GDE JE PRAVI IZVOR ZADOVOLJSTVA…

tamoiovde-logo

Pronađi svoju suštinu

Da li ste se nekad zapitali, šta bi se desilo kada ne bi bilo noći – kada bi večni dan stalno vladao, kada sunce ne bi zalazilo? Kako bi život izgledao i da li bi uopšte bi moguć?

feljton-vladimir-300x203Zemlja bi verovatno morala stajati u jednom fiksiranom, statičnom položaju, ne mrdajući se ni za centimetar. Sve bi stajalo u mestu. Pored toga što život možda ne bi uopšte bio moguć jer bi večna izloženost sunčevoj svetlosti zagrejala planetu do usijanja, sve bi uvek bilo isto, da ne kažemo dosadno.

Život bi postao jedna dosadna, učmala, statična stvar. Isto tako, čak i kada bi život bio moguć, kako bismo znali šta je dan, tj. kako bismo znali da je dan “dan” ako nema noći? Očigledno je da bez noći ne samo što ne bismo znali šta je dan, već bi egzistencija bila nemoguća. Nužno je da noć postoji da bi se održala ravnoteža, a održavanje te ravnoteže je nužna kako bi se i sam život održao.

Kako god gledali na stvari, koliko god nam se više sviđao dan (ili noć), oboje imaju svoje “kvalitete” i karakteristike koje ih čine korisnim za održanje života. Dakle, jasno nam je da nema dana bez noći i nema noći bez dana, kako god mi na to gledali i kakav god mi stav zauzeli.

Uzmimo još jedan primer. Zamislite da postoji samo jedna boja, npr. bela. Zamislimo da je sve obojeno jednom bojom – belom. Zemlja je bela, nebo je belo, svi predmeti su beli, sva bića su bela. Tako nešto je naravno, skoro nemoguće, ali zamislimo situaciju na trenutak, ako se uopšte može zamisliti. Svet koji bi ovako izgledao bio bi nemoguć za život. Ne možemo ni početi sa nabrajanjem teškoća koje bi zadesile ovaj nesrećni svet.

Prva i najvažnija stvar koja bi uticala na disfunkcionalnost je to što se ništa ne bi videlo, jer se ništa ne bi razlikovalo jedno od drugog. Tako, niko ništa smisleno ne bi mogao da uradi. Međutim, dodajmo još jednu boju u ovaj svet i voila – već ćemo u velikoj meri poboljšati funkcionalnost. Dodajmo još par boja i rešićemo problem skoro u potpunosti. Funkcionalnost ćemo maksimizirati kada imamo čitav spektar boja, u koji je uključena i crna. Opet da napomenemo kako bi, ako bi ikakva funkcionalnost bila moguća, taj svet bio ultra-dosadan jer bi sve bilo isto i jednolično. I opet, ako nemamo crnu ili ostale boje, nećemo ni znati šta je belo.

Dakle, vidimo da je jednobojnost i jednoličnost ustvari nešto što nije dobro i što ne doprinosi optimalnom životu. Vidimo da je belo bez crnog u stvari praznina i ništa i da je život obojen jednom bojom nemoguć.
Šta želimo ovim primerima da kažemo? Ako to već nije potpuno očigledno, onda da razjasnimo: ako pokušavamo naš život da učinimo statičnim i jednoličnim, ako se trudimo da se uvek osećamo isto i ako pokušavamo da druge ljude “ubedimo” da i oni treba tako da se osećaju, upašćemo u dubok paradoks i učinićemo naše živote još gorim.

Ako se nerviramo zato što ljudi nemaju isto mišljenje kao mi, ako se ne slažu sa nama u ovome ili onome, bićemo nesrećni. Ako nas pogađa to što smo različiti od drugih, ako nam smeta to što su neki različiti od nas, bićemo nesrećni. Ako smo nesrećni zato što smo nesrećni, bićemo još nesrećniji.

