanje je bezvodno selo i prirodno je da su moji zemljaci najlepše pevali o onome čega nikad dovoljno nisu imali.

Otac mi je bio stari ratnik. Solunac. Umro je pre nekoliko godina od samog života. Majka je ostala sama i sanja da ćemo jednom opet svi biti zajedno. Ostale biografske podatke, osim u desetak knjiga pesama, rasuo sam nepoštedno na bezbrojnim književnim večerima, u listu „Zadruga“, ispod glibavih nogu, u novinarskim beležnicama, po autobusima, iznad i pored kafanskih stolova, na svadbi pod čuburskim orahom, u cvetanju bagremova na Bagdali, u karpatskom umiljeniju, na dnu rasinskih bunara, na Petlovom Brdu gde sam nedavno u cirkusu video čoveka ozarenog u pitonovom zagrljaju, na stepeništu Radio Beograda, u traganju za novim pesmama — istinitim i nadrealnim, u savlađivanju nemogućeg života.

Tekst preuzet sa zadnjih korica zbirke „Kakva počast“

Izvor: riznicasrpska.net

_____________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PISMO BORISU LEONIDOVIČU PASTERNAKU…

tamoiovde-logoBoris Leonidovič Pasternak, ruski književnik, prevodilac i nobelovac, rođen je u Moskvi, na današnji dan, 10. februara 1890. godine.

_______________________________________________________________________________________
Marina Cvetajeva – Borisu Leonidoviču Pasternaku

52Pisma – Marina Cvetajeva – Borisu Leonidoviću Pasternaku

10. jul 1926. Subota

Ja ne bih mogla da živim sa tobom ne zbog neshvatanja, već zbog razumevanja. Patiti zbog tuđe pravednosti koja je istovremeno i vlastita, patiti zbog pravednosti – to ponižavanje ne bih podnela.

Do dana današnjeg ja sam patila samo od nepravde, bila sam samo ja u pravu, ako su se i susretale slične reći (retko) gestovi (češće), pokretač je uvek bio drugačiji. Pored toga, tvoje nije na tvome nivou – nije sasvim tvoje, manje je tvoje nego suprotno. Susrečući se s tobom, ja se susrećem sa sobom, koja sam oštricama okrenuta protiv sebe.

S tobom ne bih mogla da živim, Borise, u julu mesecu u Moskvi, jer bi ti na meni iskalio…
Mnogo sam o tome razmišljala – i pre tebe – celog života. Vernost, kao borba sa samom sobom nije mi potrebna (ja – kao trambulina, to je ponižavajuće). Vernost kao postojanost strasti ne razumem, to mi je strano. (Vernost kao nevernost – razvodi sve!) Tokom celog života samo mi se jedna približila (možda je nije ni bilo, ne znam, ja ne umem da zapazam, tada se približila nevernost, njena forma). Vernost je zbog oduševljenja.

Oduševljenje je u čoveku prepravilo sve ostalo, on je s mukom voleo čak i mene, do te sam ga mere ja udaljavala od ljubavi. Ne oduševljenost, već oduševljenje. To mi je odgovaralo.
Šta bih ja radila s tobom, Borise, u Moskvi (svuda, u životu)? Pa zar jedinka (svejedno kakva) može da da zbir? To je drugačiji kvalitet. Drukčije se vrši cepanje atoma. Suština ne može da se raspadne na može biti. Heroj ne stvara trg. Njima je potreban trg, da bi još jednom i na novi način stvorili heroja (sebe).

Da kažem o razumevanju. Ja te razumem izdaleka, ako ugledam ono što te oduševljava, mene će preplaviti prezir, kao slavuja pesma. Likovaću od njega. Biću izlečena od tebe istog trenutka. Kao što bih se izlečila od Getea i od Hajnea kad bih videla njihove – Gretchen. Ulica kao mnoštvo, da, ali ulica ovaploćena u jedno, mnoštvo koje je uobrazilo (i ti ćes ga sam uveriti) da je jedinka, ulica sa dve ruke i dve noge…

Shvati me: nezasita iskonska mržnja Psihe prema Evi, od koje nemam ništa. A od Psihe – sve. Psihu za Evu! Shvati neobuzdanost mog prezira (Psiha se za Psihu menja). Duša za telo. Otpada i moje i njeno. Odmah si osuđen, ja ne shvatam, ja se povlačim.

Ljubomora. Nikad nisam shvatala zašto Tanja, koja je opravdano skromnog mišljenja o sebi, negoduje na X zbog toga što voli i druge. Zašto? Pa ona vidi da postoje pametnije i lepše, upravo ono čega je ona lišena, to je kod nje na ceni. Moj slučaj se komplikuje još i time što nije privatan, što moja ma cause prestaje istoga časa da bude moja i postaje cause tačno polovine sveta: Duše. Mene prevariti je indikativno.

Ljubomora? Ja jednostavno popuštam, kao što duša uvek popušta telu, naročito tuđem – iz najčistijeg prezira, od nečuvene nesagledivosti. U strpljenju i negodovanju stvara se ono što je moglo postati bol.

Još nije bilo pametnjakovića koji bi mi rekao: „Menjam te za stihiju: mnosšvo: bezlično. Menjam te za sopstvenu krv“.
Ili još bolje: prohtelo mi se ulice. (Niko mi nije govorio ti).

Obamrla bih od otvorenosti, oduševila bih se tačnošću i – možda bih shvatila. (Muške ulice nema, postoji samo ženska. – Govorim o sastavu. – Muškarac je stvara svojom željom. Ona postoji i na otvorenom polju. – Nijedna žena (izuzeci su neprirodni) neće poći sa radnikom, svi muškarci idu sa devojčurama, svi pesnici).

Ja imam drugu ulicu, Borise, koja se prosipa, skoro kao reka, Borise, bez ljudi, s krajevima svih krajeva, sa detinjstvom, sa svim osim sa muškarcima. Ja ih nikada ne posmatram, ja ih jednostavno ne vidim. Ja im se ne dopadam, oni imaju njuh. Ja se ne dopadam polu. Neka u tvojim očima i gubim, ja sam očaravala, u mene se gotovo nisu ni zaljubljivali. Nijednog pucnja u čelo – proceni sam.
Ko se još ubija zbog Psihe! Pa nje nikada nije ni bilo (posebna forma besmrtnosti). Ubijaju se zbog vlasnice kuće, a ne i zbog njene gošće. Ne sumnjam da ću u staračkim uspomenama mojih mladih prijatelja biti – prva. Što se tiče muške sadašnjice, u njoj nikada nisam ni postojala.
Lajtmotiv vaseljene? Da, lajtmotiv, verujem i vidim, ali lajtmotiv – kunem ti se! – koji nikada u sebi nisam čula. Čini mi se to je muški lajtmotiv.

Moje jadikovanje je zbog nemogućnosti da postanem telo. Zbog nemogućnosti da potonem. („Kada bih jednom počeo da tonem…“)
Borise, sve je to tako hladno i proračunato, ali iza svakog sloga je živ slučaj, koji je živeo i, ponavljanjem svojim, naučio. Možda bi, kad bi video sa kim i kako, proglasio moj instinkt (ili nepostojanje njegovo) za pravi. „Nije čudno…“

A sada zaključak.

Pismo je počinjalo: „ne zbog neshvatanja već zbog shvatanja“. Ono se završava: „Ne shvatam, povlačim se.“ Kako to povezati?

Razni pokretači na istom nivou – eto tvoga mnoštva i mojega. Ti ne shvataš Adama, koji je voleo samo Evu. Ja ne shvatam Evu, koju svi vole. Ja ne shvatam put kao takvu, ne priznajem joj nikakava prava, ne dajem joj pravo glasa, koji nikada nisam ni čula. Ja se sa njom, očigledno gazdaricom – ne poznajem. (Krvi mi je već očigledno bliza, kao tekućina), „krv koja se uzdržava…“ Ah, kada bi moja imala od čega da se uzdrzžva. Znaš li šta ja želim – kada želim. Pomraćenja, prosvetljenja, preobraženja. Krajnji rt tuđe duše i – svoje. Reci koje nikada nećeš ćuti, koje nikada nećeš izgovoriti. Nepostojeće. Čudovišno. Čudo.

Ti ćeš dobiti u ruke, Borise – zato što ćeš konačno dobiti – čudnovato, tužno, neprohodno, raspevano čudoviste koje će se otimati iz ruku. Sećaš li se onog mesta sa cvetom u „Junačini“? (Ceo „Junačina“ – koliko je to o sebi!)

Borise, Borise, kako bismo ti i ja bili srećni – i u Moskvi, i u Vajmaru, i u Pragu, i na ovom svetu, a posebno na onom, koji je već sav u nama. Tvoja večita odlaženja (tako ja to vidim) i – ono što tvojim očima gleda sa poda. Tvoj život – odsutan sa svih ulica sveta, i kod moje kuće. Ja ne podnosim prisustvo, i ti ne podnosiš. Mi bismo se složili.
Rođeni, daj oduška srcu koje je ispunjeno mnome. Ne muči se. Živi. Neka te zbunjuju žena i sin. Opraštam ti sve i svakoga. Uzimaj sve što možeš – dok još želiš da uzimaš.
Seti se toga da je krv starija od nas, naročito kod tebe, semita. Ne kroti je. Uzimaj sve to sa lirske – ne, sa etičke visine.

Piši mi ili ne piši o svemu, kako hoćeš. Ja sam osim svega ostalog, ne, pre i posle svega (do prvog svitanja!) – tvoj prijatelj.

M.

Izvor: livano85.blogspot.nl

_______________________________________________________________________________________

 Boris Leonidovič Pasternak (рус. Борис Леонидович Пастернак, Moskva, 10. februar 1890 — Predelkino kraj Moskve, 30. maj 1960)

200px-Boris_Pasternak_croppedBio je pesnik, novelista, romanopisac i prevodilac. Odrastao je u intelektualnoj sredini, studirao je filozofiju u Moskvi i Marburgu. U mladosti je bio futurista. Poezija mu je pretežno tematski apolitična, literarna i intelektualna.

Piše i poeme sa temom prve i druge ruske revolucije. U romanu „Doktor Živago“ oslonio se na tradicije romana 19. veka i izgradio delo na fabuli o sudbini nekoliko porodica, obuhvatio prostor od zapadnih ruskih granica do Sibira, sa Moskvom u središtu, opisao dve ruske revolucije i završio epilogom u vreme Drugog svetskog rata.

U Sovjetskom Savezu je roman nazvan „antisovjetskim“, a na Zapadu je 1958. Pasternaku dodeljena Nobelova nagrada, koju pisac nije primio.

1990_CPA_PC_197Dela

Zbirke: „Iznad barijera“, „Sestra moja, život“, „Teme i varijacije“, „Drugo rođenje“

Romani: „Doktor Živago“, „Detinjstvo Ljuversove“

Poeme: „Poručnik Šmit“,„Spektorski“

Autobiografsko delo: „Zaštitna povelja“
Izvor :sr.wikipedia.org/sr

_______________________________________________________________________________________

Boris Pasternak ( Boris Leonidovič)

„Ja sam iz ulice gdj se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao gomila ljudi…“

Iznenada, prvi put tokom svih ovih dana, Jurij Andrejević shvati potpuno jasno gde se nalazi, šta se s njim zbiva i šta ga očekuje kroz nešto više od dva sata.
Tri godine promena, neizvesnosti, pokreta; rat, revolucija, prevrati; pucnjava, scene razaranja i smrti, srušeni mostovi, ruševine, požari – sve se to najednom pretvorilo u prazno mesto, lišeno sadržine. Prvi istinski događaj posle dugog prekida bilo je ovo vrtoglavo približavanje voza kući koja je ostala čitava, koja još postoji na svetu, i gde je drag svaki kamenčić. Eto šta je život, eto šta je iskustvo, eto za čim teže ljubitelji avantura, eto šta je smisao umetnosti: povratak kući, vraćanje sebi, obnavljanje života.

