BRAK…

 

tamoiovde-logo

„Brak“ – Branislav Nušić

Moja trinaesta ljubav, to je – moja žena. Ja sam odavna znao da je broj trinaest malerozan, ali nisam znao da to u ljubavi važi. Da sam znao, ja bih trinaestu ljubav preskočio i odmah bih se četrnaesti put zaljubio, ili bih možda trinaestu ljubav uveo u spisak pod 12a.

Ali, i to 12a kadro je gdekad da napravi velike zbrke. Sećam se jednoga hotela u banji gde je hotelijer, hoteći da ugodi predrasudama gostiju, preskočio sobu broj 13, pa je obeležio dve sa dvanaest: 12a i 12b, koje su zauzele dva bračna para i počela u početku pogrešno da ulaze jedno drugom u sobu, a zatim se tako izmešali, tako među sobom banjski zbrkali, da se najzad morao i sam policijski komesar umešati da raspravi ko od njih pripada sobi a, a ko sobi b. Ali, najzad, to još i razumem: zbog sobe koja nosi broj 13 upasti u tuđ brak, ali zbog tog fatalnog broja upasti u svoj sopstveni brak to se moglo samo meni desiti.

Upao sam tek što sam se oslobodio tamnice, tako da ja nisam ni osetio ono zadovoljstvo koje osuđenik oseti kad se dočepa slobode. Iz škole u vojsku, iz vojske u tamnicu, a iz tamnice u brak. Izgleda kao da bi to i imalo biti red stvari u životu: u školi pribiraš potrebna znanja za život, a u vojsci i tamnici se vežbaš za brak. U vojsci se naučiš disciplini i bezuslovnoj poslušnosti prema komandi, a u tamnici se naučiš da kroz prozor, iza rešetaka, posmatraš život, ali ti da ne učestvuješ u njemu.

To upoređenje braka sa vojskom i tamnicom, koliko je pakosno toliko je još i netačno. Najzad, moglo bi se još i dopustiti da između vojske i braka može biti i neke sličnosti, ali ne i između tamnice i braka. U vojsci, na primer, sem bezuslovne poslušnosti, učiš još da ideš u korak, što je neobično važno za brak; pa onda, učiš da se na komandu okrećeš levo i desno, što takođe ima svoje primene u braku; pa se učiš da čuvaš stražu, što može vrlo često da ti zatreba u braku; učiš se još da budeš hrabar prema neprijatelju, što ti ipak ne smeta da mu okreneš, i leđa, što takođe biva i u braku, i učiš se, najzad, šta je to čarkanje, šta sukob, prepad, a šta otvorena borba, šta iznenađenje, šta brza obrana, bočni napad, uzbuna, i šta noćna služba. A sve su to pojave tako česte i u braku.

Za tamnicu se već ne može reći da ima toliko sličnosti sa brakom, jer, na primer, za tamnicu ne bi mogla da važi ona reč koja važi za brak: „To je kavez kod kojega bi ptica koja je unutra volela da je napolju, a ono koja je napolju volela bi da je unutra“. Pa ipak, između tamnice i braka ima jedno upoređenje koje bi moglo donekle, ali samo donekle, da se primeni. To je ono po kome je brak robija, i to: prvih pet godina robovanja u teškom okovu, drugih pet godina u lakom okovu, trećih pet godina robije bez okova, dok četvrtih pet godina osuđenik postaje slobodnjak, koji se inače slobodno kreće, a samo uveče dolazi u tamnicu na noćivanje.