Život je jedna konstantna promena i fluidnost, život je raznovrsnost, a ne jednoličnost. Pokušavajući da ga zaustavimo i usmerimo u nekom pravcu koji uključuje neki komfor, statičnost i “dosadu”, najčešće ćemo još više propatiti u procesu. Trudeći se da se na silu osećamo dobro i da budemo “pozitivni” samo ćemo se još više udaljiti od čitave priče i upasti u još veću depresiju jer ćemo morati da se foliramo. Foliranje je za većinu ljudi naporno, te im troši i psihičku i fizičku energiju.

“Loše” emocije su, kao što smo već jednom rekli, nužan pratilac i prirodno je da ih imamo. Bez njih, ne bismo znali šta su “dobre” emocije i ne bismo ih cenili. Ne treba se, naravno, neko ko je stalno u pozitivnom afektu sada truditi na silu da se oseća loše kako bi cenio svoje emocije. Sve što je na silu je loše za biće – samo treba pustiti prirodu da radi svoje. Ukoliko se trudimo da na silu promenimo neke ljude oko nas, proces najverovatnije neće uspeti kako treba, a doći će do patnje i sa naše, a i sa strane osobe koju pokušavamo da promenimo.

Prestanimo sa pokušajima da pretvorimo svet u nešto što nama odgovara i obojimo ga jednom bojom, bila to bela ili crna (ili roze, kako neki kažu “gledaj svet kroz roze naočare). To je potpuno neprirodna situacija i neće nas dovesti nigde. Ako nekako i uspemo, pretvorićemo svet u jedno dosadno i mrtvo mesto, bez daha života u sebi i bez ikakve radosti u njemu.

Takođe, na svet i na sebe se ne može gledati sa površine. Površnost je jedna od najgorih stvari koja pogađa današnji svet. Zamislimo da pokušavamo saznati šta živi u dubinama okeana tako što ćemo se truditi da sa površine vode, iz nekog čamca, pogledamo i zagledamo se u dubinu od 3.000 m. Ne možemo ni znati da nešto živi u okeanu ako ne znamo šta je okean, a ne možemo znati šta je okean ako ga ne vidimo i ne zaplivamo u njemu (ili nam neko ko je to uradio ne kaže). Tako, ne možemo živeti život i znati šta je život ako sve gledamo sa površine. Ne možemo znati kako živeti život i kako u stvari dostići neke prave dubine, ako plutamo po površini.

Bavljenje sitnicama i sitničarenjem u životu, bavljenje ogovaranjem i tračarenjem, šta je ko rekao i ko šta nosi, ko je gde bio i šta radio, neće nam pomoći da živimo kvalitetnije. Čak štaviše, odvratiće nas od pravog života, pravih vrednosti i izgubićemo kompas.
Površnost u ličnom domenu će nas baciti i ostaviti na ostrvu samoće i nesreće, jer ćemo propustiti “okeanske lepote” koje se nalaze u dubini.

Kada govorimo u terminima kojima smo govorili u prošlim člancima, bavljenje egom i život po principima površnog ega (fokusiranje na sopstveni ego i odbrana od drugih ega) nam može doneti samo nevolje. Ako smo stalno na oprezu da nam neko ne “povredi” ego i ako se trudimo da drugima povredimo ego, da im “vratimo” to će nas iscrpeti, a nećemo postići apsolutno ništa. Nećemo biti jači kao ličnosti, jer će ego koji je učauren u takvom zatvoru od mehanizama odbrane, propasti i biti još slabiji. Sigurno je i da nećemo imati nikakve koristi od svega toga, jer će i drugi ljudi nastaviti da brane svoje ego-e čak i više nego pre nego što su im povređeni. To će dovesti do krajnjeg nepoverenja, paranoje i opterećenosti kod ljudi (što je posebno očigledno u današnje vreme), te će učiniti situaciju u međuljudskim odnosima još gorom. Videli smo da je ego jedna iluzorna, krhka i odbrambena struktura, koja služi da nas odvrati od naše suštine.