Doktor Živago

_______________________________________
Objašnjenje

Život se vratio bez razloga
Kao što je čudno i prekinut.
Na istoj sam starinskoj ulici
Kao u onaj letnji dan i čas.
Isti su ljudi i iste brige,
Požar zalaska još neugašen
Kako ga onda uz zid Manježa
Samrtno veče naglo pribi.
Jevtino obučenim ženama
Još lupkaju cipele u noći,
A zatim su kao pre raspete
Na gvoždenoj gredi u potkrovlju.

Eno jedne gde umornim hodom
Polagano izlazi pred kuću.
Popevši se iz svog suterena
Kroz dvorište prolazi ukoso.

Ja ponovo smišljam izgovore,
Ravnodušan opet prema svemu,
A susetka dvorište obišla
I najzad nas nasamo ostavlja

_________________________________

San

Snio sam jesen u magli stakala,
drugove i tebe u veseloj klapi, i
kao soko što za krvlju vapi,
duša je moja na ruku ti pala.

Al vreme je išlo, starost ga je takla,
i kruneć okvire koprenom od srebra,
zora je iz vrta osipala stakla krvavim
i tužnim suzama septembra.

Vreme je starilo. U fotelji svila ko
led je pucala, sva trošna i bona. Pa i
ti zašutje, a glasna si bila, i san
utihnu poput zvuka zvona.

Probudih se. Ko jesen, puna bola
bejaše zora, a vetar, pun jeze,
ko laku slamu što kiši iz kola u
begu nebom raznosio breze.

_______________________________

O, da sam znao da je tako,
Još na početku svom ranije:
Da stih sa krvlju guši lako,
Navre na grlo i – ubije!

Ja bih se šala tih odreko –
S tom pozadinom istog – maha.
Početak beše još daleko.
A radoznalost puna straha.

Ali ta starost poput Rima,
U zamenu za laž vodviljsku,
Neće od glumca tekst što ima.
No pogibiju punu,zbiljsku.

Kad osećanje pesmu daje
Ono na scenu roba šalje.
I sva umetnost tu tad staje.
A tle, sudbina – dišu dalje.

Preveo Stevan Raičković

_______________________________

Zašto li tugom mutiš oči?

Razdražljiva a tako tiha,
sva si od vatre koja gori.
Daj mi, u tamno zdanje stiha
lepotu tvoju da zatvorim.

Gle kako su preobražene
u žaru kućice abažura,
kraj zida, kraj okna, naše sene
i obrisi naših figura.

S nogama sediš na divanu,
po turski ih pod sobom splete,
svejedno- na svetlu i u tami
ti vazda sudiš kao dete.

Pričajući na konac nižeš
zrnca što ti padoše s vrata.
Pogled je tvoj i odveć tužan,
a reč naivna, umiljata.

Reč „ljubav“ prošla, ti si prava;
drugo ću ime naći lako,
za te ću sav svet preimenovat,
samo ako ti želiš tako.

Možda će čujstva blago tajno
tvoj tamni pogled da istočii tvog srca bogatstvo sjajno?!
Zašto li tugom mutiš oči?

_________________________________

Proleće

Ja sam iz ulice gde se topola čudi, gde
daljina drhti, kuća se boji pada, gde
vazduh je plav kao svežanj u ljudi koje su
iz bolnice pustili iznenada.
Gde je veče prazno ko priča prekinuta,
koju zvezda nije dovela do kraja, pred
kojom u čudu mnogi pogled luta, bez
izraza, nejasan i bez sjaja.

______________________________

Noćni vetar

Zgasle pesme i pijana galama
Sutra svako treba da porani
Gasnu vatre po kućama
Razišla se mladež sa pijanki.

Samo vetar tumara nasumice
Niz iste one zarasle puteljke
Kojima se razdragani momci
S njima vraćahu sa noćne sedeljke.

Sav pokunjen krije se iza vrata
On ne voli noćne besmislice
Hteo bi da okonča bez rata
U sporu s noći stare nesuglasice.

A pred njima – ograde voćnjaka
Njih spor više niko ne izgladi
Kraj puta se okuplja drveće
Da ispita o čemu se radi.

Izvor: livano85.blogspot.com

_______________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

PISAO SAM CRNE ROMANE…

tamoiovde-logoINTERVJU: PJER LEMETR, pisac, dobitnik Gonkurove nagrade

Kada je 1918. Francuska odlučila da premesti stihijski sahranjene vojnike sa improvizovanih na vojna groblja, na tom morbidnom tržištu profitirale su privatne kompanije

Pierre_Lemaitre_-_Salon_du_livre_de_Paris_-_23_mars_2014.png

(Foto Vikipedija)

Njegov život deli se na period pre i posle Gonkurove nagrade…

Godinama je predavao francusku i američku književnost, a gotovo krišom pisao romane.

U 55. godini objavljuje svoj prvi naslov „Brižljivo odrađen posao” koji su najpre odbila 22 izdavača, da bi, kad se konačno pojavio, dobio nagradu za najbolji prvi roman u Francuskoj.

Pjer Lemetr (Pariz, 1951), relativno nepoznat široj publici – ali dobro znan ljubiteljima krimi žanra – vrtoglavo je uleteo u francusku književnu orbitu prošle godine, kada je za roman „Doviđenja, tamo gore” dobio Gonkurovu nagradu.

Taj roman, za kratko vreme preveden na preko 30 jezika – a nedavno, u prevodu Olje Petronić, u izdanju „Čarobne knjige“ i kod nas – književno je ogledalo tamne strane Prvog svetskog rata… „Prvi svetski rat je prelazak iz starog u novi svet”, kaže Lemetr dok pijemo espreso „a la Pjer” u njegovoj radnoj sobi na 13. spratu jednog tamnog nebodera u modernom predgrađu Pariza Kurbvoa.

„Bio je to poslednji tradicionalan rat – vojnici su se borili i hladnim oružjem, ali i moderan rat – prvi put je upotrebljeno oružje za masovno uništenje. Neverovatno, ali ta suluda ljudska klanica predstavlja osnov današnje Evrope”, dodaje pisac.

U istorijskim spisima, Francuska u Velikom ratu predstavljena je kao herojska zemlja. Ipak, vaš pogled je drugačiji…

Herojska Francuska nestala je iz naše istoriografije pre dvadesetak godina. Naši istoričari su, kao i mnogi evropski, istoriju Prvog svetskog rata osavremenili: više ne obrađuju sastav štabova i velike bitke, već svakodnevan život ljudi koje je zahvatio ratni vihor.

U romanu „Doviđenja, tamo gore“ slikate kako istorija razara privatni život ibudućnost.

Da. Broj nastradalih u Prvom svetskom ratu je zastrašujući… Bilo je ukupno preko deset miliona mrtvih, ali ako uzmemo u obzir sve žrtve u svim zemljama – misleći pri tome i na invalide, udovice, siročad – tada broj ljudi pogođenih ratom dostiže četrdeset miliona. Veliki rat je, u velikoj meri, poremetio živote tri generacije.

U romanu prikazujete Francusku koja veliča svoje mrtve, ali s preživelima ne zna šta će. Da li je to istorijska činjenica?

Da, Francuska nije znala šta će s preživelima. Ali, ne shvatite ovu rečenicu pogrešno – svakako da je želela da se za njih pobrine, ali nije znala kako.

Kakvo je bilo stanje u Francuskoj 1918?

Francuska je sve podredila ratu – svoje ljude, energiju i privredu… Doživela je privredni krah i predstojao joj je dug oporavak. Na sve to, trebalo je pet miliona vojnika vratiti kući, a to je ogroman posao. Francuska je taj zadatak obavljala godinu dana. Vojnici koji su ratovali pedeset meseci ni posle rata nisu mogli da skinu uniforme; mesecima su besciljno lutali po praznim kasarnama jer država nije znala kako da ih vrati kućama.

Pišete da rat otvara velike pogodnosti za trgovinu. To je cinična, ali istinita rečenica. Kakva se to trgovina služila mrtvima?

Rat se završio 1918. Tada je, u Francuskoj, bilo milion vojnika pod zemljom. Za vreme rata sahranjeni su na improvizovanim grobljima – umotavali bi ih u šinjele i zakopavali. Francuska nije imala novca za nadgrobne ploče pa su papir s podacima o pokojniku ubacivali u bocu i tako obeležavali mesta gde su sahranili vojnike. To su bila privremena rešenja.

Odlučili su da 1918. poginule premeste na velika vojna groblja: iskopavali su leševe u fazi raspadanja a zatim ih polagali u prave kovčege. Prevozili su ih kamionima do velikih grobalja i tamo ih ponovo sahranjivali. Vlada nije imala tehničkih mogućnosti da obavi taj posao, već ga je poverila privatnim kompanijama koje su ostvarile veliki profit na tom morbidnom tržištu. Varali su na svemu: određivali pozamašne sume za kovčege i grobarske usluge i zarađivali na prevarama! I danas, sto godina kasnije, to saznanje nam steže srce. Ti vojnici su svoje živote žrtvovali za Francusku, a posle toga bezdušni trgovci su njihove leševe koristili da ostvare velike zarade.

Dva glavna junaka, Alber i Eduar, vraćaju se s fronta. Ali, u posleratnom francuskom društvu za njih nema mesta – prepušteni su sebi samima i životu na margini. Tada počinju da smišljaju prevaru…

Francusku je 1918. obuzela „komemorativna groznica” – za samo nekoliko meseci podignuto je 30.000 spomenika. Kako opštine nisu imale novca da spomenike naruče od umetnika, tražile su industrijske spomenike.
Osnivala su se privatna preduzeća koja su pravila kataloge i prodavala ih poštom. Tako i junaci mog romana smišljaju prevaru: izrađuju katalog nadgrobnih spomenika i traže da im opštine plate unapred. Uzimaju pare, a spomenike ne isporučuju, već nestaju s novcem.

Poznati ste kao pisac detektivskih romana. Da li, na neki način, pravila krimi romana primenjujete i u ovom istorijsko-pikarskom delu?

Detektivski roman je poseban književni žanr koji ima specifičnu sintaksu, logiku i pravila. Među svim tim pravilima, jedno je ključno: poistovećivanje čitaoca s likom. Da bi roman funkcionisao, čitalac jednom od likova treba da uđe pod kožu. Zamislio sam čitaoca koji se poistovećuje s likom i veruje mu. Čitaoca prvo navodim da poveruje određenom junaku, a zatim mu dokazujem da on to poverenje nije zaslužio. Indirektno ga pitam: Ko je osoba koju si u prvoj trećini knjige voleo, a u drugoj mrzeo? Šta ćeš otkriti u poslednjem odeljku?

Čini mi se da roman „Doviđenja, tamo gore” sadrži mnoge elemente detektivskog romana: preokrete, iznenađenja, lažne tragove, a često se poigravate i pitanjem identiteta. Kao i u vašim krimi romanima, i u ovom delu vaši junaci menjaju ime, lica, dokumenta. Čini se da vam je pitanje identiteta veoma važno?