Ima još jedna veća razlika između braka, tamnice i vojske, pa i između škole i braka, i prema toj razlici očigledno je da se brak ne može ni upoređivati niti tražiti u njemu kakve sličnosti sa ovim ustanovama. I škola i vojska i tamnica imaju svoj određeni rok službe, dok ga brak nema. U školi se zna, na primer, koliko godina imaš da učiš, i ti zapneš pa je svršiš, i kad se dočepaš diplome, ti nemaš više posla sa školom. To isto i kod vojske, kod koje je jasno i zakonom propisano otsluženje roka, a to isto najzad i kod tamnice. Osude te, izreknu ti presudu, pa makar ona glasila i na dvadeset godina, tek ti znaš rok i dogledaš kraj svojoj nevolji ma koliko dalek on bio. Kod braka toga roka nema, i samo se tako može razumeti onaj grešnik koji je, o dvadesetpetogodišnjici bračnog života, dakle prilikom srebrne svadbe, ovakvu prigodnu reč održao svojoj ženi: „Vidiš, ženo, da sam ja tebe pre dvadeset i pet godina, na dan naše svadbe ili, recimo, sutradan, ubio, ja bih odležao svojih dvadeset godina robije i sad bih već pet godina bio slobodan, a ovako… !“
I odista, ako bi budućnosti bilo namenjeno da izvede kakvu reformu braka, onda bi prva briga te reforme bila da u braku odredi rok.

Ako je brak neka vrsta duga čovečanstvu, dug je samo onda dug kad ima određen rok. I što je glavno, kada bi imao određen rok, brak bi se možda mogao i urediti na bankarskoj osnovi. Svake godine bi se izvršilo inventarisanje, izveo bilans, utvrdila aktiva i pasiva, i – ako je pasiva veća od aktive, predali bi se ključevi trgovačkom sudu i gotova stvar. Dok tako ne bude, brak odista liči na akcionarske društvo gde dividendu vuku gdekad punice, svekrve i svastike, a gdekad i kakav kućni prijatelj.

Ako je ipak brak jedna dužnost prema otadžbini, onda bi ga bar trebalo tako udesiti da se država oduži priznanjem za dobro i savesno vršenje te dužnosti. Ne mislim da bi država imala darivati medalje za hrabrost, za građanske zasluge i za revnosnu službu, iako bi takva odlikovanja bila vrlo podesna i u braku, ali da nađe možda koji drugi način kojim bi se odužila onima koji do kraja života ispune svoje dužnosti.

Jedan moj prijatelj, baveći se mislima o odnosu države prema braku, došao je bio na srećnu ideju kako bi se na taj način čak dala izvesti i najkonkretnija reforma braka kada bi se zaveli ukazni brakovi. Ja ne znam kako bi, po njemu, izgledali ti ukazni brakovi, ali svakako da bi tada važilo ne samo ukazno sklapanje brakova, već i premeštaji, unapređenja, stavljanje u penziju, otpuštanje iz službe zbog nesposobnosti, pa možda čak i pomilovanja od daljeg izdržavanja braka.
Bili bi to neobično zanimljivi ukazi kojima bi se muževi premeštali po potrebi službe, čime bi se bar ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava; pa ukazi kojima se muževi, na osnovu § 70. stavljaju u stanje pokoja, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu često dešava, i najzad, otpuštanje iz državne službe, čime bi se takođe ozakonila pojava koja se i inače u životu tako često dešava.

Ja lično nisam se nikada bavio mislima o reformi braka, ubeđen da je on već davno i reformisan i deformisan. Po mome mišljenju, najviše ako bi se moglo što učiniti za brak, to je potreba da se pristupi njegovoj reparaciji. Da se održi jedna zgrada koja je zidana na kamenim temeljima, mora se opravljati, prepokrivati, krečiti, dograđivati i zamazivati, a brak koji je nazidan samo na međusobno datoj reči, pred sveštenikom, pa se nikad ne reparira. O ovome bi morali povesti ozbiljno računa svi pobornici održavanja današnjega braka i postarati se da se i brak ponekad prepokrije, dogradi, okreči i zamaže.