Zašto bismo trošili vreme, energiju i resurse pokušavajući da održimo takvu strukturu u životu? Zašto je ne bismo ignorisali i prestali se baviti njome, a u najboljem slučaju, oslobodili se njenih okova? To je težak zadatak jer smo mi naviknuti na naš ego kao na kuću u kojoj živimo u kojoj se osećamo sigurno, bez obzira koliko duva promaja kroz polupane prozore i koliko krov prokišnjava. Ali taj zadatak je ono što bismo trebali prvo da krenemo da obavljamo ukoliko želimo kvaliteniji život.

Odbacivanje površinske strukture je nekad nemoguće u potpunosti, jer nam je ona potrebna za bazično funkcionisanje. Međutim, ukoliko samo shvatimo kakva je to struktura i ako je koristimo samo kao alat koji je nekad nužan, ne odvajajući preveliku količinu resursa za nju, onda ćemo biti na dobrom putu. Ukoliko samo shvatimo da postoji jedna veličanstvena dubina, koja krije mnoga blaga i lepote, u svima nama, da postoji ta kreativna i kosmička iskra koja čeka da se zapali i ukoliko krenemo u aktivno traganje za onime što stvarno jesmo, onda će se već put sam ukazati. Onda će nestati svi problemi i brige koje nas opsedaju. Nestaće jer se mi njima više ne bavimo i ne pridajemo im značaj.

Jedan stari monah je rekao: „Problem je problem samo ako ga ja tako nazovem“.
Dakle, sve je u načinu konstruisanja i definisanja sveta oko sebe i u načinu života.

Konstantno stimulisanje iz spoljašnjosti nas neće dovesti do osećanja potpunog zadovoljstva životom. Teško nama ako cenimo kvalitet života po tome koliko novca imamo, gde smo putovali, sa kim smo bili u vezi i koliko smo partnera promenili, koliko možemo da popijemo i pojedemo, koliko stanova imamo i koliko imamo lajkova i prijatelja na fejsbuku.

U ljudskoj je prirodi da traži prijatnost i zadovoljstvo, ali ako nam se zadovoljstvo u životu svede na ove stvari kao primarne izvore prijatnosti, onda smo u veoma teškoj situaciji. Površinsko zadovoljstvo kao što su neka od ovih je kratko, slabog intenziteta i mora se stalno obnavljati, a “doza” povećavati kako bi se održao isti nivo prijatnosti.

Tipičan primer za ovo su zadovoljstva koja može da proizvede novac. Imajući određenu sumu mi osećamo zadovoljstvo, ali se vremenom naviknemo na tu sumu i postane nam “normalna” stvar. Onda nam treba veća suma i tako dalje. Kada kupimo nova kola ona su nam interesantna i dobra jedno vreme, da bi kasnije “potrošili” to zadovoljstvo i morali kupiti nova, bolja, “besnija” kola. Nije nam dovoljno da dobijemo pohvalu za odelo od jednog prijatelja, nego se moramo “pokazati” gomili ljudi i svi nas moraju pohvaliti kako smo se lepo obukli. Ovo je, kao što i sami primećujete, svojevrstan oblik narkomanije i ne vodi nigde osim u propast.

Čitalac se sada pita: pa dobro, šta onda da radim? Gde je pravi izvor zadovoljstva? Odgovor je jednostavan i očigledan: pravo i istinsko zadovoljstvo je u dubini našeg bića. Potražimo unutar sebe, potražimo svoju suštinu i ono što jesmo. Odbacimo površinske okove i oslobodimo se plitkih struktura uma. Pogledajmo u daljinu: gde je lepota planina, tamnih šuma, zalazak sunca…

Sve je to tu, sva ta lepota. Sve je to univerzum, isto kao što je i čovek deo univerzuma. On nije odvojen od svega toga, nije neki pasivni posmatrač koji je tu slučajno upao iz neke druge dimenzije. Postoji mnogo više stvari na ovom svetu koje možemo raditi umesto što pričamo i bavimo se tuđim životima. Postoji mnogo više stvari koje su lepše od nečega što možemo kupiti za novac.

