ISTORIJSKI LET U NEBO…

 U Subotici je na današnji dan, 16. oktobra 1910. godine održan prvi aeromiting u našoj zemlji.  Ivan Sarić poleteo je na monoplanu- avionu sopstvene konstrukcije i izrade, pred 7ooo prisutnih građana Subotice
_________________________________________________________________________________

Sarić s medaljama i priznanjima osvojenim na sportskim tamičenjima

Ivan Sarić (Subotica, 27. jun 1876 — Subotica, 23. avgust 1966) je bio bunjevački[1][2][3] svestrani sportista; atletičar, rvač i jedan od osnivača fudbalskog kluba u Subotici, a isto tako i jedan od najznačajnijih pionira jugoslovenskog vazduhoplovstva. Kao poznati biciklista i motobiciklista takmičio se i pobeđivao na mnogim trkama širom Evrope. Završio je trgovačku akademiju, živeo i radio kao knjigovođa u svom rodnom gradu.

Biciklizam

Spomenik Ivanu Sariću u Subotici

Biciklizmom se počeo baviti 1891. i to vožnjom na biciklu sa velikim točkom. Na prvoj međunarodnoj trci u Pečuju 1896. osvojio je drugo mesto. Prva mesta na 10 kilometara osvojao je na prvenstvu Ugarske 1897. i 1898. i prvenstvu Austrije 1899. u Beču, gde je bio i prvak na 25 kilometara. Uspešno je iskoristio okolnost da je živeo u Austrougarskoj monarhiji i da je mogao da se takmiči i na prvenstvima Austrije i Ugarske, kao i da je kao Srbin iz preka bio dobrodošao na srpskim takmičenjima.

Bio je šampion tri zemlje. Na prvenstvu Ugarske u Budimpešti 1900. osvojo je prvo mesto u disciplini na 100 km. i pet drugih mesta u ostalim disciplinama. Isti uspeh postiže i u Novom Sadu na 100 km. Na prvenstvu Srbije u Beogradu osvaja prvo mesto na 1 km i 25 km. Tom prilikom su subotički fudbaleri, pod vođstvom Sarića demonstrirali u Topčideru igru loptom — fudbal. Na prvenstvu Bačke 1901. u Subotici osvaja prvo mesto na 25 km. Uspešno je završio još 50 drugih takmičenja.

Vazduhoplovstvo

Sarićev avion

Iz Kraljevine Srbije prvi je avionom leteo prestolonaslednik Aleksandar I Karađorđević, 1909. godine u poseti Francuskoj.[4] Nepunih sedam godina posle letova braće Rajt i pola godine pre leta prvog Jugoslovena Edvarda Rusijana, Sarić je kao prvi čovek sa ovih prostora uspešno leteo na avionu sopstvene konstrukcije i izrade, Sarić br. 1.

Za vreme boravka u Parizu 1909. Ivan Sarić upoznao je neke pionire avijacije i oduševio se njihovim projektima, a najveći utisak na njega ostavio je francuski inženjer i pilot Luj Blerio, koji je te godine prvi avionom preleteo Lamanš u svom jednokrilcu.

Vrativši se u Suboticu, odlučio je da napravi sopstveni avion. U prvom modelu motor je bio strane konstrukcije, trocilindrični „delfos” od 24 konjske snage, ali je za sledeći model i motor bio njegove konstrukcije. Trup aviona „Sarić 1“, sagrađen od priručnih materijala kao što su drvo, laneno platno, točkovi motocikla i klavirske žice, završen je iste, 1909. godine.

Na subotičkom Gradskom trkalištu, u leto 1910. godine, vršio je prve probne letove istovremeno uvežbavajući se da i sam pilotira. Prvi javni let je izveden 16. oktobra 1910. s hipodroma u Subotici, kome je prisustvovalo oko sedam hiljada građana Subotice. Leteći na visini od 30 metara obišao je čitavo konjičko trkalište.

Sarićev avion u Muzeju jugoslovenskog vazduhoplovstva, Beograd.

Sedište aviona od pruća je sačuvano i nalazi se u Muzeju vazduhoplovstva kod aerodroma Surčin – Beograd. U Muzeju se takođe nalazi i replika aviona „Sarić-1“ u čijoj izradi je pomagao i sam Ivan Sarić.

Početkom 1911. godine Ivan Sarić je usavršavao konstrukciju svog aviona kome je dao naziv „Sarić 2“. Za ovu letelicu sam je konstruisao i motor.