Uostalom, teškoća reforme braka leži i u tome što niko ni do danas nije načisto s tim šta je to brak. Malo je pojava u životu o kojima je tako mnogo razmišljano i tako mnogo kazano kao što je brak, i malo je pojava o kojima postoje tako raznolika i protivrečna mišljenja koja jedno drugo potiru i isključuju. Počevši od onoga banalnoga: da je brak pakao, i protivnog mu mišljenja da je brak raj zemaljski, i sva ostala mišljenja kreću se između takvih krajnosti. Zavisi, izgleda, od toga čija su to mišljenja: neženjenih ili oženjenih, očaranih ili razočaranih. Pokušaj nauke da se i ona uplete u objašnjenje braka kao pojave, sveo se na gole reči i prazno filozofiranje. Ili se zar može smatrati za rešenje problema jedno ovakvo mišljenje jednog filozofa: „Brak je moralna zajednica zasnovana na nemoralnim odnosima; težnja za održavanjem svoga ja zasnovana na odricanju svoga ja; udvostručavanje svojih dužnosti na bazi prepolovljenih svojih prava“.

Ili vi, možda, mislite da bi druge nauke, svaka sa svoga gledišta, umele što pouzdanije reći od filozofije? Ja mislim, kada bi ih konsultovali, da bi njihovi odgovori glasili ovako otprilike:

Istorija: Brak je jedna od retkih istorijskih pojava kod koje se osvajač potčinjava pobeđenome.

Matematika: Brak je zbir dveju nepoznatih količina iz kojih treba izvući koren. Rezultat bi imao biti minus, a ako se ipak u braku pojavi jedno plus, onda se takva jednačina svršava brakorazvodnom parnicom.

Literatura: Brak je interesantna priča, gdekad i roman, sa neobično lepim početkom koji liči na lirsku pesmu, ali često sa rđavom sadržinom i još češće sa neočekivanim svršetkom.

Gramatika: Brak je imenica muškoga roda koji se životu potčinjava zakonima ženskoga roda. U gramatici ima, ali u životu nema jednine, a množina se samo onda da podneti kad je ne čine više od dva lica.

Geometrija: Brak čine dve paralelne linije koje polaze uporedo u život i nikad se ne mogu da sretnu.

Fizika: Brak je pojava kod koje dva tela imaju za održavanje ekvilibriteta zajednički, no zamišljeni, oslonac, te usled toga vrlo lako gube ravnotežu.

Hemija: Brak je jedinjenje dva elementa, od kojih ipak svaki zadržava svoje osobine. Jedna kap strane kiseline, kanuta u to jedinjenje, vrlo ga lako nagriza i razdvoji u sastavne delove.

Geografija: Brak su dva pola koja zbližena dostižu tropsku, a udaljena vraćaju se svojoj ledenoj temperaturi.

Kao što vidite, ni ovi odgovori nisu nas nimalo približili rešenju pitanja, te bi možda opravdanije bilo da se okanemo nauke i da se obratimo ljudima. Brak je ipak ustanova koju čovek stvara, a čovek i preživljuje, pa zašto on ne bi imao i najprečega prava da o njemu da svoje mišljenje. Razume se, teška je to stvar obratiti se svakome pojedincu, ali kada bi se obratili pojedinim profesijama, ja bar mislim da bi njihovi odgovori ovako izgledali:

Trgovac: Brak je ortačko preduzeće koje može uspevati samo onda kada ga ne potkradaju mlađi.

Vojnik: Brak je osvojena varoš koja nikad nije dovoljno obezbeđena od upada neprijatelja.

Sveštenik: Brak je svakodnevno „oče naš“ kod kojega treba izgovarati samo reči: „No izbavi nas od lukavoga“, a biva ipak da mnogi dodaju i još: „I ne navedi nas vo iskušenije“.

Lekar: Brak je zaraza, koja već sama u sebi sadrži antitoksin. Bolesnici se najbolje osećaju pri velikoj temperaturi, a naprotiv rđavo pri normalnoj.
Dijeta nije za preporuku, jer ona samo pogoršava bolest.

Sudija : Brak je privremeno poravnanje dveju parničnih strana.

Apotekar: Brak je pilula spravljena po jednom zastarelom receptu: uvaljana u šećer da bi se lakše mogla progutati, pa ipak često zasedne u grlu.