Tačno je, ali ne bih umeo da objasnim zašto. Francuska može da se pohvali piscem Patrikom Modijanoom koji već 30 godina obrađuje pitanje identiteta. Ipak, čini mi se da „vrti” jednu te istu misao. Tako i ja pisanjem svakog novog romana pokušavam da shvatim zašto me ta tema obuzima. Kroz pisanje, tragam za sobom. Svakim novim delom nastojim da otkrijem zašto mi to pitanje ne daje mira.

Vaša slika sveta izmeđuljudskih odnosa je, ako ne crna, onda prilično siva…

Pisao sam crne romane jer odgovaraju mom stanju duha – moja vizija sveta je mračna. Pisanjem svake nove knjige nastojim da shvatim sopstveno viđenje sveta i odgovorim na pitanje: zašto me ta mračna i cinična vizija ne napušta? Moji romani su u isti mah razdragani i tamni. Ne znam odakle potiče ta čudna mešavina. Trudim se da tu misteriju dokučim kroz pisanje.
Neda Valčić Lazović
Izvor:politika.rs (objavljeno: 20.12.2014.)

_____________________________________________________________________________

BESPRIZORNI ŽIVOT…

tamoiovde-logoSRCE POD PRITISKOM:Besprizorni život

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja

MirjanaBobicMojsilovic

Mirjana Bobić-Mojsilović

Izgleda da je mnogo toga ovde otišlo dođavola. Društvo koje je izgubilo moralne vrednosti, suočeno je sa lošim vestima.

Jezive tragedije mladih ljudi, alkohol, sumanuta vožnja, nasilje na sportskim događajima, nasilje na ulicama, maloletni kriminalci koji zlostavljaju i pljačkaju starce, to je, rečju, strašni bilans protekle dve nedelje.

Sa druge strane, mediji se gotovo utrkuju u promociji besmisla – pornografija nasilja, materijalne oblapornosti i stvarne pornografije (na društvenim mrežama sve vrvi od golih zadnjica i grudi) samo doprinosi ludilu koje ovde uzdrmava sve društvene segmente. Iako često akteri, mladi ljudi su zapravo žrtve.

Neverovatno je koliko neopaženo, i skoro bez ikakve reakcije prolaze koncepti „modernosti“ koji se kroz razne stereotipe o mladima proturaju kao novi poželjni modeli ponašanja. Jedna kompanija, na primer, u svojoj reklamnoj akciji ovih dana poziva mlade ljude da fotografišu svoje tetovaže i svoje pirsinge, a „najbolji“ (najluđi?) će kao nagradu dobiti kompjuterske igrice, mobilni telefon ili neku sličnu modernu i prestižnu igračku.

Nema zbora da je ova akcija usmerena ka klincima, a onome ko zaista želi da vidi poruka je jasna: u jednom olakom, prividno opuštenom tonu, deci se sugeriše da je veoma šarmantno ako su tetovirani ili izbušeni. Normalnom čoveku se od ovoga diže kosa na glavi – nije teško pretpostaviti da će neka deca potrčati da se tetoviraju ili buše obraze, da bi dobila kompjuter na poklon.

Uopšte me ne bi čudilo da uskoro pokrenu akciju poklanjanja digitalnih fotoaparata za konkurs za tinejdžerke za najbolji selfi sopstvene zadnjice. Skrivena poruka glasi – budi majmun i radi šta ti se kaže, a za uzvrat ćeš dobiti nagradu. U čemu je tu izuzetnost, osim u psihologiji stada – najbolje ovce, najbolje prolaze?

Do duše, to je samo trend koji stiže iz epicentra Velikog Brata, u kome je pornografija i sredstvo i cilj: idol mladih je tetovirana i besprizorna Majli Sajrus koja, isplaženog jezika, bukvalno jaše ogromni penis na svojim nastupima. Koncept besprizornosti i kao „političko sredstvo“ je i pokret FEMEN, čije članice, gole, vrše nuždu po slikama političkih protivnika u istočnoj Evropi, i za to su gromoglasno podržane od globalističkih medija kao „prava stvar“ i borci za demokratiju.

Ogavno postaje normalno, a pornografski diskurs u savremenoj kulturi ne vidi samo onaj ko je slep. Pa ipak, zanimljivo je kako ovde niko nije reagovao na pokušaj „suptilnog“ preoblikovanja mladih, po standardima koji stižu sa globalnih mreža. Skandalozan primer može se videti u jednoj ovdašnjoj reklami u kojoj nekoliko lepih i mladih devojaka vrši malu nuždu nad pisoarima u muškom toaletu. I, kako jedan mladić meri svoj penis. I kako nekoliko devojaka u donjem vešu jure jednog gologuzog dečka, verovatno na ekskurziji. I kako jedan mladić masturbira. I kako su na nekoj pijanoj žurci jednog dečka lepljivim trakama zalepili za plafon. I kako je sve to, ono što mora da se uradi pre tridesete godine. I kako to znači da si uradio nešto o čemu će svi pričati.

Osim što niko normalan ne želi da vidi bilo koga na klozetskoj šolji, ni u životu ni na televiziji, radi se o mnogo perfidnijoj stvari. Šta devojke smaknutih gaća traže nad pisoarima u muškom ve-ceu? I zašto treba da se uradi nešto o čemu će svi pričati?

Priča o devojkama u muškom ve-ceu, zaslužuje poseban esej (i u skladu je sa aktuelnim i vrlo moćnim pokretom ukidanja razlike među polovima), ali ništa nije slučajno. Ovo je samo deo globalnog pokreta koji uči generacije koje stižu – ne da je važno do tridesete naučiti bar jedan strani jezik, završiti neku školu, biti najbolji u nekoj veštini, u sportu, nego da život nema smisla ako nisi promiskuitetan, pijan, tetoviran, izbušen i glup kao noć.

To je život koji se reklamira.

A u stvari, jedino što svaki mladi čovek mora da uradi pre tridesete godine je – da ukapira šta mu rade mediji.

Mirjana Bobić-Mojsilović
mirjanabm.com
Izvor:novosti.rs

___________________________________________________________________________________________________

ŽIVOTNA RADOST I RADOST IGRE…

tamoiovde-logo

“Pitomac“ Golog otoka
Kršenje partijskih pravila skupo koštalo Aleksandra Popovića. Delio je sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“

feljton-popovic_150x0

Aleksandar Popović

Aleksandar Popović (1929 – 1996), za prijatelje Ale, za beogradsku čaršiju Žak, jedna je od najzanimljivijih ličnosti u novijoj istoriji našeg teatra.

Hrupio je na scenu nezaustavljivo, izazivajući u podjednakoj meri neumerenu hvalu i neumereno osporavanje, a sam se lično nije trudio da se ikome dopadne.
Dete bogatog trgovca koji je povremeno propadao pa se dizao, Popović je delio sudbinu onih koji su „imali, pa nemali“. U školu ga je vozio šofer, a Aca je zavideo drugovima koji idu pešice, pa još stignu da se usput počupaju i potuku.

Završio je nekako gimnaziju za vreme okupacije, srcem se opredelio za komuniste nalazeći u njihovoj propagandi jednakost među ljudima. Docnije, na Golom otoku, produbio je ideju jednakosti utoliko što je shvatio da su proklamacije i partijski program jedno, a tekuća politička praksa nešto sasvim drugo.
Kao skojevca slali su ga na čelu nekakve omladinske delegacije u Trst. Pre putovanja dobio je instrukcije u komitetu: „Kada siđete iz voza, dočekaće vas drugovi iz KP. Oni će vas pešice voditi do mesta gde ćete biti smešteni. U ulicama kroz koje ćete prolaziti izlozi će biti puni pomorandži, banana, limuna i čokolade. Upamti, Popoviću, to je propaganda, Italijani prave za našu delegaciju Potemkinova sela! Kod njih vlada glad! Kapitalizam je na umoru! Ne veruj u to što ćete videti!“
„Jeste li verovali ili ne“, pitam Acu.
„Verovao sam drugovima u komitetu. Oni znaju sve, mislio sam, Partija zna sve!“

Po povratku s Golog otoka gradio je džeklondonovsku biografiju, što će reći da je bio cinkograf, moler, asfalter…

Podizao je četiri kćeri s puno ljubavi i brige. I pisao neumorno. Prihvatili su ga u dečjem programu Radio Beograda. Među prvim je autorima detektivskog romana; godine 1959. objavio je „Ubistvo u trouglu“, kriminalistički roman koji sledi trag velemajstora ovoga žanra, Žorža Simenona. U osnovi romana je psihološki metod kojim inspektor Manojlo otkriva ubicu… Već u ovom štivu možemo otkriti humorne proplamsaje koji će se razbuktati u Popovićevim komedijama i farsama.

U tih trideset i nekoliko godina smešten je celokupan Popovićev dramski opus u koji možemo ubrojati četrdeset jednu dramu za odrasle, deset drama za decu, oko pet stotina(!) scenarija za televizijske serije i pojedinačne emisije, nekoliko romana za decu i ne-zna-se-koliko tekstova pisanih za dečji program Radio Beograda. Uz ovaj ogroman rad, Popović je nalazio dovoljno vremena da putuje, sedi po kafanama u Beogradu i diljem Srbije, da razgovara s poznatim i nepoznatim ljudima, da se prepire i svađa s prijateljima (s neprijateljima ionako ne govori), da prima nagrade i priznanja i da živi na izvanserijski način.

AKO BOG DA…

Dejan Mijač je, na skupu posvećenom delu Ace Popovića održanom na Ubu, citirao pisca. „Pitali Popovića“, veli Mijač, „kako se može napraviti dobra predstava. Potrebno je da se ispuni nekoliko uslova, veli Popović. Da se nađe dobar dramski tekst, darovit reditelj, talentovani glumci, da se vredno radi i rodiće se dobra predstava, ako bog da!“

Ima u Acinom opusu komada različite vrednosti – nema pisca koji piše samo remek-dela – pa je moguće da ima i nerazumljivih štiva, ali takvi tekstovi ne umanjuju Popovićev značaj i njegovu prevratničku ulogu u srpskoj drami. Uostalom, i Nušića pamtimo po najboljim komedijama, a ne po dramama „Opasna igra“ (koja nikada nije izvedena) ili „Žena bez srca“, a od Sterije ističemo samo komedije, dok mudro prećutkujemo da je pisao toržestvene tragedije. Taj princip valja primeniti i na dela Aleksandra Popovića; ono što je napisao dobro i nesporno ostaće kao Popovićev trajan doprinos srpskoj književnosti.

