KO SI TI…

tamoiovde-logo

NEAUTENTIČAN ŽIVOT II

KO SI TI?

Da li ste nekada čuli za termin „socijalne uloge“? Postavite čoveku pitanje „ko si ti?“ i pratite šta se dešava. Dobićete svakako različite odgovore: ja sam radnik, student, domaćica, sportista, umetnik, roker, profesor, itd. Iako različiti, svi ovi odgovori imaju jednu sličnost u sebi: odnose se na nešto u spoljašnjosti, a to “nešto” su upravo socijalne uloge. Uloga se u ovom slučaju definiše kao skup povezanih ponašanja, stavova, uverenja i normi koje su utvrđene u jedinstven obrazac socijalnog funkcionisanja.

Socijalne uloge su prvenstveno proizvod podele rada u društvu, gde se od osoba koje čine jednu zajednicu očekuje da preuzmu deo kolektivnog „posla“ na sebe. Kada preuzmu određeni deo posla, ljudi preuzimaju skup obrazaca ponašanja i normi vezanih za taj posao. U suprotnom, došlo bi do haosa, jer ljudi ne bi znali šta tačno da rade i kako treba da funkcionišu u društvu, gde je njihovo mesto u istom i šta se od njih očekuje. Uloga se ne odnosi samo na zanimanje osobe – neko može da kaže kako je „sin toga i toga“ ili „intelektualac“ ili bilo šta drugo.

Dakle, uloge služe kako bi osoba definisala sebe u očima ostalih pripadnika zajednice, gde će oni, znajući koju socijalnu ulogu osoba ima, imati određena očekivanja od nje. Čitalac sada može pitati „ali, zašto termin „uloga“, zar to nije termin vezan za dramsku umetnost ili te stvari?“ Jednostavno rečeno: zato što je socijalna uloga vrlo slična sa pozorišnom ulogom – postoji scenario koji je vezan za tu ulogu, postoji kontekst gde se ta uloga odigrava (npr. fakultet je „pozorište“ gde ljudi igraju ulogu „student“) i postoji publika kojoj se ta celokupna predstava prikazuje. I naravno, ljudi moraju naučiti kako da se ponašaju u toj ulozi (niko ne zna kako je to biti „profesor“ od kad se rodi) kako bi je uspešno odigrali. Da, upravo smo rekli da ljudi u stvari glume i u stvarnim životima, iako toga možda nisu svesni.

Uloge su često nužne, jer je ljudima potrebno da imaju neku fiksnu predstavu o osobi sa kojom komuniciraju, moraju je nekako definisati i staviti u neku kategoriju. U isto vreme, često postoji potreba i da čovek sam sebi “objasni” ko je i da ubedi sebe u to šta je i zašto treba nešto da radi (“Ja sam moderna osoba, znači treba da izlazim na moderna mesta i pijem moderna pića”).

Najlakši načina da se to uradi je da se jednostavno preuzme neka uloga i kroz nju se definiše. Socijalne uloge tako pružaju osećaj sigurnosti i omogućavaju čoveku da kategoriše svet oko sebe kako bi bio što manje zbunjujući, što su jedne od najjačih potreba čoveka.

Vratimo se sada na pitanje sa početka. Kada dobijete odgovor “ja sam socijalna uloga koju igram (npr. student)”, postavite sledeće pitanje: da li si to stvarno ti? Da li je to ono što opisuje tvoje celokupno biće, sa svim željama, potrebama, mislima, uverenjima i ponašanjem? Naravno da nije.

Ko si onda ti izvan te uloge i da li ti postojiš izvan nje? Što se nas tiče, problem je očigledan: definicija sebe kroz socijalnu ulogu je nepotpuna i neadekvatna. Čovek je mnogo šire biće, sa mnogo više dimenzija, dok su uloge preuske kategorije da bi se čitava veličanstvenost bića njima opisala, i kao što smo rekli, služe da bi se neka „predstava“ uspešno odigrala.

Možemo ovde napraviti analogiju sa stopalom i cipelom. Da li ste ikada pokušavali da obujete cipelu za par broja manju od vašeg stopala? Ako jeste, prvo što primećujete je to da nećete uspeti da ugurate nogu u cipelu koliko god da pokušavate. Drugo, noga će vas boleti, a što više pokušavate, sve će vas više boleti.

Jedini način da ugurate nogu u cipelu bio bi da hirurški odstranite neke delove noge. To je upravo ono što se svakodnevno dešava sa psihom čoveka – konstantno i nasilno uguravanje čitavog bića u jednodimenzionalne kategorije kao što su socijalne uloge.