Prvi svetski rat prekinuio je Sarićevu letačku delatnost, ali je konstruktorskim radom nastavio da se bavi celoga života. Iako samouk, bio je darovit konstruktor i pronalazač različitih tehničkih izuma. U vazduhoplovstvu, pored aviona, konstruisao je motore, elise i 1917. godine je sagradio i model helikoptera koji je na probama pokazao odlične rezultate.

Doživeo je duboku starost kao penzioner u Subotici. Bio je aktivan u sportskim i tehničkim društvima, počasni član Vazduhoplovnog saveza Jugoslavije, Auto-moto saveza Jugoslavije, te počasni član Auto-moto društva „Pobeda“ iz Subotice. Dobitnik je velikog broja priznanja. Umro je u Subotici 23. avgusta 1966. godine u 91. godini života. Svojim delom Ivan Sarić se svrstava među najznačajnije pionire jugoslovenskog vazduhoplovstva. Aero-klub u Subotici nosi njegovo ime.[5]

Vidi još

Izvor: sr.wikipedia.org/sr/

________________________________________________________________________________

Priredio: Bora*S

PLAVA PRINCEZA I LEPI ZEKA…

TAMOiOVDE

NEMOGUĆA SITUACIJA…

Istorija diplomatije to neće zabeležiti, a dogodilo se ovako: Unila, ćerka Prvog ministra na dvoru jedne severne kraljevine, ludo se zaljubila u lepog Zeku, seljaka sa Uba, dok je ovaj čekao da se vrati u domovinu posle zarobljeništva.

Niko ne zna gde su se upoznali, ni kako, ni na kom jeziku; niko ne zna gde su vodili ljubav i koliko dugo, a dogodilo se ovako: u maju 1945. Zeka iz Uba, koga je rat bacao tamo-amo po čitavoj Evropi, kosio je travu na imanju Prvog ministra, zajedno sa još pet zemljaka i jednim Italijanom iz San Benedeto del Tronta.

I baš kad je seo da prezalogaji sa drugarima ispod divljeg kestena, u leđa mu udari mala lopta. „Šta je ovo, pobogu, braćo?“ – povika zeka iz Uba, koji nije nikada video kako se igra golf. Toliko se naljutio što ga posle bombi i metaka gađaju, povrh sveta, i nekakvim lopticama da lepo sede na nju i nastavi da doručkuje.

Uskoro, dotrčaše i igrači, a među njima i Unila. Tražili su svuda oko kosača, tražili i tražili, a Zeka sve vreme lepo sedeo i pravio se nevešt. Na kraju, posle jedno sat i po vremena, njemu se sažali plavokosa Unila, pa joj pruži lopticu i tako im se prvi put dotakoše prsti.

Nevolje započeše onoga dana kad lepi Zeka otputovao prvim transportom kući, u Ub. Unila prestade da jede i ne progovori više ni jedne jedine reči. Posle izvesnog vremena njen otac poseti jugoslovenskog ambasadora, koji je još nosio ratnu uniformu, nagorenu na više mesta. Ispričao mu je čitav slučaj.

Takva i takva stvar, kaže, očajni smo, jedinica nam je, pomozite ako Boga znate! Sa svoje strane, ja ću učiniti sve da bilateralni odnosi, koji zbog politike naše Konzervativne partije nisu ni izbliza na nivou mogućnosti naših zemalja, dostignu nivo robne razmene u smislu povećanja rasta od sedam i po procenata u odnosu na 1939, ako kao indeks uzmemo sto, a videćemo i šta se može učiniti sa dugoročnim kreditima koje ste nedavno tražili od konzorcijuma crne metalurgije…

– Kako se zove taj čovek? – skoči ambasador.

– Zeka iz Uba! – promuca Prvi ministar.

– Ništa vi ne brinite, ekselencijo! – reče ambasador. – Iskopaćemo ga mi, pa taman da je igla u plastu sena…

I tako, poleteše teleksi i diplomatski kuriri na sve strane, a Unila samo sedi u kuli, ćuti, tuguje i kopni iz dana u dan. Drž’ tamo, drž’ vamo, pronašli lepog Zeku kako pije pivo ispred zadruge u Ubu. Najpre nije ništa priznavao, ali trećeg dana ipak progovori: jeste, veli, bila je jedna mala, a vi sudite kako znate i umete; ja ne mogu više!

Tu ga odmah odvedu na podšišavanje i kupanje, a nokte na nogama i rukama lično mu je sređivao predratni kraljev pedikir. Posle ga obuku u Diplomatskom magacinu od glave do pete, ni majka rođena ga ne bi prepoznala! Tri dana je pola državnog protokola učilo lepog Zeku da jede nožem i viljuškom i da se briše salvetom, a ne rukavom.