Popović je, kao i njegovi dramski junaci, bio duboko ukorenjen u svoj jezik i nacionalni identitet. Takođe, kao njegovi dramski junaci, posedovao je životnu radost i radost igre. Na fotografiji, snimljenoj marta 1995. u jagodinskom hotelu, daleko iza ponoći, Popović očekuje izvlačenje tombole na kojoj je glavni dobitak bio lep tepih. Aca je kupio desetak lozova, zasigurno računajući da će biti dobitnik. Tepih nije dobio, žestoko se ljutio zbog toga („Baš nam je potreban takav tepih!“) i prigovarao smatrajući da je izvlačenje „namešteno“. Ali već sutradan život se nastavio, a tombola je bila zaboravljena.
Kada je imao novca, rasipao je. Kad novca nije bilo, podnosio je nemaštinu bez roptanja.
S jeseni 1995, dok sam ga ispraćao iz Narodnog pozorišta, rekao mi je da ide da kupi opremu za nedavno rođenog unuka, krevetac, dubak, kolica… „Unuk Aleksandra Popovića mora da ima sve novo!“

Bez pozorišta nije mogao da živi, ili drugačije rečeno, pozorište je bilo Popovićev makro i mikro kosmos. Znao je dobro da život postoji i bez pozorišta, da postoje ljudi koji nikada nisu nogom kročili u teatar, da se važna dešavanja događaju izvan pozorišta, da se, uostalom, o individualnim i kolektivnim sudbinama odlučuje na drugim mestima a ne u pozorištu, ali ništa nije moglo da pokoleba njegovo čvrsto uverenje da je teatar najvažnije mesto na svetu. „Pozorište počiva na trojstvu: pisac – reditelj – prvi glumac. Njih trojica su jednaki po obavezama i zaslugama“, govorio je Aleksandar Popović.
Kada nije bio na probi ili nekom sastanku u pozorištu, sedeo je u kafani pored pozorišta. Sve članove porodice proizveo je u glumce i saradnike svoje neformalne pozorišne trupe kada je pripremao predstavu „Ružičasta noć“, 1976. godine. Predstava je prikazana u mesnoj zajednici na Vračaru; njen vek nije bio dug, ali Popović nije posustajao niti odustajao od pozorišta. Posedovao je upornost i jaku volju da, uprkos osporavanjima i nerazumevanju jednog dela pozorišne javnosti, ostvari svoje pozorište.
Radomir Putnik
Izvor: novosti.rs/

_____________________________________________________________________________________________

Aleksandar Popović (mladost)

_____________________________________________________________________________________________

 Aleksandar Popović, književnik, umro je u Beogradu, na današnji dan, 09. oktobra 1996. godine.

Aleksandar Popović, naš najveći savremeni dramski pisac, bio je istovremno i naš Beket i Jonesko, ali i Sterija i Nušić druge polovine 20. veka. Na pragu šezdesetih godina on je načinio joneskovski prevrat u našoj dramaturgiji.

Uveo je apsurd u dramsku književnost, ali sa ljudima našeg podneblja i jedrim jezikom periferije, u koji je ugrađen paradoksalni način mišljenja. Popović je autor pedesetak pozorišnih, radio i TV drama, kao i više knjiga za decu.

Njegovi komadi: „Mrešćenje šarana“, „Ljubinko i Desanka“, „Komunistički raj“, „Pazarni dan“, „Tamna je noć“ i „Baš bunar“ izvođeni su na mnogim jugoslovenskim scenama , kao i u nizu svetskih metropola.

Poslednja drama „Baš bunar“, koju je Popović sam režirao, premijerno je izvedena samo 9 dana pre autorove smrti. Aleksandar Popović je za svoj bogat književni rad dobio više priznanja, među kojima specijalnu nagradu na „Sterijinom pozorju“ i nagradu“Branko Ćopić“.

Žiri pozorišnih kritičara proglasio je njegovo delo „Razvojni put Bore Šnajdera“ za najbolju dramu napisanu na srpskom jeziku posle Drugog svetskog rata.

_____________________________________________________________________________________________

Priredio i naslovio: Bora*S

IZUZETNA DESTINACIJA EVROPE…

TAMOiOVDE-logo

Opština Knjaževac pobednik je prvog konkursa za nacionalni izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ – EDEN, objavila je 1. avgusta Turistička organizacija Srbije (TOS), kao organizator konkursa.

TAMOiOVDE-14112013275

Srpska Venecija/Foto: Bora*S

Knjaževac pobednik konkursa za izbor „Izuzetne destinacije Evrope“ u Srbiji

 unnamedimage003Turistička organizacija Srbije kao organizator nacionalnog izbora za „Izuzetne destinacije Evrope“ (European Destinations of Excellence – EDEN) u Srbiji sa zadovoljstvom objavljuje da je pobednik prvog konkursa održanog u našoj zemlji opština Knjaževac.

Za prateće destinacije izabrani su Kovačica, Topola, Kučevo i zajednička kandidatura Nove Varoši i Prijepolja.

img_1190

Foto: Bora*S

 Ovogodišnji izbor u Srbiji organizovan je sa ciljem da prepozna i nagradi destinacije koje baziraju i razvijaju svoju turističku ponudu na promociji sopstvenog teritorijalno-specifičnog nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Pobednička destinacija konkurisala je sa đurđevdanskim obredom Molitva, koji je upisan na Listu elemenata nematerijalnog kulturnog nasleđa Republike Srbije i, kao deo Đurđevdanskih običaja, uključen u regionalni predlog za upis Đurđevdana na Unesko Reprezentativnu listu nematerijalne kulturne baštine.

TAMOiOVDE-img_3618

Foto: Bora*S

 Konkurs je naišao na veliko interesovanje, što potvrđuje ukupno 40 pristiglih prijava. Petočlani stručni žiri u sastavu: dr Violeta Orlović Lovren – ambasador programa u Srbiji sa Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, Danijela Filipović iz Etnografskog muzeja u Beogradu, Danijela Vićentijević iz Sektora za turizam Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija, dr Jovan Popesku sa Fakulteta za turistički i hotelijerski menadžment Univerziteta Singidunum i dr Bojan Zečević sa Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, odabrao je navedenih pet finalista, a njihov konačan redosled utvrđen je nakon poseta destinacijama.

TAMOiOVDE-img_3642

Foto: Bora*S

 Nacionalna ceremonija dodele nagrada pobedničkoj i pratećim destinacijama biće održana u okviru proslave Svetskog dana turizma i dodele nagrade „Turistički cvet“ krajem septembra ove godine. Izabrane destinacije u Srbiji biće uvršćene u „Mrežu izuzetnih destinacija Evrope“ (EDEN Network), čiji ciljevi su stvaranje platforme za razmenu dobrih primera iz prakse među nagrađenim destinacijama i podsticanje drugih destinacija u Evropi da usvoje modele održivog turističkog razvoja.

tamoiovde-img_3627

Foto: Bora*S

 Za više informacija o samom konkursu i izabranim destinacijama na raspolaganju su internet stranica www.srbija.travel/EDEN i adresa e-pošte eden@serbia.travel.

 Sandra Vlatkovic, PR Manager

Priredio: Bora*S

______________________________________________________________________________________________________

______________________________________________________________________________________________________

SLASNO KONZUMIRANJE…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________

Da li će ova buba spasiti svet?

Iako vrlo mala, jedna buba može da nahrani sve gladne na planeti. Potrebno je samo ljudima objasniti kako da je uzgajaju i problem gladi može biti rešen, kažu autori ovog projekta.

bubaSurlaši su male i skromne bube, ali za Muhameda Ašura oni su rešenje mnogih problema u zemljama u razvoju, piše CNN.

Ovi skromni insekti mogli bi da iskorene glad i neuhranjenost, izvuku zajednice iz siromaštva i snize nivo ugljen-dioksida.

Za biće dugačko svega nekoliko centimetara to je veliki učinak ali i moć.

Ašur je s nekoliko kolega studenata s univerziteta Mekgil pokrenuo kompaniju Aspire sa ciljem da predstavi uzgajanje insekata zemljama kojima nedostaje hrane i nutritivnih sastojaka.

Ova ideja je prošle godine dobila nagradu Hult, koju je pratilo milion dolara uloženih u projekat. Nakon što su dobili nagradu, oni su pokrenuli pilot program u Gani, gde je čest problem nedostatka hrane.

Trenutno 75% predškolaca i dve trećine trudnica u Gani pati od anemije, tvrdi Svetska zdravstvena organizacija.

„U ruralnoj zajednici, ishranu uglavnom čine ugljeni hidrati. Zbog nedostatka proteina, kojih ima u ribi i junetini, oni jedu nešto što nije hranljivo“, kaže dr Klement Akotsen Mensag, entomolog i istraživač s Univerziteta u Gani.

buba2

Foto: BY-YOUR-⌘/Flickr.com

„Surlaši su odličan suplement“, dodaje on.

U 2013. godini Organizacija za hranu i agrokulturu pri UN-u je objavila izveštaj pozivajući na konzumaciju insekata širom planete.

U izveštaju je zaključeno da insekti imaju vrlo slične nivoe proteina kao i govedina, a pobeđuju u nivoima gvožđa, kalijuma, cinka, fosfora i nekoliko amino-kiselina.

„Tamo gde ima manjka gvožđa, manjka i edukacije i poverenja u vlasti. Ukoliko odete u neko malo selo blizu Akre, teško ćete nagovoriti žene da piju tablete gvožđa ili neke druge suplemente“, tvrdi on.

„Na ovaj način predstavljamo gvožđe i proteine na način mnogo bliži ovoj kulturi“, dodaje on.

U nekim delovima Gane već je prihvaćeno konzumiranje surlaša.

„To nećete videti u svim delovima Gane, ali gde se konzumira, to se čini s velikom slašću“, kaže Ašur.

Proces uzgajanja surlaša nije komplikovan. Neko ko je neobrazovan, ali vredan, može pokrenuti proizvodnju za kratko vreme.

Projekat Aspire cilja na farmere koji žive u ruralnim zajednicama, gde zemlje ima u izobilju. Oni bi obezbedili farmerima alatke i obučili bi ih besplatno, a potom kupili surlaše i distribuirali ih širom zemlje. U planu je i mlevenje brašna od surlaša.

 (B92)

U DUBINE GLEDANO…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Nagrada za strah
67e19cfda82e92bd62a5Tako ponekad, eto, setim se..
Pomislim možda prošlo, sveti se..
Uglavnom, dođe mi da pobegnem
i ostavim sve zauvek..

Ali kad krenem da se pakujem
u kofer slučajno te spakujem..
Kud god da krenem ides sa mnom,
ti me nikad nisi pitala
da l’ smeš da ideš, da l’ mi trebaš,
Ja kad te trebam ti me nemaš
a ja te nemam samo onda, samo onda kada trebaš mi…

Pogled s terase nije privlačan
i dan je više nego običan..
Poželim opet da te zovem
neću, ali čekam.. javi se…
i onda žmurim, lepo vidim sve…
slušam te kako dišeš, smejem se
i ….. noći… miris tvoje kose na mom jastuku...
Negde visoko iznad neba
letimo, dobar san nam treba
i neću da te spuštim, ne treba mi više tlo pod nogama..
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to,
hrabar sam i umoran, korak mi je spor..
Kroz maglu kad se spušti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k’o nagrada za strah…

Možeš da zaspiš kad god poželiš,
i u snu pričaš sve sto pomisliš,
Roletne spuštene su spas za nas, jer teraju dan s prozora...
Sat kuca, ali vreme stalo je
Koliko god da prođe malo je
Telefon ćuti ceo dan, niko nam stvarno nije potreban
Zar stvarno moram da se probudim?
Sanjam jer neću da te izgubim
Budim se slomljen kao vrba posle talasa i vetrova
Kad padne noć nebo se otvara
Hiljadu zvezda mene posmatra
Kroz suze gledam, ali ne dam da mi vide oči
krijem se…
Nebo je isto kud god pobegneš
Mesec je jedan, ali svuda je
I svetli isto iznad krova, iznad groba
nikad ne bira…

Kad nebo počne da se porađa
krvari iznad crnog predgrađa
Dođi na Dunav da me tražiš
negde mora da me izbaci…
Dok nebo menja boje ja se ne brinem za to
hrabar sam i umoran, korak mi je spor
kroz maglu kad se spušti mrak, prepoznajem tvoj dah
(preko) vode krišom svetli znak k’o nagrada za strah…
Nikola Vranjković

_____________________________________________________________________________________________________

Zadrži svoj dah…

_____________________________________________________________________________________________________

Foto:mojnet.com

 Priredio i naslovio:Bora*S

KO JE BILA MILEVA MARIĆ AJNŠTAJN…

TAMOiOVDE_________________________________________________________________________________

 Mileva Marić, matematičar i fizičar, supruga Alberta Ajnštajna, rođena je u Titelu, na današnji dan, 19. decembra 1875. godine. Umrla je u Cirihu, 04. avgusta. 1948.   (Bora*S)

_________________________________________________________________________________________

KO JE BILA  MILEVA MARIĆ?