Socijalne uloge su proizvod kolektivnog konsenzusa, proizvod društva, što znači da uvek važe za grupu ljudi i ti ljudi su po nečemu slični. Ne postoji jedan konobar, niti jedan pravnik. Kategorija (uloga) “konobar” ili “student” ne može postojati kao kategorija osim ako više ljudi ne ulazi u istu. Pozorišna uloga nije napravljena za jednog glumca, već nju može igrati više ljudi – Džejms Bond je uloga, a ljudi koji ga glume u filmovima je mnogo.

Znači, to što ste konobar vas ne čini posebnim – bitna je osoba iza te uloge. Ako sam ja konobar, a i ti si konobar, po čemu se razlikujemo? Razlikujemo se upravo po onome što je izvan kategorije “konobar” i to je poenta cele priče – tako jedino možemo da se istinski upoznajemo. Naše pravo biće je uvek izvan socijalne uloge, a ne unutar nje.

Međutim, imamo problem da se ljudi uglavnom definišu po onome po čemu su slični ostalima (a to su uloge), a ne ono po čemu su jedinstveni. To je, priznaćete, besmisleno, jer ta informacija ne govori ništa drugo o osobi osim da pripada određenoj grupi ljudi, koji prate sličan šablon funkcionisanja. Isto tako je besmisleno da tvrdimo kako smo mi uloga koju igramo i ne shvatamo da postoji i „glumac“ iza nje. Zamislite da Al Paćino ide okolo i priča kako je on stvarno Toni Montana, vođa kriminalne bande, uloga koju je igrao u filmu „Skarfejs“.

Uloge su kao kaputi – mi ih oblačimo i oni nam služe za nešto. To je ono što vidimo spolja, ali složićete se da čovek nije svoj kaput. Ispod kaputa svi smo mi posebni i jedinstveni ljudi. Ono što se često dešava je to, da se nažalost, ljudi identifikuju sa svojim kaputima-ulogama, pokrivajući i potiskujući svoju jedinstvenost i suštinu duboko ispod.

Sada počinjemo da uviđamo zašto se dosta ljudi oseća prazno i oseća da ne poznaje sebe. Ljudi ne samo što sebe prikazuju kroz uloge koje igraju, već često ubeđuju sebe da je to sve što oni jesu. Problem je što čovek, identifikujući se sa površinskom ulogom toliko dugo, na kraju zaboravi ko je on stvarno. Setite se, ne možete obuvati cipelu za par broja manju bez posledica.

Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master


 

HAJDEGEROVO BIĆE I VREME…

tamoiovde-logo

Biće i vreme je projekat koji je Hajdeger započeo sa idejom da osnaži ontologiju. Dakle, hteo da pokrene pitanje o biću, za koje se smatralo da je zapostavljeno. Nažalost, Biće i vreme Hajdeger nije stigao da završi.

heidegger-cropSvakako, mnogo pitanja je otvoreno i u onome što je zvanično publikovano. Hajdeger određuje smisao bića kroz bavljenje ontologijom. (Ontologija je nauka o bivstvujućem kao bivstvujućem, tj. nauka o biću svega postojećeg). 

Biće je u osnovi svega kada govorimo o bilo čemu za šta tvrdimo da postoji. Onda je ispitivanje smisla bića jedan fundamentalni korak u ispitivanju stvarnosti.

Jedino čovek može postaviti pitanje o smislu bića.

Kada govorimo o suštini ma koje stvari, onda govorimo o načinu njenog postojanja. Mora se napraviti i bitna razlika- predmeti postoje na jedan način, a čovek na drugi način. Dakle, moramo napraviti ovu bitnu ontološku razliku kad govorimo o postojanju. Da bismo razumeli pitanje o smislu bića uopšte (Sein), moramo najpre ispitati smisao ljudskog bića (Da-Sein) ili tubivstvovanje.

Osnovne oblike ljudske egzistencije Hajdeger naziva egzistencijalima. Egzistencijale čine biće u svetu, osećanje, govor, razumevanje, fakticitet i briga. Reč fakticitet možemo najpribližnije odrediti rečima – svakodnevni život. Mada, daleko od toga da su stvari tako jednostavne za objašnjenje. U svakom slučaju Hajdeger je izraze Dasein i Existenz vezao isključivo za čoveka i ujedno ih je međusobno tesno vezao, ali ne i u potpunosti poistovetio.

digne-meller-marcovicz-the-philosopher-martin-heidegger

           Bit tubivstvovanja je u njegovoj egzistenciji

       Das Wesen des Daseins liegt in seiner Existenz

Dakle, Tubivstvovanje je u Sein und Zeit-u naziv za ono bivstvujuće koje smo mi sami a obično ga nazivamo čovekom (der Mensch). Jedna od bivstvovnih određenosti tubivstvovanja jeste razumevanje bivstvovanja.