Da li ste nekad pogledali kamen na plaži ili neku stenu? Šta će nam više od oblaka i sunca? Živite život jureći za tuđim pohvalama i materijalnim stvarima, pokušavajte iskontrolisati i predvideti svaki aspekt svojih i tuđih života, terajte sebe da volite ili ne volite to i to samo zato što neko drugi to voli ili ne voli i bićete zarobljeni unutar svojih patnji, a i drugi će patiti pored vas.

Živite život spontano i van granica tuđeg mišljenja i sopstvenih zabluda, ne jureći za stvarima koje vam ne trebaju, živite kreativno i cenite kreativnost oko sebe, bavite se sopstvenom spoznajom – i bićete slobodni.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master

Feljton: Neautentičan život

prethodni članak

_________________________________________________________________________________________

BEG OD SEBE…

tamoiovde-logoNeautentičan život

Do sada je bilo dosta reči o kolektivizmu i međuzavisnosti od drugih. Zašto dolazi do prihvatanja ovakvog načina funkcionisanja?

ilustracija21-300x235Jedan deo odgovora se može naći i u sledećem: ljudi se često okružuju drugim ljudima kako bi se odbranili od samih sebe, jer se plaše svoje suštine. Drugi ljudi, u ovom slučaju, mogu služiti kao sredstvo kojime odvlačimo pažnju sami sebi od prave introspekcije, a koja bi možda dovela do saznanja o tome da je naš život neautentičan.

Kada ste u društvu vi vrlo retko, ako uopšte, razmišljate o tome koja je vaša uloga u unverzumu i zašto postojite, a još manje o tome da li je vaša egzistencija autentična.

Kao što smo videli, usled osećanja bazične nesigurnosti i straha, formira se ego koji introjektuje druge ljude u sebe – oni (njihova ponašanja, stavovi i uverenja) postaju funkcionalni deo našeg ega. Videli smo da se ličnost, onakva kakvu možemo videti kod odraslog, civilizovanog čoveka, formira kroz seriju interakcije sa drugim ličnostima iz bliže socijalne sredine. Tako ličnost postaje zavisna od drugih ljudi kao fizičkih entiteta. Isto tako, oni u tom procesu postaju deo mentalne unutrašnjosti, postaju dakle i psihički entiteti, stubovi oslonca ega.

Proces socijalizacije i konstantno funkcionisanje unutar konteksta zahtevne socijalne sredine dovodi do eksternalizacije unutrašnjeg sveta (gde ono što sam “ja” zavisi od mišljenja drugih) i bavljenjem spoljašnjošću, površnim stvarima i kolektivnim socijalnim konstruktima. Ovo je, kao što smo pokazali, deo mehanizma odbrane.

Ovaj fenomen možemo nazvati „građenje eksternog oklopa“, jer drugi ljudi ovde služe kao eksterna sredstva odbrane ega od suštine, za razliku od internih sredstava o kojima smo prethodno govorili. Kada govorimo o potrebama koje stoje u osnovi intenzivnih i stalnih interakcija sa ljudima (ostalim egoima), jedna od njih je i potreba za katarzom, tj. emocionalnim pražnjenjem. Drugi ljudi (npr. prijatelji), pored pružanja pozitivne validacije, opravdavanja sopstvene egzistencije i pružanja osećaja sigurnosti, često služe i za projektovanje sopstvenih tenzija u smislu odbrane od vlastitih “loših” emocija, gde se interakcija sastoji od serije katarktičkih momenata.

Kada se nađu sa prijateljima ljudi često pričaju o događajima iz sopstvenog života, o osećanjima i trenutnom psihičkom stanju, žale se na probleme, itd. Ova interakcija je naizmenična, gde prvo jedan prijatelj sluša drugog, onda se uloge okreću i tako dok se oboje ne isprazne u meri prihvatljivoj za obe osobe. Koja je inače svrha “čuti” se sa prijateljem svakoga dana? U čiju korist ide to što ćemo nekoj osobi kroz razgovor predstaviti svoj svakodnevni život i probleme? Šta konkretno imamo od toga? Kako se osećamo posle razgovora i viđanja sa prijateljima? Koliko često se desi da posle viđanja sa prijateljima naučite nešto novo – osim o dešavanjima u njihovim i životima ljudi sa kojima oni imaju kontakt?