Knjiga Radmile Milentijević o Milevi Marić i Albertu Ajnštajnu. Pisma pionira savremene fizike menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala važno mesto u istraživanjima

TamoiOvde-kul-mileva-maric_620x0

KO je bila Mileva Marić Ajnštajn i kakva je bila njena uloga u životu i delu slavnog naučnika, pitanje je na koje su mnogi istraživači, naučnici i istoričari tražili odgovor.

Dok su je jedni predstavljali kao marginalnu ličnost koja mu je izrodila potomke, drugi su veličali njen značaj čak dotle da je Nobelova nagrada nepravedno pripala Albertu Ajnštajnu, a ne njoj. Kako kažu, ona je bila tvorac velikih otkrića. Sve su to, međutim, bile manje-više pretpostavke, potkrepljene šturim dokumentarnim materijalom.

Autentična dokumentacija, pisma koja je Ajnštajn pisao prvoj supruzi i sinovima, čitav niz godina čuvana su iza sedam brava. Katanac sa kovčega koji je čuvao tajne koje otkrivaju njihov odnos kakav svet nije poznavao skinut je tek 2006. godine. Tada je potpuno otvoren Ajnštajnov arhiv. Istoričarka Radmila Milentijević prva se susrela sa ovom građom i nastala je knjiga „Mileva Marić Ajnštajn – Život sa Albertom Ajnštajnom“, koju je objavila beogradska „Prosveta“. Pisma, ukupno njih 850, koja je pisao pionir savremene fizike, menjaju sliku o njemu kao čoveku i potvrđuju da je Mileva imala vrlo važno mesto u njegovim istraživanjima.

– Ipak, apsolutno se preteruje kada se kaže da je ona izmislila teoriju relativiteta – kaže Milentijevićeva, za „Novosti“. – Ideje su, uglavnom, njegove i to se vidi iz pisama, ali očigledno je da su zajedno radili i da se puno oslanjao na nju. Prepiska dokazuje da su vodili naučne rasprave i zajedno istraživali. Ajnštajn govori o „našim novim proučavanjima“, „našim istraživanjima“, „našem gledištu“, „našoj teoriji“, „našem radu“, čak i o „našem radu o relativnom kretanju“. Mileva je bila neobično pametna i veoma obrazovana žena i njena uloga u Ajnštajnovom naučnom razvitku je veoma važna.

Milentijevićeva se opredelila da pusti Milevu i Alberta da svojim rečima, koliko je to moguće, ispričaju život. Njena uloga vidljiva je samo u interpretaciji, povezivanju i objašnjavanju.

KAP PO KAP

PISMA koja su krila tajnu odnosa dvoje naučnika zahvaljujući izvršiocima Ajnštajnovog testamenta bila su nedostupna javnosti. Ajnštajn nije želeo da ništa posle njegove smrti od ličnih stvari i prepiski postane dostupno. Pokušaj njihovog sina Hansa Alberta da ih publikuje naišao je na sudsku zabranu. Bilo je potrebno više od 30 godina da bi se jnosti dozvolio uvid u Ajnštanovu zaostavštinu, koja je, po njegovoj želji, pripala hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Otvarali su je kap po kap.

 

– Milevina sudbina teško da će bilo koga ostaviti ravnodušnim. Otpočela je studije na prestižnoj ciriškoj Politehnici, kao student čija je budućnost obećavala. Iste godine upoznala je Alberta i njihovi životi su se spojili. Prva je prepoznala genija u njemu i htela je da mu pomogne. Odgajana u patrijarhalnoj srpskoj porodici, spremno je žrtvovala sopstvenu akademsku karijeru, a svoju pamet, poznavanje matematike i fizike, stavila u službu Ajnštajnovog rada. Govorila je – mi smo „ajn štajn“ – što znači jedna stena.

Albertova pisma Mileva je čuvala, njena su, uglavnom, uništena. Veoma se oslanjao na nju. Iz prepiske se vidi da mu je bila psihički potrebna. Izolovan je, odbačen, a ona je jedina sve razumela.

– Imao je genijalne ideje, radio je ono što je naumio, ali mu je bila potrebna podrška. Dobija je od Mileve. Pisao je da bez nje ne oseća želju za radom, da je tako srećan što je u njoj našao srodnu prirodu koja je isto tako snažna i talentovana kao on.

Pre braka Mileva je Ajnštajnu rodila devojčicu koju je dala na usvajanje. Zakon je u to doba u Švajcarskoj bio veoma strog – čovek koji dobije vanbračno dete istog trenutka ostaje bez posla. Da bi zaštitila Albertovu karijeru, Mileva odlazi kod roditelja. Sudbina ove devojčice obavijena je misterijom. Neki smatraju da je data na usvajanje i da joj se posle toga gubi svaki trag, drugi kažu da je umrla 1903. godine. Milentijevićeva se, međutim, sa tim tvrdnjama ne slaže. Njena teza je da ju je, posle iznenadne smrti sopstvenog deteta, usvojila Milevina najbolja drugarica Helena, koja je bila udata za uglednog ekonomistu Savića.

Milentijevićeva se posebno osvrće na 1905. godinu, koja je za Ajnštajnove, ali i za nauku bila godina čuda. Tada je, bez mnogo naučne literature, napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike. Većina fizičara slaže se da tri – o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti – zaslužuju Nobelovu nagradu.

– Ajnštajn stvara osnove nove fizike, Njutna stavlja na glavu, menja teoriju prostora i vremena. Međutim, kako je njegova slava rasla, tako se njihov odnos pogoršavao. Milena piše Heleni: „Moj muž je postao slavan, ali se bojim da slava ne uđe u njegovu glavu i da ne izgubi humanu stranu“. Žali se da se oseća usamljenom, zapostavljenom, da joj je samopouzdanje poljuljano. U to vreme Albert ulazi u avanturu sa sestrom od tetke Elzom i Milevin život se pretvara u pakao.

Ajnštajnovo ponašanje tokom razvoda bilo je do te mere okrutno da je ražalostilo i njegove prijatelje, a Milevu skroz uništilo. Iako prevarena i ostavljena, nije dozvolila da bude poražena. Milentijevićeva prvi put otkriva da je Mileva izabrala odličnog advokata koji se izborio da novac od Nobelove nagrade pripadne njoj.

– Na Zapadu pogrešno pišu da joj je poklonio polovinu Nobelove nagrade. Nije tačno, ona je to izdejstvovala. Ajnštajn je rekao Milevi da će kad dobije Nobelovu nagradu sav novac, koji će naslediti njihovi sinovi, staviti u banku, a ona će moći da vuče interes. Nije prihvatila, naterala ga je da potpiše da novac od nagrade, kad je dobije, postaje njena svojina. Prihvatio je, jer drugačije nije mogao da se razvede.

Međutim, pošto je dobio Nobelovu nagradu, koja je postala Milevina svojina, njihovi odnosi se poboljšavaju. Ona kupuje petospratnicu u najlepšem delu Ciriha, Ajnštajn joj se ponovo udvara, odseda kod nje i zajedno provode vreme.

– Ubeđena sam da ga je volela i dalje. Njemu je bila potrebna, jer nikad nije našao drugu ženu koja bi bila tako pametna, sa kojom je mogao da razgovara o fizici, muzici, pozorištu i književnosti. Mileva kao da je ponovo bila srećna, ali Albert je nepredvidiv. Odjednom piše testament za novu familiju i traži od Mileve da ona i deca ne traže više ništa od njega, jer bi ostalo ostavio novoj familiji. Mileva ga je ponovo pobedila i od tog testamenta nije bilo ništa.

A onda dolaze tridesete i velika recesija koja dovodi Milevu gotovo do prosjačkog štapa. Mlađi sin oboleva od šizofrenije što dodatno komplikuje njihove živote. Ajnštajn se seli u Ameriku, Mileva zavisi od njega i on je širokogrudo pomaže. Izgubila je dve kuće, treću je uspela da spasi tako što je Ajnštajn otkupio. Ubedio je da živi u njoj do smrti.

– Pred kraj njenog života, 1947. odlučili su da prodaju kuću. Sama ta prodaja je na nov način opisana u mojoj knjizi. Iako je bio dogovor da podele novac, ona mu nije poslala ništa. Ostavila ga je za brigu o sinu, jer nije imala poverenja u Alberta. Poznavala ga je, znala je da ume da obeća i posle okrene ćurak i uradi potpuno drugačije. Nije tačno da je umrla u bolnici gde idu siromasi. Ajnštajn ju je izdržavao do pred smrt, a onda je prodala kuću i nije joj više bio potreban novac. Imala je više nego da plati bolničke troškove. Sklopila je oči 1948. godine znajući da joj je dete obezbeđeno.

Dragana Matović | novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Otkriće: MILEVI PRIPADA AJNŠTAJNOV NOBEL!

Anastasija Hajdi Larvol dokazuje ravnopravnu ulogu Mileve Marić i Alberta Ajnštajna u nauci. Brakorazvodna presuda precizirala ako Albert dobije Nobelovu nagradu, glavnica postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn

TamoiOvde-rep-mileva_620x0

Mileva i Albert Ajnštajn dok su bili u braku

 NOBELOVU nagradu za fiziku, dodeljenu 1921. Albertu Ajnštajnu zaslužila je njegova prva supruga Mileva Marić. Dokaz za to nalazi se u presudi u razvodu koja je narodu skrivana više od pola veka nakon smrti nobelovca, otkrila je istoričarka Anastasija Hajdi Larvol.

– Decenijama je u javnosti prikazivana nekompletna presuda o razvodu zbog Ajnštajnove preljube s rođakom. „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ je iz dokumenta izbacivala ključni član koji kaže da ako Albert dobije Nobelovu nagrada glavnica od tog iznosa „postaje vlasništvo gospođe Mileve Ajnštajn“. To znači da je Mileva morala da ima vrlo značajan doprinos u radu koji je dobio Nobelovu nagradu, jer inače ne bi mogla da dobije ovakvu presudu – rekla je Anastasija Hajdi Larvol na predavanju održanom u utorak u Matematičkom institutu SANU.

Ona je podsetila i na besomučnu trku za pisanom zaostavštinom Mileve Marić, posle njene smrti u avgustu 1948. u Cirihu. Oto Nejtan, Ajnštajnov advokat, prvim avionom je došao iz Amerike i iz njenog stana pokupio svu dokumentaciju koja bi mogla da bude kompromitujuća za popularnog nobelovca.

Međutim, nije znao da ga je prestigla Frida, supruga Milevinog i Albertovog sina Hanc Alberta.

– Kad je Ajnštajn umro 1955, Hanc Albert je rešio da objavi ljubavnu prepisku roditelja, ali i svoju prepisku s ocem, koja je vrlo potresna. Ona otkriva, između ostalog, da je Albert tražio od dece da se odreknu nasledstva. Kad je knjiga bila spremna za štampu u Cirihu reagovala je „Centralna fondacija Albert Ajnštajn“ i pokrenula sudski spor da spreči objavljivanje prepiske. Ciriški sud je presudio u korist fondacije. To je veoma nepravedno, a pozadina je čisto politička, suđenje je bilo farsa – navodi Anastasija Hajdi Larvol.