Šta će biti s čovekom? Kako otkriti smisao prave tj. autentične egzistencije?

Uobičajeno je da se čovek ophodi u svakodnevnici takoda je zapravo svako od nas jedna anonimna osoba, prosečna, čak i nesvesna svog propadanja u svetu koji nas okružuje. Ali zašto čovek pada u to neautentično bivstovanje? Najpre zato što beži od odgovornosti prema sebi, onda zato što i nije spreman za slobodu, a samim tim i za najizvesniju stvar, a to je smrt.

Najbanalnije rečeno, čovek neće da prihvati svoju autentičnost jer se plaši smrti. Ako hoćemo da autentično bivstvujemo, onda moramo prihvatiti smrt kao nešto što je najličnije, najdublje, najvlastitije. Ako je ona baš to što je navedeno, onda je ona u osnovi ljudskog određenja. Zato će Hajdeger reći da je čovek biće koje bivstvuje ka smrti, ili koje je okrenuto smrti.

143Tek kada smo uočili smrt kao mogućnost mi smo se osvestili da smo slobodna konačna bića koja egzistiraju u vremenu. Kroz vreme čovek razume sopstveno bivstvovanje.

Napomena: Nastavak ovih ‘filozofskih skica’ je napravljen na osnovu iščitavanja zagrebačkog izdanja Hajdegerove knjige Bitak i vreme. Svrha ovog teksta nije da razumete Hajdegera, za to je potreban daleko veći napor, ali neka ovo bude samo putokaz za obraćanje pažnje na neke pojmove koje Hajdeger koristi, a važni su za razumevanje Bića i vremena kako je knjiga prevedna kod nas.

Ontologija ne proučava neko posebno područje bivstvujućeg ni opšta svojstva svega bivstvujućeg. Njen predmet je bivstvovanje bivstvujućeg. Ona razgraničava bivstvovanje (das Sein) od bivstvujućeg ( das Seiende). Ona otkriva smisao bivstovanja. Hajdeger analizira bivstvovanje u svetu (das In-der-Welt-sein) kao osnovnu odliku tubivstvovanja i otkriva brigu (die Sorge) kao bivstvovanje tubivstvovanja.

U analitici tubivstvovanja Hajdeger zasniva pojam autentičnosti preko pojma uvek-mojosti (Jemeingkeit) koji je jedan od najspecifičnije njegovih pojmova. Kako Hajdeger uvodi ovaj pojam? Tako što piše da smo bivstvujuće, čija je analiza zadatak, uvek mi sami. Bivstvovanje toga bivstvujućeg je uvek moje. U bivstvovanju tog bivstvujućeg odnosi se ovo samo prema svom bivstvovanju. Kao bivstvujuće tog bivstvovanja ono je prepušteno svom vlastitom bivstvovanju. Bivstvovanje o kojem se tom bivstvujućem radi u njegovom bivstvovanju jeste uvek moje. Oslovljavanje tubivstvovanja mora prema karakteru uvek mojosti tog bivstvujućeg uvek suiskazati ličnu zamenicu: Ja jesam, ti jesi.

Znači li ova teza da je tubivstvovanje uvek samo moje, a nikada tvoje ili njegovo ili njihovo? Znači li to da Hajdeger zastupa radikalni subjektivizam tj. solipsizam?

To može biti u prvi mah utisak. Međutim, Hajdeger kaže da se o tubivstvovanju i to upravo u skladu sa njegovim karakterom uvek mojostimora suizreći lična zamenica, te kao primer navodi dve takve zamenice: ja i ti. Ne znači li to da tubivstvovanje može biti ne samo moje, nego i tvoje? Nabrajajući lične zamenice Hajdeger je stao kod ti. Ali ako prihvatimo da tubivstvovanje može biti moje i tvoje onda može biti i naše. Ključno je shvatiti da je tubivstvovanje uvek bivstvujuće koje sam uvek ja sam.Bivstvovanje je uvek moje.

heideggerUvek mojost tubivstvovanja prema ovome znači da je tubivstvovanje uvek neko ja.

Prva čovekova neposredna suština je u tome što bivstvuje u svetu. Ali svet nije u ovom izrazu neka spoljnja priroda nezavisna od čoveka, nego konstitutivni moment čovekove fundamentalne strukture.