Novinar: Brak je lep samo kao uvodni članak, kad je, što je neminovno, bez štamparskih grešaka koje mu kvare smisao.

Knjižar: Brak je knjiga koja se rado čita u prvome izdanju, ređe u drugome, a kad zastari i postane klasična, onda gubi svaku vrednost.

Železničar: Brak je u prvi mah, dok prolazi kroz tunel, prijatan voz za šetnju; nešto docnije, on postaje putnički voz, a još docnije nesnosni, teretni voz. Sudari se gotovo redovno dešavaju na skretnicama.

Poštar: Brak je preporučeno pismo, obično pogrešno adresovano, koje je interesantno samo dok je zatvoreno.

Telefonistkinja: Brak je spoj dveju numera koje se sve dotle dobro razumeju dok kakav dodir spolja ne prekine vezu, ili, što je još češće, dokle se neko treći ne umeša.

Sportista: Brak je skok kod kojega nije važno do koje si visine skočio, već kako si se dočekao na noge. Ima ih koji se dočekaju snažno i čvrsto, ima ih koji poklecnu na jednu ili obe noge, ima ih koji posrnu, ali je najčešći slučaj da se dočekaju onim delom tela koji je propisan za sedenje.

Glumac: Brak je komad koji se ne igra pred publikom, a kad ipak doživi aplauz, to znači samo da je rđavo igran. Rđavoj igri su najčešće krivi reditelj, koga publika i ne vidi, ili sufler, koji gdekad suflira i reči kojih nema u tekstu. Glavne role u komadu – protivno svima literarnim pravilima – u prvom činu su emotivne, i pune izraza, i zahtevaju svu snagu i talenat glumčev; u daljim činovima malaksavaju i završavaju se bez ikakvog efekta, pa je stoga i bolje ne igrati komad do kraja.

Eto samo nekoliko mišljenja, pa koliko raznolikih pogleda i koliko malo odgovaraju na postavljeno pitanje šta je to brak. Vele da je ipak najbolje obratiti se iskustvu, da je ono jedino kadro dati odgovor najbliži istini. Otišao sam dakle jednoga dana iskustvu i upitao ga:
– Šta je to brak?
– Brak, da bi bio ono što se želi, treba da ima troje…
– Znam; muž, žena i kućni prijatelj.
– Ne prekidaj me! – izbrecnu se na mene iskustvo. – Brak čini troje: ljubav, poverenje i strpljenje. Jesi li, dakle, imao ljubavi?
– Imao sam je prema svim ženama.
– To je više no što treba. A poverenje?
– Kod moje žene nisam uspeo nikad da ga stečem.
– Uostalom, ljubav i poverenje i jesu nešto sporednije stvari, više dekor braka. Glavno je strpljenje.
– To sam imao!
– E pa eto ti odgovora: brak je strpljenje.
Ja sam strpljenje odista imao, ali moram ovde učiniti priznanje da su me tome strpljenju naučili i privikli moji kritičari. Naime, mene su kritičari uvek tako ženski grdili da sam u braku stupio sa već utvrđenom navikom da podnosim grdnje. Na taj način i doživeo sam da, gotovo jednovremeno, proslavljam jubilej rada na literaturi i na braku, samo ne i sa istim rezultatima.

Branislav Nušić

Autobiografija

Izvor: vizionarski


 

MIHAJLO PUPIN: SA PAŠNJAKA DO NAUČNIKA…

TAMOiOVDE____________________________________________________________________________________________________________________________________________