– Pa, dobro, bre, Zeko – pitao ga neki čovek iz protokola – kako si razgovarao sa ministrovom ćerkom kad ne znaš ni jedne jedine reči, ni jednog jezika na svetu?

– Šta tu ima da se razgovara? Dam joj tumača u ruku i gotovo.

I tako, trećeg dana, kada se završila skraćena obuka u lepom ponašanju, Zeka je useljen u jednu ispražnjenu vilu na Senjaku, a umesto posluge služili su ljudi iz protokola, preobučeni u majordomuse. Iste večeri, specijalnim, kraljevskim avionom, stiže u Beograd i Unila. Nije se malo zaprepastila kad vide kako živi tipičan jugoslovenski zemljoradnik, koji je, umesto volova, u vrtu imao samo bele ponije.

Ljubljenju nikad kraja! Nisu izlazili iz postelje sve do idućeg dana u podne, a onda su doručkovali kladovski kavijar sa šampanjcem. Istina, lepom Zeki su cevanice bile modre od muvanja, jer su ga majordomusi neprestano udarali ispod stola kad nešto pogreši. Zaslepljena ljubavlju, Unila nije primećivala ništa čudno u ponašanju svoga dragana, a sve što bi promucao prevodilac bi ulepšavao, tako da je stalno ispadao fin i poetičan.

I tako, posle telefonskog razgovora sa tatom, Prvim ministrom, robna razmena između naše dve, ne baš prijateljske zemlje, skoči preko noći za sedam i po procenata u odnosu na 1939.

Ali sve ima svoj kraj, pa i ova nemoguća situacija. Petog dana, u trenutku nepažnje šefa ceremonijala, dok su večerali uz zapaljene šestokrake svećnjake u baroknoj trpezariji (a baš su jeli škampe), Zeka ispi vodu iz srebrne zdele u kojoj je plivala kriška limuna, pa ćerci Prvog ministra najzad posta sve jasno! Pravila se još te noći da ništa nije primetila, ali već sutradan ujutro je otputova natrag, u svoju severnu kraljevinu.

Veliko je pitanje dokle bi Zeka iz Uba dogurao da su ga naučili da ne pije vodu iz srebrnih zdela u kojima pliva kriška limuna! Možda bi odigrao značajnu ulogu u međunarodnoj politici? Ovako, još kraljevski avion nije bio ni na kraju piste, a njega iseliše iz one vile. Eno ga, živi još na Ubu, oženio se i ima troje dece i čopor unučića.

A vi, pazite šta radite, ako želite da se oženite ćerkom Prvog ministra neke severne kraljevine!

Ona voda sa limunom služi, naime, za pranje prstiju, a ne za piće.

Momo Kapor

Vesti Online

---

POGLED(N)I U NEBO…

TAMOiOVDE__________________________________________________________________________________________________________

Plavetno i osunčano nebo iznad Bora, juče je bilo okićeno divnim oblacima, ali i učesnicima drugog Aero skupa „Fly-in“, koji je održan na borskom aerodromu.

 Piloti su, na više od dvadeset sportskih, ultra lakih letelica, aviona poljoprivredne avijacije, jedrilica, helikoptera i motornih zmajeva, pokazali mnogobrojnim gledaocima lepotu letenja, mogućnosti tehnike i svoja umeća u vazduhu.

Posebne akrobatske bravure izveli su piloti na avionima:Zlin 526F(impresivno su delovale akrobacije ovog aviona, kojim je pilotirao Vladimir Bulat iz Zrenjanina), Ull Sila, Citabria i Piper PA-28.

Devet padobranaca iz Avio kluba Smederevo, svojim uspešnim i elegantnim skokovima doprineli su lepoti sveukupnog doživljaja prisutnih posmatrača.

Pored pravog, realnog letenja na nebu, u prostorijama upravne zgrade Aerodroma, zainteresovani posetioci su mogli da vide i  virtuelne  letove, simulacije letenja na računarima, koje predstavljaju sastavni deo obuke budućih pilota.

Gosti iz Beograda, Trstenika , Kostolca,  Smedereva, Zrenjnina, Valjeva, Kikinde, Niša, Jagodine, Bogatića, Smederevske Palanke i Zemuna, nisu krili oduševljenje mogućnostima borskog aerodroma, a organizarori i domaćini, Borski turistički centar i Aero klub “Bor”, zadovoljstvo uspešnom i bez najmanjeg incidenta, organizacijom.