Tri su načina da se bude ono Tu. To su tri konstitutivna načina u-bivstvovanja (U-bivstvovanje Hajdeger principijelno razlikuje od bivstvovanja – u! Određenje koje karakteriše ovo drugo bivstvovanje jeste u stvari da je to bivstvujuće koje ne bivstvuje na način tubivstvovanja.)

Ta tri načina su: nastrojenost, razumevanje i govor. Nastrojenost i razumevanje jednako su izvorno određeni govorom.

U jednom delu Hajdeger analizira tri modusa neautentičnog u-bivstvovanja:govorkanje, znatiželju i dvosmislenost.

Nikad nije dat neki izolovani ja bez drugih. Svet nije nikad samo moj nego ga uvek delim sa drugima. Svet tubivstvovnja je su-svet. U –bivstvovanje je su –bivstvovanje s drugima. Unutarsvetsko bivstvovanje po sebi je su – tubivstvovanje.

Briga i smrt

Put od bivstvovanja u svetu do brige vodi preko teskobe koju Hajdeger shvata kao temeljnu nastrojenost i kao odlikovanu razotkrivenost tubivstvovanja. Osnova je to da je briga kao bivstvovanje tubivstvovanja fundamentalniji pojam od teskobe.

Hajdegerova briga nikako nije psihološko stanje nego jedna egzistencijalno-ontološka struktura. Tu strukturu on izražava rečima: Biti –već –ispred-sebe-u-svetu kao bivstvovanje-pri (unutarsvetski susrećućem bivstvujućem).

heidegger1Put od BRIGE do VREMENITOSTI vodi preko SMRTI. Čovek nije samo bivstvovanje u svetu i briga nego i bivstvovanje ka smrti. Svakodnevno bivstvovanje ka smrti predstavlja stalno bežanje pred njom. Ovo svakodnevno PROPADAJUĆE IZMICANJE pred smrću ujedno je neautentično bivstvovanje ka smrti. Ali neautentičnost ima za temelj moguću autentičnost. Neautentičnost označava jedan način bivstvovanja u koji se tubivstvonje može pomeriti.

Autentično bivstvovanje ka smrti takođe je jedna egzistencijalna  mogućnost tubivstvovanja. Autentično bivstvovanje ka smrti je bivstvovnje ka smrti kao mogućnosti autentične egzistencije. Pravo shvaćena smrt je čovekova najvlastitija neprenosna nesavladiva izvesna i neodređena mogućnost.

Autentično bivstvovanje ka smrti znači preuzimanje te mogućnosti, ono je strastvena sloboda KA SMRTI. To je odlučnost ka smrti! Da li će neki čovek bivstvovati autentično ili neautentično zavisi od njegovih ličnih napora i odluka.

Izvor: zabaviste

________________________________________________________________________________

EGZOTIČNA TAJNA MAKEDONIJE…

TAMOiOVDE___________________________________________________________________________________________

Proces otvaranja se odvija dvosmerno – svet je krenuo prema Jurucima i oni su krenuli prema svetu. Da li će Juruci uspeti da zadrže autentičnost i ne izgube tako dugo čuvano nasleđe?

images-2012-06-egzoticna_tanja_makedonije_aps_247573731

Foto: Robert Jankuloski

Soba je mala kao kutija, sa bleštavo belim zidovima, a belinu još više naglašava sunce koje ulazi kroz uzani četvrtast prozor postavljen visoko pri plafonu. Kroz taj prozorčić se vidi da je zid kuće debeo skoro pola metra. Zidovi nisu omalterisani, već samo okrečeni. U sobici nema niti jednog komada nameštaja. Jedino šarene prostirke na podu, kao vrišteći odgovor belini i praznini prostora.

Osećam se kao Alisa u zemlji čuda, glavom skoro dodirujem plafon, uprkos mojoj neimpozantnoj visini. Dva muškarca koja su sa mnom u sobi moraju da sagnu glavu. Svi smo bosi, cipele smo skinuli još pre drvenih stepenica koje vode u ovu belu sobu.
Naposletku svi sedamo na pod, a vrata se otvaraju i propuštaju ženu koja ne govori, već se stidljivo osmehuje i, pokorno klimajući glavom, odgovara muškarcu koji joj se obraća na turskom jeziku. Ona je mlada, odevena u jarkoplavu filcanu haljinu posutu narandžastim i roze ružama, ispod koje nosi, čini se, još dosta odeće. Izviruju debele pantalone i šarene pletene čarape. Njene ruke su crvene i grube, i njima mi pažljivo daje, jedan za drugim, čudesne predmete. U maloj beloj prostoriji dešava se eksplozija boja. Žena nam pokazuje delove odeće predivno izvezene svilenim koncem i srmom, tkane vunene kecelje, marame od šarene svile sa resama, nakit ispleten od raznobojnih perlica…