Moj učitelj u seoskoj školi u Idvoru nikad nije bio u stanju da na mene ostavi tako dubok utisak kao ljudi na komšijskim poselima koji su putovali po svetu i tako aktivno sudelovali u svetskim borbama. Čitanje, pisanje i računanje ličili su mi na sredstva za mučenje koja je učitelj, po mom mišljenju neznalica, izmislio da bi uskratio moju slobodu i igranje sa drugovima. No, moja majka me je ubrzo ubedila da sam na pogrešnom putu. Ona nije znala ni da čita ni da piše pa mi je govorila da se oseća slepa kod zdravih očiju. Bila je tako slepa, pričala mi je ona, da se ne bi usudila da krene ni van granica našeg sela. Koliko se danas sećam, ona mi je govorila: “Dete moje, ako želiš da pođeš u svet, o kome si toliko slušao na našim poselima, moraš imati još jedan par očiju – oči za čitanje i pisanje. U svetu ima mnogo čega o čemu ne možeš saznati ako ne umeš da čitaš i pišeš. Znanje, to su zlatne lestvice preko kojih se ide u nebesa; znanje je svetlost koja osvetljava naš put kroz život i vodi nas u život budućnost pun večne slave”. „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Na današnji dan,12 marta 1935. godine umro je Mihajlo Pupin, naučnik svetskog glasa, pronalazač, profesor na Univerzitetu Kolumbija, nosilac jugoslovenskog odlikovanja Beli orao Prvog reda i počasni konzul Srbije u SAD.

imagesMihajlo Pupin je rođen 9. oktobra 1854. godine u selu Idvor (opština Kovačica), u Banatu, od oca Konstantina (Kosta) i majke Olimpijade, zemljoradnika, koji su  imali desetoro dece. 

Osnovno obrazovanje Mihajlo je sticao najpre u svom rodnom Idvoru, u Srpskoj  osnovnoj školi, a potom u  osnovnoj školi u Perlezu.  Srednju školu upisao je 1871. godine u Pančevu, gde  se isticao kao talentovan i darovit učenik,  odličnog uspeha, zbog čega mu je dodeljena stipendija.

No, zbog  aktivnosti u pokretu Omladine srpske, koja je u to vreme imala sukobe sa nemačkom policijom, morao je da napusti Pančevo. Godine 1872. odlazi u inostranstvo, u Prag, gde je, zahvaljujući stipendiji koju je primao iz Pančeva, nastavio šesti razred i prvi semestar sedmog razreda.

U svojoj dvadesetoj godini života, nakon očeve iznenadne smrti, zbog finansijskih teškoća prekida  školovanje u Pragu marta 1874. odlazi u Ameriku.

„Kada sam se iskrcao pre četrdeset i osam godina u Kasl Gardenu, imao sam u džepu svega pet centi. I da sam umesto pet centi doneo pet stotina dolara, moja sudbina u novoj, meni potpuno nepoznatoj zemlji, ne bi bila ništa drukčija. Mladi doseljenik, kao što sam tada bio ja i ne počinje ništa dok ne potroši sav novac koji je poneo sobom. Ja sam doneo pet centi i odmah sam ih potrošio na jedan komad pite od šljiva, što je u stvari bila nazovi pita. U njoj je bilo manje šljiva, a više koštica! A da sam doneo i pet stotina dolara, trebalo bi mi samo malo više vremena da ih utrošim, verovatno na slične stvari, a borba za opstanak koja me je očekivala ostala bi ista. Za mladog doseljenika i nije nesreća da se ovde iskrca bez prebijene pare u džepu; za mladog čoveka uopšte nije nesreća biti bez novaca, ako se odlučio da sam sebi krči put samostalnom životu, pod uslovom da u sebi ima dovoljno snage da savlada sve teškoće sa kojima će se sukobiti.“ „Sa pašnjaka do naučenjaka“ M. Pupin

Oldcolumbiasfield

Dvorane Hamilton i Hartli kampusa Univerziteta Kolumbija, 1907. godina

    Matematiku i teorijsku fiziku Pupin je studirao u Kembridžu, a nakon odbranjene doktorske disertacije  postao je profesor matematičke fizike na Kolumbija univerzitetu. Profesurom se bavio punih 40 godina, radeći istovremeno i kao upravnik Elektrotehničkog instituta, na kome je došao do svojih najvažnijih naučnih otkrića.

Mihajlo Pupin je tokom svog naučnog i eksperimetalnog rada dao značajne zaključke važne za polja višestruke telegrafije, bežične telegrafije i telefonije, potom rentgenologije, a ima i velikih zasluga za razvoj elektrotehnike.