Razmislite od čega se sastoji vaša interakcija i shvatićete o čemu govorimo. Sve to nije ništa loše samo po sebi i ako se dešava i određenoj meri, ali ako se ponavlja iz dana u dan i ako se slobodno vreme svodi samo na to, to je onda razlog za zabrinutost. Ovoga moramo biti svesni i ne smemo dozvoliti egu da potpuno preuzme kontrolu nad našim odnosima. Ovde ponovo imamo pokušaj odbrane ega od sopstvenih “loših” stanja, od sredine i od suštine.

Vapaj autentične suštine se ogleda u formiranju psihičke napetosti, koju ego ili potisne (pa imamo nastanak raznih psihičkih problema i osećaja nezadovoljstva životom), ili konvertuje u nešto drugo, ili prazni kroz razne ventile, kao što je sport, nasilje, alkohol, muzika, i naravno, razgovor sa prijateljima, tj. bliskim ljudima. U tom smislu, druženje sa drugima nužno inkorporira u jedan egoistični momenat, jer ego iskorišćava druge u sopstvene svrhe.

Mišljenje koje ovde želimo izneti je prosto: dokle god se bavite drugim ljudima, ne morate se baviti sobom. Dokle god se bavite spoljašnjim svetom i površnim stvarima, ne morate se baviti unutrašnjim svetom i dubinskim stvarima. Ego je u ovom slučaju modalitet jedne alternativne realnosti, realnosti simbola i veštački konstruisanih predstava o realnosti. Potreba za kreiranjem alternativne realnosti vuče korene iz potrebe za osećajem sigurnosti i straha od nepredvidivosti živog univerzuma. Svet oko nas se konstantno menja i mi ga opažamo kao generalno nesigurnu sredinu, ponekad suviše preteću da bi rizikovali svoje biće istražujući ga, testirajući ga i živeti “punim plućima” u njemu.

Opažajući svet kao konstantnu pretnju, sa promenama koje često prete da naruše udobnost i sigurnost, čovek “tera” sam sebe u beg od realnosti i u beg od samoga sebe. Ljudi se namerno teraju i navikavaju na beg od realnosti kako se ne bi suočili sa spontanošću i nesigurnošću sveta. Taj beg u fantaziju, u iluzorni svet i bavljenje nebitnim stvarima predstavlja način bežanja od sebe i od shvatanja sebe, od suočavanja sa pravim egzistencijalnim strahovima koji okupiraju svako ljudsko biće. Iz ovog straha, ego gradi konstrukte i simbole kojima predstavlja svet oko sebe na određen način.

Iako nikako ne govorimo o tome da je simboličko mišljenje “pogrešno” ili neadekvatno, tj. “loše” po čoveka, izgleda da je savremeni čovek postao potpuno preokupiran simbolima te da više ne zna šta je direktno iskustvo. Ono ga sve manje zanima. Može se reći da čovek konstantno živi u konstruktima i ima sve manje dodira sa prirodom (uključujući i prirodu sopstvenog bića). Čovek je zamenio mapu za teritoriju, te misli da ako zna šta je mapa, da poznaje i teren, tj. teritoriju, ili ako je “iskusio” mapu da je “iskusio” teritoriju. Vidimo da je ovde u pitanju jedna forma stranputice u načinu funkcionisanja – simbol nikada ne može biti objekat iskustva, već samo iluzorna predstava o objektu.

Međutim, ponovo ne možemo potpuno okriviti samo individuu za ovakav način funkcionisanja. Osoba koja samoinicijativno počne da se bavi suštinskim, tj. počne da preispituje stvari u cilju dolaženja do spoznaje, neretko se suočava sa reakcijom sredine koja je često u formi izjava “budi realan” tj. “bavi se realnim stvarima, ne tim glupostima” ili “bavi se nečim konkretnim”, “trgni se iz tog sna, prestani da sanjariš”. Reakcije u formi ovakvih izjava, “saveta” su, sad shvatamo, zapravo ironične. Izjavom “bavi se realnim stvarima” se ustvari podrazumeva neka od aktivnosti ega, koji kao velikim delom predstavlja beg od realnosti.