Pijemo jaku crnu kafu, uz slatku alvu. Pitam je kako provodi dane, a ona kaže da sprema hranu – mađun, kuskus, tatlije. Ili gleda televiziju. Muškarac koji prevodi naš razgovor kaže da oni svi gledaju turske kanale, jer ne razumeju makedonski jezik. Pitam zašto ga nije naučila, a ona samo sleže ramenima. Odgovara stidljivo i spuštene glave, a povremeno me ispod bele marame zablesne pogled njenih plavih očiju i njen osmeh. Osećam, da nije muškaraca u sobi, ona bi mi se otvorila kao sestri i sprorazumele bismo se, makar i jezikom pantomime…

Nikad neću zaboraviti prvi susret sa ženama Juruka u selu Alikoč kod Radoviša, u istočnoj Makedoniji. Tu njihovu prijateljsku radoznalost ispod skrivenih pogleda i bleštavu lepotu stvorenu njihovim veštim rukama, u toj i sličnim malim belim sobicama. Zelene, ružičaste, narandžaste, crvene, tirkiznoplave, egzotične, pažljivo izrađene vezove i tkanice, koji kao da u sebi nose vetrove nekih drugih prostora.

Većina žena u juručkim selima govori samo turski, ne pojavljuje se pred strancima i ne razgovara sa njima. Posebno ne sa muškarcima. Sećam se da mi je pri jednoj poseti drugom selu u okolini Radoviša – Kođaliji, prišla jedna od njih, koja je to sebi verovatno mogla da dozvoli zbog svoje starosti. Sa osmehom me je uhvatila za ruke, nešto rekla na svom jeziku i napravila neke čudne pokrete na mom licu. „Blagoslovila te je”, objasnio mi je Ali, naš vodič kroz juručka sela.

Bilo je to čudesno otkriće planinskih sela kroz čije male, prašnjave ulice proleću jata dece u šarenoj odeći. Kao da nisam u svojoj zemlji, već u nekoj drugoj, za mene egzotičnoj, Nepalu ili na Andima, ako je uopšte takvo poređenje moguće. Čak i u samoj Makedoniji se o Jurucima malo zna. Mnogi nisu nikada ni čuli za njih i ne znaju da oni čine deo etničke raznovrsnosti zemlje. Ipak, ovaj deo makedonskog kulturnog mozaika polako stiče popularnost, i na domaćem i na međunarodnom planu. Možda najveća zasluga za to pripada etnologu u Muzeju Makedonije, magistru Elizabeti Koneskoj, koja više godina istražuje ovu tursku etničku grupu. A verovatno će tome pridoneti i jedan novi film, koji je izazvao veliku pažnju na poslednjem Berlinskom filmskom festivalu – „Žena koja je obrisala svoje suze”, u kome glumica Labina Mitevska (pre snimanja je živela nekoliko nedelja u ovim selima) igra mladu ženu iz plemena Juruka.
Svakako, najplastičnije su prenele život Juruka fotografije Roberta Jankuloskog, koje su pre nekoliko godina izazvale pravu senzaciju na nekoliko izložbi u Makedoniji i inostranstvu, kao i dokumentarni film „Adak” mr Koneske, koji je izazvao ogromnu pažnju na više filmskih festivala i etnoloških skupova u Evropi – bio je više puta prikazivan u Beogradu, Bukureštu, Izmiru, Istanbulu, Ljubljani, Parizu, Trstu, Zagrebu… Film prikazuje običaj nazvan adak, što u prevodu znači „zavet pred Svevišnjim”, koji se daje pri rađanju deteta, kao zahvalnost za sina, za zdravlje deteta i slično. U stvari, film prikazuje svadbu sasvim male devojčice koja je davanjem zaveta obećana kao nevesta.

Elizabeta Koneska je provela mnogo vremena među Jurucima, istražujući njihovu kulturu, običaje, način življenja. „Moje znanje turskog jezika je bilo veoma značajno u uspostavljanju komunikacije, posebno sa ženama u juručkim selima. To, kao i činjenica što sam i sama žena, pomoglo je da steknem njihovo poverenje. Imala sam retku priliku da kao neko ko je za njih tuđinac, zajedno sa fotografom Robertom Jankuloskim, prisustvujem njihovim običajima i da zavirim u njihov skriveni svet, koji je očaravajuć za svakoga, a posebno za jednog etnologa”, kaže Koneska.
AUTOR: Marijana Ivanova
Izvor:nationalgeographic.rs

_____________________________________________________________________________________________________