Njegovo najvažnije, najslavnije otkriće su bili Pupinovi kalemovi zbog čega se njemu u čast proces korištenja tih kalemova u telefonskim razgovorima na velikim razdaljinama nazvan pupinizacija.

250px-Pupin_coil

Pupinovi kalemovi

Ovaj patent mu je doneo svetsku slavu i bogatstvo (Telefonska kompanija Bel kupila je pravo korišćenja Pupinovih kalemova 1901, kao i Kompanija Simens i Halske u Nemačkoj, a zahvaljujući njegovim pronalascima u analognoj telefoniji funkcioniše međugradski i međunarodni telefonski saobraćaj.

Pupin je patentirao ukupno 24 pronalaska. Prvi 1894. godine, a poslednji 1923. godine.

Zadužbine Mihajla Pupina

Pupin je 1914. oformio „Fond Pijade Aleksić-Pupin“ pri SANU, u znak zahvalnosti majci Olimpijadi na podršci koju mu je tokom života pružala. Sredstva fonda su se koristila za pomaganje školovanja u staroj Srbiji i Makedoniji, a stipendije su dodeljivane jednom godišnje na praznik Sveti Sava. U znak zahvalnosti još 1930-ih godina jedna ulica u Ohridu dobila je ime Mihajlo Pupin.

Osnovao je poseban „Fond Mihajla Pupina“ od svoje imovine u Kraljevini Jugoslaviji, koji je dodelio „Privredniku“ za školovanje omladine i za nagrade za „vanredne uspehe u poljoprivredi“, kao i Idvoru za nagrađivanje učenika i pomoć crkvenoj opštini.

Zahvaljujući Pupinovim donacijama, Dom u Idvoru je dobio čitaonicu, stipendiralo se školovanje omladine za poljoprivredu i finansirala se elektrifikacija i izgradnja vodovoda u Idvoru.

Osnovao je zadužbinu pri Narodno–istorijsko-umetničkom muzeju u Beogradu. Fondovi  Zadužbine koristili su se za kupovinu srpskih umetničkih dela za muzej i izdavanje publikacija „srpskih starina“. U imovinu Zadužbine, Pupin je uložio milion dinara.

U Americi je 1909. osnovao jednu od najstarijih srpskih iseljeničkih organizacija — Savez zajedničkih Srba – Sloga — koja je imala za cilj okupljanje Srba u dijaspori i pružanje uzajamne pomoći, kao i očuvanje i negovanje etničkih vrednosti i kulturnog nasleđa. Ova organizacija se potom udružila sa još tri druge iseljeničke organizacije u Srpski narodni savez (eng. Serbian national fondation), a Pupin je bio jedan od njenih osnivača i dugogodišnji predsednik (19091926).

Organizovao je i Kolo srpskih sestara, koje su sakupljale pomoć za Srpski crveni krst, a pomagao je i okupljanje dobrovoljaca 1914. godine za ratne operacije u domovini preko srpske patriotske organizacije Srpska narodna odbrana (eng. Serbian National Defense) koju je predvodio i koju je takođe on osnovao. Kasnije je ovu organizaciju tokom Drugog svetskog rata ponovo aktivirao Jovan Dučić sa istim zadatkom. Ličnim sredstvima garantovao je isporuke hrane Srbiji, a bio je i na čelu Komiteta za pomoć žrtvama rata.

Pupin je takođe bio aktivan u osnivanju Srpskog društva za pomoć deci koje je nabavljalo lekove i odeću i nalazilo domove za ratnu siročad.

U znak priznanja i zahvalnosti za njegovu naučnu i rodoljubivu delatnost, u Srbiji ime Mihaila Pupina nose: jedan veliki institut u Beogradu (sa preko 300 istraživača), jedna fabrika iz oblasti elektronike i više škola, kao i ulice u mnogim mestima.

imagespupPočasti-Mihajlo Pupin je bio:

Predsednik Instituta radio inženjera 1917, SAD

Predsednik Američkog instituta inženjera elektrotehnike 19251926.