Kada ljudi „savetuju“ ovako nešto, uglavnom misle na obavljanje nekog eksternog posla, kao što je učenje, bavljenje životima drugih ljudi (ljudi vam nikad neće zameriti kada je razgovor na temu socijalnih odnosa, ali vas počnu sumnjivo gledati kada postavite pitanje “šta radimo na ovoj planeti” ili “šta je svrha života”); ili, savetuju vas da radije smišljate način da zaradite novac (simbol komfora) i osigurate egzistenciju (beg od anksioznosti). U prevodu, “bavi se nečim konkretnim” znači “obavi neku simboličku aktivnost kako bi pobegao od autentičnog bavljenja sobom i pravim postojanjem, potvrdio kolektivnu ego-strukturu i odbranio se od egzistencijalne anksioznosti.“

Stvari nisu baš tako jednostavne kako se na prvi pogled čine, zar ne? Srećom, analizom ovakve vrste se može doći do shvatanja skrivenih aspekata našeg funkcionisanja, što je prvi korak ostvarivanja promene u životu. Stoga se može reći da smo, u ovom slučaju, na dobrom putu.

Autor: Vladimir Stanković, dipl.psiholog-master
(nastavak u sledećem broju)

_____________________________________________________________________________________
prethodni članak

ŽIVI MUZEJ ZA TRI KONTINENTA…

TAMOiOVDE______________________________________________________________________________

Zašto se ostrvo Sokotra u indijskom okeanu smatra jedinstvenim centrom biodiverziteta na našoj planeti

12aaMnogi kažu da je čovečanstvo „zapucalo“ ka zvezdama, a da još do kraja nije spoznalo čega sve ima na planeti na kojoj je nastalo.

I dalje se otkriva mnogo toga u vezi sa živim svetom oko nas, što traži odgovore, ali postavi i postavlja mnoga druga.

Tako na Zemlji postoje tri područja, ne računajući Australiju, gde se može pronaći flora i fauna koje nema nigde više na svetu.
Za prva dva, čuli su i vrapci – Havaji i Galapagos su odavno poznati po jedinstvenom živom svetu, mada su Havaji daleko čuveniji kao turističko odredište. A ostrvo Sokotra, u Indijskom okeanu, poznato je kao „najvanzemaljskije mesto na zemlji„.
Ova pomalo rogobatna titula, iako možda nespretno formulisana, više je nego tačna.

Sedam stotina autohtonih biljnih i životinjskih vrsta tu postoji, a 37 odsto svih biljaka ne mogu se pronaći nigde drugde.

Blizu 90 odsto gmizavaca su takođe endemski, a jedina vrsta sisara koja je samonikla na Sokotri su slepi miševi.
Grci, Egipćani, Rimljani i drugi antički narodi bili su dobro upoznati sa čarima Sokotre, a znali su i da ih iskoriste.

Mirisne biljke poput tamjana, ili lekovite kao što je aloja (tri endemske vrste), bile su veoma cenjene i tražene u starom svetu. Smola zmajskog krvavog drveta (Dracaena cinnabari), za koju se, zbog jake crvene boje, verovalo da potiče od mitskih bljuvača vatre, i danas se koristi kao lek, ali i šminka. Meštani ga koriste kao narodni lek „za sve“, jer se pomoću njega vidaju rane, koristi se kao koagulant, protiv dijareje i ostalih dizenteričnih bolesti, i za ublažavanje groznice. U davna vremena, nazivana je „Aveljevom krvlju“, a i danas je arapski naziv Dammu-l-Akhnjain – „Krva dva brata“ (misli se na Kaina i Avelja). Zmajeva krv potiče sa još nekih drveća, prvenstevno iz rodova Croton, Dracaena, Daemonorops, Calamus rotang i Pterocarpus.