 Autor: Bora*S

_______________________________________________________________________________________________________________________________________________________

LETETI, LEPO JE UMETI I SMETI…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

BRZ KAO MUNJA: „Leteći čovek“ u egalu sa lovačkim avionom

foto:soletron.com

Retko ko na svetu može reći da se nekada u životu bolje proveo od čuvenog “jetmana”.

Ovaj “leteći čovek” nedavno je putovao rame uz rame sa legendarnim avionom “Spitfire” .

Ivs Jetman Rosi vinuo se u nebo zajedno sa letelicom “Spitfire”, koja je bila glavni adut britanske vojske u Drugom svetskom ratu.

Leteći čovek je paralelno s avionom nadletao Švajcarsku u svom odelu napravljenom od ugljeničnih vlakana.

foto:puterablog1malaysia.blogspot.com

Rosi, nekadašnji švajcarski  vojni pilot, postao je 2006. godine prva osoba koja je letela uz pomoć krila na motorni pogon i od tada je preleteo Engleski kanal, Alpe i Veliki kanjon.

-Leteti u formaciji sa ovom prelepom mašinom je neverovatno iskustvo –  rekao je on.

Inače, originalna ratna relikvija nalazi se u Imperijalnom ratnom muzeju aerodroma u Daksfordu (Velika Britanija).

MH343 jedan je od najpoznatijih aviona “Spitfire” koji je i dalje ispravan.

Napravljen je 1943. godine i sačuvao je sve originalne delove.

izvor:telegraf.rs / priredio: Bora*S

SANDRA, PILOT BORBENOG AVIONA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________________________

PRVA ŽENA PILOT BORBENOG AVIONA

Još kao devojčica radije se igrala s aviončićima nego sa lutkama. Kao srednjoškolka je već znala da je avijacija njena najveća želja.

Sa 23 godine ušla je u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno. A danas, godinu dana kasnije, Rekovčanka Sandra Radovanović je portparolka 204. vazduhoplovne brigade Vojske Srbije.

Najviše voli kad je u oblacima, za komandama „supergaleba“: Sandra Radovanović

  Kad obuče vojnički kombinezon i cokule, Sandra se, kaže, pretvara u Spajdermena.
– Vreme koje provedem u oblacima za mene predstavlja najlepši deo dana. Iako svakom letu prethode ogromne pripreme, a potrebna je i velika koncentracija, pre svega ih doživljavam kao zadovoljstvo. Neki me pitaju kako se ne plašim? Pa kako da se plašim kad je to ono što najviše volim da radim u životu – priča ova neustrašiva devojka.
Sandra vozi “supergaleba G4“, a na letovima je do sada provela oko 130 sati.

Zanimljivo je da pre svog prvog leta nikada nije letela avionom, pa čak ni kao putnik u civilu. To je, ipak, nije omelo da postane oštra konkurencija i mnogo iskusnijim muškim kolegama.
Kad je 13. juna prošle godine doživela ozbiljniji incident prilikom poletanja, jer je roda uletela u motor u najkritičnijoj fazi leta, Sandra je zahvaljujući svojoj veštini spasla svoj život, kolege i tri aviona.

– Prisebnost i hrabrost su samo neke od osobina neophodnih za profesiju pilota. Ko ne može da pobedi strah, taj mora da odustane od ovog poziva – ističe Sandra.
Zato se pre prijema u Vojnu akademiju i prolaze rigorozni testovi i provere. Sandra ih je uspešno prošla leta 2007, kada je, između ostalog, provela sedam dana preživljavanja na Staroj planini i šest sati rešavala izuzetno teške psihotestove.
– Te godine smo avijaciju upisale još dve devojke i ja. Dešavalo se u početku da profesori, kada prolaze pored studenata u krugu Akademije, po navici kažu „zdravo, momci“, a kada primete i neku od nas tri, isprave se i dodaju „ups, i devojke“ – uz osmeh se priseća Sandra.

Danas za nju znaju sve kolege i s velikim divljenjem i poštovanjem govore o svojoj hrabroj koleginici koja se sa 23 godine upisala u istoriju kao prva žena koja je u našoj avijaciji borbenim avionom letela samostalno.

Sestra u pešadiji   Na Sandru je ponosna cela srpska avijacija, a najviše roditelji i mlađa sestra Marija koja je rešila da krene Sandrinim stopama. – Uvek sam s velikom ljubavlju pričala o Akademiji pa sam tu ljubav prenela i na dve godine mlađu sestru. Marija je u  pešadiji, a naši roditelji su neizmerno ponosni na svoje ćerke vojnike – dodaje Sandra.

 Miljana Leskovac / Foto: V. Mitić   http://www.blic.rs