TamoiOvde-rep-mileva-U-TEKSTPo odluci suda i ljubavna prepiska Mileve i Alberta oduzeta je od njegovog sina i sa svom ostalom dokumentacijom odneta u Jerusalim. Odluka ciriškog suda formalno se zasnivala na Ajnštajnovom testamentu kojim je svu svoju pisanu zaostavštinu ostavio svojoj sekretarici Heleni Dukas i advokatu Otu Nejtanu, koji su osnovali „Centralnu fondaciju Albert Ajnštajn“.

– Tek 2006. Ajnštajnova arhiva je otvorena, a 2009. je izašla prva knjiga sa citatima dokumenata, bez analize. Za sve to vreme trajale su naučne polemike oko Milevine uloge u dobijanju Nobelove nagrade.

Ta zatvorena arhiva mnoge je ubedila da Ajnštajn pre braka s rođakom Elzom uopšte nije imao porodicu – kaže Anastasija Hajdi Larvol.

LOŠ MATEMATIČAR

OTVARANJE Ajnštajnovog arhiva treba da reši još jednu nelogičnost vezanu za dodeljivanje Nobelove nagrade.

– Zvanični podatak glasi da je Nobelov komitet odlučio da 1921. niko nije zaslužio u kategoriji fizike. Međutim, sledeće godine isti komitet donosi odluku da nagradu dobije Albert Ajnšatajn „za doprinos fizici i otkriće fotoelektričnog efekta“. Međutim ti radovi o fotoelektričnom efektu napisani su 1905. i 1906. dok su Mileva i Albert bili u braku. Ona mu je tada radila sve proračune jer je Ajnšatajn bio veoma loš matematičar – naglasila je Anastasija Hajdi Larvol.

B. Subašić | 26. novembar 2013./novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

TAJNA AJNŠTAJNOVE I MILEVINE VANBRAČNE ĆERKE

Knjiga Mišel Zekhajm „Ajnštajnova kći“, priča o zlosrećnom detetu, baca senku na legendu o genijalnom naučniku

TamoiOvde-ajnstajn_310x186

Albert Ajnštajn i Mileva Marić

Ovo delo otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope

ZA postojanje vanbračne kćerke Alberta i Mileve Ajnštajn, po imenu Lizerl, saznalo se tek krajem osamdesetih godina po objavljivanju njihovih ljubavnih pisama sačuvanih u arhivama Ajnštajnovih dokumenata, poverenih na staranje Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu.

Intrigantnu priču o traganju za dokazima o sudbini tog zlosrećnog deteta, predstavila je Amerikanka Mišel Zekhajm, slikarka iz Grinič Vilidža, u knjizi „Ajnštajnova kći“, koju je na srpskom objavila izdavačka kuća „Admiral buks“, u prevodu Gorana Skrobonje.

Ovo delo, po rečima prevodioca, otkriva mnogo toga, ne samo o međusobnim odnosima i bračnom životu Mileve i Alberta, već i o društvenim prilikama i običajima koji su vladali početkom dvadesetog veka u zemljama Srednje Evrope.

– Sama činjenica da je Mileva zatrudnela pre udaje za Alberta bila je ogroman teret i za nju i za njenu porodicu. Upravo zbog toga, devojčica po imenu Lizerl (Elizabeta od milja) skrivana je na imanju Milevinog oca u Kaću, da bi veoma brzo nestala bez ikakvog traga – kaže za „Novosti“ Skrobonja.

TamoiOvde-kul-ajnstajn-MALAPo njegovim rečima, Albert Ajnštajn i Mileva u knjizi Zekhajmove, nisu prikazani na posebno nov način (premda se može iz teksta osetiti blaga feministička pristrasnost spisateljice prema Milevi i prećutna osuda Albertovih postupaka prema njoj), ali društveni kontekst u koji je smeštena priča o potrazi za Lizerl i njenoj sudbini možda je presudan za to da se „Ajnštajnova kći“ ističe u moru biografskih knjiga o najvećem naučniku 20. veka.

– Nije nikakva novost to da Ajnštajn nije bio bogzna koliko prijatno ljudsko biće. Sa genijima je obično tako – i pored ogromnog doprinosa čovečanstvu, oni su ipak samo ljudi, sa vrlinama i manama koje ponekad upravo zbog slike kakvu javnost ima o njima mogu da deluju prenaglašeno i neočekivano. „Ajnštajnova kći“ se dotiče te ljudske Albertove dimenzije upravo onoliko koliko je to neophodno za pripovest o potrazi za Lizerl, i više pojedinosti o njegovom karakteru sigurno se može pronaći u drugim biografskim knjigama. Ovde je fokus, ipak, ponajpre na Milevi, njenoj porodici i neprilikama do kojih je dovelo Lizerlino rađanje u potaji, daleko od očiju sveta. Zekhajmova se, naravno, dotiče i Albertovog naučnog rada i Milevinog doprinosa, ali samo uzgred. Ovde je u centru pažnje ljudska drama ovog slavnog bračnog para, što ceo tekst čini još zanimljivijim za čitaoce – kaže prevodilac ove knjige.

Lizerlina sudbina trajno je obeležila i bacila senku na Albertov i Milevin zajednički život. I premda su posle Lizerl imali dva sina, Hansa Alberta i Eduarda, iz dokumenata i Milevinih pisama provejava duboka melahnolija zbog sudbine njihovog prvog deteta kojem su se – onako mladi i zaljubljeni – toliko radovali, da bi ono kasnije, po rođenju, zagonetno nestalo bez traga. Albert je bio u prilici da se oženi Milevom tek posle smrti svog oca, i poznato je da Milevu Albertova majka nije nikako mogla da podnese, ali se on makar poneo prema njoj odgovorno i uzeo je za ženu premda je njegovo neposredno okruženje bilo protiv tog braka.

Međutim, kako podseća naš sagovornik, ta veza je bila osuđena na propast, uglavnom zbog Albertove sklonosti da juri za suknjama. Tišina u vezi sa Lizerl koja je odlikovala komunikaciju između Alberta i Mileve sve do kraja njenog života veoma je indikativna: Zekhajmova to tumači kao posledicu prerane Lizerline smrti i neprijatnu temu iz prošlosti kojom nijedno od njih nije želelo da se bavi.

Po oceni „Tajmove“ kritike, Lizerlina sudbina, kao neka nerešena jednačina, baca senku na legendu o Ajnštajnu. Priča u ovoj knjizi ispraćena je fotografijama iz ličnih arhiva. Neke od tih fotografija nikada pre nisu objavljene, kao i najintrigantnija fotografija same male Lizerl.

Deo knjige „Ajnštajnova kći“ posvećen je i Srbiji, ovdašnjem duhu i mentalitetu, prilikama i ljudima. Upravo zbog tog aspekta ova će knjiga biti izuzetno zanimljiva našim čitaocima. Zekhajmova je prilikom istraživanja građe za „Ajnštajnovu kći“ odlazila u posetu svim lokacijama bitnim za priču o Albertu i Milevi – Cirih i Bern, Budimpeštu i Beč, ali isto tako i u Novi Sad, Titel, Kać i Beograd. Tom prilikom razgovarala je sa mnogim ovdašnjim ljudima koji pripadaju široj porodici Marić, ne bi li iz razgovora sa njima uspela da dođe do zaključka o Lizerlinoj sudbini, ili da eventualno pronađe pisma, slike i druge dokumente koji bi potvrdili njene pretpostavke.

– Posebno je interesantan period u kojem je Zekhajmova boravila u Srbiji – bila je to sredina devedesetih i vreme ratova i najgorih sankcija, tako da ono što smo tada doživeli vidimo kroz prizmu jedne Amerikanke koja se bavi naučnim radom i pokušava da pronikne u socijalne mehanizme i mentalitet naroda iz kog je Mileva potekla. Meni lično su upravo ti delovi, u kojima autorka opisuje sve poteškoće, bizarnosti i gotovo egzotične prilike na koje je nailazila za vreme boravka u Srbiji, bili najupečatljiviji – ali to je dimenzija, pogled koji u čitanju ove knjige može imati samo neko s ovih prostora. Stoga je, pored priče o pravoj detektivskoj potrazi za činjenicama o zagonetnoj istorijskoj ličnosti, „izgubljenoj“ Albertovoj i Milevinoj kćerki, „Ajnštajnova kći“ istovremeno i – možda nenamerna, ali time ništa manje precizna i objektivna – studija o srpskoj tradiciji, društvenom nasleđu i izvitoperenim vrednostima u olovno doba Miloševićeve vladavine – objašnjava Skrobonja.

Pored junaka romana Mileve i Alberta, njihovih savremenika i porodice spominju se i važna imena iz kulturnog establišmenta Srbije, koje je Mišel upoznavala pri svojim dolascima u Srbiju i koji su joj otvarali vrata svojih domova, predavali važne porodične spise koji su otkrivali, ili produbljivali tajnu o izgubljenoj kćeri Ajnštajnovih. Neki od njih su Vida Ognjenović, Mila Alečković, Ivana Stefanović, direktori biblioteka, bolnica, starešine manastira…

B. Đorđević | 15. jun 2012./ novosti.rs

___________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

 

NAJBOLJI SUVENIR SRBIJE JE IZ BORA…

TAMOiOVDE__________________________

Po odluci stručnog žirija, na Šestoj izložbi  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“, prvo mesto u kategoriji  “suveniri “,  pripalo je Turističkoj organizaciji “Bor”, za set figurica “Dobrodošli u Bor”, autora Lenke Matić, koje simbolizuju bogatu tradiciju, multikulturalnost i gostoljubivost ovog jedinstvenog i specifičnog područja Srbije.

TamoiOvde-Suveniri-Bor-Leskovac Šesta izložba  suvenira i turističkih publikacija „Leskovac 2013“ priređena je  14. i 15. novembra u Narodnom muzeju u Leskovcu, s ciljem da se i ove, kao i prethodnih  godina, prikažu nova dostignuća u toj oblasti turističke ponude.

Na ovoj promotivno-takmičarskoj izložbi  46 izlagača iz Srbije , Bugarske i Makedonije, pokazalo je svoju ovogodišnju produkciju od više stotina suvenira, štampanih publikacija, vodiča, plakata, fotografija, upotrebnih predmeta i domaćih rukotvorina.

Pored kategorije “suveniri”,  žiri  organizotora izložbe, ocenjivao je i nagradio najbolje eksponate u  još nekoliko kategorija, imajući u vidu njihovu  autentičnost, originalnost, inovativnost, likovnost, kvalitet izrade i opšti utisak.

TamoiOvde-suveniri-ohrid-leskovac-biseriTako je titulu najbolje jednolisne turističke publikacije na ovogodišnjoj izložbi zasluženo ponela publikacija TO Loznice  “Omaž velikanima Lozinice – Miodragu Mići Popoviću i Vuku Stefanoviću Karadžiću”, a “ Nušićijada 2012”  u izdanju TOO iz Ivanjice je osvajač prve nagrade u kategoriji publikacija do 50 stranica. TOO Pirot je postala vlasnik prve nagrade za publikaciju sa više od 50 stranica, dok je za najbolji  turistički plakat proglašen “Smederevska jesen”  u izdanju Turističke Organizacije grada Smedereva.