Ovaj najvažniji i možda najmanji centar biodiverziteta na svetu (ostrvo je jedva 133 sa 43 kilometra) i dalje zbunjuje biologe jedinstenom smešom elemenata bio-raznolikosti Evrope, Azije i Afrike. Jedinstvena flora se, naravno, nije misteriozno obrela na Sokotri.

Ostrvo se odvojilo od glavne mase super-kontinenta Gondvane, tokom miocena (od pre 23 do pre 5 miliona godina), i time sačuvalo vrste koje su u međuvremenu nestale u drugim krajevima. Kada je čuveni škotski botaničar Isak Bejli Belfur 1880. godine stigao na Sokotru, sigurno da nije očekivao ono što je zatekao – zabeležio je 500 vrsta biljaka, od kojih je 200 vrsta i 20 rodova nauka zabeležila po prvi put.

Brojne ekspedicije koje su kasnije usledile, otkrile su i opisale više vrsta ptica, takođe viđenih samo na malom ostrvu tajni. Tako, ono ima svog čvorka, vrapca, pa i zlatokrilu sokotransku zebu (Rhynchostruthus socotranus) i još četiri vrste ptica.
Ekspedicije su se nastavile i do današnjih dana, i gotovo svaka je otkrila još nešto novo. Belgijski biolog Kaj van Dam je prvi put otišao na Sokotru 1999. godine, a u kasnijim intervjuima jegovorio kako je njegova ekipa jednostavno skupljala nove vrste „usput“, pronalazeći prethodno neotkrivene guštere, puževe i insekte na obeleženim stazama kojima su se kretali. Nije bilo potrebe zalaziti u divljinu da bi se otkrilo i nekoliko novih vrsta na dan. On je nastavio da dolazi na Sokotru, proširivši istraživanje i na običaje i kulturu lokalnog stanovništva.

Preko 600 sela je razbacano po ostrvu, a gotovo svaki odrastao muškarac je naoružan. To bi u većini ljudskih zajednica bio preduslov za nametanje svoje volje ratom i snagom oružja, ali ovde to nije slučaj. Za razliku od ostatka sveta, ovde se nesporazumi rešavaju dogovorom između seoskih starešina. Možda se u tome i krije ključ bogatstva flore i faune, jer svesni ograničenosti prirodnih resursa na tako malom prostoru, stanovnici znaju da moraju da je sačuvaju kako bi i sami preživeli.

Zaštićeno područje

Sokotra je od jula 2008. na Uneskovoj listi zaštićenih područja, jer ni ovo jedinstveno ostrvo nije imuno na pošasti modernog doba. Mnogim vrstama prete klimatske promene, ali i vrstama koje su introdukovane (donete) na ostrvo, pa tako ispada da su koze nešto „najopasnije“, pošto ne mare baš šta brste. Uz sve to, naučnici nestrpljivo očekuju da se politička stabilnost vrati u Jemen, kako bi mogli da se još više posvete očuvanju jedne od poslednjih i najvećih oaza koje čovečanstvo ima.

ENDEMSKA SRBIJA
Uvno rečeno, i naša zemlja može da se pohvali značajnim biodiverzitetom, mada eslondemskih vrsta nema u izobilju. Postoji 197 biljnih endema u Srbiji, neki su karakteristični samo za Srbiju, neki za Balkan, ali se zbog stalne promene granica ova brojka vodi kao zvanična.

Najpoznatija je Pančićeva omorika, a tu su i planinski javor (Acer heldreichii), borika (Daphne blagayana), Pančićev odoljen (Valeriana pancicii)?!?!
Nažalost, pet endemskih vrsta zauvek je iščezlo i niko ih više neće videtikragujevački slez (Althaea kragujevacensis), vranjski slez (Althea vranjensis), moravski vodeni orašak (Trapa annosa), kao i Pančićeva udovčica i Pančićev grahor.

Nekoliko naučnih izvora spominje pet endemskih vrsta ribe u našim rekama, ali preciznijih podataka o tome nema.

Miša Milosavljević

Izvor: zov.rs

___________________________________________________________________________________________