Predsednik Američkog društva za unapređenje nauke

Predsednik Njujorške akademije nauka

Član Francuske akademije nauka

Član Srpske akademije nauka

Titule

Doktor nauka, Kolumbija Univerzitet (1904)

Počasni doktor nauka, Džons Hopkins Univerzitet (1915)

Doktor nauka Prinston Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Njujork Univerzitet (1924)

Počasni doktor nauka, Mulenberg Koledž (1924)

Doktor inženjerstva, Škola primenjenih nauka (1925)

Doktor nauka, Džordž Vašington Univerzitet (1925)

Doktor nauka Union Koledž (1925)

Počasni doktor nauka, Marijeta Koledž (1926)

Počasni doktor nauka, Univerzitet Kalifornija (1926)

Doktor nauka, Rudžers Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Delaver Univerzitet (1926)

Počasni doktor nauka, Kenjon Koledž (1926)

Doktor nauka, Braun Univerzitet (1927)

Doktor nauka, Ročester Univerzitet (1927)

Počasni doktor nauka, Midlburi Koledž (1928)

Doktor nauka, Univerzitet u Beogradu (1929)

Doktor nauka, Univerzitet u Pragu (1929)

Medalje

Medalja Eliot Kreson instituta Frenklin 1902.

Herbertova nagrada Francuske akademije 1916.

Edisonova medalja američkog instituta inženjera elektrotehnike 1919.

Počasna medalja američkog Radio instituta 1924.

Počasna medalja instituta društvenih nauka 1924.

Nagrada Džordža Vošingtona zapadnog udruženja inženjera 1928.

Beli orao Prvog Reda, Kraljevina Jugoslavija 1929.

Beli lav Prvog Reda, najviše odlikovanje za strance Čehoslovačke Republike 1929.

Medalja Džona Frica četiri američka nacionalna udruženja inženjera elektrotehnike 1931.

 U Beogradu je 1946. godine osnovan Institut Mihajlo Pupin.

Jedan manji krater na Mesecu, u Pupinovu čast, nazvan je njegovim imenom..

Fizičke laboratorije Univerziteta Kolumbija još uvek nose njegovo ime.

800px-Pupin_Hall

Pupinova zgrada na Columbia University.
Foto: Wikipedija

Godine 1927. na Univerzitetu Kolumbija, Njujork sagrađena je zgrada Odseka za fiziku pod imenom Pupinova laboratorija. U ovoj zgradi, još za života Pupina, 1931. godine Harold C. Ureu je otkrio teški vodonik, što je bilo prvo veliko otkriće u Pupinovoj laboratoriji. Tu je otpočela i izgradnja prve nuklearne baterije. Ureu je dobio Nobelovu nagradu 1934. godine. Od velikih imena nauke Pupinovi studenti su bili Miliken, Langmur, Armstrong i Tornbridž. Prva dvojica su dobitnici Nobelove nagrade.

Snimljen je i film o Mihajlu Pupinu prema njegovom autobiografskom delu u saradnji sa Kolumbija Univerzitetom.

Posebno priznanje

U Americi je 1958. godine ustanovljeno odličje “ Medalja Mihajla Pupina“, koja se dodeljuje svake godine za posebne zasluge, za doprinos nacionalnim interesima Amerike. Na listi nosilaca ovog priznanja nalazi se i Edgar Huver (1961) nekadašnji direktor američkog Federalnog istražnog biroa (FBI)

 Svoj životni put Pupin je opisao u delu koje je kod nas objavljeno pod naslovom „Sa pašnjaka do naučenjaka„(eng. From immigrant to inventor). Za  ovo autobiografsko delo dodeljena mu je 1924. godine  „Pulicerova nagrada“.

Reference: Knjiga „Sa pašnjaka do naučenjaka“, wikipedia, rts, e-novine

m.p(OVDE možete čitati knjigu- PDF)

Priredio: Bora*S