Najbolja turistička reportažu je “Župa Aleksandrovačka” TO iz Aleksandrovca, a TOO iz Trsrenika snimila je najupečatljiviji turistički promotivni film pod nazivom „Festival ekstremnih sportova“.

 Prvo mesto u kategoriji  “upotrebni predmeti”, pripalo je TO Lebane  za komplet ručno tkanih i vezenih torbica, peškira i maramica. 

TamoiOvde-suveniri-LeskovacNajoriginalnije eksponate izložila je TO Kraljevo  – “Eko muzej Ibarske doline”,  dok je Turistička organizacija grada Kragujevca osvojila prvo mesto za setove fotografija – “Otvorena dvorišta Šumadije” i “Dečji karneval Kragujevca”.

Posebne nagrade su dodeljene OTIS Aleksinac za set stonih razglednica i TO iz Sokobanje za set reprinta sa starih razglednica.

Podsećanja radi, pored ove, na prethodnih pet izložbi u Leskovcu, Turistička organizacija “Bor” je osvojila još tri nagrade: dve za prvo i drugo mesto u kategoriji “suvenir” i nagradu za prvo mesto u kategoriji “turistički promotivni film”.

Organizator  ove dvodnevne  izložbeno- takmičarske manifestacije  bila je Turistička organizacija grada Leskovca.

Tekst&foto: Bora*S

_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________


_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

//

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM…

TAMOiOVDE_____________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan, 24. septembra 1949. godine, rodio se Pedro Almodovar, španski filmski glumac, reditelj i scenarista.

Njegove filmove karakterišu izuzetno složene priče, elementi pop kulture, popularna muzika, satirični humor, jake boje i blještav dekor, a najviše se bavi temama kao što su želja, strast, porodica i lični identitet.

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar: Šta vas briga s kim spavam

Pedro Almodovar, dobitnik nagrade Evropske akademije za doprinos svetskom filmu. Film nije paralelni svet, već – realni, a nekad mi se čini da je stvarnost tu samo da bi dala materijal za naredno delo

 TamoiOvde-kul-ALMODOVAR_620x0EVROPSKA filmska akademija (EFA) uručiće krajem godine Pedru Almodovaru (64) „nagradu za trajni doprinos svetskoj kinematografiji“. Priznanje za životno delo biće mu predato na 26. dodeli Evropskih filmskih nagrada, 12. decembra, u Berlinu.

 – Od osnivanja, EFA je bila veoma velikodušna prema meni i mojim saradnicima, sa kojima delim radost zbog ove vesti – izjavio je španski oskarovac na vest o nagradi.

Visoko priznanje malo koga je iznenadilo, jer Almodovar odavno slovi za jednog od najuticajnijih sineasta današnjice. Ipak, za reditelja, dolazi u pravo vreme, posle loših kritika kojima je zasuto njegovo poslednje ostvarenje „Slučajni ljubavnici“. Mada je u prvoj nedelji prikazivanja film u Španiji zaradio rekordnih 1,9 miliona evra, usledila je negativna reklama „od usta do usta“, pa je broj gledalaca drastično opadao. Na uticajnijim filmskim sajtovima, „Slučajni ljubavnici“ su najlošije ocenjen Almodovarov film. Reditelj i scenarista, na čiju se komediju čekalo 14 godina, još od „Žena na ivici nervnog sloma“ (1988), ne reaguje na „prozivke“.

 LIČNI PEČAT

REDITELj kaže da je umoran od novinarskih pitanja „o ličnom pečatu“ u njegovim delima. – Svi moji filmovi imaju autobiografsku dimenziju, ali na indirektan način, preko više likova. U suštini, ja sam iza svega što se dogodi i kaže, ali nikada nisam jedna osoba. Nešto u meni, verovatno prezir prema jeftinom egzibicionizmu, sprečava me da filmu priđem „previše autobiografski“.

 

– Odlučio sam da ne čitam kritike i moram priznati da sam se oslobodio ogromnog tereta. Trebalo je to da uradim mnogo ranije – kaže ovaj sineasta koji je evropsku i svetsku publiku „kupio“ mnogo pre „Slučajnih ljubavnika“.

Njegovi počeci su, kako to obično biva, bili teški. Kada je sa 17 godina iz rodnog kraja, Kalsade de Kalatrava, siromašnog regiona u La Manči, prešao u Madrid, izdržavao se prodavajući polovnu robu na buvljacima. Njegov sledeći posao bio je u telefonskoj kompaniji, a ušteđeni novac potrošio je na kameru „super 8“. Njome je snimio prvih 11 kratkometražnih dela.

Tokom sedamdesetih godina prošlog veka, general Franko je zabranio rad filmske akademije, ali to nije pokolebalo Almodovara. Postao je član prestižne pozorišne trupe „Los Golijardos“, dobio manje uloge na sceni, ali istovremeno i nastupao u bendu, pisao za razne časopise. Simbol te faze je njegov prvi igrani film „Pepi, Lusi, Bom i druge devojke“, u kom je najavio osobenu poetiku. Filmska karijera ovog reditelja krenula je uzlaznom putanjom, pa je tokom osamdesetih snimao gotovo jedno ostvarenje godišnje. I, mada je njegova publika bila sve brojnija, kritičari su i dalje bili „bez sluha za inovacije“.

Almodovarovo veliko „pomirenje“ sa kritičarima usledilo je 1987. jednim od njegovih najboljih filmova „Žene na ivici nervnog sloma“. Bio je to prvi projekat producentske kuće „El Deseo“, koju je osnovao sa bratom Agustinom, i koja će potpisati sve buduće radove slavnog autora („Veži me“, „Visoke potpetice, „Živo meso“..).

 

TamoiOvde-kult-almodovar-malaNajveći uspeh donela mu je drama „Sve o mojoj majci“ (1999). Osim odličnih kritika i brojne publike, na Almodovarovo ime stigao je prvi Oskar (za najbolji strani film), ali i Zlatni globus, Cezar i nagrade u Kanu, San Sebastijanu, priznanja Evropske filmske akademije… Usledili su „Pričaj s njom“, nagrađen Oskarom za scenario, „Loše vaspitanje“, „Vrati se“, „Koža u kojoj živim“.

– Film je postao moj život. To nije neki paralelni svet, već onaj realni. Nekad mi se čini da je stvarnost tu da mi da materijal za naredni film – rekao je ovaj dvostruki oskarovac u nedavnom intervjuu.

Almodovar nikada nije krio da je detinjstvo u siromašnoj i krutoj La Manči odredilo njegovu filmsku poetiku. Rodno mesto Kalsada de Kalatrava, Pedrov brat Agustin opisao je kao „mesto u kome stanovnici štede ceo život za pristojnu nadgrobnu ploču“.

– To je grub kraj u kom niko ne razume senzualnost, radost života ili čak raskoš boja – smatra reditelj.

Nisu samo negativne stvari iz detinjstva obeležile njegov rad. Bliskost sa majkom, sestrama i ženama iz okruženja trajno je odredila „na čijoj strani je Almodovar“. Žene su u fokusu svakog njegovog filma, a lista najpoznatijih svetskih glumica koje su javno izražavale želju da „makar statiraju“ u njegovim filmovima, svedoči o obostranom uvažavanju.

ŠTA VAS BRIGA S KIM SPAVAM?

U JAVNOSTI španski reditelj slovi za ekscentrika i velikog protivnika paparaca i svakog zadiranja u privatan život. Javna tajna da je homoseksualac nikada nije potkrepljena „dokazom“, fotografijom ili navodnom izjavom nekog njegovog ljubavnika. – Šta vas briga s kim spavam – bio je oštar Almodovar u jednom od osvojih čuvenih „autointervjua“.

 

 – Žene iz mog detinjstva imale su neverovatno oružje protiv mačizma koji je vladao – glumile su, lagale, krile i pretvarale se pred muškarcima i to tako da oni nemaju pojma šta se dešava, a da život ide napred bez trzavica – kaže Almodovar i dodaje da je „ponosan na svoju titulu ženskog reditelja, iako je rezultat malicioznosti pojedinih kritičara“.

Sećanje na detinjstvo donelo mu je još jedno vrhunsko ostvarenje „Vrati se“ (2006), koje je i svojevrsna oda majci, epizodisti u njegovim brojnim filmovima, koja je umrla nekoliko godina ranije.

– Iako obožavam majku, nisam želeo da napravim njen idealizovan portret. Više sam fasciniran njenim manama, one su mnogo zabavnije nego druge osobine – objašnjava španski autor.

Na listi onih koji bi voleli da rade sa Almodovarom nisu samo žene, jer „u redu čeka“ i desetak vrhunskih holivudskih glumaca, poput Dastina Hofmana. Reditelj je priznao da mu u fioci stoji nekoliko scenarija koji bi „mogli biti njujorški filmovi“, ali da su male šanse za njihovu realizaciju.

– Prestar sam da bih sada menjao kulturu i jezik na kojem stvaram. Ali, ako ikada budem snimio film na engleskom, to će biti samo zato da pozovem neke od onih čarobnih glumica – poručuje Almodovar.

Ana Popadić novosti.rs

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Pedro Almodovar, 24.09.1949 Calzada de Calatrava, España Pedro Almodóvar Caballero

TamoiOvde-thumbReditelj, scenarista, kompozitor, glumac. Jednostavno, osoba o kojoj se uvek priča i koja je dovela do preporoda španske kinematografije.

 Kao osmogodišnjeg dečaka, roditelji su ga iz rodne La Manče poslali u Estremaduru, u katoličku školu, u nadi da će jednog dana postati sveštenik. Međutim, on u tinejdžerskim godinama, nakon što je pogledao „Mačku na usijanom limenom krovu“, otkriva svoju ogromnu strast prema filmu i počinje opsesivno da prati sva moguća događanja na velikom platnu.

Već u šesnaestoj godini, bez love, ali s konkretnom željom da snima, seli se u Madrid. Taj grad je šezdesetih, uprkos diktaturi, bio prava Meka slobode i kulture za provincijskog tinejdžera. Da upiše akademiju u tom trenutku nije mogao, jer ju je Franco iz političkih razloga zatvorio. U to vreme posvećuje se pukom preživljavanju. Radio je razne poslove, a Super 8 kameru priuštio je sebi tek nakon dvanaest godina rada za nacionalnu telefonsku kompaniju.

Niz godina skuplja materijale za filmove, brusi svoje umeće pričanja priča i upoznaje mizeriju srednje klase s praga dolazećeg konzumerizma. Za budućeg majstora sve životne situacije su predstavljale štof za kreativnost. Dok je danju bio administrator, noću bi tulumario, glumio u nezavisnoj pozorišnoj trupi Los Gollardos i snimao Super 8 filmiće. Pisao je za nekoliko alternativnih časopisa, kao što su Star, Vibora i Vibraciones, a bio je i član pank-rok grupe Almodovar and MacNamara. Od 1972. počinje kontinuirano da snima.

Praktično se školuje snimanjem kratkih nemih filmova, a veliki uticaj na njega imali su i reditelji poput Billyja Wildera, Douglasa Sirka, Alfreda Hitchcocka, Luisa Buñuela, Ingmara Bergmana, Georgea Cukora… Između ostalog, tih godina objavljuje kratki roman, porno-fotonovele i brojne tekstove kroz koje se ogleda njegov pristup filmu. Premijere njegovih ranih kratkih radova postajale su popularne velikom brzinom, a sam Almodovar postaje zvezda La Movide – madridskog pop-kulturnog pokreta kasnih sedamdesetih.

Prvi dugometražni film „Pepi, Luci, Bom i ostale devojke iz društva„, šarmantnu seksualnu satiru, predstavio je tek 1980. Nakon toga nam redovno servira provokativne, snažno obojene vizije s postmodernističkim naglaskom na seksu, nasilju i religiji. Često šokantan, ponekad kontroverzan i bizaran, njegov filmski svet je prozor u neku novu, drugačiju Španiju. Dve godine kasnije prezentuje vulgaran pop-art „Lavirinta strasti“ (1982). Već povodom tih prvih radova javljaju se mnoge kritike koje ga stigmatizuju kao premodernog i prepovršnog. U toj fazi snima i „Mračne navike“ (1983), „Šta sam učinila…“ (1984), „Matador“ (1986), „Zakon požude“ (1987), sve sa Carmen Maurom.

Prve internacionalne odjeke izazvao je film „Žene na ivici nervnog sloma“ (1988), kojim se dodatno etablirao kao „ženski autor“, s posebnim senzibilitetom za temu ženske nezavisnosti. Uspesi su počeli da se nižu nakon filma „Veži me“ (1990), u kome se njegova tadašnja muza Victoria Abril zaljubljuje u svog otmičara. Nakon toga usledili su verbalni plotuni od strane feministkinja i raznih ženskih grupa. Slede „Visoke potpetice“ (1991) i „Kika“ (1993), oba sa Victorijom Abril. Zreliji pristup i drugačije poimanje likova vidljivo je tek u „Cvetu moje tajne“ (1995), gde se posvetio detaljnijem i pozitivnijem oslikavanju muških likova. Filmovi mu postaju vizualno upečatljiviji, snažniji, a temom „Živog mesa“ (1997) približava se problematici ljubavi, gubitka i patnje, s raznim kombinacijama seksualnih orijentacija.

Puno ozbiljnija, ali slična dramatika vidljiva je u filmu „Sve o mojoj majci“ (1999). Za ovaj film je 1999. u Kanu osvojio Zlatnu palmu. Dve godine kasnije predstavlja kompleksnu melodramu „Pričaj s njom“ (2002), koja nas uvodi u živote dveju junakinja u komi. Naljutio je mnoge, ali je i pokupio Oskara za originalni scenario i francuskog Cezara za najbolji nefrancuski film. Godine 2004. opet je izazvao medijsku buru i linč konzervativaca filmom „Loše vaspitanje„. Za ovo delce svi kažu da je najbliže njegovoj vlastitoj priči i da vrlo verno prikazuje Almodovarove probleme, jer je, naime, i on sam homoseksualac.

Nakon tog dramskog izleta, Almodovar se vratio na svoje omiljeno područje: podžanr šarene melodrame s velikim ženskim ansamblom, u kojem je obavezno i Penelope Cruz. Godine 2006. predstavio je „Vraćam se„. I sam naslov bio je višeznačan, pa je Almodovar objasnio: „To znači mnogo stvari. Vratio sam se komediji. Zatim sam ponovo u ženskom univerzumu, ponovno u La Manči„. Nakon toga slede „Prekinuti zagrljaji„, ne toliko hvaljeni kao prethodni, ali svejedno tipičan Almodovarov film koji će njegovi obožavaoci sigurno voleti.

filmski.rs/

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Sve o mojoj majci

TamoiOvde-Todo_sobre_mi_madre_film_posterSve o mojoj majci (šp. Todo sobre mi madre) je španska drama iz 1999, reditelja i scenariste Pedra Almodovara.

Na neki način predstavlja rimejk filma Cvet moje tajne, jer je Almodovar prilično koristio scenario tog filma. Film je dobio brojne nagrade širom sveta, između ostalih i Oskar za najbolji strani film, Zlatni globus u istoj kategoriji, dve nagrade BAFTA, i šest Goja nagrada. Almodovar je Sve o mojoj majci posvetio „svim glumicama koje su glumile glumice, svim ženama koje glume, svim muškarcima koji su igrali žene i postali žene, svim ljudima koji žude za majčinstvom.“ I na kraju, njegovoj majci.

Zaplet

Manuelin sin gine želeći da dobije autogram poznate glumice. Premda ga je odgajila bez muža, i on je pritom bio njeno jedino dete, njena tuga je neizreciva. Ubrzo posle sahrane odlazi u Barselonu da potraži njegovog oca, transvestita Lolu, međutim nalazi njegovog prijatelja koji je upoznaje sa Rozom, mladom opaticom i socijalnom radnicom. Roza ima veoma loš odnos sa svojim roditeljima, a kada zatrudni sve postaje još gore, te traži pomoć od Manuele. Ova u međuvremenu ulazi u trag glumici zbog koje je njen sin poginuo i njih dve postaju prijateljice…

_________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

SEĆANJE NA HERMANA HESEA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________________________________________________

„‘Šta je upravo istinski živi čovek, to se danas svakako zna manje nego ikada, te se zato ubijaju u gomilama ljudi, od kojih je svaki dragoceni ogled prirode, koji postoji samo jedanput. Da mi nismo još nešto više nego ljudi koji postoje samo jedanput, da se može svaki od nas puščanim zrnom doista skloniti sa sveta, bez ikakva traga, onda ne bi imalo smisla pripovedati priče.
Ali, svaki čovek nije on sam, nego je on jedinstvena, sasvim osobita, u svakom slučaju važna i znamenita tačka u kojoj se pojave sveta ukrštaju samo jedanput na taj način, i nikad više.

Zato je povest svakog čoveka važna, večita, božanska, zato je svaki čovek, dokle god živi i ispunjava volju prirode, izvanredan i dostojan svake pažnje.

 U svakome je otelotvoren duh, u svakome pati stvorenje, u svakome se izbavitelj raspinje na krst.
Malo njih danas zna šta je čovek.

 Mnogi to osećaju i stoga umiru lakše. Život svakog čoveka je put ka samome sebi, pokušaj jednog puta, nagoveštavanje jedne staze.
Nijedan čovek nije bio potpuno on sam, ali svaki teži da to postane; poneko potmulo, poneko jasnije, svako kako ume. Svako nosi sa sobom sve do konca ostatke svoga rođenja, sluz i ljušturu jednog prasveta.

Poneko ne postane nikad čovek, već ostaje žaba, ostaje gušter, ostaje mrav.

 Poneko je gore čovek, a dole riba.

Mi možemo razumeti jedan drugog, ali svako od nas može da protumači samo sebe samog...“

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Na današnji dan 1962. godine umro je Herman Hese, nemački književnik.

Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i orijentalne mudrosti. Pisao je lirske pesme, novele i romane od kojih su najpoznatiji: „Stepski vuk“, „Demijan“, „Gertruda“, „Igra staklenih perli“ i „Zaratustrin povratak“. Autor je niza putopisa i eseja, kao i slikar i ilustrator svojih književnih radova. Antinacista i antimilitarista, doživljavao je zabrane svojih knjiga u nacističkoj Nemačkoj. Nobelovu nagradu za književnost dobio je 1946. godine.

______________________________________________________________________________________________________________________________________________________________________

Herman Hese

 Hesse-150x150Nemački književnik, nobelovac Herman Hese rođen je 2.jula 1877.godine u Kalvu, Virtemberg, u porodici hrišćanskih misionara.

Po želji roditelja, od 1891. pohađao je Evangelističku Bogosloviju, koju je već sledeće godine napustio. Iste godine dvaput je pokušao samoubistvo i neko vreme proveo u duševnoj bolnici. Krenuo je potom u gimnaziju, ali je i to napustio i sa šesnaest godina definitivno završio sa službenim obrazovanjem.

Zaposlio se kao šegrt u knjižari, i počeo puno da čita, uglavnom teologiju, grčku mitologiju, kao i Getea i Šilera. Počeo je pomalo da piše, i 1903.godine objavljuje prvi roman “Peter Kamencid”, koji ga je proslavio i omogućio mu da se posveti samo pisanju. Oženio se Marijom Bernouli i preselio na farmu, kraj jezera Konstanca. Objavio je još dve knjige, a onda se zainteresovao za teozofiju i budizam. 1911. otišao je na put u Indiju , a po povratku se sa porodicom preselio u Švajcarsku, u Bern.

Odlomci iz knjiga – Herman Hesse

 Početkom Prvog svetskog rata deklarisao se kao pacifista i pozvao svoje sunarodnike da se uzdrže od nacionalizma, što je naišlo na negativne kritike u nemačkoj štampi. U to vreme krenuo je na psihoterapiju i upoznao Junga, koji je na njega imao veliki uticaj. Za samo tri nedelje, 1917. Hese piše svoj čuveni roman “Demijan”, povest o sazrevanju, o relativnosti svih stvari u životu, koji će objaviti po završetku rata. Razvodi se od supruge, sa kojom je imao tri sina, i odlazi u Montanjolu. 1923.godine dobio je švajcarsko državljanstvo i objavio “Sidartu”, priču o Budi. 1924. godine oženio se pevačicom Rut Venger. Ovaj brak od početka nije funkcionisao i brzo se raspao, a Hese tada piše „Stepskog vuka”, i objavljuje 1927. godine. U ovom delu se bavi duhovnom samo-realizacijom pojedinca.

Ubrzo nakon uspeha sa ovim romanom, Hese se odriče usamljenosti i ženi se po treći put, Ninom Dolbin Auslender, sa kojom ostaje do kraja života. Uvidevši kakve užase može doneti nacizam, on ponovo podiže svoj glas, a 1933. godine pomaže Tomasu Manu i Bertoltu Brehtu da odu iz Nemačke. Heseova dela ubrzo su bila zabranjena u nacističkoj Nemačkoj.

1943. godine objavljuje svoj poslednji i najduži roman „Igra staklenh perli”, utopijski roman o budućnosti u kojoj nema ratova ni bede, za koji će 1946. dobiti Nobelovu nagradu za književnost. Po završetku Drugog svetskog rata, Hese piše uglavnom kratke priče, eseje i poeziju.

Umro je 9. avgusta 1962. godine.

Za sobom je ostavio oko 40 knjiga: romana, priča, poezije, eseja…Svoje knjige često je sam ilustrovao. Izraziti romantičar u svojim prvim književnim radovima, Hese je u proznim delima bio pod uticajem psihoanalize i budističke i hindu filozofije, kao rezultat njegovog interesovanja za egzistencijalne, duhovne i mistične teme. Njegova popularnost je obnovljena krajem 1960-tih, kada njegove romane otkriva nova, hipi generacija, koja u njima pronalazi uporište za svoje ideje i potragu za ličnim prosvetljenjem, što je bila i Heseova preokupacija,

U životu ne postoji nikakva dužnost
osim dužnosti: biti srećan.
Samo smo zato na svetu,
a sa svim dužnostima,
svim moralom
i svim zapovedima
retko činimo jedno drugoga srećnim,
jer i sebe time ne činimo srećnima.
Ako čovek može biti dobar,
može to samo onda
kada je sretan,
kada u sebi ima sklada
dakle kada voli.
To je bilo učenje,
jedino učenje na svetu.
To je rekao Isus,
To je rekao Buda,
To je rekao Hegel.
Za svakoga je na ovome svetu
jedino važno
njegovo vlastito najunutarnjije,
njegova duša,
njegova sposobnost da voli.
Ako je ona u redu,
onda je svejedno
jede li se proso ili kolači,
nose li se dragulji ili rite;
onda svet zvuči zajedno s dušom,
onda je dobro.

Herman Hese

 Izvor:secanja.com

Prisetio se i priredio: Bora*S